Богомоље у селу Блатница

13. октобар 2012.

коментара: 1

Сарадник портала Порекло Владимир П. Стевановић пише о манастирима и црквама из села Блатнице и околине

На стотињак метара од центра Блатнице, путем према Очаушу, је здање сеоске црквице која је саграђена 1929. и посвећена светој успомени на Цара Лазара.

СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ЦАР ЛАЗАР (28. јуна по новом – 15. јуна по старом календару)

Свети мученик Лазар, кнез српски. Један од великаша српских, који су владали царством српским после цара Душана. По смрти цара Уроша, Лазар би крунисан од патријарха Јефрема за цара српског. Слао изасланство у Цариград, са монахом Исаијом да моли да се скине анатема са народа српског. Борио се против силе турске у неколико махова. Најзад сукоби се на Косову пољу 1389.године са турским царем Муратом, где буде посечен. Тело му је пренето и сахрањено у његовој задужбини Раваници код Ћуприје, а доцније пренето одатле у Раваницу Сремску (Фрушка Гора), одакле је за време Другог светског рата (1942.године) пренето у Београд и положено у Саборну цркву, где и данас почива и пружа утехе и исцелења свима онима који му се молитвом обраћају. Обновио Хиландар и Горњак, подигао Раваницу и Лазарицу, био ктитором манастира руског Пантелејмона као и многих других цркава и манастира.

Пођемо ли индустријским возом из Теслића, долазимо уз брзу пјенушаву Велику Усору, доћи ћемо након вожње од 23 километра у пријатно планинско мјесто Блатницу. У романтичном шумовитом склопу, отвореном са три стране уским ријечним долинама, развило се то убаво планинско мјесто, чије бијеле кућице са црвеним крововима, уређеним вртовима и воћнацима, уредно одсјевају поред шумског зеленила. То је Блатница, обитавалиште наших кршних горштака, који данас чувају лијепе старинске обичаје и кићену народну ношњу.

На једном пропланку, испод гордог Трогира, непосредно уз жељезнички колосијек, недалеко од Усоре, уздиже се новосаграђена српско-православна црква, посвећена светој успомени „Цара Лазара“. Црквица својим стилом подсјећа на нашу средњовјековну црквену архитектуру. На Видовдан сваке године наши горштаци код ње, уз молитву Богу, дају одушка својој слободној души весељем пјесмом и игром. Ту ћеш у колу видјети ону праву народну ношњу, везилачку умјетност, што се иначе једино може видјети у великим етнографским музејима, брижно чувана у стакленим ормарима.

Пређемо ли клисурасти Охрид, стићи ћемо брзо у планински склоп на ушћу двију планинских рјечица, у Црквену,гдје је пре 500 година „наводно“ постојао манастир СТУПЉЕ, који је у тешко доба турске владавине био уточиште и храм утјеха за планински народ овога краја.

По стрминама, висоравним планинама, заклонитим поточним долинама планине Борја, Вучје планине, Очауша и Mихајловца, пружиле су се у дужини од 40 до 70 километара насеобине, еминентно српско-православног народа,у oвим,планинским селима; Језерима, Брићу, Блатници, Младиковинама, Угодновићима, Очаушу, Булетићу и Прибинићу. У свим селима је било око 600 домова. Некако на половини тог ланчаног насеља налази се предео Црквена. Народ је причао да је у Црквени некад била црква (манастир) и да је служила за сва побројана села, јер у то вријеме, била је најближа богомоља манастир Липље, под брдом Осоје, са друге стране планине Борја. Сачувало се народно предање, да је тој некадашњој цркви у Црквени долазио силан народ.

„О Црквеној слави било је толико коњаника на путу ка цркви,да су једни стизали цркви а други полазили из манастира Липље,а да тај ланац од коњаника нигдје није прекидан“, Петру М. Богуновићу испричао је један старина из села Угодновића, а да је то од свог дједа запамтио. Петар М.Богуновић наслућивао је да је Црквена сједиште манастира Ступље, јер се у народу Црквена спомиње у вези са манастиром Липље.

По народним предањима и старим записима знамо да су оба манастира била у близини и да су се међусобно похађали. Доследно томе, да су оба манастира постојала у исто вријеме и под истим околностима, претпоставља се да су у многоме морали бити слични; положајем, начином живота, занимањем, приходима и слично. За манастир Липље знамо тачно гдје је постојао, будући да је на рушевинама подигнута садашња црква. У манастиру Липље био је овећи комплекс ораница, на којима је расла трава „липица“. Ако у околини манастира Липље потражимо сличан терен, наћи ћемо га једино у мјесту Црквена, која је у својој близини имала повећи комплекс ораница.

Исто тако и данас можемо пронаћи старинска гробља по косама Борја планине, Очауша и Михајловца, као и неки споменици (крстови) са натписима, сведоци, да су те натписе писали старословенским словима измијешани са босанчицом и по којим грчким словом, а уз то и годином означеном са појединим словима, како се види само у црквеним књигама. То су могли да у то доба пишу само калуђери. Та су гробља запуштена, а од домаћих нико не памти да је ико њихов у њих закопан. Можда у тим гробљима има закопаних и калуђера из манастира Ступље.

По свој прилици, некако у исто вријеме када је могла настати црква посвећена Кузми и Дамјану (данашње Конџило у Комушини), што значи око 1300.године, на подручју Липља и Црквене грчки монаси су подигли православне цркве и изградили своје манастире. О постојању цркве и манастира у Липљу у то давно доба (1242.године), сачувано је и народно предање, али би требали да постоје и документи у архивама цркве да су у манастиру Липље преписиване књиге. Сачувана су два рукописа из 1612 и 1615.године. Такође је позната и књига „СЛУЖБЕНИК“ из 1534.године, писана брзописном ћирилићом. Исто тако постојали су и трагови на земљишту гдје су саграђени данашњи црквени објекти у Липљу (слика лево) да су на истом мјесту и пре постојали црквени објекти. Стари дио манастира грађен је од ријетког тесаног камена каквог нема у ближој околици, зидови су дебљине једног метра, а прозори (отвори за свјетло) тако су уски и малени да се кроз њих човјек неможе провући. Видљиви су трагови да је земљиште било уређено, наводњавано, подграђивано и обрађивано на начин какав није био уобичајен у том крају па ни у другим крајевима Босне. Према предању назив Липље долази од имена траве „липице“ која тамо расте, али и од „словенског“ дрвећа липе, те од ријечи „липје“. Насеље је било велико, доста богато и расуто по ширем подручју сјеверозападних падина планине Борја и уз рјечице Бистрицу и Мљечаницу. Та Мљечаница сада се назива и Божића поток.

Манастир Липље неријетко се у старим записима помиње у вези с манастиром Ступље (слика десно), који је вјероватно био негдје у близини. Више учињених стручних испитивања,па и народна предања,указују да је тај манастир Ступље био на ушћу рјечице Црквене у Велику Усору, уз њену лијеву обалу. Отуд је, наводно, и сам назив Црквена. Ту су, такође, махом боравили грчки калуђери, као и у Липљу, па отуд најприје блискост назива обадва манастира –Липље и Ступље,а затим назив и око црквене: ОХРИД (Орид), МОШТИШТЕ, СТУДЕНА, ПРИШТИНА, а све су то мјеста гдје се претпоставља да је био манастир Ступље за који се зна (по запису на србуљском типку) да је посвећен СВЕТОМ АРХАНГЕЛУ МИХАЈЛУ ( светкује се 21. новембар по новом 8.новембар по старом календарару), по чему, опет, шумовити предио Михајловац носи име, а не по велможи Растиславу Михаиловићу, како су то неки протумачили. Назив Ступље објашњава се постојањем ступа које су калуђери саградили на Црквеној да би помоћу њих ваљали вуну, што им је доносило добар приход. Ваљањем вуненог сукна било је тада врло често занимање калуђера и у другим манастирима, а вуне је у Очаушу и у селима око Борја било доста, јер су ту понајвише живјели сточари који су се бавили узгојем оваца. На то указују и називи мјеста између Црквене и Липља: Солила, Појила, Јањило, Пландиште, Клупе, Осој, а постоје и Калуђеровац и Калуђерова Лука (Заправо калуђерова лука је њива, близу саставака Бистрице у Лукавац који чине Велику Укрину, крај Карача, а назив је настао послије 1615.године кад је била велика поплава, па је бујица разорила цркву у Липљу. У њој се утопило десет калуђера и четири ђака, а један утопљени калуђер нађен је у тој њиви).

Има још једна важна чињеница, која поткрепљује претпоставку да је у Црквени била нека стара грађевина. То су пронађени остаци малтера (мељте). На више мјеста, у близини вира, гдје је постојала ступа, могу се наћи комади малтера. Како у близини нема никакве грађевине, јасно је да тај пронађени малтер потиче из давних времена. Да ли би се копањем пронашао темељ то је питање, будући да је сав терен извргнут поплави и наносу са брда, па се не може знати да ли је темељ под земљом или је временом бујицама и поплава одроњен.

Та два манастира, Липље и Ступље, према предањима и записима, имала су доста незгода, а неколико поплава однијело им је све. То је по себи схватљиво јер су били изграђени у близини рјечица које су одувијек хировите, бујичасте и велике рушилачке снаге кад надођу послије наглог топљења снијега или дуготрајних киша.

Судбина се потрудила да су та два манстира и цркве дочекали исту несрећу. Наиме Липље и Ступље потпуно су уништени 1690. године. Изгорјели су и потпуно опустјели. Калуђери су из оба манастира бјежали према сјеверу.Калуђери из Ступља бјежали су преко Комушанских брда према Јаворовој и тамо су се нашли са калуђерима из манастира Липље, који су бјежали преко Шњеготине према Јаворовој. Одатле су преко Крњина и низ ријеку Укрину, крај Детлака (гдје је такође био манастир) стигли до ријеке Саве и прешли је ,па се 1691.године склонили у манастир Ораховицу,гдје су похрањене њихове манастирске књиге и то три књиге из манастира Ступље, а једна књига из манстира Липље.

Како је бјежање било изненадно, калуђери су понијели са собом само ствари од особите важности: књиге, крстове, амајлије, евент, манастирке мошти и др. Наравно да те све понијете ствари нису предали манастиру Ораховици. Неке су сигурно склонили (сакрили), а неке на свом путу поклонили и погубили. Петар М. Богуновић у својој књизи наводи да је КОМУШАНСКО СТАРО-ХРИШЋАНСКИ ПЕЧАТ од камена са ГРЧКИМ натписом (у манастирима су углавном били грчки калуђери) који је нађен 1877. године у Комушини, на једној њиви, приликом копања кукуруза, а нашао га је земљорадник ИВО РУПЧИЋ, потиче из тога доба и изгубили су га калуђери, било приликом обиласка своје пастве или овог бјежања. Тај печат је равни плавкасто-зеленкастог камена. Сад како било, једно је сигурно да је тај печат мога бити само власништво манастира, и да је донешен с југа из Старе Србије. Пошто је Комушина најближа Црквени, а ту је једино била црква (манастир), највјероватније да потиче из Црквене, гдје су били калуђери и грчки васпитачи, те да су одржавали сталну везу са манастирима на нашем Југу и да су код нас служили измијешани са нашим људима. Из ових претпоставки можемо закључити да је манастир Ступље звано Ступе, савременик манастира Липље, а посвећен Светом Архангелу Михајлу, био на мјесту данашње Црквене, у горњем току Велике Усоре, на територији парохије бјелобучке која припада данашњој Блатничкој.

Између 1870 и 1879. године дошло је до повратка на рушевине манастира Липље и тих година је почела обнова манастира Липље на мјесту гдје је био стари манастир,о чему наводно постоји и дозвола (ферман) за градњу од турског султана АБДУЛ МЕЏИБА, која је дата 1858.године.

Маноги историчари су наводно испитивали паљење манастира и бјежање калуђера, али „ никада“ нису тачно утврдили под каквим околностима су уништавани наши манастири на овим просторима.

Историчари нису имали објашњење за то бјежање калуђера из манастира Липље и Ступља. Нису имали објашњења ко је палио те манастире. За нестанак манастира и калуђера, историчари су налазили „податке“ да је било неколико епидемија и болести које је народ називао кугом у крајевима гдје су били манастири. Исто тако, историчари су долазили до података да је на овим просторима било доста умрлих.

Чињенице су да је 1690. године Турска имала велики поход на Беч, гдје су Турци били страховито поражени 1683. године.

Јасно нам је свима у којем временском периоду су уништавани манастири и наше светиње и које тим временом и простором на овим просторима владао и господарио .

Да би се све то још тачније утврдило, потребна је још и стручњачка сарадња да би расвијетлили тамно доба у историји манастира Ступља и Липља. Тиме би допријенили драгоцјен прилог историји вјерског живота нашег народа. Наши би потомци видјели кроз какве је вјековне борбе прошла наша народна вјера,те се очувала и окалила у борби са многим непријатељима, да би постала способна да паралелно развија и народни дух, који је данас најјачи ослонац савременог живота.

Поред наведених светилишта на простору Блатничког краја, постоји још и велико католичко светилиште, које се налази у селу КОМУШИНА – Слатина.

KOMУШАНСКА ГОСПА

Према извјештају исусовца п. Фрање Хамерла, који је долазио на Конџило исповиједати 1907. године, а он ју је чуо од црквеног оца Илије:

Слику КОМУШАНСКЕ ГОСПЕ (слика лево, величине 110 – 110 цм, Млетачка школа), нашао је неки Турчин из села Мркотића, мјесто у саставу општине Тешањ, када је крчио своју њиву, у трњу. Није знао шта је то, ал је видио да је светиња; зато је чувао слику у свом Хамбару (житници). Ал гле ти благослова Божјег; овај хамбар није се никада испразнио од жита.

На то му дође неки циганин, турски дакако. Овога одведе у хамбар, те му покаже слику и запита га што је то. Знам шта је, циганин ће, то је влашка Госпа и удари наџаком у слику. Још се може видјети пукотина на оргиналној слици светитељке. Ну, ето ти казне Божје. Циганин одмах полуди те одлети доље ка Усори и скочи у најдубљи вир. Још се то мјесто зове цигански вир, а народ прича да се овај Циганин уочи Госпојине, као данас, може видјети у овом виру и чује се како виче: Кафа,кафа ! Овај догађај оног Турчина још више увјери, да имаде светињу у свом хамбару, те ју је још помније чувао. Но ипак није се ствар дала више крити. Дочују за ову слику Турци и чују кршћани. Турци су му замјеравали да чува влашку светињу, а католици су жељели на сваки начин ову Госпу добити, те су Турчину нудили сваку цијену. Тада се догоди да дође у село Мркотић неки турски шех („светац“). Тај чује такођер за ову слику те оде ономе Турчину и нареди да би од себе остранио ову влашку светињу, вратио је њезином милету (закону). Турчину се то даде нажао те рече; Ја те заклињем као свечево (Мухамедово) кољено, да смијем ову светињу држати у својој кући, све ми с хајиром (срећом) испане. Али шех неће да зна за то, него му наложи да одстрани од себе Госпу, али да не би под нипошто продао слику за новце, пошто се светиња не смије продавати, него нека се нареди с власима за друге ствари.

Шта ћеш, светац је светац, ваља га слушати. Иначе, не би га Турци више контали (бројали) својим. Дозове он угледне католике к себи па им каже;

Ево дат ћу вам ову слику, а ви мени дајте за уздарје: сто волова, сто овнова, сто ока кравињског масла.

Тко сретнији од нас католика! Неки су дали по једног вола, неки по два, други опет овнова, а најсиромашнији барем оку масла. Кад су то саставили били, однесу цијену оном Турчину те одлуче да ће слику однијети амо у Комушину.

Илија поглади бркове, закашља се и настави.

Јер, ваља знати, брате мој, да онда цијелом оном крају није било цркве, ни у Добоју ни у Сивши, нити у Жабљаку до у нас, а овдје само мала капелица мјесто цркве. Ја памтим ову капелицу јер има тек 40 година да се је надоградила наша црква. Ни фратра онда нисмо имали у свом селу, него фратар, што је пароком био за овај цијели крај, становао тамо у шуми попут пустињака. Видио си путем ону цркву бежљанску (мјесто Бежља код Студенаца) ено можеш је и сада видјети ено је у шумици код Ерејзовог потока. Стога, дакле, што је само код нас била зидана капелица, одлучише наши стари донијети ову свету слику у с. Комушина. Али нису смјели тестом (цестом) проћи од страха турскога, него су овамо пријеким путем преко планина носили свету слику на носиљци. Кад су овамо дошли на Конџило, управо гдје стоји ова капелица, одморали су се. Када су хтјели даље поћи, ето ти чуда. Ни шест ни десет људи нису могли дизати ову слику. Шта да сад раде? Зар да овдје оставе слику усред шуме под ведрим небом?, јер капелицу не би дали Турци саградити. Сад они клекну пред свету слику те се свечано завјетују, да ће они сваке године уочи Госпојине ову слику овамо у свечаном опходу из Комушине пренијети. На то су могли носиљку одмах дигнути и слику пренијети у нашу цркву. Ето за то сваке године ово проштење на Госпојину на Конџилу.

Кад је то било, кад се ова слика овамо пренијела из турског села у овај крај?

Брате мој, то ти ја не могу казати, ја мислим макар двјеста година, мој би дјед сигурно био о томе знао да је то само стотину година. Али мој отац ни мој дјед нису памтили, кад је слика овамо дошла. Ала ова ти турска кућа и данас постоји, те лијепо живе и данас они Турци што продаше слику. Имали смо прије двадесет година овдје парола Фратра, а тај ти је једноћ још са двојицом фратара путовао у с. Мркотић. Отсјели су код тог муктара (кнеза) старца од седамдесет година, који их је лијепо дочекао. Тај им потврди да је слика била у оном селу: До преклани нисмо нијесмо знали шта је град (лед),а наше жито (кукуруз) за два гроша било је фарклије (вредније) за осмак (24 оке), него других села. Означи им и кућу гдје је била слика те им дозове старјешину оне куће МУХАМЕДА ЧАПЉИЋА, који су се прије презивали Капетановићи. И он им је потврдио да су ову светињу сачували његови стари у својем хамбару, те да још шаљу сваке године који дар на Конџило, било у безу (платну), било у новцима. Памтимо и ми да је прије којих 40 година некаквав муслиманац бијеле браде овдје на Конџило био,те је метнуо бијелу меџедију (4 куне) на олтар и ускликнуо сузних очију; Еј , Еј ! Ова је светиња некоћ у рукама мојих стари била! Фратри су онда пригодом оног похода Турке питали, да ли они знаду да је у њиховом селу црква била, јер има у оном селу овећи брежуљак из којег извирује велико камење што се и данас зове „црквиште“. Но Турци одврате да за то не знају. Ваљда су се бојали да не би цркву саградили усред Турског села Мркотића. Ми смо, пак, нагађали, да је свакако у старо кришћанско доба била ондје црква, и ваљда је неко, кад се ова црква разорила, спасио ову слику или је можда ова породица Капетановић чувала ону слику из времена старих банова усорских од пропасти, а послије су се и ови Капетановићи потурчили. (Овај текст је из књижице: Чудотворна Мајка Божја од Конџила).

АУТОР: Сарадник портала Порекло Владимир П. Стевановић

 

Наредни чланак:

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. andja

    Pohvala Vladimiru Stevanovicu