18. oktobra 1878. – Umro Ilija Milosavljević Kolarac, veliki trgovac iz 19. veka, zadužbinar
Rođen je oko 1800. godine u selu Kolari nadomak Smedereva, po kome je i dobio nadimak Kolarac, a umro je 18. oktobra 1878. u Beogradu. Otac Milosav bio je abadžija, a majka se zvala Jovanka.
Kao dete je ranjen u Prvom srpskom ustanku. Po njegovoj propasti, Ilijina porodica prebegla je preko Dunava, ali se Ilija brzo našao u Beogradu, sa 30 para. Radio je kao trgovački momak za druge trgovce, pa je i 1827. godine oženio ćerku jednog od njih Milutina Radovanovića, Sinđeliju Radovanović, rođenu 1809. godine. Otvorio je sopstvenu radnju, boltu. Nedugo zatim, preselio se u Pančevo, zbog straha od knjaza Miloša. Tamo je razvio veliku trgovinu i sa Srbijom i unutar Austrougarske, prvenstveno sa hranom, ali i sa stokom, i veoma se obogatio.
1855. umrla je Sinđelija, koju je mnogo voleo, i on je sahranio u Beogradu, gde se i sam preselio sledeće godine. Tu se bavio trgovinom soli i šalitrom, pa i nekim rudnicima. I ranije je pomagao književnost, a 1861. je osnovao Književni fond Ilije Milosavljevića Kolarca uz pomoć Koste Cukića. Do Prvog svetskog rata fond je izdao 120 knjiga.
Krajem 1877. godine zamalo je stradao. Vlada ga je optužila za veleizdaju zbog navodnog učešća u Topolskoj buni, zajedno sa Jevremom Markovićem i Aćimom Čumićem, a preki vojni sud osudio na tamnicu. Knez Milan ga je ubrzo pomilovao, ali je zatvor narušio Kolarčevo zdravlje i ubrzo je umro. Sahranjen je u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju.
Testamentom je ostavio svoje imanje (oko milion tadašnjih dinara) fondu za stvaranje beogradskog univerziteta, što je bila velika Kolarčeva želja, i fondu za pomaganje književnosti. Po smrti Kolarca, dve sinovice, žene Velizara Karapešića i profesora Dimitrija Nešića, povele su sudski spor za obaranje testamenta, podržane od tadašnjih vlasti. Tek je Kasacioni sud osnažio Kolarčev testament. Draginja Petrović, potraživala je iz zaostavštine nakit svoje sestre, Kolarčeve žene.
Spada u velike zadužbinare Srbije. Njegova najpoznatija zadužbina je Kolarčev univerzitet.
IZVOR: Vikipedija, RTS
19. novembar 2017. u 12:30
Vojislav Ananić
ISTORIJAT ZADUŽBINE
Ilija Milosavljević Kolarac, srpski trgovac, 1878. godine testamentom je sav svoj imetak ostavio srpskom narodu u cilju širenja nauke i kulture. Najpre je još za života Kolarca osnovan Književni fond u okviru kojeg je do danas prevedeno i objavljeno više od 200 dela iz književnosti, nauke i kulture, a potom i Fond za podizanje srpskog univerziteta na kome će učeni ljudi prenositi znanja narodu.
Skladno zdanje Kolarčeve zadužbine u kome je smešten Narodni univerzitet podignuto je 1932. godine. Arhitekta Petar Bajalović je, posedujući vanredni osećaj za arhitektonske finese, najpre pristupio problematici prostora koncertne dvorane. U izgradnji su primenjena najsavremenija naučna znanja o akustici tog vremena, pa se Velika dvorana i dan-danas smatra najakustičnijom salom za potrebe muzičkih izvođenja u Beogradu i jednom od najakustičnijih u Evropi. Dvorana je svečano otvorena 4. februara 1932. godine, koncertom Beogradske filharmonije. Narodni univerzitet otpočeo je svoju programsku delatnost 9. oktobra iste godine.
Još je prvi predsednik Odbora Kolarčeve zadužbine dr Aleksandar Belić, u uvodnoj reči o svečanom otvaranju Kolarčevog narodnog univerziteta, jasno istakao ulogu narodnog univerziteta u srpskom društvu, imajući u vidu misiju i viziju Zadužbine:
„Ne samo kod nas nego svugde u svetu oseća se potreba za narodnim univerzitetom. To je ustanova koja se nekako nevidljivo uvlači među slične škole i popunjava one praznine koje druge škole u društvenom obrazovanju ostavljaju.”
Od 1968. godine Odbor Zadužbine Ilije M. Kolarca svake godine dodeljuje Plakete Kolarčeve Zadužbine, za izuzetan doprinos razvoju programa Zadužbine i Godišnju nagradu Galerije za najbolju izložbu u sezoni.
Misija Kolarčeve zadužbine je predstavljanje i promocija kulture, nauke i umetnosti, razvijanje koncepta dodatnog obrazovanja tokom celog života i nove inicijative u vezi sa kulturno-obrazovnim vrednostima institucije.
Vizija Kolarčeve zadužbine je da kao savremena, vrhunski opremljena ustanova sa koncertnom dvoranom od značaja za Grad Beograd i Republiku Srbiju kroz kulturno-obrazovne sadržaje doprinese obogaćivanju života ljudi.
Osnovne vrednosti delatnosti Zadužbine Ilije M. Kolarca su tradicija znanja, kvalitet programa, trajanje, posvećenost i poverenje publike, sklad i pouzdanost.
19. novembar 2017. u 18:54
Vojislav Ananić
Ilija Milosavljević Kolarac rođen je oko 1800. godine u selu Kolari nadomak Smedereva, po kome je i dobio nadimak Kolarac, a umro je 6. oktobra 1878. u Beogradu. Otac Milosav bio je abadžija, a majka se zvala Jovanka.
Kao dete je ranjen u Prvom ustanku. Po njegovoj propasti, Ilijina porodica prebegla je preko Dunava, ali se Ilija brzo našao u Beogradu, sa 30 para. Radio je kao trgovački momak za druge trgovce, a 1827. godine oženio se ćerkom jednog od njih Milutina Radovanovića, Sinđelijom Radovanović, rođenom 1809. godine. Otvorio je sopstvenu radnju, boltu. Nedugo zatim, preselio se u Pančevo, zbog straha od kneza Miloša. Tamo je razvio veliku trgovinu i sa Srbijom i unutar Austrougarske, prvenstveno sa hranom, ali i sa stokom, i veoma se obogatio.
Sinđelija, koju je vrlo voleo, umrla je 1855. godine i sahranjena u Beogradu, gde se i sam Ilija Kolarac preselio sledeće godine. Tu se bavio trgovinom solju i šalitrom, a ulagao je i u rudnike. Dugo je pomagao stvaraoce u književnosti, a 1861. je osnovao Književni fond Ilije Milosavljevića Kolarca uz pomoć Koste Cukića. Do Prvog svetskog rata fond je izdao 120 knjiga.
Krajem 1877. godine zamalo je stradao. Vlada ga je optužila za veleizdaju zbog navodnog učešća u Topolskoj buni, zajedno sa Jevremom Markovićem i Aćimom Čumićem, a preki vojni sud osudio na tamnicu. Knez Milan ga je ubrzo pomilovao, ali je zatvor narušio Kolarčevo zdravlje i ubrzo je umro.
Testamentom je ostavio svoje imanje (oko milion tadašnjih dinara) fondu za stvaranje beogradskog univerziteta, što je bila velika Kolarčeva želja, i fondu za pomaganje književnosti. Po smrti Kolarca, dve sinovice, žene Velizara Karapešića i profesora Dimitrija Nešića, povele su sudski spor za obaranje testamenta, podržane od tadašnjih vlasti. Tek je Kasacioni sud osnažio Kolarčev testament. Draginja Petrović je potraživala iz zaostavštine nakit svoje sestre, Kolarčeve žene.
Spada u velike zadužbinare Srbije. Njegova najpoznatija zadužbina je Kolarčev univerzitet.