Saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić piše o sve tragičnijoj poziciji u kojoj se nalazi srpsko pismo, koje je prema članu 10. Ustava Srbije označeno kao jedino službeno pismo
U današnje vreme se naše glavno pismo ćirilica, koje je i Ustavom zagarantovano, sve više potiskuje iz upotrebe i o njemu ama baš nimalo ne vodimo brigu iako je to najprostije pismo na svetu. Pritisnuti smo anglicizmima i kompjuterizacijom. Mislim da se čini istorijska greška i greh što se, po običaju, odričemo svojega. Naš narod u Vojvodini je još u vreme Austrougarske Monarhije (vidi sliku dole) uspeo da se izbori za svoja prava pre 250 godina i da se još onda sva zvanična dokumenta (matične knjige rođenih, venčanih i umrlih) pišu ćiriličnim pismom, a ne niti mađarskim, niti nemačkim grafemama, a sada je uglavnom zastupljena latinica. Jeste da je i to srpsko pismo koje je stvorio Đura Daničić (kod Hrvata je njegovu latinicu par godina kasnije donekle reformisao i uveo Ljudevit Gaj, pa je oni nazivaju “gajica”. Kod Daničića postoji slovo Đ, a kod Gaja Dj). Ali, naše osnovno pismo je ćirilica i naši najstariji spomenici od Miroslavljevog jevanđelja pa nadalje, pisani su ćirilicom.
To što neki govore da je to naša prednost što imamo dva pisma je ogromna zabluda skovana s namerom da se ćirilica svakim danom sve više potiskuje i na putu je ka izumiranju. Ako su Bugari uspeli da i na internetu sačuvaju svoju ćirilicu, što je se mi stidimo? Negde sam ranije čitao, mislim da je Bernard Šo deo svoje imovine zaveštao u nasleđe onome ko u engleskom jeziku uvede Vukovo pravilo “Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano”. Ali, Englezi vode računa o svojoj tradiciji, i do sada se tamo nije još niko pojavio sa takvim namerama. A i što bi, kada su najpre kolonizacijom a sada kompjuterizacijom, uspeli da ovladaju čitavim svetom. Nekada se diplomatija vodila na francuskom jeziku, a danas?
PRIREDIO: Saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić
8. januar 2019. u 14:03
Vojislav Ananić
9.
Pa ipak, iako sa istim uzrocima, sa istim ciljevima i posljedicama (vjerovatno i usmjeravan iz istih centara iz kojih je to rađeno tokom 18, 19 i 20. vijeka, a i ranije .), proces potiskivanja ćirilice po mnogo čemu je drukčiji u Crnoj Gori nego u Srbiji ili u Republici Srpskoj, gdje je ćirilica (trudom državnih organa) danas ipak najstabilnija. U Srbiji je, prije svega, posrijedi nebriga (ili nerazumijevanje) nadležnih naučnih, kulturnih, obrazovnih i državnih institucija, i tamo se, budući da nije neposredno generisan iz vrhova vlasti i državne politike, on, ipak, kakotako može zaustaviti. Makar postoji razumna nada da se može zaustaviti. Garancija je za to i Ustav Republike Srbije, u kome je ćirilica naznačena kao primarno pismo u javnoj upotrebi. Međutim, ovdje, u Crnoj Gori, potiskivanje ćirilice dio je sveobuhvatnog državnog projekta o razaranju identiteta većinskog (pravoslavnog) stanovništva, s ciljem njegove jezičke, kulturne i nacionalne preseminacije, tj. potapanja u dukljansko-montenegrinski etnokulturološki bestijanluk (projekat identičan sa onim koji je sprovodio guverner Viktor Veber 1916, odnosno Rimokatolička crkva na prostoru tzv. Ilirika od vremena raskola do danas), i zato se, ovdje, u tom pogledu, teško može očekivati neki boljitak — bar u skorije vrijeme. Vraćanje ćirilici značilo bi vraćanje Crnogoraca svojoj etničkoj i etičkoj osnovi, svom srpskom biću, a to naši zapadni „prijatelji” i modifikatori naše svijesti neće dozvoliti sve dok im bude u interesu da se latinicom, dajući joj status ključne odrednice crnogorskog nacionalnog i jezičkog (!) identiteta , koriste kao vidom otklona Crne Gore od Srbije i Crnogoraca od Srpstva, odnosno dok najveći dio i Srba i Crnogoraca „ne pretvore u beslovesnu masu, kojoj će biti svjedno ko je, šta je i kakva joj je istorija”. Efikasnije sredstvo za ostvarenje tih ciljeva ne mogu pronaći.
8. januar 2019. u 14:05
Vojislav Ananić
10.
Danas se srpski lingvisti i intelektualci spore oko toga da li Srbi treba da se konačno odreknu latinice — da je, kao „tuđe” pismo isključe iz školskih programa, iz izdavaštva, iz medija itd., ili ne. Srbima pravoslavnim latinica, svakako, nije bila potrebna kao što nije ni Rusima, Bjelorusima, Bugarima, Grcima…, ali je se oni sada, i kad bi htjeli, niti mogu odreći, niti bi to odricanje bilo opravdano, jer bi se time odrekli i svega što su na latinici vjekovima stvarali Srbi katoličke vjeroispovijesti i drugi: u Dubrovniku, Dalmaciji, Hrvatskoj i Bosni, ali i ostali Srbi, tokom posljednjih sto godina, otkako su, sticajem istorijskih okolnosti, upali u „anakondin zagrljaj” latiničnog pisma i tobožnjeg jezičkog zajedništva. Latinica je odavno postala kulturno dobro srpskog naroda i odricanjem od nje, mi bismo, u stvari, pomogli onima koji nastoje da srpsku kulturu zatvore u granice današnje Republike Srbije, a ćirilicu vežu samo za ekavski izgovor srpskog jezika, odnosno da sve što je štampano srpskom latinicom, preknjiže u hrvatsko ili čije drugo kulturno nasljeđe, kako je to već urađeno u međunarodnom informacionom sistemu za kulturni i naučni razvoj, pa se, nakon ukidanja (1994) odrednice srpski jezik — latinica, u bibliotečkim katalozima sve što je štampano latinicom (srpskom latinicom) smatra kao da je štampano hrvatskim jezikom . S druge strane, kada srpska djeca danas ne bi učila latinicu, makar pola knjižnog fonda naših biblioteka ostalo bi za njih nedostupno. (Po nekim procjenama, u Srbiji se i dandanas oko 53% tekstova štampa ćirilicom, a 47% latinicom.) To su dovoljani razlozi za njeno čuvanje u srpskom narodu. Ali, to što je se ne možemo odreći, ne znači da moramo podleći latinici i napustiti ćirilicu. Ne odričući se, dakle, latinice, koju je, uostalom, kao i ćirilicu, da bi se i njome mogao pisati srpski jezik, uobličio 1827. godine Vuk Karadžić, a ne Ljudevit Gaj, kako se to uobičajeno misli, (pa je zato latinica kojom se danas služe Hrvati, Slovenci, Bošnjaci, Crnogorci i Srbi, zapravo srpska latinica) , naša je obaveza da sačuvamo ćirilicu. Ali ne administrativnim mjerama i zabranama, nego tako što ćemo kroz obrazovni sistem, ugradnjom istine o ćirilici (i o latinici) u nastavne programe, i u Srbiji, i u Republici Srpskoj, a ako Bog da — jednog dana i u Crnoj Gori, kod mladih generacija razvijati svijest da je ćirilica ne samo naše nacionalno nego i naše bogoslužbeno pismo koje nas najtješnje povezuje sa pravoslavnom duhovnošću, a time i sa onim što čini najdublje oslonce našeg nacionalnog bića. I da je srpska ćirilica nemanjićko, tj, svetosavsko pismo i zavještanje isto koliko i ćirilovsko. Jer, treba i to znati, upravo zaslugom Stefana Nemanje i Svetog Save, utemeljivača naše duhovnosti, kulture i pismenosti, u srpskom je narodu zaživjela i ćirilica. I svako onaj ko se odriče ćirilice odriče se, makar i nesvjesno, svetosavskog puta i znamena.
Mi, osim Marijinog jevanđelja, nemamo sačuvanu nijednu knjigu pisanu glagoljicom, a izgleda da ih je bilo, na što upućuju: Žitije Sv. Kralja Jovana Vladimira (sačuvano u latinskom i grčkim prevodima), Trebinjski rodoslov i Dukljanska hronika (inkorporirani u Ljetopis popa Dukljanina i sačuvani u latinskom prevodu), odlomci apostola — Griškovićev i Mihanovićev itd. No budući da je glagoljica, povlačeći se sa pravoslavnih prostora, pred praktičnijom i jednostavnijom ćirilicom, upotrebljavana od strane rimokatoličkog sveštenstva u primorskim oblastima, nije isključeno da je i sam Stefan Nemanja, državotvorac jasnih i dalekosežnih vizija, svojom politikom dodatno podstakao njeno povlačenje, želeći da spriječi širenje katoličanstva u svojoj još u potpunosti duhovno neprofilisanoj državi „U pravoslavno orijentisanoj Raškoj potisnute su potpuno glagoljica i starija glagoljska književnost srpske redakcije jer su smatrane za sredstvo katoličke propagande.”
Nema sumnje da je u tom procesu ipak glavnu ulogu imao Sv. Sava, koji je svojim književnim djelom i svojom „pravopisnom reformom”, ustanovio obrazac književnog stvaranja, jezičkog izraza i pisma srpskom narodu tokom narednih vjekova. Kako kaže i narodno predanje:
„Pođe jednom Sveti Sava da uči narod pobožnosti i veri. Idući po svetu, naiđe na ljude gde sa četiri vola unose svetlo u kuću. Zapita ih:
‚Šta radite to, braćo?’
‚Evo ima tri dana, načinismo kuću, pa nikako nam se u sobama ne vidi. Tri dana sa ova četiri vola unosimo svetlost, pa sve jednako. Do pred vrata se vidi, a kad u kuću — mrak!’
Sveti Sava se pomoli Bogu, te im reče:
‚E, ljudi Božji, treba načiniti prozore., evo ovako”’ — pa im onda načini prozore.”
Ono čime je Sv. Sava, po ovoj, u našem vremenu najteže shvatljivoj paraboli, otvorio prozore na srpskim domovima, ono dakle čime je, u tek sagrađenu srpsku kuću — Nemanjinu državu, ali još mračnu i duhovno neutemeljenu, unio svjetlost pravoslavlja, svetosavskog pravoslavlja, sa njegovom toplinom i prostosrdačnošću, koje je obasjalo, spolja i iznutra, svaku srpsku kuću — sebra i vlastelina jednako — bila je ćirilica!
Danas, nažalost, napuštanjem ćirilice, srpski domaćini spuštaju za tu svjetlost neprobojne žaluzine na prozore svojih domova!
8. januar 2019. u 14:07
Vojislav Ananić
11.
Ćirilicom su ispisani svi kulturni tragovi našeg naroda, zapisa Sava Jovović, a cilj onih koji su je zabranjivali, zvanično i nezvanično, i koji su spaljivali ćirilične knjige i biblioteke, sve do juče (1991-1995. u Hrvatskoj i 1999-2004. na Kosovu i Metohiji), ili koji su organizovano suzbijali njenu upotrebu u medijima, školi i državnoj administraciji, kako se to radilo 1916, a i danas, opet, radi u Crnoj Gori, bio je (i jeste) upravo zatiranje tih tragova, a time i „obaranje temelja održanja” (tj. nestanak) karaktera (identiteta) srpskog naroda („da mu se ne zna traga ni imena”). To su znali Srbi u Ugarskoj 1784, kao i bjelopavlićki učitelji, koji su pobunom zbog zabrane ćirilice 1916. ispisali najljepše stranice u istoriji crnogorske prosvjete. Njihova pobuna bila je poruka okupatoru o nepokornosti, ali, možda i više — upozorenje sopstvenom narodu na opasnost koja se krije u zabrani upotrebe svog pisma i izučavanja svoje nacionalne istorije u školama. Za to nijesu bile dovoljne riječi, ma koliko bile ubjedljive. Tražilo se djelo, tražila se lična žrtva, prema veličini onoga što je trebalo braniti i okolnostima u kojima se branilo. Oni se nijesu dvoumili.
A mi koji smo se danas našli pred istim iskušenjem, ako nijesmo, zbog svoje duhovne tromosti, dostojni da budemo na visini njihovog djela, dužni smo makar da ga otmemo od zaborava i kao svijetlu uspomenu predamo budućim naraštajima, koji će, nadajmo se, bolje od nas razumjeti i cijeniti njegovu poruku.
7.1.2013.
~ KRAJ ~
____
8. januar 2019. u 17:43
Vojislav Ananić
Izvor: http://www.laban.rs/lib/Cirilica-aorta_srpskog_nacionalizma.html
11. januar 2019. u 19:26
Vojislav Ananić
OPŠTI POGLED NA MRKALJEVU I VUKOVU REFORMU SRPSKE AZBUKE
U prethodnim poglavljima dosta je govoreno o Mrkaljevoj i Vukovoj reformi srpske ćirilice, a ovde će se, na jednom mestu, ta razmatranja objediniti i ukratko izneti,
a) U svojoj knjižici Salo Debeloga jepa libo [ili] Azbukoprotres (Budim, 1810) Sava Mrkalj se predstavio javnosti kao prvi moderni reformator srpske azbuke koja bi služila za pisanje srpskim književnim jezikom na narodnoj osnovi. Pre njega je bilo više naših pojedinaca koji su se bavili delimičnom reformom srpske ćirilice i koji su ta rešenja sprovodili u svojim štampanim delima, na primer: Zaharija Orfelin (1767, 1768), Emanuil Janković (1789), Stefan Stratimirović (1800), Lukijan Mušicki (1800), Atanasije Stojković (1800, 1801, 1802, 1803), Gavrilo Hranislav (1804), Sava Tekelija (1805), Vikentije Rakić (1808), Pavle Solarić (1808, 1809), Stefan Novaković (1809) kao i neki anonimni pojedinci (up. Mladenović 1967a 161-191). Svojom delimičnom reformom srpske azbuke – pri čemu su se bavili načinim obeležavanja najčešće suglasnika ć i đ, kao i konsonanata lj, nj i j (naročito u sekvencama ljo, njo, lji, nji, jo) – pomenuti autori su nudili, u svojim štampanim tekstovima, odgovarajuća praktična grafijska rešenja, a to je sve doprinosilo postupnom olštem sazrevanju pitanja rešavanja reformisanja srlske ćirilice u njenoj celokupnosti. To pitanje je rešio S. Mrkalj u svojoj pomenutoj knjižici koju ćemo ovde skraćeno nazivati Salo.
Pošavši od crkvene, ruskoslovenske (slavenske) ćirilice svoga vremena (kojom je Salo štampano), Mrkalj je (a) ovu ćirilicu (s malim promenama) ostavio za crkvenu upotrebu, ali je (b) za potrebe slavenosrpskog, tadašnjeg srpskog književnog jezika na narodnoj osnovi, istu ćirilicu reformisao i predložio sledeće izmene:
— isključio je iz nje suvišna slova: Š, W, E, ю, A, p, D, V, 6, 8, ё, w, tы, ъ, 5 (ovima se prijьučuje i й);
– E je dotada označavalo vokal e i sekvencu je a Mrkalj je sveo ovo slovo na obeležavanje samo samoglasnika e, čime je ovaj znak u srpskoj ćirilici prvi put postalo jednofunkcionalan;
– digramima tь, dk, dk, nk označio je suglasnike ć, đ, lj, nj, i to u svim položajima u rečima, što je prvi put učinjeno u srpskoj ćirilici.
Posle ovoga, Mrkaljeva reformisana azbuka izgledala je ovako: A, n,k, A. n, nь. p, r, s. t. tv. f, H. c, č, š (crkvena ćirilica) K, G, d, DK, t. Ž, Z, I, ia, b, v, g, d, dь, e, ž, z, i, i, k, l, lь, m, n, nъ, o, й,r, s, t, tь, u, f, ž, c, č, š (građanska ćirilica). O obeležavanju suglasnika dž S. Mrkalj ništa ne kaže.
Na kraju svoje ovde već pomenute knjižice, objavljene 1810. godine, S. Mrkalj, pored ostalog, kaže da od danas za naš pravopis treba da važi načelo: „Piši kao što govoriš” (Salo, str. 18). Ovo, od ranije poznato načelo F. Adelunga (Stojanović 1924 48) S. Mrkalj je naveo u završnim rečenicama svoga Sala da bi njime ukazao na svoju izvršenu reformu srpske ćirilice na prethodnim stranama iste ove knjižice. Mrkaljeva reformisana ćirilica odgovarala je u potpunosti ovom Adelungovom načelu jep se, stvarno, njom lako i tačno moglo pisati onako kako Srbi govore pre svega u svom književnom jeziku na narodnoj osnovi kojem je ova azbuka i bila namenjena.
Zadržavši u digramima tk. dk. nk za obeležavanje suglasnika ć, đ, lj, nj, S. Mrkalj je skrenuo pažnju da je to privremeno rešenje ističući da će se i ь napustiti iz srpske ćirilice onda kada se za pomenute konsonante nađe po jedan zaseban znak. Ovakvo njegovo mišljenje je u svojoj osnovi vrlo inspirativno, pa je moglo kasnije usmeriti Vuka Karadžića da krene tim putem, što je on u dva maha to i učinio.
b) U svojoj pismenici serpskoga gezika, po govoru prostoga naroda napisana Vukom Stefanovićem Serbijancem (u Vijeni, 1814 Vuk Karadžić je pomenuo nekolicinu svojih prethodnika, delimičnih reformatora srpske ćirilice, od kojih su neki predlagali jedna a drugi druga grafijska rešenja, čime su doprineli da se stvorila „buna u Slavenskim pismenima [slovima], i postanu različna mišljenja o Serbskome pravopisanju: jedni počnu govoriti da među Slavenskim pismenima ima mnogo pismena koja Serbskome teziku ne trebaju, a neka opet da nedostaju, a drugi na protiv počnu potverđivati da se ni debelo jer ni pod koji način ne može, niti smie izostaviti. G. Sava Merkailo, želeći da bi se ta buna utišala i da bi svi učeni Serblji, koji Serbski pisati žele, na jednake misli o tome došli i soglasili se, preduzeo je to i izdao na sviet koja su između Slavenski pismena Serbskome jeziku potrebna, koja li ne trebaju, i koja još nedostaju” [ovde u napomeni pod tekstom Vuk navodi Mrkaljevo delo: „salo debeloga jepa, libo Azbukoprotres, u Budimu 1810”].
„Ja sad ovde— nastavlja Vuk – imajući za namerenje uspeh Serbskoga Knjižestva ne mogu druge Azbuke upotrebiti nego Merkailovu, jerbo za Serbski jezik lakša i čistita ne može biti od ove. G. Merkailo izbrao [izabrao je te iz Slavenski lismena za Serbski jezik sledujuća: щ b, v, g, d, e, ž, z, i, i, k, l, m, n, o, p, r, s, t, u, f, h, c, č, š, ь. A izostavio je kao Serbskome teziku nepotrebna,.,” [ovde Vuk navodi slova koja je S. Mrkalj isključio iz azbuke, up. Vuk. Sabr. XlI, 35]. Ova Vukova visoka ocena Mrkaleve ćirilice nas na jasan zaključak da je on (a) prihvatio ovu ćirilicu i (b) da je nju dalje reformisao sprovevši pri tom do kraja poznati princip jedan znak —jedan glas (fonema), na što je autor Sala, kako smo videli gore u ovoj svojoj knjižici već uputio reformatore srpske azbuke u vezi s uklanjanjem ь iz digrama tы, dk. lь, nb.
Da bi ostvario pomenuti princip, Vuk je uklonio ove digrame na sledeće načine: a) od slova lb, nы sačinio je ligature lj, nj, a od slova dь stvorio je znak d (koji nije bio šire i b) umesto tь uveo je slovo ć za obeležavanje suglasnika ć. Tako je Vuk, reformišući Mrkaljevu azbuku, tj. zamenjujući njegove digrame lk, tь slovima d nz, d, h dobio ćirilicu sa 29 znakova koji su označavali po jedan glas (fonemu) – up. Vuk Sabr. XIl 37—38. O konsonantu i eventualnom načinu njegovog označavanja Vuk ništa ne kaže u svojoj Pismenici 1814. g., kao što o tome ništa ne kaže ni S Mrkalj, u svome Salu 1810. g. ž
b) U prvom izdanju svog Srйskog rječnika, tačnije: u svojoj Srйskoj gramatici uz ovo delo (Beč, 1818) Vuk Karadžić je saopštio rezultate svog drugog po redu reformisanja srpske ćirilice navevši slova: a, b, v, g, d, đ, e, ž, z, u, j, k, n, o, p, r, s, t, h, y, c, č, dž, š, dodavši napomene:
a) „f samo za tuđe riječi”, odnosno „za strane rječi”. kako kaže S. Mrkalj u Salu (v. ovde odelak XXIII) i b) izgovara se mekše od g, ali u Srpskom jeziku nema njegova glasa, nego su ga Srblji sa svim izostavili. Vuk sabr. P, str. HMH, HHHŠ, XXXIV). Iako se Vuk zadržava na pitanju izlišnosgi niza „slavenskih” (rusko- slovenskih) slova za potrebe pisanja srpskim književnim jezikom na narodnoj osnovi (Vuk Sabr, P, HHHŠ i dale) – na što je, videli smo, već ukazao S. Mrkalj 1810. g. i sam Vuk Sabr, X1135 osnovu njegove reforme srpske ćirilice 1818. g. čine slova: ć, đ, lj, nj, j, dž. Daćemo o njima sledeći komentar.
Slovo ć. Vekovima je u srpskom pisanju postojalo slovo ć (tzv. „đerv”) kojim se u najranijim vremenima obeležavao suglasnik đ (u stranim rečima), a kasnije za ovu grafiju bila je karakteristična njena dvofunkcйonalnost jep su se njom označavala dva suglasnika: i h i đ. Svođenje starog dvofunkcionalnog slova h (z h, đ) samo na jednu službu: h (e h) ogleda se prvi put, koliko zasada znamo, u knjigama Pavla Solarića, štampanim u Veneciji 1808. i 1809. g. (b se ovde obeležava sa Dь —up. Mladenović 1967a 185.186, 187, 188), što je našlo odraza, videli smo, u obema Vukovim reformama srpske ćirilice: i 1814, i 1818. g.
Slovo đ. Zna se da je u Lukijan Mušicki, arhimandrit manastira Šišatovca na Fruškoj gori i tadašnji naš poznati pesnik, svoj nacrt slova đ dao Vuku, što se vidi iz njihove međusobne prepiske, ostvarene kroz više pisama 1817. i 1818. godine. Vuk je usvojio ovaj nacrt slova đ, o čemu u svom pismu Mušickom (pisanom „u Beču na Petrovъ danь 1817”) Vuk kaže: „я hy vaše [đervj upotrebiti u R±čniku, zašto[jer1 mi se naйbol{ dopada” (v. i ovde odeljak XXV). U Predgovoru uz Srйski rječnik za slovo đ Vuk kaže da ga je sam „načinio” („Zašto sam ja ovđe načinio tri nova slova, t. j. đ, lj, nj i uzeo sam j) a u svojoj Srpskoj gramatici govori o opravdanosti upotrebe ovoga znaka, kao i slova h, ne samo u našem već i u „Slavenskom jeziku” (Vuk Sabr. I], Xl, XXXV). Slovo đ je za Vuka, naravno, “novo slovo“ jep se dotada nije upotrebljavalo u štampanoj srpskoj ćirilici, a sretalo se u starim rukopisima (up- Mladenović 1963 159—162 i nan. 5; Mladenović 1967 113-124).
Slova lj, [ь. I u svojoj Pismenici (1814) i u svojoj Srpskoj gramatici (1818 objavljenoj u sastavu Srpskog rječnnka) Vuk uvodi u azbuku slova lj i nj. Ona su za njega „nova slova”, što je tačno, jep se ranije ona nisu javljala u srpskoj štampanoj To su zapravo ligature od digrama lь i nь, a te su se ligature (lj, nj) mogle sporadično sretati i u starim srpskim rukopisnim slomenicima (v. ovde odeljak XXV nap. 27), što Vuk, razume se, nije morao znati.
Slovo j. U Predgovoru svom Srpskom rječniku (1818) Vuk kaže da je za svoju ćirilicu „uzeo” slovo j pa produžava: „Može biti da se j kome zato ne he dopasti, što je Latinsko; i to je ništa; mi imamo i više slova jednakije[h] s Latinskima, n. p. a, e, o, k, it. d. [.„.) (Vuk Sabr. P. M). Slovo j, međutim, postojalo je i u pisanoj srpskoj ćirilici ovoga a i predvukovskoga vremena, ali kao grafijska varijanta slova i, tako da se mesto slova i u grupi io (= jo) često pisalo jo a grupa je ponekad se tako označavala: joštъ, jošte, svojomъ, kojoй, koje i sl., pored svogomъ, kogomъ, k0ie i sl. (up. npr. u pisanju J. Rajića 1774, 1789, 1791. i 1795. g. – Mladenović 1962—1963 46, 47). I sam Vuk je 1816, 1817. i 1818. g. ponekad tako pisao grupu jo ije: još’, još, t. j. (to jel’ (je li), vaskrsenije, a jednom je, u pismu L. Mušickom „na Petrovъ danь 1817”, pišući oblik Gospojomъ, rekao u zagradi („eto vam jo” „-1 v. ovde odeljak XXV). Proširenjem funkcije srpskog ćiriličkog slova j (z j) sa obeležavanja grupe jo na obeležavanje suglasnika j u svim položajima u reči gde se javlja konsonant j, izbeglo bi se, razume se preuzimanje slova j iz latinice a time i niz kasnijih neprijatnosti koje je Vuk zbog toga imao; izbeglo bi se najverovatnije i poluvekovno (1818-1868) nepriznavanje Vukove reformisane ćirilice u Srbiji. — Ali tako, kao što smo videli, nije bilo;
Slovo dž. U svojim pismima L. Mušicki je sugerirao Vuku da slovo unese u svoju reformisanu ćirilicu ističući (a) da za ovaj znak treba (kako bi se danas reklo) napraviti matricu, da se izlije iz jednog komada („da ne krpimo”), (b) da je to slovo bilo „zabačeno” (napušteno), da se ranije upotrebljavalo, a sada je „vraćeno” u upotrebu, pa je (v) Vuku poslao svoj nacrt velikog i malog slova DŽ, dž. Vuk je prihvatio ovu sugestiju L. Mušickog (a pre toga je Vuk neredovno pisao znak dž jep je i slovima čž označavao ovaj konsonant), napravio je slovo dž i poslao ovom Arhimandritu njegov štampani otisak, na što je ovaj u svom pismu Vuku uzvratio: „DŽ je prekrasno” (v. ovde odeljak HH u). Tako je slovo dž kao znak za obeležavanje konsonanta dž ušlo u Vukovu reformisanu ćirilicu 1818. g„ čemu je L. Mušicki dao svoj poseban značajan doprinos. U svojoj Srpskoj gramatici za znak Й Vuk kaže: „dž je i kod nas gotovo samo za tuđe riječi (osim uvjedžbati, narudžbina) a u Predgovoru svom Srpskom rječniku on ističe: da su „Srblji… viđeli prije 500 godina“ da nije moguće srpski jezik opisati Slavenskom ortografijom” pa su zato „načinili h i dž, kojije[h] ni danas nema u Slavenskim knjigama” (Vuk Sabr. P, XXXV, lX). Na izneseni način slova b, h, j, „ъ, nj, dž, koja počev od 1818. g. zajedno odlikuju današnju srpsku ćirilicu, imaju svoje male istorije: đ (L. Mvšicki je dao Vuku nacrt ovoga slova 1817. g.), h (za označavanje samo suglasnika h prvi ga je upotrebio P. Solarić 1808, 1809. j (Vuk je uzeo ovo slovo iz latinice 1818, g.), lj, nэ (ove ligature od digrama lь, nь sačinio je Vuk 1814. g.), dž (na sugestiju L. Mušickog Vuk je prihvatio ovo slovo koje su Srbi ranije upotrebljazali u svom pisanju, a retko i u štamlanim tekstovima).
Izvor: Aleksandar Mladenović – ISTORIJA SRPSKOG JEZIKA (odabrani radovi), Čigoja štampa, Beograd, 2008.
13. januar 2019. u 13:11
Vojislav Ananić
OVO SAM DUGO TRAŽIO:
LATINICA
Istina je ova: od 1814. do 1827. Vuk je obavio sve najvažnije poslove oko srpskog jezika i njegovog identiteta. Gaj se u javnosti pojavio tek kasnije i to knjižicom ‘Kratka osnova hrvatsko – slovenskog pravopisanija’ (Budim, 1830). U njoj je prezentovana hrvatska latinica, odnosno latinica kojom je trebalo da se služi hrvatski jezik (kajkavski). Ova knjižica nije kasnije preštampavana u originalu. Fotokopiju te Gajeve knjižice (28 str. uporedno na hrvatskom i nemačkom jeziku) dobio sam iz Sečanjijeve biblioteke u Budimpešti i objavio je u celini u svojoj knjizi ‘SRPSKA PISMA’. Svako se može uveriti da je ona pisana jezikom drugačijim od srpskog, a latiničnim pismom koje je sasvim drugačije od današnje naše latinice. Ta ‘gajica’ iz 1830. nikako nije ova latinica kojom se služimo.
U knjizi ‘Srpska pisma’ preneo sam i jednu tabelu iz Prvog srpskog bukvara Vuka Karadžića iz 1827. godine. Tamo se pojavljuju ilirska latinica (latinica za ilirske narode, tj. za Srbe rimokatolike, Hrvate i Slovence). Od 30 slova ove Vukove latinice, 29 slova je potpuno identično sadašnjim. Samo jeslovo Đ pisano kao digraf DJ. Opštepoznato je da je to slovo u obliku Đ kasnije uveo u upotrebu Đuro Daničić. Činjenice, dakle, pokazuju da su današnju latinicu stvorili Vuk i Daničić, a ne Gaj. To latinično pismo, kao i jezik, Hrvati su preuzeli od Srba. Što znači, da današnja naša latinica nije nikakva ‘gajica’, nego je ona, kao i današnja srpska ćirilica, po poreklu ‘vukovica’….
25. januar 2019. u 22:06
Dragoljub Zbiljić, lingvista
NE POSTOJI NIKAKVA SRPSKA LATINICA U ZNAČENJU OPŠETSRPSKA
To je taj težak falsifikat prof. dr Petra Milosavljevića. To je to grubo falsifikovanje da su Vuk i Daničić tvorci hrvatske latinice, a ne Gaj. Veliki lingvista Radoje Simić je dokazao da je to teška glupost jer nema veze hrvatska latinica s Vukovim i Daničićevim tvoraštvom. To je Milosavljević zaključio na osnovu falsifikovanog reprint izdanja Vukovog Prvog srpskog bukvara u ko9me je ubačena stranica s “ilirskom latinicom” 1827. Pa ispada da je ta “ilirska latinica” nastala pre Gajeve hrvatske latinice. ta stranica je, u stvari, iz Vukovog dela tek iz 1845. ALJ sam Vuk je u drugom dorađenom i ispravljenom izdanju Srpskog rječnika 1852. godine u tabeli odredio današnju hrvatsku latinicu (ovu Gajevu bez kasnijeg Daničićevog đ, konačno kao hrvatsku. da je ona mogla biti srpska latinica i da ju je on za Srbe sastavio0, valjda bi je naznačio “srpskom latinicom”. I Sad se nađe bneki filolog koji posle toliko godina od smrti Vuka falsifikuje Vukovo delo, brukajući Vuka da je on, tobož, sastavio neko0 tako loše podešeno pismo za prirodu srpskog jezika. Da ju je on (Vuk) sastavio, pa valjda ne bi bilo nijednog digrafa u tom pismu, jer je Vuk bio protiv toga. Ali, Gaj i Hrvati nisu hteli da poslušaju Vukov savet iz pisma Atanackoviću 1845. u kome je predlagao, poimence, Gaju da tu latinicu preuredi. Predložio je i koja slova treba da poboljša i preuredi, naveo je 13 slova, ali se Gaj i Hrvati nisu na to odluili. Dakle, u pismu Gaj i Hrvati su odbili sve predloge Vuka i Daničića, osim jednog slova, digrafa dj koje su zamenili sa latiničkim Daničićevim đ. Ništa drugo nisu hteli prihvatiti, što je temeljan dokaz da su Hrvati samostalno rešili pitanje svoga latiničkog pisma. Predlažem Ananiću, pošto daje ovakav Milosavljevićev falsifikatprenese s Vidovdana dokaz o tom falsifikatu Petra Milosavljevića, zatim dokaz Radoja Simića iz časopisa “Nova Zora” (5/2005), a može preneti i tekst iz knjige Dragoljuba Zbiljića “Latiničenje Srba” (Ćirilica, Novi Sad, 2011, str. 52-64. i dalje) gde se u celoj jednoj obimnoj glavi “Falsifikovanje Vuka” dokazuje da ne postoji nikakva srpsk ltinica sačinjena za sve Srbe, nego se dokazuje osnova tog falsifikata o nepostojećoj “srpskoj latinici”..
13. januar 2019. u 13:13
Vojislav Ananić
Daničić i Hrvati
Odeljak teksta „Daničić i Hrvati“ časopisa „Srpski list“ iz Zadra, organa Srpske narodne stranke od 6. /19. februara 1903.
“Prvi reformatori hrvatske knjige, Ljudevit Gaj i njegovo društvo uzeli su srpski narodni jezik za literarni jezik Hrvata iz motiva pretežno političkih, ali nijesu nikada poricali, da je to srpski jezik. Oni su se nadali, da će oba plemena, srpsko i hrvatsko, usvojiti ilirsko ime, kao opšte narodno, i da će se poslije po sebi srpski jezik prozvati jezikom ilirskim. Tome se predlogu Srbi ne mogoše prikloniti, jer im je narodna individualnost bila suviše izražena, a političke i kulturno – narodne tradicije suviše žive, da bi se mogli, po primjeru Hrvata, preko noći odreći svoje nacionalnosti. Odreći se imena narodnog i jezika svenarodnog, može samo narod bez istorijske svijesti.
Po primjeru srpskom, pošto je misao o ilirstvu propala novija generacija hrvatska počela je da se oduševljava za hrvatstvo. Tu im je sad kao naručen došao u Zagreb Đuro Daničić. Pošto su hrvatski prvaci izmamili od njega pristanak, da srpski jezik nazove i hrvatskim, oni se poslije toga nisu samo na tome zaustavili, da ga tako nazivaju u granicama svoga plemena, nego su ga počeli nametati i Srbima u Trojednici i inače, dokle dopire vlast austro-ugarska.
Koliko je za preporođaj hrvatskog imena zaslužan Ljudevit Gaj, koji je kajkavštinu zamijenio jezikom srpskim toliko je isto za taj preporođaju radio i Đuro Daničić, veliki filolog srpski, kome Hrvati treba da podignu spomenik, jer je on više nego ikoji Hrvat učinio, da se osnuje veliko hrvatstvo. Da je Đuro Daničić bio i politički obrazovan čovjek, on bi bio prozreo u političke težnje onih Hrvata, koji su oko njega oblijetali; a da je imao i dovoljno zdrave nacionalne sebičnosti, on bi Hrvatima ovo rekao bio: «Ja nijesam vlastan prekrštavati ime jezika, koji je kršten prije više hiljada godina. Ako je vama po volji bilo da primite srpski jezik za vašu knjigu, onda nemate uzroka da se libite ni od njegova imena. Jer, kao što Belgijanci i Švajcarci, ili kao što Amerikanci, koji govore engleski, ili španjolski nijesu prestali zvati se Brazilijancima, ili Amerikancima, tako isto i vi Hrvati nećete prestati biti Hrvati, ako poštujete ime jezika, koji ste usvojili…»
Ono što je učinio Đuro Daničić, ne bi nikad učinio jedan Vuk Karadžić, ili jedan Miklošić. I ne bi, doista.
Daničić je za bratsku ljubav, zaboravio pravi naziv svojeg rođenog jezika. Da braću zbliži, nazvao je svoj jezik “hrvatski, ili srpski”. Kad bi Daničić sada kojom srećom ustao i kad bi vidio, u što se izvrgla njegova muka i njegovo nastojanje, vječnost bi mu kratka bila da se pokaje”.
13. januar 2019. u 13:15
Vojislav Ananić
ZANIMLJIVOST
Evo kako se učila azbuka pre jednog veka u Srbiji:
AJDE JELE SPASOJU
BRATE KRIVAJE TRAŽI
VIDOJE LUDI ĆERKU
GLEDAJ LJUDI UBAVU
DOLE MISLILI FINU
ĐAVOLE NAŠU HRANU
ENO NJIVU CAREVU
ŽENE ORATI ČISTI
ZMAJEVE PETAR DŽADU
ISPOD REČE ŠIROKU
13. januar 2019. u 13:19
Vojislav Ananić
ĆIRILICA JE DUŠA SRPSKOG NARODA
– Janja Todorović
BY GORAN MIJAJLOVIĆ IN KULTURA · 27.04.2015
Jezik je ovaploćeni Um, a Slovo suštinski izraz Bića. A Reč je odelo Duha, svetlost Nevidljivog koji se svetu objavio. Drugo lice Svete Trojice, Gospod Isus Hristos naziva se Reč ili Slovo – Logos, (Jn.1,14). U početku beše Reč, Reč beše od Boga i Bog beše Reč; sve je kroz njega postalo (Jn. 1 , 1). Mnogi umovi tragaju za rečju koji će svetu dati glas; mnoga usta pevaju o Tvorcu, čiji je izraz besmrtnosti Reč i Slovo, gde se večno iz Uma (Otac), rađa Reč (Sin), u duhu Istine (Duh Sveti), koji ishodi iz Uma. Mnoge su misli ovaploćene u reči – i mi danas dodajemo svoju reč u riznicu duhovnog nasleđa roda Srpskog hrišćanskog i pravoslavnog, koju smo od predaka primili i koju potomcima predajemo, jer ništa svoje ne govorimo, nego ono što smo u Crkvi Božijoj, na Saboru svetih, čuli i naučili da je dobro i blagosloveno.
Ovo naglašavamo odmah na početku da ukažemo kako je reč čovečija tajanstveno zavisna od Reči Božije. Na staroslovenskom, narod se zove jezik, što bi značilo da je jezik takođe suštinski povezan sa unutrašnjim bićem naroda. I kao što je narodu od Boga dato vreme, mesto i oblast postojanja, (D.Ap.17,26), dat mu je i jezik kojim se služi. Jezik, kao i narod, razvija se, preobražava, usavršava, raste, dobija novi oblik i formu, uz skladu sa razvojem kulture i duhovno-duševnim životom naroda. Ili propada, nestaje, preuzimaju ga drugi koji nemaju svoj jezik. A narod, kao i jezik, živi u delima duhovnim i umetničkim produžen kroz vekove. Kulturni obracsi su sublimacija duha narodnog koji se prenose sa kolena na koleno, i u kojima sebe jedan narod prepoznaje kao naslednike i nosioce određenog duha. Koji je duh Srpskog naroda? Šta je to što smo mi nasledili, i što prihvatamo i dalje razvijamo kao izraz sopstva, osobenog među mnogim porodicama u zajednici raznih naroda? Ruski teolog mitropolit Ilarion Alfejev, naglašava da postoji kod ćirilice, koji je osobenost pravoslavne slovenske civilizacije i duha hrišćanskog u njoj preovladavajućeg. Ovo je zanimljiv stav, koji podseća na suprotnost Da Vinčijevom kodu, zapadnog duha i latiničnog pisma. Ćirilica je duša srpskog naroda, kome su pismo podarili sveti Božiji ljudi, prosvetitelji i učitelji, sveti Ćirilo i Metodije, ravnoapostolni propovednici Evanđelja Hristovog na slovenskom jeziku slovenskim narodima. U ovom predavanju nećemo ulaziti dublje u analizu istorijskih i društvenih okolnosti u kojima se ovi misionari vizantijske hrišćanske kulture prosvećivali tadašnju takođe hrišćansku Evropu, ali sa stanovišta da svaki narod ima pravo koje mu je Bog darovao samim postojanjem da na svome jeziku sluša propoved Evanđelja, razume reč Svetog Pisma, služi Svetu Liturgiju, čita svete spise, i sam stvara osobenu, u ovom slučaju hrišćansku kulturu, koja je saobrazna njegovom unutrašnjem biću.
Sredinom devetog veka, u kojem je vladala trojezična jeres, tj. da se Liturgija može služiti samo na jevrejskom, grčkom i latinskom, ovakav stav je bio veoma napredan i slobodan. Naravno da je njihova misija naišla na žestok otpor konzervativnih sveštenika latinske i nemačke crkve, jer su ovim putem gubili privilegije i dominaciju koju su uspostavili nad slovenskim stanovništvom. Sveti Kiril (Konstantin) Slovenski, filosof i profesor na Visokoj školi u Carigradu i bibliotekar Aja Sofije, kao i njegov brat Metodije koji je bio vojnik, vojvoda vizantijske vojske u Slovenskim krajevima, odmalena su poznavali slovenski jezik, najverovatnije samim rođenjem jer su i sami bili slovenskog porekla, po rečima svetog vladike Nikolaja Srpskog, ali takođe i grčki – vladajući jezik teologije, nauke i filosofije u Vizantijskom carstvu, napravili su svojevrsnu reformu jezika i pisma, uzimajući za osnovu grčko pismo, koje su takođe kao učeni ljudi dobro poznavali. Ne bavimo se lingvističkim pitanjima, već kulturom koda ćirilice, što je i tema našeg simposiona i predavanja. Znamo da je njihovo pismo bilo glagoljica, a ćirilicu su usavršili Sveti Kliment i Naum, zajedno sa učenicima Ohridske škole, i dali joj zasluženo ime, po njihovom slavnom i velikom učitelju Ćirilu. Moravski knez Rastislav, kao i ostali slovenski narodi srednje i istočne Evrope, nisu želeli da padnu pod uticaj Rima, i opredelili su se za Istočni Drugi Rim, Vizantiju, između ostalog jer im je ona davala veće slobode i prava po pitanju pisma, jezika, kuluture i vere. Mudri papa rimski Hadrijan je dao blagoslov i pismenu bulu slovenskim prosvetiteljima čime je ozakonio njihovo delo, premda su ravnoapostolna braća i dalje bila proganjana i njihov rad je oštro napadan, a oni u tamnicama gledali neslavan ishod svoje misije, tačnije, arhiepiskop Panonski Metodije, jer je Kiril već bio upokojen i sahranjen u crkvi sv. Klimenta u Rimu, prilikom druge posete papi. Njihovom smrću skoro da se ugasio, osim u južnim srpsko-slovenskim zemljama koje su održale zapaljni plamen vere i prosvete, dobijene odozgo, blagodaću Duha Svetoga, koji živi do dana današnjega, zahvatajući skoro pola istočne Evrope i severne Azije sa tendencijom širenja, istim, apostolskim duhom vere Hristove i kulture hrišćanske, koja iz nje proizilazi.
Ćirilicom danas pišu Srbi, Rusi, Ukrajinci, Belorusi, Bugari, Makednci, Moldavci, Rumuni su pisali do 19. veka, i još skoro 30 naroda indoevropskog porekla koji su u sastavu ili zoni uticaja ruskog jezika (osetski, tadžički, kurdski, altajski, turkijski, tatarski, uzbečki, kazaški, abhaški, avarski, itd). Svi oni proslavljaju Dan slovenske pismenosti i kulture 24. maja, dan sv. Ćirila i Metodija, kao nacionalni praznik, zajedno sa Česima, Slovacima, Poljacima i Slovencima, koji ovaj praznik takođe praznuju iako pišu latinicom. Značaj misije slovenskih učitelja bio je u tome što su svest slovenskih naroda podigli na viši civilizacijski nivo dajući im kulturni obrazac, u okviru ćiriličnog pisma i hrišćanske vere, koja je imala ne samo značaj spasenja ljudskih duša od paganstva i sujeverja, nego pre svega, svetlost bogopoznanja i čovekopoznanja, dakle duhovnu vertikalu smisla postojanja. Naravno da Sloveni nisu bili bez jezičke i pismene kulture, to čak potvrđuju i sami učitelji, govoreći da su tamo zatekli nešto bogoslužbenih knjiga na slovenskom jeziku, ali ona je bila prilično nerazvijena i bez velikog uticaja. Pisani podaci ćirilične kulture potiču tek od ovog perioda, što smo u video prezentaciji i pokazali, i samim tim naš identitet naslednika antičkog i viztantijskog duha kojima i danas pripadamo.
Ćirilica je u srpskom narodu od svog nastanka proganjana i iskorenjivana: od rimokatoličkog klira i latiničnog pisma, u srednjem veku je potiskivana od grčkog pisma, preko njenih sveštenika fanariota, zatim od otomanskih islamista i arabice, pa od austrougarskih vlasti, i fašističkih okultista, i komunističkih diktatora u poslednjim vremenima i hrvatske latinice. Danas je usled demokratskih prava manjina zavladao duh samocenzure, pa sami istiskujemo ćirilično pismo iz upotrebe, iako ga niko javno ne zabranjuje. Ustav rapublike Srbije čl.10, kaže da je ćirilica zvanično pismo srpskoj jezika. UNESKOva kulturna baština sveta ovu činjenicu takođe prihvata kao legitimnu. Ali, u samoj Srbiji manje od 20 procenata građana, institucija, medija, preduzeća, javnih natpisa, knjiga i ostalog, piše se ćirilicom. Sa žaljenjem primećujemo da smo odustali sami od sebe, jer ćirilica je duša srpskog naroda.
Ako odustanemo od ćirilice odustali smo od svoje duhovnosti, religije, kulture, nauke, istorije, teritorije, prošlosti i budućnosti, jer je sve ovo zapečaćeno kodom ćirilice. Srpska pravoslavna crkva i njeni članovi su danas u srpskom rodu najdosledniji čuvari srpskog jezika i ćiriličnog pisma. Skrivena poruka ruskog filma Kod ćirilice je upravo u tajni poznanja istinitog Boga, Njegovog otkrivenja, i puta ka Njemu, čemu nas uči naša sveta Crkva, čuvar duha i kulture ćirilice. Ćirilicu, po promislu Božijem, nama su podartili sveti Božiji ljudi. Postili su 3o dana i noći na planini Olimp i Bogu se molili kako bi se dostojno pripremili za poverenu im misiju od patrijarha Carigradskog. Verujemo da ih je Duh Sveti učio i rukovodio, kao i one koji su njihovi sledbenici i poštovaoci i ljubitelji ćirilice, među koje se i mi ovde prisutni ubrajamo.
Komunistički ideolozi su se poslužili lukavošću i 1954. Novosadskim sporazumom izdejstvovali dvoazbučnost obavezujuću za srpski narod, tj. ravnopravnost ćirilice i latinice. Vremenom je preovladala hrvatska latinica, što pokazuje i puteve nametanja hrvatske kulture Srbima, i preotimanje srpskog identiteta, zemlje, naroda, jezičkog i kulturnog nasleđa. Neverovatno je ćutanje naših akademika, naučnika, profesora, pisaca, političara i uglednih javnih ličnosti. Da je dvoazbučnost dobra i korisna imali bi je i drugi, mnogo veći i razvijeniji narodi. Naprimer: engleski jezik u Americi, Australiji, Africi, nosio bi drugo ime i pisao se drugagačijim slovima, za čime bi imalo daleko veće potrebe nego usitnjavanje srpskog govornog i pisanog područja, na hrvastki, bošnjački, crnogorski i druge.
Razlozi za ćirilicu su veći nego razlozi protiv.
Duhovni: Azbuka je svojevrsno verosipovedanje: Az, Buki, Vjedi, Glagol, Dobro, Este, Živite, Zemlja, Iže, Jako, Kao, Ljudi, Mislite, Nama, On, Pokoj, Recite, Slovo, Tvrdo… U slobodnom prevodu staroslovenskih naziva za slova naše azbuke vidimo da nam Bog puručuje: Ja, Bog slovo vidim i govorim vam da daobro živite na zemlji i kao ljudi milite, on nam je pokoj, recite reč tvrdu… Smisao je jasan.
Lingvističko savršenstvo: jedno slovo jedan glas, piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano. Naveli smo istorijske i kulturne razloge, nacionalne, pravne, političke, pedagoške, sociološke, ekonomske, trgovačke i turističke. Naš prostor je omeđen kodom ćirilice, u tom smislu smo originalni i neponovljivi, jer imamo neicrpno duhovno blago koje seže do neolita i vezu sa pismom srbice, što drugi oko nas nemaju. Naša ćirilica se u ekonomiji, turizmu i trgovini može koristiti kao brend zaštićen svetskim i domaćim zakonima. Mistični: moda ćiriličnih natpisa ima tajanstvenu sakralnu dimenziju, i ljudima je veoma privlačna i izazovna, jer nosi u sebi dubinu vekova koja poziva na spoznaju, otkrivanje tajne.
Etički, estetski i psihološki razlozi se ne mogu zaobići ni u kom slučaju.Ono što ćirilica jeste i mi jesmo. To pravo nam niko ne može oduzeti niti dovesti u pitanje. Estetski: lepota ćirilice je neosporna. Ćirilica ima dušu, nosi metafizičku dimenziju; ona je živo slovo i duh i koji oživljava; ćirilica je srcu mila. Ćirilica se voli i njome se piše iz ljubavi prema Bogu, Slovu, Istini, Rodu. Ćirilicom su pisali Sveti Sava, Sveti Despot Stefan Lazarević, Sveti Nikolaj, Sveti ava Justin. Pisali su P.P. Njegoš, Ivo Andrić, Nikola Tesla, Milutin Milanković, Slobodan Jovanović, Jovan Dučić, sve sami velikani srpske kulture! Zar mi da budemo oni koji odbijaju da budu nastavljči njihovog duha i etike, vere i nauke?! Čime su veliki i slavni pred Bogom i ljudima: što su bili verni istini, ili što su se, kao mi danas, priklonili tuđinskim ideologijama? Podsetimo se da su i u njihovo vreme postojale moderne i praktične potrebe koje su delovale privlačno i opravdano ali njihov izbor bio je vođen višim ciljevima.
Zatiranje ćirilice je zatiranje srpskog identiteta i duha prosvećenosti svetlošću uma božanskog; to je pad u ropstvo svetovnog duha obmane, pad u bogozaborav i samozaborav. Borba za opstanak ćirilice je borba za svoju dušu bogoliku i njeno večno spasenje. Verujemo u promisliteljski plan Božiji: zar bi se na svetskoj sceni pojavilo ćirilično pismo da nije bilo potrebe da podvuče razliku između ova dva duha? Zar bi opstalo više od jednog milenijuma ( a po nekim istoričarima nekoliko milenijuma), da ne postoji svrsishodan cilj i višnji plan o njegovoj ulozi u svetu i čovečanstvu? Verujemo u trajanje, vaskrsenje i procvat ćiriličnog pisma i kulture, i ostajemo na putu onih koji pišu ćirilicom, iako to nije, kako kažu danas, korisno i praktično. Ćirilica je sloboda izbora i sloboda volje, neuslovljena nijednim zakonom do zakonom duha.
Metafizička unutrašnja dimenzija i značaj ćirilice je veća od spoljašnje, fizičke. Zato slobodno možemo reći: ćirilica je sveto pismo. Zato su istinite reči pesnika: ćirilica se piše srcem. Zato i kažemo: ćirilica je duša srpskog naroda. I postojaće sve dok i mi postojimo. Molimo Gospoda da blagoslov Njegov bude sa nama sada i zauvek. Amin.
Ćirilica
Ćirilica je – sveto pismo,
njome se ko slovestan narod rodismo;
od Oca, kroz Sina u Duhu Svetom,
sa svima svetim sa kojima bismo
od početka postojanja ljudskog roda
u redu pismenih naroda.
Ćirilica savršenih ima 30 slova
sva su živa i lepa, stara a uvek nova;
slovo božanskim značenjem zbori
tajne od vekova skrivene govori;
naše reči molitvene Bogu uznosi
svaki se Srbin njenim blagom ponosi.
Ćirilica do dalekih predaka seže
naraštaje buduće za nas rečju veže;
njome je zapčećen drevni srpski rod
blagodatnog pisma posejala sveti plod;
poznanjem zakona neba i zemlje, duha i istine
ćirilica je otkrovenje tajni i višnje miline.
Janja Todorović, književnica
13. januar 2019. u 13:20
Vojislav Ananić
MILOSLAV SAMARDŽIĆ – TAJNE VUKOVE REFORME
http://www.jezik.rs.sr/doc/MiloslavSamardzic-TajneVukoveReforme.pdf