На данашњи дан: Умро Илија Милосављевић Коларац

18. октобра 2012.

коментара: 2

18. октобра 1878. – Умро Илија Милосављевић Коларац, велики трговац из 19. века, задужбинар

Рођен је око 1800. године у селу Колари надомак Смедерева, по коме је и добио надимак Коларац, а умро је 18. октобра 1878. у Београду. Отац Милосав био је абаџија, а мајка се звала Јованка.

Као дете је рањен у Првом српском устанку. По његовој пропасти, Илијина породица пребегла је преко Дунава, али се Илија брзо нашао у Београду, са 30 пара. Радио је као трговачки момак за друге трговце, па је и 1827. године оженио ћерку једног од њих Милутина Радовановића, Синђелију Радовановић, рођену 1809. године. Отворио је сопствену радњу, болту. Недуго затим, преселио се у Панчево, због страха од књаза Милоша. Тамо је развио велику трговину и са Србијом и унутар Аустроугарске, првенствено са храном, али и са стоком, и веома се обогатио.

1855. умрла је Синђелија, коју је много волео, и он је сахранио у Београду, где се и сам преселио следеће године. Ту се бавио трговином соли и шалитром, па и неким рудницима. И раније је помагао књижевност, а 1861. је основао Књижевни фонд Илије Милосављевића Коларца уз помоћ Косте Цукића. До Првог светског рата фонд је издао 120 књига.

Крајем 1877. године замало је страдао. Влада га је оптужила за велеиздају због наводног учешћа у Тополској буни, заједно са Јевремом Марковићем и Аћимом Чумићем, а преки војни суд осудио на тамницу. Кнез Милан га је убрзо помиловао, али је затвор нарушио Коларчево здравље и убрзо је умро. Сахрањен је у Алеји великана на београдском Новом гробљу.

Тестаментом је оставио своје имање (око милион тадашњих динара) фонду за стварање београдског универзитета, што је била велика Коларчева жеља, и фонду за помагање књижевности. По смрти Коларца, две синовице, жене Велизара Карапешића и професора Димитрија Нешића, повеле су судски спор за обарање тестамента, подржане од тадашњих власти. Тек је Касациони суд оснажио Коларчев тестамент. Драгиња Петровић, потраживала је из заоставштине накит своје сестре, Коларчеве жене.

Спада у велике задужбинаре Србије. Његова најпознатија задужбина је Коларчев универзитет.

ИЗВОР: Википедија, РТС

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. Војислав Ананић

    ИСТОРИЈАТ ЗАДУЖБИНЕ

    Илија Милосављевић Коларац, српски трговац, 1878. године тестаментом је сав свој иметак оставио српском народу у циљу ширења науке и културе. Најпре је још за живота Коларца основан Књижевни фонд у оквиру којег је до данас преведено и објављено више од 200 дела из књижевности, науке и културе, а потом и Фонд за подизање српског универзитета на коме ће учени људи преносити знања народу.
    Складно здање Коларчеве задужбине у коме је смештен Народни универзитет подигнуто је 1932. године. Архитекта Петар Бајаловић је, поседујући ванредни осећај за архитектонске финесе, најпре приступио проблематици простора концертне дворане. У изградњи су примењена најсавременија научна знања о акустици тог времена, па се Велика дворана и дан-данас сматра најакустичнијом салом за потребе музичких извођења у Београду и једном од најакустичнијих у Европи. Дворана је свечано отворена 4. фебруара 1932. године, концертом Београдске филхармоније. Народни универзитет отпочео је своју програмску делатност 9. октобра исте године.
    Још је први председник Одбора Коларчеве задужбине др Александар Белић, у уводној речи о свечаном отварању Коларчевог народног универзитета, јасно истакао улогу народног универзитета у српском друштву, имајући у виду мисију и визију Задужбине:
    „Не само код нас него свугде у свету осећа се потреба за народним универзитетом. То је установа која се некако невидљиво увлачи међу сличне школе и попуњава оне празнине које друге школе у друштвеном образовању остављају.”
    Од 1968. године Одбор Задужбине Илије М. Коларца сваке године додељује Плакете Коларчеве Задужбине, за изузетан допринос развоју програма Задужбине и Годишњу награду Галерије за најбољу изложбу у сезони.
    Мисија Коларчеве задужбине je представљање и промоција културе, науке и уметности, развијање концепта додатног образовања током целог живота и нове иницијативе у вези са културно-образовним вредностима институције.
    Визија Коларчеве задужбине је да као савремена, врхунски опремљена установа са концертном двораном од значаја за Град Београд и Републику Србију кроз културно-образовне садржаје допринесе обогаћивању живота људи.
    Основне вредности делатности Задужбине Илије М. Коларца су традиција знања, квалитет програма, трајање, посвећеност и поверење публике, склад и поузданост.

  2. Војислав Ананић

    Илија Милосављевић Коларац рођен је око 1800. године у селу Колари надомак Смедерева, по коме је и добио надимак Коларац, а умро је 6. октобра 1878. у Београду. Отац Милосав био је абаџија, а мајка се звала Јованка.
    Као дете је рањен у Првом устанку. По његовој пропасти, Илијина породица пребегла је преко Дунава, али се Илија брзо нашао у Београду, са 30 пара. Радио је као трговачки момак за друге трговце, а 1827. године оженио се ћерком једног од њих Милутина Радовановића, Синђелијом Радовановић, рођеном 1809. године. Отворио је сопствену радњу, болту. Недуго затим, преселио се у Панчево, због страха од кнеза Милоша. Тамо је развио велику трговину и са Србијом и унутар Аустроугарске, првенствено са храном, али и са стоком, и веома се обогатио.
    Синђелија, коју је врло волео, умрла је 1855. године и сахрањена у Београду, где се и сам Илија Коларац преселио следеће године. Ту се бавио трговином сољу и шалитром, а улагао је и у руднике. Дуго је помагао ствараоце у књижевности, а 1861. је основао Књижевни фонд Илије Милосављевића Коларца уз помоћ Косте Цукића. До Првог светског рата фонд је издао 120 књига.
    Крајем 1877. године замало је страдао. Влада га је оптужила за велеиздају због наводног учешћа у Тополској буни, заједно са Јевремом Марковићем и Аћимом Чумићем, а преки војни суд осудио на тамницу. Кнез Милан га је убрзо помиловао, али је затвор нарушио Коларчево здравље и убрзо је умро.
    Тестаментом је оставио своје имање (око милион тадашњих динара) фонду за стварање београдског универзитета, што је била велика Коларчева жеља, и фонду за помагање књижевности. По смрти Коларца, две синовице, жене Велизара Карапешића и професора Димитрија Нешића, повеле су судски спор за обарање тестамента, подржане од тадашњих власти. Тек је Касациони суд оснажио Коларчев тестамент. Драгиња Петровић је потраживала из заоставштине накит своје сестре, Коларчеве жене.
    Спада у велике задужбинаре Србије. Његова најпознатија задужбина је Коларчев универзитет.