Дигитализована књига: Јевто Дедијер – Херцеговина и Јован Ердељановић – Братоножићи Reviewed by Momizat on . Портал порекло даје вам линк ка дигитализованом издању 12. књиге Српског етнографског зборника у којој су две антологијске студије. Прво и обимније је истражива Портал порекло даје вам линк ка дигитализованом издању 12. књиге Српског етнографског зборника у којој су две антологијске студије. Прво и обимније је истражива Rating:
You Are Here: Home » Траг » Књиге » Дигитализована књига: Јевто Дедијер – Херцеговина и Јован Ердељановић – Братоножићи

Дигитализована књига: Јевто Дедијер – Херцеговина и Јован Ердељановић – Братоножићи

Портал порекло даје вам линк ка дигитализованом издању 12. књиге Српског етнографског зборника у којој су две антологијске студије. Прво и обимније је истраживање Јевта Дедијера – Херцеговина, а у другом делу је студија Јована Ердељановића о Братоножићима.

НАПОМЕНА: Имајте стрпљења, документ је у PDF формату и прилично је велик, па се спорије отвара.

Кликните на линк:

Јевто Дедијер – Херцеговина/Јован Ердељановић – Братоножићи


Коментари (7)

  • Војислав Ананић

    Ердељановић, Јован, етнолог, универзитетски професор (Панчево, 30. XI 1874 — Београд, 12. II 1944)

    Отац Димитрије био је из Црепаје, од рода Радованчевих старином из Метохије, а мајка Персида из Јарковца чији су преци били из Херцеговине. Његов отац стекао је аустријско војно образовање, али се због тешкоћа којих је имао као Србин определио за грађанску службу. Због неприлика са мађарским властима са родитељима је 1877. прешао у околину Смедерева. У селима Друговцу и Михајловцу започео је основну школу а завршио је у Смедереву, где је пошао у гимназију. Матурирао је у Београду па дипломирао 1897. на Историјско-филолошком одсеку Велике школе. Потом је био асистент Јована Цвијића у Географском заводу Велике школе (1897—1898) а истовремено и професорски приправник у Другој београдској гимназији. После положеног професорског испита од јануара 1901. био је гимназијски суплент и в. д. асистента Географског завода. Фебруара 1902. изабран је за државног питомца и студирао на универзитетима у Бечу, Берлину, Лајпцигу и Прагу, где је 1905. одбранио докторску дисертацију из етнологије са археологијом и словенском филологијом Кучи, племе у Црној Гори. По повратку у Београд 1905. био је професор Треће београдске гимназије а 1906. изабран за доцента на Универзитету. Приступно предавање му је било Етнологија, етнографија и сродне им науке (1906). Као војни обвезник са српском војском учествовао је у опсади Једрена 1912/13. За ванредног професора изабран је 1919. а 1921. за редовног професора етнологије на Филозофском факултету у Београду. У Другом светском рату као талац био је у логору на Бањици, што му је нарушило здравље. Са супругом није имао порода.
    У Цвијићевој антропогеографској школи, усмереној на интензивна проучавања насеља и порекла становништва српских земаља, био је један од најбољих сарадника, па су зато и његове прве значајније студије биле из антропогеографије (монографија Доње Драгачево 1902, Проучавање насеља српских земаља 1904). Најоригиналнији и највећи допринос српској етнологији дао је у проучавању родовско-племенског друштва у Црној Гори (1902—1926). У научноистраживачком раду служио се комбиновањем више метода. Главни начин рада био му је етнолошки, тј. непосредно проматрање и пропитивање друштвене и етничке стварности („на терену, у народу”), потом је систематски проучавао писане историјске, археолошке и лингвистичке изворе. Настојао је да темељно проучи и објасни саму структуру и основне одлике динарског племенског друштва, а потом и да осветли настанак, развој и коначно формирање појединих племена северне и Старе Црне Горе. По њему су постојале две главне фазе у формирању племена код динарских Срба: прву је чинило време од досељавања Словена до стварања јаке државе под Немањићима, а другу ново формирање у време и после турске најезде.
    Резултате тих истраживања објавио је у четири обимне монографске студије: Кучи — племе у Црној Гори (1907), Братоножићи — етнолошка испитивања (1909), Постанак племена Пипера — етнолошка расправа (1911) и Стара Црна Гора — етничка прошлост и формирање црногорских племена (1926). У овим монографијама осветљавао је место и политичку улогу племенских установа (скупштина, суд, главарство). Антиципирање политичке етнологиј е (антропологиј е) у Срба дошло је до изражај а ј ош у два његова рада — За наше духовно јединство (1932) и Коју ћемо културу: само српску, или југословенску? (1938), у којима је разматрао проблеме етничког, државног и културног јединства Југославије између два светска рата. Може се сматрати пиониром политичке етнологије (антропологије) не само у националним, него и у европским оквирима. Етничка историја Срба и других Јужних Словена била је друго подручје његових истраживања. Проблеме етногенезе је разматрао већ у монографијама о настанку племена у Црној Гори. Указао је на процесе симбиозе и стапања старог балканског (поромањеног и арбанашког) становништва и Срба путем сплемењавања, брачних веза и вештачког (духовног) орођавања (кумства и побратимства). У студији Етничко сродство Бокеља и Црногораца (1914—1920) на основу истраживања порекла становништва, говорних особина, народних обичаја, народног одевања и градитељства закључио је да Бокељи и Црногорци чине „исту етничку групу српског народа”. О етногенези и осталим проблемима расправљао је и у другим студијама: Етнички положај Срба Старе Србије и Македоније међу Јужним Словенима (1924), Трагови најстаријег словенског слоја у Банату (1925) и др. Последње дело из ове проблематике му је обимна монографија О пореклу Буњеваца (1930) у којој је анализом језика и традицијске културе указао на заједничко (српско) етничко порекло трију буњевачких група: приморско-личких, далматинских и подунавских. Треће значајно подручје његових истраживања била ј е религиј а. Резултат тога ј е обимна студиј а О почецима вере и о другим етнолошким проблемима (1938). Да би доказао да је анимизам најстарији облик вере код људи, боравио је у Енглеској и тамо проучио важнију релевантну литературу. Сматра се најдоследнијим заступником еволуционе теорије у српској етнологији. Уредио је пет књига Првог одељења („Живот и обичаји народни”) и шест књига другог одељења („Насеља и порекло становништва”) Српског етнографског зборника. Написао ј е неколико упутстава за проучавање народног живота и обичај а, као и порекла становништва (1907, 1910, 1928. и 1938). Његове Основе етнологије (1932) биле су наш први уџбеник из етнологије за гимназије. Од 1922. до 1928. спроводио је комплексна етнолошка истраживања у Банату а грађу је делимично објавила Матица српска као књигу Срби у Банату (1986).
    За дописног члана СКА изабран је 1921. а 1933. за редовног члана. Био је почасни члан Матице српске, редовни члан Научног друштва имена Шевченко у Лавову, члан Чехословачког географског друштва у Прагу и Свесловенског друштва у Прагу. Оданост У ниверзитету и Етнолошком семинару исказао је и завештањем свој е библиотеке (око 2500 књига) и радног кабинета Етнолошком семинару у којем је радио од првих дана његовог оснивања.
    Носилац је Ордена Св. Саве IV реда.

    ДЕЛА: Е. Церовић, Библиографија Јована Ердељановића, ГЕИ, 1974, бр. 23, 182—189.

    ЛИТЕРАТУРА: A., Јован Ердељановић, дописник, ГСКА, 1922, бр. 30, 313—318; 35, 1929, 285—287; Ј. Радовић, Академик Јов. Ердељановић, ГСКА, 1941—1944, бр. 51, 236—239; В. С. Радовановић, У спомен академику Д-ру Јовану Ердељановићу, уреднику Српског етнографског зборника (12. XI 1874 — 12. II 1944), СЕЗ, 1951, бр. 44, V—CII; Б. М. Дробњаковић, Д-р Јован Ердељановић (30. X 1874 — 12. II1944), ГЕИ, 1952, бр. 1—2, 553—557; Мирко Барјактаровић, Библиотека професора Ердељановића, ГЕИ, 1952, бр. 1—2, 593—594; Петар Ш. Влаховић, Др Јован Ердељановић, ГЕМБ, 1953, књ. 16, 262—266; П. Ж. Петровић, Јован Ердељановић, ЗМСДН, 1954, бр. 6, 188—189; Шпиро Кулишић, Научно дјело Јована Ердељановића, ЗМСДН, 1966, бр. 45, 92—109; С. Ћулибрк, Јован Ердељановић, ГЕИ, 1973, бр. 19—20, 33—34; Мирко Барјактаровић, Сто година од рођења и тридесет година од смрти др Ј. Ердељановића, ГЕМБ, 1974, књ. 37, 237—243; М. Драшкић, Јован Ердељановић о уделу старијег балканског становништва у етногенези Јужних Словена, ГЕИ, 1974, бр. 23, 1—11; Видосава Стојанчевић, Проучавање племена у Црној Гори кроз преписку Ј. Ердељановића са Андријом Луђурићем, ГЕИ, 1974, бр. 23, 13—19; Емилија В. Церовић, Јован Ердељановић, ГЕИ, 1974, бр. 23, 177—180; Јован Ердељановић — Живот и дело, Зборник радова са II симпозијума етнолога СР Србије „Темељи научне традиције наше етнологије”, Панчево 1976, 11—91; М. Лутовац, Цвијић и Ердељановић, у: Југословенска социологија села, Београд 1987, 578; Н. Ф. Павковић, Јован Ердељановић, ГЕИ, 1995, бр. 44, 271—278.

    Никола Ф. Павковић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Прошлост Херцеговине

    Археолошко проучавање Херцеговине није досад вршено са утврђеним планом. Док су у Босни покушавана и извођена систематска вишегодишња ископавања за све прехисториске периоде, сва археолошка трагања у Херцеговини за то доба била су случајна и мање-више узгредна. Међутим, хисториски значај Херцеговине, а нарочито долине Неретве, био је одувек од велике важности. Сва досад утврђена прехисториска насеља у унутрашњости Босне, Бутмир, Дебело Брдо, Травник, Штрпци, Гласинац и др., са својим богатим налазиштима, могла би се и моћи ће се потпуно објаснити тек онда, кад се испитају и утврде путеви којима су утицаји извесних култура могли допирати до њих. Од тих путева долазе у обзир као најважнија само два: утицај културе дунавског базена ширен у наше области првенствено током река Саве, Дрине и Босне, и други, непосреднији, који је долазио од Јадранског Мора и допирао у унутрашњост долином Неретве. Овај други пут има за собом несумњиву хисториску традицију. Постојање грчких колонија у Јадранском Приморју и по острвима у дубоким вековима довољно је позната чињеница; за њихову колонију близу ушћа Неретве, за Нарону, зна се већ од IV века пре Хр. Велик број предмета нађених у унутрашњости носи јасне трагове грчког порекла. Исто тако маса наших објеката има своје аналогије у италским налазиштима. А зна се, да је први велики илирско-римски сукоб у III веку пре Хр. настао због илирских гусарских нападаја на римске трговачке лађе и њихову робу у јадранским водама.
    По случајним појединачним налазима зна се, да је и подручје данашње Херцеговине имало своју доста раширену неолитску културу. Разних предмета из каменог доба нађено је досад на више страна: у Неуму, у љубушком крају, у Бухову код Мостара, у гатачком Грацу и у Трнову. Исто тако је била раширена и култура бронзаног периода. Богато је било нарочито налазиште у Крехином Грацу, а познати су предмети из Посушја, са Широког Бријега, из Витине и Билеће. Једно мало више проучено насеље, које је трајало више векова, од каменог доба па до иза нашег Средњег века, налази се у прозорском срезу, у градини код Варваре. Ово је насеље важно нарочито по том, што је у њему постојала нека врста индустрије бронзаних предмета. Ту је нађено повише калупа за левање бронзе, и то у врло разноврсним облицима: за мачеве, копља, длета, игле итд. У целој Босни и Херцеговини није у том погледу било ниједног места важнијег од овога. Његов значај, стечен тада, види се најбоље по том, што је место задржало своју важност и за време римске власти и у наше словенско доба. Врло давна црква Св. Варваре, подигнута првих векова, дала је том месту име и нов елеменат значаја.
    Култура железног доба, халштатског типа, има свог класичног претставника код нас у светски чувеној некрополи на Гласинцу. Гласиначки типови имају врло широк круг. На западу они иду све до реке Босне, а на истоку допиру до иза Лима. Налазишта с гласиначким аналогијама откривена су на тој страни у Штрпцима и у Плевљима. Том периоду припада и херцеговачко насеље у Плани код Билеће. Нешто су млађи они предмети од бронзе и железа, који су нађени у једном крематорију у Горици, у љубушком срезу. Фибуле тога налазишта одговарају потпуно типу јужно и средњеталијанске фибуле типа а navicella con apici nel centro. За те примерке наглашава се у науци, да су нам дошли „морским а не копненим путем“, пошто их северна Италија има само у ограниченом броју. У истом том месту нађен је и врло занимљив сребрени накит. Међу предметима се нарочито истичу „минђуше у облику сребрне фантастичке животињске главице, по површини разнолико уријешене филиграном с избоченим очима од кораља а више њих пар тицалима сличних рошчића. Један пар ових минђуша имао је од јантара изрезано лице са капом од сребра, усађено у сребрни тулац. За Босну су ови облици посве необични. Најближе аналогије нађене су на обалама понтијским, особито у гласовитој колонији Олбији и у Анапи у Криму те у другим грчким колонијама па и у самој Грчкој. Нема дакле сумње, да су горички егземплари импорт оданле, а доспјели су амо ваљда од понтијских или егејских обала.“ За грчки увоз говоре и два скифоса нађена недалеко одатле, у Грацу код Посушја. Велики број лепо орнаментисаних фибула ископаних у Грацу, недалеко од морског пристаништа Неума, упућују нас јасно на порекло те робе и пут којим је она уношена у нашу земљу. Мање је вероватно мишљење, да су сребрни предмети ових налазишта ковани у Босни, јер да је те племените руде у тој области било одувек доста.
    У најраније доба писаних хисториских извора заузимала су простор од северног дела Јадранског Мора до Пелопонеза и од Дунава до Мораве многобројна илирска племена. Једно од највећих, после мешано са Келтима, Јаподи, чије становнике налазимо с обе стране мора, у врху Адрије, веже саплеменике Балканског и Апенинског Полуострва. Опште име за читаву њихову племенску заједницу постојало је и било познато и Грцима и Римљанима, ’1ХАд)£Ц Illyria, Illyricum. Име Илир К. Оштир доводи у везу не само са *ilur – земља, него и змија, јер је змиски херос. Од илирских племена, која су живела на подручју данашње Херцеговине, знамо, од важнијих, ова: од Цетине до близу Неретве становаху Нести, на Неретви Нарези, испод њих Манији. Ово племе, можда некад трачко, потискивали су Ардијеји или Вардеји који су претстављали снагу илирске државе III и II века пре Хр. Од старог имена племена Далмата остао је не само назив Далмације, него и од њихова главног средишта Delminium постало је наше ДБЛБМНО – Думно, Дувно. Око Стоца живели су Даорзи, а северније од њих Аутаријати, најјаче илирско племе по копненој снази. Њихов назив тумачи се обично као „људи око Таре“. Њихово племенско простирање допирало је, у главном, до подручја те реке.
    Та илирска племена дошла су понајпре у додир са Грцима. Новац грчких јадранских колонија врло је чест не само по целој Херцеговини, него и у далеким областима Босне. Даорзи су у 2. веку ковали своје новце с грчким натписима, исто као и краљ Балајос у Рисну. Међу амфорама у Чапљини нађена је једна с грчким натписом. На илирским новцима употребљавају се ликови грчких божанстава Хермеса, Зевса и Артемиде. Друге примерке грчког увоза већ смо споменули раније. Главно трговачко увозно место била је Нарона, данашњи Вид код Метковића, ако не основана а оно свакако највише развијена од Грка. Грчког становништва налазило се ту дуго, и за време римске власти, и то доста утицајног, исто као и у Рисну. Трговачки промет Нароне с другим местима грчког света показују најбоље ту нађени новци из Мелоса, Сидона, Александрије и Тасоса, поред обиља новца из Дирахија и Аполоније.
    Негде почетком IV в. пре Хр. провалили су Келти из Паноније у земље јужно од Саве, допирући све до Неретве. Нанели су тежак пораз Ардијејима, а вероватно су потиснули и Аутаријате више према истоку. Год. 335. једно хвалисаво изасланство Келта са јадранског приморја поздравило је Александра Великог, кад је дошао у земљу Трибала. Етнички елеменат наше земље, на којој су се раније мењали Илири и Трачани, добио је са Келтима важну принову. На жалост, трагови келтског утицаја у Херцеговини још нису довољно проучени. К. Пач је упозорио на келтска имена у старим натписима на подручју око Коњица, као: Бојо, Јакус, Имсцелио. Ипак, и после Келта, главни становници данашњег херцеговачког подручја били су и остали Илири. Разуђена обала Далмације потицала их је на бродарство, а оскудица терена, са малим плодним оазама, на пиратерију. Планинама и оштрим превојима одвојене поједине велике котлине, чувена карсна поља, биле су природни услови да се у њима развију посебне племенске јединице и да политичко-административни обухват целине буде веома отежан. Претежно сточари, Илири су били покретни и врло активни; њихова сточарска култура, врло развијена, остала је највећим делом у наслеђу и старих Романа и после Словена. Развијен племенски живот и ова сточарска занимања учинили су много, да је доста брзо дошло до живљих веза између староседелаца и словенских досељеника и временом и до етничког стапања. Homo dinaricus постао је посебан антрополошки тип, цењен нарочито због своје биолошке мешаности и услед ње створене посебне активистичке енергије. Од староседелаца задржали су Словени после називе главнијих река и планина, као, примера ради, Неретве, Раме, Буне, Прења, Вележи, Леутара, Бишине и сл. Мање речице и брда добили су нове, словенске, називе.
    Илирско гусарство на Јадранском Мору штетило је у великој мери промет са Италијом. Сукоб поводом једног римског службеног протеста баш у том питању довео је 222. год. пре Хр. до рата са Римљанима. У борбама које су иза тога настале и трајале врло дуго Илири су давали снажан отпор, али нису могли одолети боље организованој римској војсци, Приморска илирска држава дошла је под римску врховну власт 168. год. пре Хр., али су још дуго трајале борбе у унутрашњости, док није дошло до коначног смиривања, у главном у време око Христова рођења. Најстарији римски натпис у Херцеговини нађен је у Тасовчићима, а везан је за личност самог Октавијана. У натпису је забележено освајање Сицилије, које је Октавијан постигао 36. год. победом код Наулоха. Пацификација земље извршена је по опробаном римском методу. Сем јаких војних гарнизона земља је имала много ветеранских насеља и породица, који интересе државе разумно схватају као интересе који погађају непосредно и њих саме. Уз гарнизоне и војничка места развија се доста густа мрежа путева, који омогућавају живљи и уреднији промет и непосредније везе. Ти су путеви водили у главном с мора на Дрину и Дунав и из Аквилеје, претежно долином Саве, до Дунава и војничког пута који је с Дунава водио у Цариград. Главна средишта, из којих се дириговала римска војничка и административна политика, беху Салона, главно место Далмације, и Нарона. Утицај римске културе, који је трајао скоро пуних пет стотина година, осећао се у земљи у свима правцима. У непосредном додиру са римским елементом вршен је у доста великој мери процес романизације аутохтоног становништва. Процес, природно, није био свуда једнак. У Приморју је био најинтензивнији; уз градска насеља показивао је успех и у унутрашњости; а понајслабији је био, као што је и разумљиво, у планинским и брдским областима. Већих римских места на подручју Херцеговине није било много. Градско право имали су стари предримски Делминиум -Дувно, Градац код Посушја и Столац, који је у римско доба био напредна варош. Недавно је утврђено, да се град Дилунтум налазио у Требимљу, у љубињском срезу, на путу који је водио из Нароне. Изванредно је добро очуван велики војнички логор Могорјело код Чапљине, један од европски занимљивих табора, око кога се, у долини Неретве, било груписало више римских насеља. Хумац у Посушју важан је био као војничко средиште, али са много мањим значајем него што га је имало Могорјело. Важно римско место налазило се и у Потоцима код Мостара, кроз које је водио главни пут, а доста густа група римских насеља постојала је и у близини Коњица. Источни планински крајеви херцеговачког Загорја нису били предмет посебне култивације, али су и долина горње Дрине и долина Требишњице имали приличан број римских оаза.
    У тим римским насељима јављају се и прве хришћанске општине. Тачнијих података о ширењу хришћанства у нашој области пре доласка Словена немамо, на жалост, скоро никако. Очуване су само две-три мале капеле, у Видоштаку код Стоца и у Борасима, али и за њих није сасвим сигурно да ли потичу из римског или из првог словенског периода. Знамо само из одлука црквених сабора у Солину из 530. и 533. год., да су новоосноване бискупије у Сарзентеру и Мукуру обухватале и делове данашњег љубушког и дувањског среза, и да је крајем VI века постојала посебна бискупија у Дувну. Стару хришћанску традицију показују јасно извесни називи места и планина, као што, на пр. Иван-планина и брдо Цибријан код Требиња носе имена по црквама посвећеним давно некад Св. Ивану и Св. Кипријану. Име Жуљана на Стону дошло је од Сут-Жулијан (Св. Јулијан), Суторина од Сут-Ирина, Сушћепан од Сут-Стјепан. Варвара код Прозора има још увек очуване и рушевине старе цркве те светитељке.
    Далмацијом, у чијем се саставу налазила и Херцеговина, владали су једно кратко време од неких четрдесет година и Источни Готи, док их 535. год. ненадном офанзивом није потиснуо њихов највећи непријатељ, цар Јустинијан I. Мада кратка, њихова је владавина ипак оставила извесног трага међу нама. Град Оногошт је или њихово дело или је од њих добило име и главну карактеристику. По њима је, врло вероватно дошло и име Гацка (Гљтско). Иначе, њихово главно средиште налазило се у сарајевском пољу.
    После готског потискивања избијају на линији Дрине и Саве постепено поједине словенске групе, које проваљују најпре ради плена, а после и са намером да ту и остану. Нису без основа византиске сумње, да су словенски упади били у некој вези са њиховим борбама против Гота; ако ни по чем другом а оно бар по том, што су Словени примећавали одлазак већих одреда и гарнизона ради тих борби и што су тежили да то искористе. Кад су се почетком друге половине VI века борбени Обри натурили Словенима као господари, прелажења Словена у земље јужно од Саве и Дунава постаје све чешће. Кад је управо почело словенско продирање у бившу Херцеговину не зна се тачно, али се крајем VI века нарочито подвлачи њихово насртање у Далмацији. Из тог времена потичу и карактеристична сакривања блага. У Нарони су, уз златни накит једне госпође, у једној остави нађени новци царева од Јустина I до Тиберија II, тј. до 582. год., а у Грабовнику код Љубушког новци са закључно Јустином II, тј. до 578. год. Новац је сакриван, очевидно, из страха од навала и пљачке словенских и обарских чета. Има једна вест, да су Словени и Обри крајем VI века порушили 40 градова по области Далмације, а у почетку VII, за време грађанских ратова у Византији, кад није било никога да пружи заштите, то је рушење узело огромне размере. Тада је сравњена са земљом славна Салона; тај удес је задесио и Нарону и Епидаур и многа места у унутрашњости, којима се од тада губи помен, а некима чак и траг.
    Словени и Обри су рушили старе градове једно да их опљачкају, а после да не служе као база за војничке гарнизоне и за војничке припреме против њих. Сем тога, Словени, претежно земљорадници, који су становали у широким подручјима иза Карпата, на земљишту које није имало старе традиције, били су у својој битности туђи градској култури и с тога за дуго њени противници и на новом подручју.
    Из ове обарско-словенске заједничке сарадње остало је много трагова у северозападним областима Балканског Полуострва, нарочито на подручју старе хрватске државе, али их има нешто и у границама Херцеговине. У коњичком срезу имамо села Обре и Обрину. Занимљиво је, да јужније од те линије није очуван ниједан такав назив сем у Затону код Дубровника, где се налазило село Оброво.

    Извор: Српски манастири у Херцеговини, др Владимир Ћоровић, Београд, 1999.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    2.

    Процес привикавања досељених Словена новом терену и саживљавања са затеченим илирским и романским становништвом није познат у појединостима, али је јасно да је трајао прилично дуго. Резултат је, у главном, овај. Словени су осетно утицали на домаће становништво својом земљорадничком културом, а ово на њих сточарском. У Приморју су на Неретљане утицале и старе илирске традиције бродарства и гусарења. Да је у Приморју око Дубровника и Неретве било видног романског утицаја на Словене сведоче јасно називи као Конавље од лат. canabula, Бргат од Virgetum, Шумет – Juncetum, Стон – Stagnum, Матокит – ad Montem acutum, и дубље у унутрашњости називи као Плана, Устиколина, Колун, Дурмитор и сл. Стари Епидаур прозвали су Словени по лат. Civitatem – Цавтат. Ти примери, ређи и сасвим ретки у унутрашњости, показују постојање и појасеве романско-словенске симбиозе, која је постепено губила карактер узајамног непријатељства. Налазили су се и конкретни компромиси. Становници новог романског Рагузиума, доцнијег Дубровника, да би били мирни, плаћали су годишње неку врсту данка-кирије главарима Захумља и Требиња за земљишта и винограде које су им притисли за своју употребу.
    Стари словенски досељеници у области данашње Херцеговине потичу претежно из Повисља. Порфирогенит је изрично забележио предање, да племе захумских владара Вишевића вуче лозу „од некрштених становника око реке Висле“. У топонома-стици Херцеговине има доста аналогија са топономастиком тога широког подручја, као на пр. Дунајец у љубушком срезу са галичким Дунајцем, Лапља са Лабом, Ардомиље у Опличићима са Ардовом и Ардовцем, Ходово са Ходоровом из Подњестарја и сл. Од старих словенских племенских назива имамо у Херцеговини трагове од Смољана и Друговића, а од Хуна очувао се у билећском срезу назив Хина Глава (Хтлгљ = Хун). Стари илирско-романски називи остали су, међутим, у већој мери. Није поуздано причање, како су некад у Херцеговини владале Матаруге, али је хисториски утврђено постојање пастирских илирско-романских племена као што су Бурмази и Бобани, у која су после ушли и Словени. И требињско племе Скробимеза, које помиње Дукљанска Хроника, таква су мешавина. Јасан процес мешања наших словенских племена и лица са елементима романско-илирским показује огроман низ личних презимена, као што су: Домановићи, Зотовићи, Капори, Визићи, Додоши, Барзете, Перендије, Антељи, Балте, Баноже, Бокуни, Коромани итд. Мешање су посредовали и појачавали првенствено заједнички сточарски катуни. К. Јиречек је добро упозорио, како се највећи део нових племена у Херцеговини развио из пастирских катуна. „Зупци, Малешевци, Бањани, Дробњаци итд. важили су код Дубровчана, испрва, само као катуни, али се брзо опажа како је свако племе обухватило неколико катуна“. С тим у вези проширио се назив сточарских Влаха и на Словене. Влах је с почетка означавао Романа; још у XIII веку, у повељама бана Матије Нинослава, за романске Дубровчане се каже да су Власи. Али од XIV века већ сами Дубровчани означавају као Влахе припаднике сточарских катуна, међу којима је у то доба било више Словена него Романа, као на пр. међу „Власима“ Мириловићима или Дробњацима.
    У новој постојбини племенски живот Словена трајао је два пуна века скоро несметано у њиховој старој традицији. Византија се није трудила, да га много мења, а нарочито не у областима Босне и Херцеговине, које су се налазиле далеко од главних државних средишта и које се нису испречиле на главним њиховим војничким и трговачким путевима. Утицај грчке власти и културе осећао се у овим областима врло мало. На подручју Херцеговине Словени су првих векова по свом доласку стали скоро искључиво под утицајем романске културе и латинског језика. Грчки утицај осећали су у толико, у колико се он јављао у романским градовима Приморја, који су признавали византиску врховну власт и одржавали везе с њеним светом. Налазак грчког новца цара Константина Копронима у Љубомиру или цара Нићифора Фоке у Чичеву код Требиња, у непосредној залеђини Дубровника, обележава јасно пут тога утицаја. Дубровник је преузео улогу старе Нароне.
    Подручје Херцеговине, по казивању Константина Порфирогенита, спадало је све у сферу српског племена. Цар писац изрично каже, да су Срби населили цео крај од Цетине до Котора, и да су племена Неретљана, Захумљана, Требињаца и Конављана пореклом српска. По хроници попа Дукљанина јужна Далмација спадала је сва у Црвену Хрватску. За разлику од извесних наших хисторичара ја мислим, да је та много оспоравана Црвена Хрватска доиста постојала, али да су српска племена из унутрашњости, с више агресивности и виталности, сужавала њене границе и најпосле је сасвим преплавила. Од тих племена Неретљани су, у тесној заједници с Хрватима, ушли у састав хрватске државе и временом се потпуно идентификовали с њом. Сва три друга племена остала су у заједници са српским саплеменицима и учествовала доста живо у њиховом државном животу.
    У X веку, кад је цар Константин Порфирогенит писао своје дело О управљању државом, жупе данашње Херцеговине имале су неколико својих градова. Али то су била у ствари утврђења за одбрану, а не градови у правом смислу те речи. Неки од њих били су стари, које су Словени, у заједници са Романима, обновили, а неке нове су подигли и сами, као Острог и Вруљу у Приморју, Лукавац у Требињској области, Добрски у Захумљу. Најзнатнији беше град Бона, посрбљени Благај, до кога је допирала граница Захумља и који је имао за собом, са својом речицом Буном, дугу традицију. Дукљанин наводи у Захумљу девет жупанија (стонску, поповску, Дубраве, Луку, Дабар, Вељаке и Жапску. Жупа Gorimita биће можда искварено име за Имотски, а Vecenice се мисли да би могло бити мостарско Бишће). И стара Травунија или требињска област имала је девет жупанија (Љубомир, Фатница, Рудине, Крушевице, Врм, Рисан, Драчевица, Конавље и Жрновница). Неретљанска област обухватала је жупе: макарску, расточку и долску са чувеним градом Омишем. Уз то су њој припадала и четири острва: Корчула, Мљет, Брач и Хвар. У област старе херцеговачке државе спадале су дуго времена и западне жупе Подгорја: Оногошт, Комарница, Језеро, Пива, Дабар, Гацко, Неретва и Рама. Граница са Босном ишла је подножјем Ивана, у главном кланцем Неретве. Североисточно од Коњица, у подручју Радобоље, налази се испод Ловнице Рашка страна и Рашки дол, а преко пута је од њих локалитет зван Босанска планина. Ти називи упућују јасно на два државна подручја, односно на границу између њих. Извесно време звала се Хумском она област која је хватала од белопољског Лима до Захумља и Травуније, која је била у тесној вези са Рашком, али се после Хум често идентификовао са Захумљем. Те старе традиције хумске области очувала је све до наших времена њена епископија.
    Док је Босна била покривена густим, местимично све до данас очуваним, шумама, област Херцеговине, нарочито на десној обали Неретве, имала је већ прилично оголићен карст. В. Скарић је добро упозорио, да појава назива дрљзга – дреза за шуму у речима као Дрежница, Дрежањ, Дрежник, Удрежње и сл. не би била лако објашњива, да је шуме било изобилно. „У крајевима, гдје шуме има мало и спорадично, запажа се сваки шумовит комад и тај се означава именом Шума, Гај, Луг итд.“ Али је шуме било свакако више него данас. Дубраве су биле пуне дрвећа; у XIV веку Почитељ је имао краљевско бродоградилиште; на Јасену, између Билеће и Требиња, густа шума постојала је још до средине XIX века; у гајевима око Чапљине крили су се хајдуци. Са нестанком шума долази све више до оскудице живих вода. То чини да је живот у Херцеговини постајао све тежи и напорнији него у водама и шумом богатој Босни. Али је врло карактеристично да је ипак кроз све време овај крај био насељенији и имао више промета. Босанске шуме и могле су се одржати у свом богатству баш првенствено за то, што насеља око њих нису била много густа. Већа просечна насељеност Хер- цеговине да се тумачити близином мора, плодношћу долина Требишњице а нарочито Неретве, и у извесној мери већим културним наслеђем, на које се ту наишло.
    Као што су раније илирски гусарски нападаји по Јадранском Мору изазвали римску државну активност и тим, непосредно, и хисториски интерес за њих, тако је, током IX века, и гусарење Неретљана и суседних хрватских племена изазвало енергично посредовање Млетачке Републике. Њени и трговачки и политички интереси на Јадранском Мору били су тим гусарским залетима озбиљно угрожени. Да их прекрати Република је предузимала у неколико махова озбиљне експедиције. Као сви гусари, и Неретљани су тактизирали према приликама. Кад је опасност била велика они су се смиривали и давали обећања сваке врсте; кад би опасност прошла они би настављали стари занат, Али су се временом били ојачали и осмелили чак толико, да су се у два-три маха усудили примити и праву борбу с Млечанима и њиховом флотом. Год 886. у једној експедицији против Неретљана заглавио је чак један дужд лично; био је то несрећни Петар Кандијан. Да би обезбедила своју трговину Република је, изгледа, после овог пораза пристала, по примеру романских градова из Приморја, да плаћа извесну суму новца Неретљанима и Хрватима.
    За требињски крај знамо, да је до IX века био у саставу рашке државе. Кад је средином тог века велики жупан рашки Властимир удао своју кћер за сина требињског жупана, он је, хотећи да награди зета, „именовао га за владара и учинио га самосталним.“ Веза је и после тога остала врло тесна. У Захумљу је међутим владала кућа Вишевића независно од суседних владара и понекад чак с њима у противности. Активност Франака на западу, против Хрвата, и активност Бугара на истоку, против Срба, изазвала је промену у дотадашњем племенском начину њихова живота и натерала их на тешње прибирање и чвршћу организацију. Та активност доноси и нову динамику у политички живот Срба и Хрвата. У борбама које иза тога бивају све чешће и опасније они се, према приликама, опредељују за Византију или Франке и Бугаре, али се, у исто време, јављају и њихове све јасније тежње за потпуном самосталношћу.
    Та политичка борба осетила се и у културном животу. Од словенског доласка на Балкан њихови романски и грчки суседи трудили су се да их преведу у хришћанство и тако приближе себи и смире. Процес је ишао доста споро и по самој природи ствари и јер су недостајала погодна средства. Главна активност све до IX века долазила је од латинског свештенства, чији је утицај на западном делу Балканског Полуострва био скоро апсолутан. То се види по очуваним натписима и по архитектонским остацима старих црквених грађевина. На подручју Херцеговине такве остатке имамо у Варвари код Раме, у Потоцима код Мостара и у Благају. Реакција с грчке стране, из чисто политичких мотива, јавила се за владе цара Василија I Маћедонца (867-886). Његову активност помогла је доскора делатност словенских апостола Ћирила и Методија и њихових ученика, који су стварањем словенске писмености и увођењем словенског језика за богослужење дали битне услове и основе за трајно дело покрштавања Словена. Од тада на нашем подручју почиње и траје та борба између источног и западног утицаја, која ће, нема сумње, највише допринети да се створи и извесна подвојеност духова код наших иначе толико сродних племена. Забележено је, да су се од свих наших племена примању хришћанства најдуже опирали борбени Неретљани, осећајући како с новом вером долази не само туђ духовни утицај, него да је она посредно и средство за туђу политичку власт.
    За владе моћног бугарског цара Симеона дошло је до отвореног непријатељства између Рашана и Захумљана. Рашки господар Петар Гојниковић, осећајући непосредну опасност од набујале бугарске снаге, био се приближио Византији, као њеном противнику; захумски господар Михаило Вишевић држао је међутим са Симеоном. Петар је с тога почео да потискује Михаила, једно да ојача себе за сваки случај, а друго да ослаби противника. Али Петрова снага није била дорасла бугарској. Доскора је био сломљен и он лично и сама рашка држава (924. год.). Док је с Петром био у пријатељству, Михаило је одржавао добре везе са хрватским владаром Томиславом и 925. год. учествовао је на првом сплитском сабору, на ком се, међу осталим стварима, решавало и о судбини словенског богослужења на тим странама. После Симеонове смрти и грађанских ратова у Бугарској, кад је српски кнез Часлав Клонимировић устао да ослободи Рашку и да, помоћу Византије, изведе прво уједињење српских области, Михаило Вишевић се ипак одржао захваљујући посредовању Цариграда. Часлав је још био жив, кад је често помињани византиски цар Константин Порфирогенит писао своје дело О управљању државом, и дао у њему политичке и етничке границе српског племена. Србија је тад допирала до Цетине, Лијевна и Врбаса на западу; за њу је тад и употребљен први пут назив ц ХесрЦа.
    После Часлављеве погибије српска се заједница растурила. Племенске традиције биле су јаче од осећања потребе једне чвршће државне организације. По казивању врло мутне и несигурне Дукљанске Хронике, јединог извора за то доба, образовало се тада једно ново краљевство или држава са средиштем у Требињу. Она је обухватила, под владарем Предимиром, Травунију, Зету, Захумље и Подгорје са Оногоштем и Морачом. Ту нову државу, ако је уопште било, није дуго држала једна рука. Кад је силни цар Самуило покорио кнеза Владимира у Зети владао је у требињском крају Владимиров стриц кнез Драгомир. Њих двојица су сигурне хисториске личности. Знамо добро и њихову занимљиву и авантурама богату судбину. Владимир је убијен на превару у Преспи 1016. год., а Драгомир је погинуо на острву Св. Гаврила, у Боки, у једном локалном устанку. За Неретљане се зна, да су у то време, после једне добро спремљене млетачке експедиције, 1000 год., били, заједно са Хрватима, присиљени да стварно респектују млетачке интересе и да је отада њихов полет био знатно обуздан.
    Кад је четрдесетих година XI века успело Стевану Војиславу да ослободи Зету од Грка, дошли су под његову власт тре- бињски крај и Захумље до иза Стона. Грчки писац Кекавмен зове Војислава изрично „Србином Требињцем“. У борбама против њега, прича Дукљанска Хроника, учествовали су, по позиву Византије, захумски кнез, босански бан и рашки жупан. Војску је водио захумски кнез Љутовид, али је код Клобука, источно од Требиња, био рањен и разбијен. Требињци нису марили Војислављеве наследнике и дизали су се против њих неколико пута. Покорио их је коначно Војиславов син Михаило, јак и способан владар, који је успео да оствари прво наше краљевство у Зети. Његов лик, најстарији у нашој уметности, очуван је у рушевинама цркве Св. Михаила у Стону. За владе Војислављевих наследника помиње се у Требињу црква Св. Петра, у којој је сахрањено неколико локалних господара. Рушевине тог манастира налазе се у Чичеву, у требињском пољу, и биле су досад неколико пута претраживане, на жалост без великих резултата. Сигурно је само то, да је црква била врло пространа, да је солидно грађена по типу романских цркава и да је, по свој прилици, бенедиктинско дело. Краљ Бодин, Михаилов наследник, проширио је још више очеве границе, али својом управом, себичном и безобзирном, огорчио је свет толико против себе, да су његови потомци, већ у првој линији, почели да губе и власт и поједине делове свога подручја. Краљевски сродници, који су се мењали на престолу, помагани са разних страна, изазвали су у земљи велике мете- же. Многи од њих дочепаше се управе у појединим покрајинама. Најпосле се борбе завршише, око 1130 год., победом Градихне Бранисављевића ранијег господара хумске земље. Он је, као византиски вазал, сјединио Зету са Травунијом и владао неких десетак година у миру. Тековине Војислављеве и Михаилове, са потпуном државном независношћу, биле су у току ових година упуштене, а и Зета је изгубила своју водећу улогу међу српским земљама.

    Извор: Српски манастири у Херцеговини, др Владимир Ћоровић, Београд, 1999.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    3.

    У свом постепеном ширењу према мору и у унутрашњост Балканског Полуострва Мађари су најпре, 1102. год., свршили са Хрватима обавезавши их, са доста предусретљивости, да приме њихова владара; затим су склопили споразуме и са романским далматинским градовима Задром, Сплитом и Трогиром и неким острвима. После тога су упутили своју експанзију према Босни. У времену око 1136. год. они су узели жупу Раму, која је раније припадала рашком Подгорју. Политичко-географски та је жупа била од великог значаја. Кроз њу је водио пут из Салоне у Врхбосну и даље ка Сребреници. Ту се налазило важно старо рим- ско насеље Бистуе Ветус, из кога је водио пут у средишњу Босну. Добивши Раму, Мађари су њено име унели у своју краљев- ску титулу, замењујући њим и име саме Босне, над којом су врло брзо проширили своју власт. Та необична пажња према Рами дошла је, по нашем мишљењу, с тога што је она од свих старих жупа унутрашњости прва признала мађарску врховну власт. Мађари су до ње допрли, по свој прилици, из Далмације, са југозапада, одакле је и иначе водила стара саобраћајна веза. Мађарско-византиске борбе за посед моравске долине, која је после Босне дошла на ред, изазвале су читав низ криза у Србији и њеној државној политици. Династија великог жупана Вукана ушла је била с Мађарима у врло интимне везе и са њима заједно учествовала је у борбама против Византије. Та је династија успе- ла да постигне известан низ локалних успеха и да, међу другим, знатно ограничи и власт зетских владара. Већ је жупан Деса око 1150 год., изгледа по пристанку и позиву Требињаца и једног дела Зећана, проширио власт рашке куће и у том правцу. Његов рад наставио је и довршио Немања, први члан Вукановића, који је напустио, бар привремено, дотадашњу политичку линију и по- чео да делује у споразуму са Византијом. То га је истина, довело у сукобе са браћом, али га је и изнело до престола у Рашкој.
    Док је Немања владао у Србији као велики жупан, у хумској земљи је управљао, признајући његову врховну власт, ње- гов брат Мирослав. У Бијелом Пољу, на Лиму, још постоји Петров Манастир као његова задужбина и као споменик граница његове области. Мирослав је имао за жену сестру босанског бана Кулина. Сам је, чини се, био човек ширег интереса. Њему је Дијак Григорије написао једно велико и ванредно уметнички рађено еванђеље, украшено многим м.инијатурама, најлепши споменик наше старе писмености. Год. 1180., поводом сукоба са својим сплитским надбискупом, кога су каменовали, неретљански Качићи обратили су се за заштиту Мирославу и тако, посредно, признали његову власт. Негде у времену око 1185-6 год. Немања је, свакако у вези са Мирославом, потиснуо потпуно последњег зетско-требињског владара, кнеза Михаила, и његову област припојио својој држави. Истовремени његови нападаји на Дубровник нису, међутим, имали никаквог успеха. После Немањине абдикације Мирослав је имао тешких дана. Као да није био у најбољим односима са својим синовцем Вуканом, који је био незадовољан очевом одлуком да престо у Србији уступи млађем сину Стевану а не њему. Вукан је, у огорчењу, ушао у везе са Мађарима. Мађари су год. 1198. напали на Хум и постигли ту извесне успехе. У то време губи се и траг Мирославу. Можда је умро, можда погинуо у борби с њима можда се повукао негде у манастир по Немањином примеру.
    За његова времена почело се много говорити о богумилској јереси у Босни и Хуму. Неки чак и њега сама, сасвим погрешно, претстављају као богумила. Овде није прилика, да о тој јереси расправљамо ближе; наглашавамо само да је погрешно и у супротности с нашим српским и православним изворима мишљење, као да је богумилизам код западњака криво схваћено или намерно рђаво тумачено православље. Сигурно је само да је у Хуму богумилства било мање него у Босни, и то с тога, што је, поред католичке, била жива и активност православне, светосавске цркве, која је сузбијала многе заблуде. У Босни, зна се, такве ауторитативне православне црквене организације није било. Трагова богумилизма у области данашње Херцеговине нема много. Постоји поред Мостара извор Бабун, за који је о Ивањ-дану везан известан култ. Нешто спомена о „патаренима“ у Љубскову дају дубровачке архивске књиге, које су, узгред речено, јасан доказ да се патаренство, у тако добро обавештеном граду, није могло мешати и бркати са православљем. У католичком херцеговачком шематизму за 1867. год. казује се, да је у селу Дубочанима породица Хележ, пре коју годину прешла у ислам, а била је последња „која се држала лудила богумилског“.
    Мирослава је наследио у Хуму, по причању неких дубро- вачких хроничара, његов син Петар, борбен и врло активан човек. Друга причања казују, да је иза Мирослава остао малолетан јединац син Андрија, кога је отерала незадовољна властела и довела Петра. По причању М. Орбинија, против Петра се после дигао краљ Стеван Првовенчани и победио га у Бишћу испод Благаја. Иза те победе Андрија је добио Захумље, краљев син Радослав земље јужно од Неретве, а Петру је запала област између Неретве и Цетине, Петров је углед ипак остао велик. У борбама које су Сплићани водили са кнезовима Шубићима они су, да би имали јаку заштиту, 1223. год. изабрали Петра за свог градског старешину и поред све, врло оштре, опозиције свештенства. Петар је оправдао наде које су у њ полагане, и штитио је интересе града с успехом, долазећи ради тога у тешке сукобе на више страна. Иза Петра (t 1227.) дошао је на власт његов синовац Тољен, огорчен противник Сплићана, који се према њему нису понашали као према његову претходнику. Умро је 1239 год. у борби или слому, који је задесио његову земљу од Мађара, у великом крсташком рату против босанских јеретика, кад је херцег Коломан продро у његову област.
    У источној хумској области владао је кнез Андрија као вазал српског краља и лојалан сусед Дубровника. После Тољенове смрти проширио је своју власт и на тој страни и измирио се са Сплићанима. Чак им је 1244. год., са босанским баном Нинославом, и помагао у борби с Трогиром и навукао на се због тога љутњу мађарског краља. Умро је у Стону, у својој престоници, око 1250. год. Његов син и наследник Радослав не носи више кнежевску, него само жупанску титулу, и назива се клетвеником мађарског краља. Пришао је Мађарима 1253-4 год., кад се против српског краља Уроша био склопио опасан савез Бугара, Босанаца и Дубровчана, коме је и он приступио више од страха него из неке личне или политичке потребе. Тај савез није сломио Уроша; напротив, он је Дубровнику могао наметнути своје услове за мир. Тај савез је међутим, изгледа, онемогућио Радослава. О њему после Урошева успеха нема више никаква помена; не помињу се чак ни његови наследници. У Хуму је, напротив, краљ Урош, пред крај живота, нашао последње уточиште. Кад га је, 1276. год., победио син Драгутин на Гатачком пољу, он се склонио ту негде, вероватно у неком манастиру, и ту је и умро 1280. год. Други син Андријин, жупан Богдан, држао је под својом влашћу Попово, у коме се његови наследници помињу до двадесетих година XIV века. Трећи син Андријин Ђорђе спомиње се 1280. год. у данашњој Габели без веће власти и значаја. У хумској области, у Стону, одредио је Св. Сава седиште новог православног епископа. Учинио је то очевидно са намером да одатле паралише активност католичке цркве. Хумска епископија имала је, изгледа, доста знатан углед. За њеног епископа био је једно време постављен сам брат краља Уроша I, Сава II, а касније чувени наш писац-биограф Данило. За време кризе 1253/4. год., кад је жупан Радослав отишао међу противнике српског краља, положај епископа постао је врло тежак. Он је тада напустио Стон и склонио се у Петров Манастир на Лиму, коме је краљ Урош издао нову повељу са набрајањем свих поседа датих манастиру не само као задужбини стрица Мирослава, него и као епископском седишту.
    К. Јиречек нема право кад тврди, да је „утицај Србије био истиснут из хумске области“ после Радослављева случаја. Напротив. После тог искуства српски владари су Захумље још тешње припојили својој области. Место наследних кнежева они тамо уводе краљевске намеснике, а с обзиром на значај земље ти намесници се узимају из најуже владарске околине. Требињску област уступио је краљ Драгутин, са Зетом заједно, на управу својој мајци краљици Јелени. Њезин двор у Требињу изрично се помиње у дубровачким архивским књигама. На почетку XIV века помиње се као хумски намесник у Невесињу, Стону и Бротњу Константин, најстарији син краља Милутина, Граница Захумља допирала је тада до Вруље код Макарске. То знамо по вестима о састанку између краља Милутина и моћног Павла Шубића, хрватско-далматинског бана, који је у то време био проширио своју власт и на највећи део првобитне Босне, па то желио да постигне и у Захумљу. Његов наследник Младен, сувише понесен наглим успесима свога оца, чије мудрости није знао схватити, ушао је касније у рат са Милутином, али је у њему био лоше среће. Неуспех тог рата охрабрио је многе од његових непријатеља и знатно је допринео његовом потпуном слому.
    Већ од времена краља Уроша Србија је своју главну експанзију упућивала према југу, у вардарску долину. Западне области нису биле пренебрегнуте, али се за њих показивао спореднији интерес. После смрти краља Милутина, кад су у Србији настали грађански ратови, млади босански бан Стеван II Котроманић, необично вешт и енергичан, искористио је те метеже исто онако, као што је искористио и пометњу у Далмацији после пада Младена Шубића. Његова је намера била да Босни осигура излаз на море, толико потребан једном већ привредно и политички развијеном организму. И доиста, у року од неких четири- -пет година, од 1322-1326., он је освојио скоро целу обалу од Крајине до близу Стона. Цело Захумље и западна хумска област до близу Гацка дођоше под његову власт. Као његова спомиње се у то време и Рама, а мало доцније освојио је и жупе дувањску, ливањску и гламочку. Граница банове државе допирала је на истоку до Дрине, а на западу држао је бан град Висућ на Цетини и из римског доба чувени Pons Tiluri или „трљски брод“. Стон, који је остао скоро отсечен од српске државе, није више имао за њу нарочитог интереса и није нимало чудно што га је после тога, 1333. год., краљ Душан продао Дубровчанима, на њихове нарочите молбе. Кад га је продао Душан је поставио изричан захтев „да пребива поп српски и да поје у црквама, које су у Стону и у Рату“. Дубровачка Република, чисто католичка, није хтела да свој верски хомогени елемент меша с иноверцима и под видом аграрне реформе извршила је и своје верске намере. Православни су били вешто присиљени да или пређу у католичанство или да се иселе. Православни Богородичин Манастир предат је 1339. год. католицима, а 1347. год. дата је дозвола фрањевцима да ту подигну свој манастир и да почну своју верску активност. Краљ и цар Душан није могао да прежали губитак Захумља и враћао се на то питање неколико пута; год. 1350. дошло је због тога и до рата са Босанцима; али су сви напори у том правцу, и дипломатски и војнички, остали без успеха.
    Захумље је било повод раздора између Србије и Босне; брзо потом оно постаде спорна област и између Босне и Угарске. Краљ Лајош Велики, зет бана Стевана, тражио је после тастове смрти од младог босанског бана Твртка, да му уступи Захумље као мираз уз жену. Млади Твртко морао је то да испуни, немајући у тај мах ни снаге ни других могућности да се супротстави најсилнијем краљу Угарске. Год. 1357. уступио је он целу захум- ску област на десној обали Неретве. У источном делу хумске области, у старом Подгорју, јавља се као кнез угледни Војислав Војиновић, сродник цара Уроша. У његовој власти налазио се појас од Ибра до мора са залеђем све до иза Сјенице. Огорчен на Дубровчане и из породичних разлога и као на мађарске вазале, он је с њима дуго био у непријатељству и оставио о свом рђавом мишљењу о њима трага и у народној епској поезији. Класични јунак епске песме, Милош Војиновић, био је његов рођени брат. Њихов синовац, лакомислени и обесни Никола Алтомановић није могао да одржи силом отето породично наслеђе. Озлоједио је и дигао против себе све суседе и Дубровник, и босанског бана Твртка, и кнеза Лазара. Побунио је против Твртка један део хумске властеле, а подбадао је и брата му Вука. То насртање на све суседе довело је до општег савеза против њега, коме Никола није могао одолети. Год. 1373. он је био савладан, а његове земље подељене између Твртка и Лазара. Твртко је помакао своју границу до иза Лима и у Милешеву, 1377. год., ставио краљевску круну на своју главу. Тако је цело Подгорје са хумским источним наслеђем ушло у састав босанске државе. Исте те године, поводом једне локалне буне, дочепао се Твртко и требињске области, којом је у то време господарио Ђура Балшић. Тако је цео посед старе српске државе на западу, изван граница Зете и Рашке, прешао у босанске руке. Незадовољан држањем Дубровника, који је, разумљиво, увек у првом реду гледао своје интересе, Твртко је за своју државу подигао у заштићеној Боки Которској нову извозну луку са тврдим градом, који је имао да је штити. То је био Нови, данас Херцег Нови, леп град, али са доста тешким везама са унутрашњошћу. Твртко, владар са вели- ким концепцијама и способностима, искористио је и нереде и буне настале у Угарској и Хрватској после смрти краља Лајоша (1382. год.) да не само поврати старе границе на западу, него и да их знатно помакне даље. Он је једини од босанских владара прешао границу Цетине и допро чак до Зрмање. Али то велико његово дело није се могло одржати; срушило се за краће време него за које је било створено. С његовом смрћу (1391. год.) пао је и полет Босне, као покошен.
    За Твртково време почеле су и прве борбе с Турцима, које ће испунити пет векова наше прошлости. Први упади Турака у области старе Херцеговине почели су 1386. год., а први пораз, врло тежак, нанео им је код Билеће две године доцније Твртков чувени војвода Влатко Вуковић, Породица Влаткова, која носи назив Косача, постаће затим за више од пола века стварни господар хумске области. Већ Влатко у заједници с моћним кнезом Павлом Раденовићем сломио је моћ куће Санковића, која 1391, год. беше продала Конавље Дубровчанима. Синовац Влатков, Сандаљ Хранић, држао је скоро целу хумску област и пола Конавља, док је Павле Раденовић, његов такмац, иначе господар Врхбосне, држао требињски крај с другом полом Конавља и нешто земље око Коњица. Између те две куће постојало је стално супарништво више од четрдесет година и није га могла ублажити ни створена женидбена веза. Косаче су остале победници захваљујући енергији и безобзирности најспособнијег од њих, Степана Вукчића, доцнијег Херцега Степана. Ми у појединости тих борби не можемо овде улазити. Нагласићемо само, да је њихово супарништво знатно допринело, да су односи у Босни постали још више отровани и да је унутрашње распадање, с моралним кризама, постало скоро незаустављиво.
    Босна је постепено губила своју обалу. Краљ Остоја продао је 1399. год. Дубровчанима појас од Курила (тј. од Петрова села) до Стона, а 1419-1426. продали су Сандаљ и Радосав Павловић оба дела Конавља. Процес потискивања православља извршен је и у те две области на исти начин као и раније у Стону. Сандаљу су остали на обали крајеви у Боки Которској од Новог до Рисна. Моћни Хрвоје Вукчић, који је први у нашој хисторији понео титулу херцега, држао је у својој власти цело једно краљевство, од Пливе и Врбаса до мора и Цетине, утицао је живо на све послове и у унутрашњости и на Приморју. Сандаљ му је био зет, али му није остао веран. Велике амбиције једног и другог дошле су неодољиво у сукоб. Сандаљ, који се по други пут оженио са Јеленом Балшићком, кћерком кнеза Лазара, ориентисао се у доброј мери за политику са Србијом и за сарадњу с краљем Сигисмундом, док је Хрвоје остао глава Сигусмундових противника, иако му се једно кратко време био приближио и направио му у Босни огромне услуге. У узајамним борбама и Сандаљ и Хрвоје почели су да рачунају с Турцима и да их увлаче у своје размирице позивајући их као помагаче. Турци су примали позиве и са планом утврђивали свој утицај и своје позиције. Кад је Сандаљ умро (1435. год.) и кад је краљ Сигисмунд затражио, да му се врати хумска област, позвао је наследник Сандаљев, његов синовац Степан Вукчић, притешњен и са других страна, у помоћ Турке. Ови су се одазвали и већ те године се дефинитивно утврдили у Врхбосни. Степан Вукчић остао је од тада њихов верни вазал.
    Степан Вукчић, Херцег Стјепан, јесте најпопуларнија личност Херцеговине. О њему постоји много предања, нарочито прозних. Проницљив и лукав у истој мери он је био човек оштре памети, али себичан и бруталан до невероватности. Наша хисторија има мало циника као што је био он. И поред све способности и енергије он је ипак завршио неуспехом. Изгубио је био морално упориште и с тим у вези и духовну равнотежу. Разочаран, он је скоро дочекао да лично доживи слом своје државе и свих својих великих планова. Борио се против Мађара, против куће Павловића, деспота Ђурђа трудећи се да му преотме Зету, против Дубровника, против босанског краља, против Млечана и најпосле против рођене деце. Није било суседа с којим није дошао у сукоб; ни у коме није нашао правог пријатеља. Занимљив је, иако није био од велике политичке вредности, његов савез са краљем Алфонзом V Арагонским. Да би својој области дао изглед независности и себи већи углед, Степан се, у јесен 1448., прогласио за херцега. Лебдила му је пред очима личност Хрвоја Вукчића. Херцешку титулу узео је највероватније сам, по пристанку Турака. Његова област обухватала је од Цетине до Лима и Мораче, а на северу до Неретве и ушћа Лима са нешто мало поседа и изван тога подручја. На северозападу је држао Дувно и један део Ливањског Поља. То су границе старе Херцеговине које су у народу запамћене доста добро и које је све до пред крај XIX века чувала као своју дијецезу херцеговачко-захумска епархија. По њему та је област добила свој назив Херцеговина, који се први пут јавља у једном документу око 1454. год. Степан се прозвао „херцегом од Св. Саве“ хотећи да својој титули да и тај верски ауторитет популарног светитеља. То и његова добро очувана задужбина у Горажду јасан су доказ против свих оних који Степана, као и Сандаља, хоће да прогласе за богумиле, односно да тврде како су они у тој вери и остали. Од 1452. г. почео је грађански рат у Херцеговини; борио се херцег са најстаријим сином Владиславом. Народ још и данас има доста прича о тим жалосним борбама, у којима су Турци били помагачи на обе стране. Херцег је касно увидео, да га сва његова вазалска везаност према Турцима није могла заштитити ни од њихових залета у његове земље, ни од одлука саме Порте уперених лично против њега. Од пада Босне, 1463. год., он напушта своју дотадашњу туркофилску политику, али пролази рђаво. Турци су му током 1465. год, посели више од половине земље са Благајем и другим градовима, док су Млечани и Мађари, више у свом интересу, бранили линију Неретве. Скоро као бегунац, скрхани херцег завршио је живот у пролеће 1466. год. Његови синови, недовољно сложни, помагани с малим средствима од Млечана и Мађара, наставили су борбу још неко време, али су се борили за већ изгубљену ствар. Од три брата један је држао с Млечанима, други с Мађарима, а трећи је отишао Турцима и примио ислам. Морално расуло земље је настало пре политичког расула, које је задесило тешко намучену Херцеговину 1482. године.

    Извор: Српски манастири у Херцеговини, др Владимир Ћоровић, Београд, 1999.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    4.

    Турци су заузели највећи део Херцеговине већ пре тога датума; отада, они су постепено освојили и убоге остатке и пошли даље. Год. 1537. већ је и јуначки брањени Клис у њиховим рукама. Према свом надирању ка западу Турци су померали и своја седишта херцеговачких крајишника или санџак-бегова из Плеваља у Фочу и из Фоче у Мостар. Мостар је, у главном, њихова творевина. У том стратешки врло важном месту они су 1566. год. подигли и један импозантан велики мост на Неретви, у једном смелом луку, који доиста изгледа као окамењени полу- месец. После је због свог војничког и трговачког значаја Мостар постао главни град целе земље, развивши се претежно на рачун Благаја.
    Турци су освојили земљу и као сви освајачи показали с почетка извесну чврстоћу, али су касније почели да попуштају. Земљораднички и сточарски елеменат земље они нису дирали, а нису га у прво време више искоришћавали него и њихови хри- шћански властодршци. Спрам властеле су бивали понекад опорији ради њихових политичких веза. С тога су многе властеоске породице напуштале земљу или примале ислам, да би очували све привилегије. Чак српски манастирски извори признају да Турци нису гонили на насилно преверавање. Доказа о том има и иначе. У XVI веку подигнуто је неколико наших манастира већег значаја, као требињски Тврдош, Житомишљић и Св. Тројица код Плеваља. У Горажду и Милешеву радиле су две црквене штампарије. Ислам је био државна вера и његови припадници имали су повлашћен положај, али су се и друге вероисповести трпеле, и то у XVI веку врло либерално. Како Турци нису били много радан елеменат, него првенствено војници, то су они за обрађивање освојених земљишта, која би опустела или била проређена, доводили са собом наш елеменат, да им ради земљу и одржава привредни промет. У самој Херцеговини тога померања није било у већим масама. Лева обала Неретве с Невесињем, Гацком, Љубињем, Билећом, Требињем имала је претежно православни елеменат, док су саму долину Неретве и десну њену страну држали католици. Из Херцеговине је било много појединачних сељења због снажног прираштаја и тешких материјал- них прилика, али великих сеоба у масама није било. С тога у њој нема онаквих промена становништва какво налазимо у северној Далмацији око Книна или у босанској Крајини, где су новији српски досељеници скоро потпуно заменили старије избегло хрватско становништво. Унутрашњост Херцеговине била је за цело једно столеће, тј. кроз скоро цео XVI век, прилично неузнемиравана, а то је доба кад су на северу и западу вршене главне миграције. Та релативна мирноћа је учинила, да су се врло лепо развили и процвали градови као Мостар, Таслиџе, Фоча и Столац, који су постали јака турска средишта.
    Промену турске политике изазвао је у извесној мери по- крет хришћана на крају XVI века, који је потакла агитација страних хришћанских сила на челу са папском куријом. Наш свет је био жељан слободе и радо је прихватао сугестије које су га позивале у сарадњу за борбу хришћанства против полумесеца. Није случајно, што су код нас на челу овог покрета била свештена лица под вођством самог патриарха Јована. У Херцеговини средиште акције био је требињски манастир и у њему митрополит Висарион. Спаљивање тела Св. Саве (1594. год.) до-шло је с једне стране као казна и опомена за вође, а с друге као потицај да покрет захвати и дотле пасивнији елеменат. Световњаке је водио никшићки војвода Грдан. У том покрету било је сарадње између православних и католика, која се нарочито осећала у Попову. Поред православних свештеника делују у народу и популарни фрањевци. Али читав тај покрет није успео, и то само с тога што западне силе, које су га потицале, нису ствар организовале довољно озбиљно, нити је међу њима било потребне солидарности. Ствар се код њих спремала готово тако, као да је било главно створити план а не изводити дело. Међутим, и после тог неуспеха, који је цркви донео доста потреса, наши људи нису престајали примати сугестије са стране и улазити у разне преговоре. Чак православне црквене старешине нису се устручавале водити преговоре са папском куријом сматрајући да је ослобођење хришћана од „Агарјана“ прече од свега другог и да се опасност од могућих верских утицаја Рима да лакше избећи од турског јарма. И популарни острошки свети Василије, херцеговачки митрополит Василије Јовановић (1639- 1671.), улазио је у такве преговоре и тражио чак и материјалне помоћи од папе.
    У XVII веку Херцеговина постаје у више прилика ратно подручје. За време Кандиског Рата млетачка војска је притисла макарско приморје и оперисала у долини Неретве, док су се ус- кочке чете, често помешане с војском, залетале чак до Мостара. У свом популарном Разговору угодном народа словинског Андрија Качић слави многе поморске јунаке, који су робили „Броћно до Мостара, до Благаја и до Почитеља“. Касније, за време ратовања Светог Савеза, млетачки успеси били су још већи. Млечани су тад продрли дубоко, чак до Стоца и Невесиња, па су заузели Љубиње и Попово. Чета Стојана Јанковића ударила је на сам Мостар, али су му се ту храбро одупрли грађани, међу којима се истакао Аго Шарић, који је подигао лепу џамију на дну Луке. На другој страни Млечани су освојили Херцег Нови, продрли до иза Требиња и утврдили се у манастиру Тврдошу. Кад су се одатле морали повлачити они су манастир дигли у ваздух, а калуђери су прешли у Савину, где су после подигли нову богомољу. Највећи успех Млечана у овом рату било је освајање важне Габеле, најплоднијег дела Херцеговине. Карловачким Миром (1699.) турска гранична линија била је знатно помакнута унатраг, до Вргорца и Габеле. У млетачкој власти остао је и Херцег Нови и Рисан и поповски манастир Завала.
    Много покрета било је и у првој половини XVIII века. На позив руског цара Петра Великог, који је у посебној мисији послао у Црну Гору пуковника Михаила Милорадовића, члана старе херцеговачке породице Храбрена-Милорадовића, да крене борбу против Турака, устали су не само Црногорци, него и сва херцеговачка племена у близини Црне Горе. Нарочито су борбени били људи из околине Требиња, Гацка и Грахова. Остављени сами себи Црногорци и херцеговачки устаници борили су се храбро од 1711-1714. год., али су морали најзад подлећи. Први турски поход у 1712. год. није имао велика успеха, али су у другом, изведеном 1714., Црногорци претрпели веома тешке губитке. С њиховим поразом пресечена је била и акција Херцеговаца. Сукоб с Црном Гором и давање заштите Црногорцима од стране Млечића били су један од повода, којим су Турци правдали своју објаву рата Републици Св. Марка. Турску војску против Млечана водио је Мостарац Мустај-паша Челић. Под Сињем та је војска била потучена и бачена натраг. У даљим борбама, које су имале више четнички карактер, Млечани своје успехе нису умели да искористе. Били су, истина, продрли све до Мостара, али нису имали средстава да узму тај не баш нарочито утврђени град. У том рату прославио се мостарски трговац Шојић, који се борио на страни Млечана и који је ослободио Имотски. Пожаревачким Миром остала је граница између млетачке Далмације и Турске онаква, каква се одржала за све време турске власти и после под Аустро-Угарском.
    Руско-аустриски рат против Турске тридесетих година тог века донео је тешке поразе аустриској војсци. Ратно подручје је било далеко од Херцеговине, али се аустриска политичка активност осећала и на тој страни. Извесни њени људи желели су, да покрет хришћана под Турцима олакша операције аустриске војске, а и да јој даде моралне подршке. Херцеговачки главари, понајугледнији, спремили су доиста једну претставку 30. маја 1738., упућену аустриском цару, у којој су изјављивали своју готовост да признају његову власт. Главни њихов претставник био је Богић Стратимировић-Вучковић, који се после тога населио у Кулпину, који му је даровала Марија Терезија. Он је био глава угледне кулпинске куће Стратимировића, која је Србима у Угарској дала неколико крупних личности.
    За време ових борби нарочито је страдао католички елеменат. И Аустрија и Млетачка Република, против којих су се борили босанско-херцеговачки муслимани, биле су католичке силе и непријатељство против њих преносило се и на домаћи католички елеменат. Год. 1687. опустео је манастир у Рами; фрањевци су отишли у Далмацију, а сам је гвардијан запалио цркву, да је Турци не би обешчастили. Рамски фрањевци населили су се потом у Сињу. Страдања фрањеваца и њихових старешина по другим местима била су многобројна. Крајем XVII и почетком XVIII католици у турској Херцеговини нису више имали ниједног свог манастира. Пошто се 1735. год. фрањевачка редодржава разбила у троје, у босанско-херцеговачко-славонску, угарску и далматинску, израдила је далматинска редодржава, као мања од босанске, да у њену сферу дође и Херцеговина са Лијевном и Дувном, али тек онда кад се буде ослободила од Турака. Оскудни и осиромашени фрањевци су с муком али часно издржавали међу пуком и подржавали га у вери, али је њихов општи ниво културе осетно падао. Између њих и православних не само да није било потребног додира него је често долазило и до гложења. Кривице је било на обе стране, али су православни очигледно претеривали, кад су, на основу турских овлаштења, тражили да пећски патријарси врше врховни надзор над католичком црквом.
    Од XVIII века број муслимана у Херцеговини нагло расте. Потиснути из Боке Которске и Далмације они се сручују у суседне области. Корјенићи код Требиња и само Требиње добили су много становника из Новог и Рисна; Љубушки, Столац, Лијевно и Мостар из Далмације. Имотски кадилук, познат из славне песме о Хасанагиници, пренесен је у Љубушки. Ти нови досељеници, махом обескућени, унели су у своју нову средину озлојеђеност, дубоку мржњу на хришћане и тежак притисак. Декаденција Турске Царевине осећала се и почела је да боли и вређа. Као у Босни, и у Херцеговини има много незадовољства са централном влашћу у Цариграду, за коју се верује да је неспособна и с тога главни кривац, за све зло. С тога бивају све чешћи сукоби између домаћих људи и претставника Стамбола. А и међу домаћим људима има много суревњивости и сукоба, и то често врло опаких. Цела хисторија Херцеговине XVIII века испуњена је тим локалним борбама у Мостару, Стоцу, Требињу и другим местима. Нарочито су, поврх свега тога, велике бриге задавале честе побуне јаничара, који су постајали све више недисциплиновани и главни елеменат незадовољства експлоатисане и на све начине унижаване раје. Докле се у том правцу ишло сведочи најбоље случај из 1756. год., кад су мостарски јаничари, као пред непријатељем, затворили град пред царском војском, која је ишла на Црну Гору, и спречавали је да се ту снабдева. За време турског рата против Русије и Аустрије 1787-1791. год. султан је посебним ферманима корио муслимане Босне и Херцеговине како су заборавили јуначке традиције својих предака и како не разумеју довољно интересе целине. У том рату Херцеговина је остала у главном мирна, иако су и у њу слати хришћански емисари да крену народ у акцију.
    Али се зато у њој живо радило на почетку XIX века. Међу наше људе беше допро цлас како Русија има намеру да васпостави старо грчко царство са престоницом у Цариграду и са јед- ним руским принцем на челу. Против те комбинације Срби су постављали другу: или да Русија сама припоји својој држави српске области или да васпостави Славјаносрпско царство са једним руским принцем. Тај план био је претресан у кругу ученог митрополита Ст. Стратимировића у Карловцима, али је један Херцеговац био изабран да га у Петрограду излаже пред меродавним лицима или самим царем. Био је то Арсеније Гаговић, архимандрит манастира Пиве. Он је доиста и ишао у Петроград и добио могућности да изнесе предлог пред најодговорнија лица, у јесен 1803. год. Али Русија тога времена, заузета Наполеоновим питањем, није могла обратити никакве озбиљније пажње тим српским жељама; шта више, за њу је то био, врло вероватно, само један занимљив план. У Петрограду то се све није мо- гло казати Гаговићу јасно и отворено, али је у отаџбину враћен више с лепим речима и са неколико црквених утвари, него са стварним обећањима и упутствима. Кад је крајем јануара 1804. дошло до сече кнезова у Србији и почетком фебруара до првог устанка, херцеговачки Срби су били жељни да им се придруже. Црногорског владику Петра I Петровића, кога су тад притискале многе бриге, они су молили да не оклева. Никшићи, Морачани, Пивљани и Дробњаци „Богом великим“ преклињали су владику да крене, „Ја сада, ја никада! Бога ради – ево згоде, – тек нема никога да поведе!“ Уз та племена иду и Гачани и Рудињани. У лето 1805. Дробњаци и без њега дижу устанак. Али без помоћи из Црне Горе они се нису могли одржати и подлегли су ош- трој офанзиви Сулејман-паше Скопљака. Тако је тај покушај херцеговачких племена да се придруже Карађорђеву покрету угушен у самом зачетку. Други покушај Карађорђев из 1809. год., да се преко Новопазарског Санџака сједини с Црном Гором, није успео исто тако, иако је био добро започео. Омела га је велика турска офанзива од Ниша и српски пораз на Каменици.
    Кад је 1826. год. султан Махмуд II донео крупну одлуку да укине јаничаре и уведе савремену војску изазвало је то на више страна у Турској Царевини живе протесте. У Босни се јавио врло озбиљан, оружан отпор. Хусеин-бег Градашчевић, „змај од Босне“, победио је чак војску великог везира. Међутим, главни херцеговачки бегови стадоше на султанову страну. Водио их је у песмама прослављени Али-ага Ризванбеговић. У борбама он је упорно издржао против Босанаца, а у одлучној битци на Булозима код Сарајева својим учешћем је решио судбину целог покрета. За ту услугу и за јунаштво у Малој Азији султан је Али-агу направио везиром и одвојио Херцеговину од Босне. Од 1833- 1851. Али паша је био неограничени господар Херцеговине, мали султан у Мостару. То је последњи претставник старе феудалне Босне и наших средњевековних династа. Имао је извесне тврдоће и свирепости, није био поуздан, по души аутократа и себичњак. Али је, с друге стране, већ у свом интересу, желео напредак Херцеговине, изводио читав низ привредних рефорама, а у верском погледу показивао је доста толеранције. Није могао, ипак, да савлада ни своје урођене конзервативне навике, а још мање да осетно препороди своју средину. Са Црном Гором имао је сукоба ради Грахова, које је у тај мах узалуд желело да се ослободи турске власти. Кад се после састао и измирио са владиком Петром II непријатељства су престала, али нови при- јатељи, ипак, нису један другом много веровали. Обојица су завршила живот 1851. год. Петар II је умро после дуге болести; због ње није могао ни да утиче на прилике у Херцеговини, која је у то време била сва пометена. Али-паша нашао се под старост на страни султанових противника, не могући да схвати потребе коренитих рефорама. Омер-паша га је с тога срушио с власти, раскућио му кућу, а њега, вероватно, дао убити, као случајно, у свом табору код Бање Луке.
    Долазак кнеза Данила на власт у Црној Гори, 1851. год., изазвао је читав низ борби и устанака. Данило је први световни кнез Црне Горе, кога Порта као таквог није хтела признати. Владике је признавала као верске поглавице, који су ауторитетом цркве могли утицати на јавне послове; световни кнез значио би, међутим, да Црна Гора постоји као држава. У Цариграду се то никако није допуштало. Црна Гора је сматрана и оглашавана као саставни део Турске Царевине. Кнез Данило је, да изнуди признање свог положаја и да Црној Гори извојује право државе, довео до два велика устанка у Херцеговини. Херцеговци су били за њега, тј. Херцеговци православни, лево од Неретве. Као вођа херцеговачких устаника истакао се млади Лука Вукаловић из Зубаца. Борба је 1853. год. узела опасан обрт по Црну Гору, али је ситуацију спасао аустриски ултиматум Порти. Други устанак донео је страшан турски пораз на Грахову, 1858. год. После њега је, на посредовање Француске, дошло до комисије великих сила и до разграничења Црне Горе. Она је овом приликом добила цело Грахово, док су Бањани и Дробњак на херцеговачкој страни били подељени између ње и Турске. Сем тога Црној Гори су биле уступљене Жупа, никшићске Рудине и Тушина. Али борбе с тим нису биле свршене. Већ 1861. год., под утицајем неких талијанских револуционара Гарибалдијева круга и њихових другова, кренуо је Вукаловић нови устанак, у који је и опет била увучена и Црна Гора. Али 1862. год., под притиском Омер-паше, нови кнез Никола морао је да тражи мир.
    У народ је већ била бачена ватра револуције. Смиривање духова било је с тога само привремено. Турке хисторија није скоро ничем научила; њихов режим није се много мењао поред свих рефорама и тобожњих уступака хришћанима. Турско финансиско стање, стално у кризи и пред банкротством, још је више доприносило да управни систем постане неизлечив. С друге стране и сам народ, већ незадовољан и узбуђен, био је предмет разних агитација и подјаривања. Српска народна мисао, жива и неодољива, тражила је сједињење с Црном Гором. Цетиње је било нада и утеха. А и отуда су с планом и пажљиво неговане везе са Херцеговином. С друге стране, Аустрија је преко католичког клера, који је помагала, гледала да развије свој утицај и придобије Херцеговце за себе. У Бечу се сматрало да је за миран посед Далмације безуветно потребно шире залеђе у Босни и Херцеговини. Седамдесетих година XIX века његови емисари све чешће крстаре кроз Херцеговину. Најпосле, у пролеће 1875., сам цар Фрања Јосиф на свом путу кроз Далмацију прима поклонствене депутације херцеговачких католика и даје се ословљавати као хрватски краљ и њихов будући владар. Та његова посета много је допринела да се убрза устанак у Херцеговини, који је и избио крајем јуна те године у Драчеву код Метковића међу католицима и у Невесињу међу православнима. Овај други био је и замашнији и одлучнији. Њему се с тога придружише и неки католици из Попова и столачког краја под вођством дон Ивана Мусића. Устанак се брзо раширио прихваћен и помаган од Црне Горе. Домало је захватио и Босанску Крајину.

    Извор: Српски манастири у Херцеговини, др Владимир Ћоровић, Београд, 1999.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    5.

    Од локалног покрета разви се врло брзо велико европско питање. Изазване овим покретом, 1876. год. уђоше у рат против Турске Србија и Црна Гора, а идуће године и Русија. Рат није био довољно припремљен ни војнички ни дипломатски и донео је много разочарања. Највеће је било свакако на Берлинском Конгресу, 1878. год. На њему су, мимо очекивања наших потриота, Босна и Херцеговина биле уступљене Аустро-Угарској Монархији да она у њима уведе ред и мир. Окупација је извршена још тог лета. Стара Херцеговина је била подељена. Линија источно од Гацка, Билеће и Клобука делила је нову аустриску и црногорску границу. Аустриски гарнизони ушли су и у Новопазарски Санџак и посели стару Херцегову област све до Милешева и Пријепоља, имајући као главни задатак да спрече сједињење Србије са Црном Гором.
    Али ни нова окупација није донела земљи право смирење. Већ 1881-82. год., кад је објавила војни закон и стала купити вој- нике, аустро-угарска управа је доживела неслућен отпор. Мостарска православна општина уложила је против тога енергичан протест, а горња Херцеговина, са фочанским, невесињским и билећским срезом, под вођством хајдучког харамбаше, чувеног Стојана Ковачевића, дигла се на устанак. Сличан је покрет избио и у Боки Которској. Снага устаника није могла одолети притиску моћне царевине, али јој је задала много неприлика. Његов биланс за народне интересе ипак није био негативан. Он је, пре свега, оживео стари слободарски дух, а сем тога прибли- жио је у борби против новог режима православне и муслимане. Ови су од почетка, из лако разумљивих разлога, били противници освајача и на неколико места нападали су у Херцеговини окупаторску војску. После тога су у масама били почели да се селе у Турску. Сад, кад су у дојучерашњим противницима добили новог савезника, тај се емигрантски покрет стишао, а они сами добили су нове снаге.
    Сарадња православних и муслимана показала се врло активном и после, за време борбе за верску и школску автономију, која је све више добијала политички карактер. Мостар је важио као највише опозициони град у целој земљи. Он је постао доиста главно средиште не само политичког, него и културног и књижевног и привредног живота. У њему је већ средином XIX века почела књижевни рад, већином побожни, фолклористички и мемоарски, једна група свештених лица православних и католика, који су били и први пионери књиге. После окупације ту је дон Фрањо Милићевић 1885. год. кренуо први политички лист Glas Hercegovca као одјек, али сасвим противног духа, Гласу Црногорца; деведесетих година кренути су Српски Вјесник и Osvit, а почетком нашег века Musavat и Иарод. Од књижевника из Херцеговине међу Хрватима је био највише цењен фра Грга Мартић из Посушја, песник Осветника, називан чак нашим Хоме- ром. Најлепши глас Мостару стекла је његова група даровитих младих књижевника. Алекса Шантић, Јован Дучић и Светозар Ћоровић, која је била значајна не само по свом замаху, него и по својој стварној вредности. Та је група од 1896-1901. год. издава- ла добар књижевни лист Зору, запажен и цењен у нашој књижевности. Књижевни покрет у нашој књижевној традицији и на нашем језику, за разлику од ранијих покрета у духу ориенталних књижевности и на источњачким језицима, јавио се и код наших муслимана. Међу њима су од већег значаја Осман Нури Хаџић и Осман Ђикић. Поред књижевног у Мостару се јављају и соколски и побратимски покрет; оснивају се читаонице и радничке школе. Духовни живот неговао се у певачким друштвима, којих је у Херцеговини било више (у Мостару, Невесињу и Требињу), уз која су се образовала и доста добра дилетантска позоришта. Мостарско српско друштво Гусле сматрало се као најбоље у целој Босни и Херцеговини, а добро је било и хрватско Хрвоје. У Мостару је основана и прва српска банка као израз врло јаког и свесног трговачког сталежа. Национални карактер имала су и занатлиска удружења, а с почетка и радничке организације.
    Аустриска управа била је успела, да у земљи прилично одвоји Србе и Хрвате и онемогући задуго ужу политичку сарадњу. То се видело нарочито приликом анексионе кризе 1908. год. Док су православни и муслимани узели одлучан став против анексије, католици су сви били за њу видећи у њој прву етапу свог хрватског уједињења и верујући, да ће се хисториски мађарски отпор против тога дати сломити вољом Беча. После анексионе кризе, кад су изближе сагледали политику и Беча и Пеште, многи су од млађих елемената стали реалније гледати на ствари. За време Светског Рата фрањевци су међу првима прихватили и помагали политику народног уједињења и стварања заједничке државе.
    Од 1929. год., после новог уређења наше државе, стара Херцеговина је подељена у три бановине. Највећи део припао је зетској, други са Мостаром приморској, а североисточни, најмањи, део дринској бановини. Старо име земље требало би да оде у политичку архиву. Подела је изведена са доста неприродним границама и са мало обазирања на старе хисториске, географске и привредне везе.
    У својој прошлости Херцеговина се сматрала једном од наших најактивнијих биолошких области. Њено становништво занављало је скоро све наше крајеве; наши ускоци насељавали су чак и словеначке области. Подробна новија испитивања утврђују, да је проценат херцеговачких досељеника прилично велики чак и тамо, где се то не би могло очекивати; као на пр. у бо- санској Крајини, у Мачви и око Метлике. Београд, Нови Сад, Сарајево, Загреб, Сплит, па чак и Скопље имају много херцеговачких лица. Створила се пословица како Херцеговина цео свет насели. Ј. Цвијић је у нашем стваралачком животу давао наро- чит значај динарском типу, а Херцеговина је свакако најкарактеристичнији претставник тог типа. Развијен на тешком и убогом терену, где је имао да се бори и са природом и са људима, тај тип постао је веома радин и прегалац, довитљив и смеон, прекаљен и изоштрен. Има, несумњиво, и извесних недостатака, али му позитивне особине свакако претежу. Прошлост показује, да је имао великих и племенитих потеза у борби за слободу. Мада у основи, због невоље, себичан, наш човек је у таквим приликама давао примере и потпуног самопрегора и амбиције да глас о себи остави гусларској традицији. Наша стара рашка држава настала је претежно на подручју старе источне Херцеговине и показала је најактивнији виталитет у целој нашој хисторији и највише динамичности. Што је Дубровник онако процвао заслуга припада Херцеговини, која гa је хранила и одржавала својом крвљу од прастарих времена па до данас. Неколико врло крупних личности наше науке и књижевности, као и државника, воде своје порекло из области старе Херцеговине, као Ахмет-паша Херцеговић, Мехмед Соколовић, гроф Ђорђе Бранковић, Сава Владиславић, Руђер Бошковић, Мустафа Ејубовић Шехјујо, Андрија Качић и многи други. У новије време дала нам је два највећа имена наше народне науке, Вука Караџића и Јована Цвијића, а у најновије време честите пламене борце за народну слободу, чији број иде на хиљаде. У нашу народну културу и заједницу Херцеговина је унела свој видан и частан удео. 
    Када је 1219. године Свети Сава почео изводити организацију самосталне српске цркве, он је међу осталим епископијама створио и нову хумску (захумску) епископију са седиштем у Стону. Човек великих државничких видика, Сава је ту своју организацију изводио по једном систематском плану. У две епископије, где је католички елеменат био моћан, у зетској и хумској, Св. Сава је очевидно намерно за седиште епископа, односно за централу акције, изабрао крајње перифериске тачке. Он зетском епископу не бира место негде у унутрашњости земље, него у Манастиру.

    Извор: Српски манастири у Херцеговини, др Владимир Ћоровић, Београд, 1999.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top