Срамно потискивање ћирилице

71 коментара

1. 8. јануар 2019. у 14:03

   Војислав Ананић

   9.

   Па ипак, иако са истим узроцима, са истим циљевима и посљедицама (вјероватно и усмјераван из истих центара из којих је то рађено током 18, 19 и 20. вијека, а и раније .), процес потискивања ћирилице по много чему је друкчији у Црној Гори него у Србији или у Републици Српској, гдје је ћирилица (трудом државних органа) данас ипак најстабилнија. У Србији је, прије свега, посриједи небрига (или неразумијевање) надлежних научних, културних, образовних и државних институција, и тамо се, будући да није непосредно генерисан из врхова власти и државне политике, он, ипак, какотако може зауставити. Макар постоји разумна нада да се може зауставити. Гаранција је за то и Устав Републике Србије, у коме је ћирилица назначена као примарно писмо у јавној употреби. Међутим, овдје, у Црној Гори, потискивање ћирилице дио је свеобухватног државног пројекта о разарању идентитета већинског (православног) становништва, с циљем његове језичке, културне и националне пресеминације, тј. потапања у дукљанско-монтенегрински етнокултуролошки бестијанлук (пројекат идентичан са оним који је спроводио гувернер Виктор Вебер 1916, односно Римокатоличка црква на простору тзв. Илирика од времена раскола до данас), и зато се, овдје, у том погледу, тешко може очекивати неки бољитак — бар у скорије вријеме. Враћање ћирилици значило би враћање Црногораца својој етничкој и етичкој основи, свом српском бићу, а то наши западни „пријатељи” и модификатори наше свијести неће дозволити све док им буде у интересу да се латиницом, дајући јој статус кључне одреднице црногорског националног и језичког (!) идентитета , користе као видом отклона Црне Горе од Србије и Црногораца од Српства, односно док највећи дио и Срба и Црногораца „не претворе у бесловесну масу, којој ће бити свједно ко је, шта је и каква јој је историја”. Ефикасније средство за остварење тих циљева не могу пронаћи.

2. 8. јануар 2019. у 14:05

   Војислав Ананић

   10.

   Данас се српски лингвисти и интелектуалци споре око тога да ли Срби треба да се коначно одрекну латинице — да је, као „туђе” писмо искључе из школских програма, из издаваштва, из медија итд., или не. Србима православним латиница, свакако, није била потребна као што није ни Русима, Бјелорусима, Бугарима, Грцима…, али је се они сада, и кад би хтјели, нити могу одрећи, нити би то одрицање било оправдано, јер би се тиме одрекли и свега што су на латиници вјековима стварали Срби католичке вјероисповијести и други: у Дубровнику, Далмацији, Хрватској и Босни, али и остали Срби, током посљедњих сто година, откако су, стицајем историјских околности, упали у „анакондин загрљај” латиничног писма и тобожњег језичког заједништва. Латиница је одавно постала културно добро српског народа и одрицањем од ње, ми бисмо, у ствари, помогли онима који настоје да српску културу затворе у границе данашње Републике Србије, а ћирилицу вежу само за екавски изговор српског језика, односно да све што је штампано српском латиницом, прекњиже у хрватско или чије друго културно насљеђе, како је то већ урађено у међународном информационом систему за културни и научни развој, па се, након укидања (1994) одреднице српски језик — латиница, у библиотечким каталозима све што је штампано латиницом (српском латиницом) сматра као да је штампано хрватским језиком . С друге стране, када српска дјеца данас не би учила латиницу, макар пола књижног фонда наших библиотека остало би за њих недоступно. (По неким процјенама, у Србији се и данданас око 53% текстова штампа ћирилицом, а 47% латиницом.) То су довољани разлози за њено чување у српском народу. Али, то што је се не можемо одрећи, не значи да морамо подлећи латиници и напустити ћирилицу. Не одричући се, дакле, латинице, коју је, уосталом, као и ћирилицу, да би се и њоме могао писати српски језик, уобличио 1827. године Вук Караџић, а не Људевит Гај, како се то уобичајено мисли, (па је зато латиница којом се данас служе Хрвати, Словенци, Бошњаци, Црногорци и Срби, заправо српска латиница) , наша је обавеза да сачувамо ћирилицу. Али не административним мјерама и забранама, него тако што ћемо кроз образовни систем, уградњом истине о ћирилици (и о латиници) у наставне програме, и у Србији, и у Републици Српској, а ако Бог да — једног дана и у Црној Гори, код младих генерација развијати свијест да је ћирилица не само наше национално него и наше богослужбено писмо које нас најтјешње повезује са православном духовношћу, а тиме и са оним што чини најдубље ослонце нашег националног бића. И да је српска ћирилица немањићко, тј, светосавско писмо и завјештање исто колико и ћириловско. Јер, треба и то знати, управо заслугом Стефана Немање и Светог Саве, утемељивача наше духовности, културе и писмености, у српском је народу заживјела и ћирилица. И свако онај ко се одриче ћирилице одриче се, макар и несвјесно, светосавског пута и знамена.
   Ми, осим Маријиног јеванђеља, немамо сачувану ниједну књигу писану глагољицом, а изгледа да их је било, на што упућују: Житије Св. Краља Јована Владимира (сачувано у латинском и грчким преводима), Требињски родослов и Дукљанска хроника (инкорпорирани у Љетопис попа Дукљанина и сачувани у латинском преводу), одломци апостолa — Гришковићев и Михановићев итд. Но будући да је глагољица, повлачећи се са православних простора, пред практичнијом и једноставнијом ћирилицом, употребљавана од стране римокатоличког свештенства у приморским областима, није искључено да је и сам Стефан Немања, државотворац јасних и далекосежних визија, својом политиком додатно подстакао њено повлачење, желећи да спријечи ширење католичанства у својој још у потпуности духовно непрофилисаној држави „У православно оријентисаној Рашкој потиснуте су потпуно глагољица и старија глагољска књижевност српске редакције јер су сматране за средство католичке пропаганде.”
   Нема сумње да је у том процесу ипак главну улогу имао Св. Сава, који је својим књижевним дјелом и својом „правописном реформом”, установио образац књижевног стварања, језичког израза и писма српском народу током наредних вјекова. Како каже и народно предање:
   „Пође једном Свети Сава да учи народ побожности и вери. Идући по свету, наиђе на људе где са четири вола уносе светло у кућу. Запита их:
   ‚Шта радите то, браћо?’
   ‚Ево има три дана, начинисмо кућу, па никако нам се у собама не види. Три дана са ова четири вола уносимо светлост, па све једнако. До пред врата се види, а кад у кућу — мрак!’
   Свети Сава се помоли Богу, те им рече:
   ‚Е, људи Божји, треба начинити прозоре., ево овако”’ — па им онда начини прозоре.”
   Оно чиме је Св. Сава, по овој, у нашем времену најтеже схватљивој параболи, отворио прозоре на српским домовима, оно дакле чиме је, у тек саграђену српску кућу — Немањину државу, али још мрачну и духовно неутемељену, унио свјетлост православља, светосавског православља, са његовом топлином и простосрдачношћу, које је обасјало, споља и изнутра, сваку српску кућу — себра и властелина једнако — била је ћирилица!
   Данас, нажалост, напуштањем ћирилице, српски домаћини спуштају за ту свјетлост непробојне жалузине на прозоре својих домова!

3. 8. јануар 2019. у 14:07

   Војислав Ананић

   11.

   Ћирилицом су исписани сви културни трагови нашег народа, записа Сава Јововић, а циљ оних који су је забрањивали, званично и незванично, и који су спаљивали ћириличне књиге и библиотеке, све до јуче (1991-1995. у Хрватској и 1999-2004. на Косову и Метохији), или који су организовано сузбијали њену употребу у медијима, школи и државној администрацији, како се то радило 1916, а и данас, опет, ради у Црној Гори, био је (и јесте) управо затирање тих трагова, а тиме и „обарање темеља одржања” (тј. нестанак) карактера (идентитета) српског народа („да му се не зна трага ни имена”). То су знали Срби у Угарској 1784, као и бјелопавлићки учитељи, који су побуном због забране ћирилице 1916. исписали најљепше странице у историји црногорске просвјете. Њихова побуна била је порука окупатору о непокорности, али, можда и више — упозорење сопственом народу на опасност која се крије у забрани употребе свог писма и изучавања своје националне историје у школама. За то нијесу биле довољне ријечи, ма колико биле убједљиве. Тражило се дјело, тражила се лична жртва, према величини онога што је требало бранити и околностима у којима се бранило. Они се нијесу двоумили.
   А ми који смо се данас нашли пред истим искушењем, ако нијесмо, због своје духовне тромости, достојни да будемо на висини њиховог дјела, дужни смо макар да га отмемо од заборава и као свијетлу успомену предамо будућим нараштајима, који ће, надајмо се, боље од нас разумјети и цијенити његову поруку.

   7.1.2013.

   ~ КРАЈ ~
   ____

4. 8. јануар 2019. у 17:43

   Војислав Ананић

   Извор: http://www.laban.rs/lib/Cirilica-aorta_srpskog_nacionalizma.html

5. 11. јануар 2019. у 19:26

   Војислав Ананић

   ОПШТИ ПОГЛЕД НА МРКАЉЕВУ И ВУКОВУ РЕФОРМУ СРПСКЕ АЗБУКЕ

   У претходним поглављима доста je говорено о Мркаљевој и Вуковој реформи српске ћирилице, а овде ћe се, на једном месту, та разматрања објединити и укратко изнети,
   а) У својој књижици Сало Дебелога jepa либо [или] Азбукопротрес (Будим, 1810) Сава Мркаљ се представио јавности као први модерни реформатор српске азбуке која би служила за писање српским књижевним језиком на народној основи. Пре њега je било више наших појединаца који су се бавили делимичном реформом српске ћирилице и који су та решења спроводили у својим штампаним делима, на пример: Захариja Орфелин (1767, 1768), Емануил Јанковић (1789), Стефан Стратимировић (1800), Лукијан Мушицки (1800), Атанасије Стојковић (1800, 1801, 1802, 1803), Гаврило Хранислав (1804), Сава Текелија (1805), Викентије Ракић (1808), Павле Соларић (1808, 1809), Стефан Новаковић (1809) као и неки анонимни појединци (уп. Младеновић 1967а 161-191). Својом делимичном реформом српске азбуке – при чему су се бавили начиним обележавања најчешће сугласника ћ и ђ, као и консонаната љ, њ и ј (нарoчито у секвенцама љо, њо, љи, њи, jo) – поменути аутори су нудили, у својим штампаним текстовима, одговарајућа практична графијска решења, а то je све доприносило поступном олштем сазревању питања решавања реформисања срлске ћирилице у њеној целокупности. То питање je решио С. Мркаљ у својој поменутој књижици коју ћемо овде скраћено називати Сало.
   Пошавши од црквене, рускословенске (славенске) ћирилице свога времена (којом jе Сало штампано), Мркаљ je (а) ову ћирилицу (с малим променама) оставио за црквену употребу, али je (б) за потребе славеносрпског, тадашњег српског књижевног језика на народној основи, исту ћирилицу реформисао и предложио следеће измене:
   — искључио je из ње сувишна слова: Ш, W, Е, ю, А, п, Д, V, 6, 8, ё, w, ты, ъ, 5 (овима се пријьучује и й);
   – Е je дотада означавало вокал е и секвенцу je а Мркаљ je свео ово слово на обележавање само самогласника е, чиме je овај знак у српској ћирилици први пут постало једнофункционалан;
   – диграмима ть, дк, дк, нк означио je сугласнике ћ, ђ, љ, њ, и то у свим положајима у речима, што je први пут учињено у српској ћирилици.
   После овога, Мркаљева реформисана азбука изгледала je овако: А, н,к, А. н, нь. п, р, с. т. тв. ф, Х. ц, ч, ш (црквена ћирилица) К, Г, д, ДК, t. Ж, З, И, иа, б, в, г, д, дь, е, ж, з, и, i, к, л, ль, м, н, нъ, о, й,р, с, т, ть, у, ф, ж, ц, ч, ш (грађанска ћирилица). О обележавању сугласника џ С. Мркаљ ништа не каже.
   На крају своје овде већ поменуте књижице, објављене 1810. године, С. Мркаљ, поред осталог, каже да од данас за наш правопис треба да важи начело: „Пиши као што говориш” (Сало, стр. 18). Ово, од раније познато начело Ф. Аделунга (Стојановић 1924 48) С. Мркаљ je навео у завршним реченицама свога Сала да би њиме указао на своју извршену реформу српске ћирилице на претходним странама исте ове књижице. Мркаљева реформисана ћирилица одговарала je у потпуности овом Аделунговом начелу jep се, стварно, њом лако и тачно могло писати онако како Срби говоре пре свега у свом књижевном језику на народној основи којем је ова азбука и била намењена.
   Задржавши у диграмима тк. дк. нк за обележавање сугласника ћ, ђ, љ, њ, С. Мркаљ je скренуо пажњу да je то привремено решење истичући да ћe се и ь напустити из српске ћирилице онда када се за поменуте консонанте нађе по један засебан знак. Овакво његово мишљење je у својој основи врло инспиративно, па je могло касније усмерити Вука Караџића да крене тим путем, што je он у два маха то и учинио.
   б) У својој писменици серпскога гезика, по говору простога народа написана Вуком Стефановићем Сербијанцем (у Вијени, 1814 Вук Караџић je поменуо неколицину својих претходника, делимичних реформатора српске ћирилице, од којих су неки предлагали једна а други друга графијска решења, чиме су допринели да се створила „буна у Славенским писменима [словима], и постану различна мишљења о Сербскоме правописању: једни почну говорити да међу Славенским писменима има много писмена која Сербскоме тезику не требају, а нека опет да недостају, а други на против почну потверђивати да се ни дебело јер ни под који начин не може, нити смие изоставити. Г. Сава Меркаило, желећи да би се та буна утишала и да би сви учени Сербљи, који Сербски писати желе, на једнаке мисли о томе дошли и согласили се, предузео јe то и издао на свиет која су између Славенски писмена Сербскоме језику потребна, која ли не требају, и која још недостају” [овде у напомени под текстом Вук наводи Мркаљево дело: „сало дебелога јepa, либо Азбукопротрес, у Будиму 1810”].
   „Јa сад овде— наставља Вук – имајући за намерење успех Сербскога Књижества не могу друге Азбуке употребити него Меркаилову, јербо за Сербски језик лакша и чистита не може бити од ове. Г. Меркаило избрао [изабрао је те из Славенски лисмена за Сербски језик следујућа: щ б, в, г, д, е, ж, з, и, i, к, л, м, н, о, п, р, с, т, у, ф, х, ц, ч, ш, ь. А изоставио је као Сербскоме тезику непотребна,.,” [овде Вук наводи слова која je С. Мркаљ искључио из азбуке, уп. Вук. Сабр. XlI, 35]. Ова Вукова висока оцена Мркалеве ћирилицe нас на јасан закључак да je он (а) прихватио ову ћирилицу и (б) да je њу даље реформисао спровевши при том до краја познати принцип један знак —један глас (фонема), на што je аутор Сала, како смо видели горе у овој својој књижици већ упутио реформаторе српске азбуке у вези с уклањањем ь из диграма ты, дк. ль, нb.
   Да би остварио поменути принцип, Вук je уклонио ове диграме на следеће начине: а) од слова лb, ны сачинио je лигатуре љ, њ, а од слова дь створио je знак д (који није био шире и б) уместо ть увео je слово ћ за обележавање сугласника ћ. Тако je Вук, реформишући Мркаљеву азбуку, тј. замењујући његове диграме лк, ть словима д нз, д, h добио ћирилицу са 29 знакова који су означавали по један глас (фонему) – уп. Вук Сабр. XIl 37—38. О консонанту и евентуалном начину његовог означавања Вук ништа не каже у својој Писменици 1814. г., као што о томе ништа не каже ни С Мркаљ, у своме Салу 1810. г. ж
   б) У првом издању свог Срйског рјечника, тачније: у својој Срйској граматици уз ово дело (Беч, 1818) Вук Караџић je саопштио резултате свог другог по реду реформисања српске ћирилице навевши слова: а, б, в, г, д, ђ, е, ж, з, u, j, к, н, о, п, р, с, т, h, y, ц, ч, џ, ш, додавши напомене:
   а) „ф само за туђе ријечи”, односно „за стране рјечи”. како каже С. Мркаљ у Салу (в. овде оделак XXIII) и б) изговара се мекше од г, али у Српском језику нема његова гласа, него су га Србљи са свим изоставили. Вук сабр. П, стр. ХМХ, ХХХШ, XXXIV). Иако се Вук задржава на питању излишносги низа „славенских” (руско- словенских) слова за потребе писања српским књижевним језиком на народној основи (Вук Сабр, П, ХХХШ и дале) – на што je, видели смо, већ указао С. Мркаљ 1810. г. и сам Вук Сабр, X1135 основу његове реформе српске ћирилице 1818. г. чине слова: ћ, ђ, љ, њ, j, џ. Даћемо о њима следећи коментар.

   Слово ћ. Вековима je у српском писању постојало слово ћ (тзв. „ђерв”) којим се у најранијим временима обележавао сугласник ђ (у страним речима), а касније за ову графију била je карактеристична њена двофункцйоналност jep су се њом означавала два сугласника: и h и ђ. Свођење старог двофункционалног слова h (з h, ђ) само на једну службу: h (е h) огледа се први пут, колико засада знамо, у књигама Павла Соларића, штампаним у Венецији 1808. и 1809. г. (b се овде обележава са Дь —уп. Младеновић 1967а 185.186, 187, 188), што je нашло одраза, видели смо, у обема Вуковим реформама српске ћирилице: и 1814, и 1818. г.

   Слово ђ. Зна се да je у Лукијан Мушицки, архимандрит манастира Шишатовца на Фрушкој гори и тадашњи наш познати песник, свој нацрт слова ђ дао Вуку, што се види из њихове међусобне преписке, остварене кроз више писама 1817. и 1818. године. Вук је усвојио овај нацрт слова ђ, о чему у свом писму Мушицком (писаном „у Бечу на Петровъ дань 1817”) Вук каже: „я hy ваше [ђервј употребити у Р±чнику, зашто[јер1 ми се найбол{ допада” (в. и овде одељак XXV). У Предговору уз Срйски рјечник за слово ђ Вук каже да га je сам „начинио” („Зашто сам ja овђе начинио три нова слова, т. j. ђ, љ, њ и узео сам ј) а у својој Српској граматици говори о оправданости употребе овога знака, као и слова h, не само у нашем већ и у „Славенском језику” (Вук Сабр. I], Xl, XXXV). Слово ђ je за Вука, наравно, “ново слово“ jep се дотада није употребљавало у штампаној српској ћирилици, а сретало се у старим рукописима (уп- Младеновић 1963 159—162 и нан. 5; Младеновић 1967 113-124).

   Слова љ, [ь. И у својој Писменици (1814) и у својој Српској граматици (1818 објављеној у саставу Српског рјечннка) Вук уводи у азбуку слова љ и њ. Она су за њега „нова слова”, што je тачно, jep се раније она нису јављала у српској штампаној То су заправо лигатуре од диграма ль и нь, а те су се лигатуре (љ, њ) могле спорадично сретати и у старим српским рукописним сломеницима (в. овде одељак XXV нап. 27), што Вук, разуме се, није морао знати.

   Слово j. У Предговору свом Српском рјечнику (1818) Вук каже да je за своју ћирилицу „узео” слово j па продужава: „Може бити да се j коме зато не he допасти, што je Латинско; и то je ништа; ми имамо и више слова једнакије[х] с Латинскима, н. п. а, е, о, к, ит. д. [.„.) (Вук Сабр. П. М). Слово j, међутим, постојало je и у писаној српској ћирилици овога а и предвуковскога времена, али као графијска варијанта слова i, тако да се место слова i у групи io (= jo) често писало jo а група je понекад се тако означавала: јоштъ, јоште, својомъ, којой, које и сл., поред свогомъ, когомъ, k0ie и сл. (уп. нпр. у писању J. Рајића 1774, 1789, 1791. и 1795. г. – Младеновић 1962—1963 46, 47). И сам Вук je 1816, 1817. и 1818. г. понекад тако писао групу jo ије: још’, још, т. j. (то јел’ (je ли), васкрсеније, а једном je, у писму Л. Мушицком „на Петровъ дань 1817”, пишући облик Госпојомъ, рекао у загради („ето вам jo” „-1 в. овде одељак XXV). Проширењем функције српског ћириличког слова j (z j) са обележавања групе jo на обележавање сугласника ј у свим положајима у речи где се јавља консонант ј, избегло би се, разуме се преузимање слова j из латинице а тиме и низ каснијих непријатности које je Вук због тога имао; избегло би се највероватније и полувековно (1818-1868) непризнавање Вукове реформисане ћирилице у Србији. — Али тако, као што смо видели, није било;

   Слово џ. У својим писмима Л. Мушицки je сугерирао Вуку да слово унесе у своју реформисану ћирилицу истичући (а) да за овај знак треба (како би се данас рекло) направити матрицу, да се излије из једног комада („да не крпимо”), (б) да je то слово било „забачено” (напуштено), да се раније употребљавало, а сада je „враћено” у употребу, па je (в) Вуку послао свој нацрт великог и малог слова Џ, џ. Вук je прихватио ову сугестију Л. Мушицког (а пре тога je Вук нередовно писао знак џ jep je и словима чж означавао овај консонант), направио je слово џ и послао овом Архимандриту његов штампани отисак, на што je овај у свом писму Вуку узвратио: „Џ je прекрасно” (в. овде одељак ХХ у). Тако je слово џ као знак за обележавање консонанта џ ушло у Вукову реформисану ћирилицу 1818. г„ чему je Л. Мушицки дао свој посебан значајан допринос. У својој Српској граматици за знак Й Вук каже: „џ je и код нас готово само за туђе ријечи (осим увјеџбати, наруџбина) а у Предговору свом Српском рјечнику он истиче: да су „Србљи… виђели прије 500 година“ да није могуће српски језик описати Славенском ортографијом” па су зато „начинили h и џ, којије[х] ни данас нема у Славенским књигама” (Вук Сабр. П, XXXV, lX). На изнесени начин слова b, h, j, „ъ, њ, џ, која почев од 1818. г. заједно одликују данашњу српску ћирилицу, имају своје мале историје: ђ (Л. Mvшицки jе дао Вуку нацрт овога слова 1817. г.), h (за означавање само сугласника h први га je употребио П. Соларић 1808, 1809. j (Вук je узео ово слово из латинице 1818, г.), љ, нэ (ове лигатуре од диграма ль, нь сачинио je Вук 1814. г.), џ (на сугестију Л. Мушицког Вук je прихватио ово слово које су Срби раније употребљазали у свом писању, а ретко и у штамланим текстовима).

   Извор: Александар Младеновић – ИСТОРИЈА СРПСКОГ ЈЕЗИКА (одабрани радови), Чигоја штампа, Београд, 2008.

6. 13. јануар 2019. у 13:11

   Војислав Ананић

   ОВО САМ ДУГО ТРАЖИО:

   ЛАТИНИЦА

   Истина је ова: од 1814. до 1827. Вук је обавио све најважније послове око српског језика и његовог идентитета. Гај се у јавности појавио тек касније и то књижицом ‘Кратка основа хрватско – словенског правописанија’ (Будим, 1830). У њој је презентована хрватска латиница, односно латиница којом је требало да се служи хрватски језик (кајкавски). Ова књижица није касније прештампавана у оригиналу. Фотокопију те Гајеве књижице (28 стр. упоредно на хрватском и немачком језику) добио сам из Сечањијеве библиотеке у Будимпешти и објавио је у целини у својој књизи ‘СРПСКА ПИСМА’. Свако се може уверити да је она писана језиком другачијим од српског, а латиничним писмом које је сасвим другачије од данашње наше латинице. Та ‘гајица’ из 1830. никако није ова латиница којом се служимо.
   У књизи ‘Српска писма’ пренео сам и једну табелу из Првог српског буквара Вука Караџића из 1827. године. Тамо се појављују илирска латиница (латиница за илирске народе, тј. за Србе римокатолике, Хрвате и Словенце). Од 30 слова ове Вукове латинице, 29 слова је потпуно идентично садашњим. Само јеслово Ђ писано као диграф ДЈ. Општепознато је да је то слово у облику Ђ касније увео у употребу Ђуро Даничић. Чињенице, дакле, показују да су данашњу латиницу створили Вук и Даничић, а не Гај. То латинично писмо, као и језик, Хрвати су преузели од Срба. Што значи, да данашња наша латиница није никаква ‘гајица’, него је она, као и данашња српска ћирилица, по пореклу ‘вуковица’….

   • 25. јануар 2019. у 22:06

     Драгољуб Збиљић, лингвиста

     НЕ ПОСТОЈИ НИКАКВА СРПСКА ЛАТИНИЦА У ЗНАЧЕЊУ ОПШЕТСРПСКА

     То је тај тежак фалсификат проф. др Петра Милосављевића. То је то грубо фалсификовање да су Вук и Даничић творци хрватске латинице, а не Гај. Велики лингвиста Радоје Симић је доказао да је то тешка глупост јер нема везе хрватска латиница с Вуковим и Даничићевим твораштвом. То је Милосављевић закључио на основу фалсификованог репринт издања Вуковог Првог српског буквара у ко9ме је убачена страница с “илирском латиницом” 1827. Па испада да је та “илирска латиница” настала пре Гајеве хрватске латинице. та страница је, у ствари, из Вуковог дела тек из 1845. АЉ сам Вук је у другом дорађеном и исправљеном издању Српског рјечника 1852. године у табели одредио данашњу хрватску латиницу (ову Гајеву без каснијег Даничићевог ђ, коначно као хрватску. да је она могла бити српска латиница и да ју је он за Србе саставио0, ваљда би је назначио “српском латиницом”. И Сад се нађе бнеки филолог који после толико година од смрти Вука фалсификује Вуково дело, брукајући Вука да је он, тобож, саставио неко0 тако лоше подешено писмо за природу српског језика. Да ју је он (Вук) саставио, па ваљда не би било ниједног диграфа у том писму, јер је Вук био против тога. Али, Гај и Хрвати нису хтели да послушају Вуков савет из писма Атанацковићу 1845. у коме је предлагао, поименце, Гају да ту латиницу преуреди. Предложио је и која слова треба да побољша и преуреди, навео је 13 слова, али се Гај и Хрвати нису на то одлуили. Дакле, у писму Гај и Хрвати су одбили све предлоге Вука и Даничића, осим једног слова, диграфа дј које су заменили са латиничким Даничићевим ђ. Ништа друго нису хтели прихватити, што је темељан доказ да су Хрвати самостално решили питање свога латиничког писма. Предлажем Ананићу, пошто даје овакав Милосављевићев фалсификатпренесе с Видовдана доказ о том фалсификату Петра Милосављевића, затим доказ Радоја Симића из часописа “Нова Зора” (5/2005), а може пренети и текст из књиге Драгољуба Збиљића “Латиничење Срба” (Ћирилица, Нови Сад, 2011, стр. 52-64. и даље) где се у целој једној обимној глави “Фалсификовање Вука” доказује да не постоји никаква српск лтиница сачињена за све Србе, него се доказује основа тог фалсификата о непостојећој “српској латиници”..

7. 13. јануар 2019. у 13:13

   Војислав Ананић

   Даничић и Хрвати

   Одељак текста „Даничић и Хрвати“ часописа „Српски лист“ из Задра, oрганa Српске народне странке од 6. /19. фебруара 1903.

   “Први реформатори хрватске књиге, Људевит Гај и његово друштво узели су српски народни језик за литерарни језик Хрвата из мотива претежно политичких, али нијесу никада порицали, да је то српски језик. Они су се надали, да ће оба племена, српско и хрватско, усвојити илирско име, као опште народно, и да ће се послије по себи српски језик прозвати језиком илирским. Томе се предлогу Срби не могоше приклонити, јер им је народна индивидуалност била сувише изражена, а политичке и културно – народне традиције сувише живе, да би се могли, по примјеру Хрвата, преко ноћи одрећи своје националности. Одрећи се имена народног и језика свенародног, може само народ без историјске свијести.
   По примјеру српском, пошто је мисао о илирству пропала новија генерација хрватска почела је да се одушевљава за хрватство. Ту им је сад као наручен дошао у Загреб Ђуро Даничић. Пошто су хрватски прваци измамили од њега пристанак, да српски језик назове и хрватским, они се послије тога нису само на томе зауставили, да га тако називају у границама свога племена, него су га почели наметати и Србима у Троједници и иначе, докле допире власт аустро-угарска.
   Колико је за препорођај хрватског имена заслужан Људевит Гај, који је кајкавштину замијенио језиком српским толико је исто за тај препорођају радио и Ђуро Даничић, велики филолог српски, коме Хрвати треба да подигну споменик, јер је он више него икоји Хрват учинио, да се оснује велико хрватство. Да је Ђуро Даничић био и политички образован човјек, он би био прозрео у политичке тежње оних Хрвата, који су око њега облијетали; а да је имао и довољно здраве националне себичности, он би Хрватима ово рекао био: «Ја нијесам властан прекрштавати име језика, који је крштен прије више хиљада година. Ако је вама по вољи било да примите српски језик за вашу књигу, онда немате узрока да се либите ни од његова имена. Јер, као што Белгијанци и Швајцарци, или као што Американци, који говоре енглески, или шпањолски нијесу престали звати се Бразилијанцима, или Американцима, тако исто и ви Хрвати нећете престати бити Хрвати, ако поштујете име језика, који сте усвојили…»
   Оно што је учинио Ђуро Даничић, не би никад учинио један Вук Караџић, или један Миклошић. И не би, доиста.
   Даничић је за братску љубав, заборавио прави назив својег рођеног језика. Да браћу зближи, назвао је свој језик “хрватски, или српски”. Кад би Даничић сада којом срећом устао и кад би видио, у што се извргла његова мука и његово настојање, вјечност би му кратка била да се покаје”.

8. 13. јануар 2019. у 13:15

   Војислав Ананић

   ЗАНИМЉИВОСТ

   Ево како се учила азбука пре једног века у Србији:

   АЈДЕ ЈЕЛЕ СПАСОЈУ
   БРАТЕ КРИВАЈЕ ТРАЖИ
   ВИДОЈЕ ЛУДИ ЋЕРКУ
   ГЛЕДАЈ ЉУДИ УБАВУ
   ДОЛЕ МИСЛИЛИ ФИНУ
   ЂАВОЛЕ НАШУ ХРАНУ
   ЕНО ЊИВУ ЦАРЕВУ
   ЖЕНЕ ОРАТИ ЧИСТИ
   ЗМАЈЕВЕ ПЕТАР ЏАДУ
   ИСПОД РЕЧЕ ШИРОКУ

9. 13. јануар 2019. у 13:19

   Војислав Ананић

   ЋИРИЛИЦА ЈЕ ДУША СРПСКОГ НАРОДА
   – Јања Тодоровић
   BY ГОРАН МИЈАЈЛОВИЋ IN КУЛТУРА · 27.04.2015

   Језик је оваплоћени Ум, а Слово суштински израз Бића. А Реч је одело Духа, светлост Невидљивог који се свету објавио. Друго лице Свете Тројице, Господ Исус Христос назива се Реч или Слово – Логос, (Јн.1,14). У почетку беше Реч, Реч беше од Бога и Бог беше Реч; све је кроз њега постало (Јн. 1 , 1). Многи умови трагају за речју који ће свету дати глас; многа уста певају о Творцу, чији је израз бесмртности Реч и Слово, где се вечно из Ума (Отац), рађа Реч (Син), у духу Истине (Дух Свети), који исходи из Ума. Многе су мисли оваплоћене у речи – и ми данас додајемо своју реч у ризницу духовног наслеђа рода Српског хришћанског и православног, коју смо од предака примили и коју потомцима предајемо, јер ништа своје не говоримо, него оно што смо у Цркви Божијој, на Сабору светих, чули и научили да је добро и благословено.

   Ово наглашавамо одмах на почетку да укажемо како је реч човечија тајанствено зависна од Речи Божије. На старословенском, народ се зове језик, што би значило да је језик такође суштински повезан са унутрашњим бићем народа. И као што је народу од Бога дато време, место и област постојања, (Д.Ап.17,26), дат му је и језик којим се служи. Језик, као и народ, развија се, преображава, усавршава, расте, добија нови облик и форму, уз складу са развојем културе и духовно-душевним животом народа. Или пропада, нестаје, преузимају га други који немају свој језик. А народ, као и језик, живи у делима духовним и уметничким продужен кроз векове. Културни обрацси су сублимација духа народног који се преносе са колена на колено, и у којима себе један народ препознаје као наследнике и носиоце одређеног духа. Који је дух Српског народа? Шта је то што смо ми наследили, и што прихватамо и даље развијамо као израз сопства, особеног међу многим породицама у заједници разних народа? Руски теолог митрополит Иларион Алфејев, наглашава да постоји код ћирилице, који је особеност православне словенске цивилизације и духа хришћанског у њој преовладавајућег. Ово је занимљив став, који подсећа на супротност Да Винчијевом коду, западног духа и латиничног писма. Ћирилица је душа српског народа, коме су писмо подарили свети Божији људи, просветитељи и учитељи, свети Ћирило и Методије, равноапостолни проповедници Еванђеља Христовог на словенском језику словенским народима. У овом предавању нећемо улазити дубље у анализу историјских и друштвених околности у којима се ови мисионари византијске хришћанске културе просвећивали тадашњу такође хришћанску Европу, али са становишта да сваки народ има право које му је Бог даровао самим постојањем да на своме језику слуша проповед Еванђеља, разуме реч Светог Писма, служи Свету Литургију, чита свете списе, и сам ствара особену, у овом случају хришћанску културу, која је саобразна његовом унутрашњем бићу.

   Средином деветог века, у којем је владала тројезична јерес, тј. да се Литургија може служити само на јеврејском, грчком и латинском, овакав став је био веома напредан и слободан. Наравно да је њихова мисија наишла на жесток отпор конзервативних свештеника латинске и немачке цркве, јер су овим путем губили привилегије и доминацију коју су успоставили над словенским становништвом. Свети Кирил (Константин) Словенски, философ и професор на Високој школи у Цариграду и библиотекар Аја Софије, као и његов брат Методије који је био војник, војвода византијске војске у Словенским крајевима, одмалена су познавали словенски језик, највероватније самим рођењем јер су и сами били словенског порекла, по речима светог владике Николаја Српског, али такође и грчки – владајући језик теологије, науке и философије у Византијском царству, направили су својеврсну реформу језика и писма, узимајући за основу грчко писмо, које су такође као учени људи добро познавали. Не бавимо се лингвистичким питањима, већ културом кода ћирилице, што је и тема нашег симпосиона и предавања. Знамо да је њихово писмо било глагољица, а ћирилицу су усавршили Свети Климент и Наум, заједно са ученицима Охридске школе, и дали јој заслужено име, по њиховом славном и великом учитељу Ћирилу. Моравски кнез Растислав, као и остали словенски народи средње и источне Европе, нису желели да падну под утицај Рима, и определили су се за Источни Други Рим, Византију, између осталог јер им је она давала веће слободе и права по питању писма, језика, кулутуре и вере. Мудри папа римски Хадријан је дао благослов и писмену булу словенским просветитељима чиме је озаконио њихово дело, премда су равноапостолна браћа и даље била прогањана и њихов рад је оштро нападан, а они у тамницама гледали неславан исход своје мисије, тачније, архиепископ Панонски Методије, јер је Кирил већ био упокојен и сахрањен у цркви св. Климента у Риму, приликом друге посете папи. Њиховом смрћу скоро да се угасио, осим у јужним српско-словенским земљама које су одржале запаљни пламен вере и просвете, добијене одозго, благодаћу Духа Светога, који живи до дана данашњега, захватајући скоро пола источне Европе и северне Азије са тенденцијом ширења, истим, апостолским духом вере Христове и културе хришћанске, која из ње произилази.

   Ћирилицом данас пишу Срби, Руси, Украјинци, Белоруси, Бугари, Македнци, Молдавци, Румуни су писали до 19. века, и још скоро 30 народа индоевропског порекла који су у саставу или зони утицаја руског језика (осетски, таджички, курдски, алтајски, туркијски, татарски, узбечки, казашки, абхашки, аварски, итд). Сви они прослављају Дан словенске писмености и културе 24. маја, дан св. Ћирила и Методија, као национални празник, заједно са Чесима, Словацима, Пољацима и Словенцима, који овај празник такође празнују иако пишу латиницом. Значај мисије словенских учитеља био је у томе што су свест словенских народа подигли на виши цивилизацијски ниво дајући им културни образац, у оквиру ћириличног писма и хришћанске вере, која је имала не само значај спасења људских душа од паганства и сујеверја, него пре свега, светлост богопознања и човекопознања, дакле духовну вертикалу смисла постојања. Наравно да Словени нису били без језичке и писмене културе, то чак потврђују и сами учитељи, говорећи да су тамо затекли нешто богослужбених књига на словенском језику, али она је била прилично неразвијена и без великог утицаја. Писани подаци ћириличне културе потичу тек од овог периода, што смо у видео презентацији и показали, и самим тим наш идентитет наследника античког и визтантијског духа којима и данас припадамо.
   Ћирилица је у српском народу од свог настанка прогањана и искорењивана: од римокатоличког клира и латиничног писма, у средњем веку је потискивана од грчког писма, преко њених свештеника фанариота, затим од отоманских исламиста и арабице, па од аустроугарских власти, и фашистичких окултиста, и комунистичких диктатора у последњим временима и хрватске латинице. Данас је услед демократских права мањина завладао дух самоцензуре, па сами истискујемо ћирилично писмо из употребе, иако га нико јавно не забрањује. Устав рапублике Србије чл.10, каже да је ћирилица званично писмо српској језика. УНЕСКОва културна баштина света ову чињеницу такође прихвата као легитимну. Али, у самој Србији мање од 20 процената грађана, институција, медија, предузећа, јавних натписа, књига и осталог, пише се ћирилицом. Са жаљењем примећујемо да смо одустали сами од себе, јер ћирилица је душа српског народа.
   Ако одустанемо од ћирилице одустали смо од своје духовности, религије, културе, науке, историје, територије, прошлости и будућности, јер је све ово запечаћено кодом ћирилице. Српска православна црква и њени чланови су данас у српском роду најдоследнији чувари српског језика и ћириличног писма. Скривена порука руског филма Код ћирилице је управо у тајни познања истинитог Бога, Његовог откривења, и пута ка Њему, чему нас учи наша света Црква, чувар духа и културе ћирилице. Ћирилицу, по промислу Божијем, нама су подартили свети Божији људи. Постили су 3о дана и ноћи на планини Олимп и Богу се молили како би се достојно припремили за поверену им мисију од патријарха Цариградског. Верујемо да их је Дух Свети учио и руководио, као и оне који су њихови следбеници и поштоваоци и љубитељи ћирилице, међу које се и ми овде присутни убрајамо.
   Комунистички идеолози су се послужили лукавошћу и 1954. Новосадским споразумом издејствовали двоазбучност обавезујућу за српски народ, тј. равноправност ћирилице и латинице. Временом је преовладала хрватска латиница, што показује и путеве наметања хрватске културе Србима, и преотимање српског идентитета, земље, народа, језичког и културног наслеђа. Невероватно је ћутање наших академика, научника, професора, писаца, политичара и угледних јавних личности. Да је двоазбучност добра и корисна имали би је и други, много већи и развијенији народи. Например: енглески језик у Америци, Аустралији, Африци, носио би друго име и писао се другагачијим словима, за чиме би имало далеко веће потребе него уситњавање српског говорног и писаног подручја, на хрвастки, бошњачки, црногорски и друге.
   Разлози за ћирилицу су већи него разлози против.
   Духовни: Азбука је својеврсно веросиповедање: Аз, Буки, Вједи, Глагол, Добро, Есте, Живите, Земља, Иже, Јако, Као, Људи, Мислите, Нама, Он, Покој, Реците, Слово, Тврдо… У слободном преводу старословенских назива за слова наше азбуке видимо да нам Бог пуручује: Ја, Бог слово видим и говорим вам да даобро живите на земљи и као људи милите, он нам је покој, реците реч тврду… Смисао је јасан.
   Лингвистичко савршенство: једно слово један глас, пиши као што говориш, читај као што је написано. Навели смо историјске и културне разлоге, националне, правне, политичке, педагошке, социолошке, економске, трговачке и туристичке. Наш простор је омеђен кодом ћирилице, у том смислу смо оригинални и непоновљиви, јер имамо неицрпно духовно благо које сеже до неолита и везу са писмом србице, што други око нас немају. Наша ћирилица се у економији, туризму и трговини може користити као бренд заштићен светским и домаћим законима. Мистични: мода ћириличних натписа има тајанствену сакралну димензију, и људима је веома привлачна и изазовна, јер носи у себи дубину векова која позива на спознају, откривање тајне.
   Етички, естетски и психолошки разлози се не могу заобићи ни у ком случају.Оно што ћирилица јесте и ми јесмо. То право нам нико не може одузети нити довести у питање. Естетски: лепота ћирилице је неоспорна. Ћирилица има душу, носи метафизичку димензију; она је живо слово и дух и који оживљава; ћирилица је срцу мила. Ћирилица се воли и њоме се пише из љубави према Богу, Слову, Истини, Роду. Ћирилицом су писали Свети Сава, Свети Деспот Стефан Лазаревић, Свети Николај, Свети ава Јустин. Писали су П.П. Његош, Иво Андрић, Никола Тесла, Милутин Миланковић, Слободан Јовановић, Јован Дучић, све сами великани српске културе! Зар ми да будемо они који одбијају да буду настављчи њиховог духа и етике, вере и науке?! Чиме су велики и славни пред Богом и људима: што су били верни истини, или што су се, као ми данас, приклонили туђинским идеологијама? Подсетимо се да су и у њихово време постојале модерне и практичне потребе које су деловале привлачно и оправдано али њихов избор био је вођен вишим циљевима.
   Затирање ћирилице је затирање српског идентитета и духа просвећености светлошћу ума божанског; то је пад у ропство световног духа обмане, пад у богозаборав и самозаборав. Борба за опстанак ћирилице је борба за своју душу боголику и њено вечно спасење. Верујемо у промислитељски план Божији: зар би се на светској сцени појавило ћирилично писмо да није било потребе да подвуче разлику између ова два духа? Зар би опстало више од једног миленијума ( а по неким историчарима неколико миленијума), да не постоји сврсисходан циљ и вишњи план о његовој улози у свету и човечанству? Верујемо у трајање, васкрсење и процват ћириличног писма и културе, и остајемо на путу оних који пишу ћирилицом, иако то није, како кажу данас, корисно и практично. Ћирилица је слобода избора и слобода воље, неусловљена ниједним законом до законом духа.
   Метафизичка унутрашња димензија и значај ћирилице је већа од спољашње, физичке. Зато слободно можемо рећи: ћирилица је свето писмо. Зато су истините речи песника: ћирилица се пише срцем. Зато и кажемо: ћирилица је душа српског народа. И постојаће све док и ми постојимо. Молимо Господа да благослов Његов буде са нама сада и заувек. Амин.

   Ћирилица

   Ћирилица је – свето писмо,
   њоме се ко словестан народ родисмо;
   од Оца, кроз Сина у Духу Светом,
   са свима светим са којима бисмо
   од почетка постојања људског рода
   у реду писмених народа.
   Ћирилица савршених има 30 слова
   сва су жива и лепа, стара а увек нова;
   слово божанским значењем збори
   тајне од векова скривене говори;
   наше речи молитвене Богу узноси
   сваки се Србин њеним благом поноси.
   Ћирилица до далеких предака сеже
   нараштаје будуће за нас речју веже;
   њоме је запчећен древни српски род
   благодатног писма посејала свети плод;
   познањем закона неба и земље, духа и истине
   ћирилица је откровење тајни и вишње милине.

   Јања Тодоровић, књижевница

10. 13. јануар 2019. у 13:20

    Војислав Ананић

    МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋ – ТАЈНЕ ВУКОВЕ РЕФОРМЕ

    http://www.jezik.rs.sr/doc/MiloslavSamardzic-TajneVukoveReforme.pdf