Време: Спасавање руског некропоља

24. септембар 2012.

коментара: 2

Бежећи од победника Октобарске револуције, почетком двадесетих година прошлог века у Београд се доселило неколико десетина хиљада Руса. Оставили су видне трагове свог знања и умећа: пројектовали су многе важне зграде, утицали на уметност и културу, пренели своја научна достигнућа. Гробље на коме су схарањени, руско некропоље на Новом београдском гробљу, одавно је у лошем стању

Константин Косачев, шеф Руске федералне агенције за сарадњу са дијаспором и за међународну хуманитарну сарадњу, најавио је пре десетак дана обнову некропоља, оценивши да “нема лошијег имиџа за Русију” од тога што је руско гробље у Београду у веома лошем стању, за разлику од британског и италијанског која су у веома добром стању а налазе се поред руског. Најавио је и да ће трошкове, које није прецизирао, поделити руска држава и спонзори. Ову вест је, затим, у прошлом броју “Времена” потврдио Александар Конузин, донедавни амбасадор Русије у Београду. На питање како напредује обнова Руског некропоља и од каквог је значаја тај сегмент културне сарадње за српско-руске односе, Конузин је рекао да се ове јесени очекује освештење прве од четири рестауриране парцеле, и да тај пројекат за Русију има велики симболички и историјски значај.

АКЦИЈА СПАСАВАЊА: Руско некропоље је део београдског Новог гробља од 1929. године. На четири парцеле (80, 80а, 90, 90а) има 755 гробних места а у њима су посмртни остаци око 3000 људи (види оквир). Ту се налазе и Иверска капела и меморијални споменик Руске славе. Капела је подигнута залагањем кнегиње М. А. Свјатополк-Мирске, а историја је хтела да то буде баш – Иверска. Наиме, десило се да је током преговора кнегиње и градских власти, 1929. године, јављено да су бољшевици срушили Иверску капелу која је красила Црвени трг у Москви од 1669. године. У знак протеста због уништавања православних светиња у Совјетском Савезу, руски емигранти у Београду су одлучили да се на српском тлу изгради копија Иверске капеле. Само две године након тога, 1931, изграђена је капела по пројекту В. В. Сташевског, бившег пуковника Царске војске, а тадашњег члана Министарства грађевине у Београду. Меморијални споменик Руске славе је први споменик у свету подигнут у част цара Николаја Другог. Подигнут је 1935. године, по пројекту архитекте Р. Н. Верховског. На споменику пише “Вечна слава императору Николају Другом и два милиона руских војника Великог рата”. У основи споменика је гробница 387 официра и војника руског експедицијског корпуса који су погинули између 1916. и 1918. године на Солунском фронту, 136 официра и војника из две артиљеријске бригаде који су погинули бранећи Београд, посмртни остаци четворице руских ратних заробљеника које су стрељали Аустријанци у Горажду зато што су одбили да утоваре муницију за фронт, двојице морнара са брода “Тираспољ” погинулих код Кладова, и око сто војника преминулих у болницама. Над криптом је фигура анђела-победника с мачем.

Током година, многе гробнице су оронуле, а многима је претило укидање зато што их нико није плаћао. Иверска капела и споменик Руске славе били су у лошем стању. На сајту Амбасаде Руске Федерације изражена је бојазан да “постоји реална опасност од губитка овог уникатног објекта који представља понос руске историје и културе”, па зато “Амбасада заједно са Подворјем православне цркве у Београду и управом града Београда предузима мере за очување овог наслеђа”.

Иницијатор обнове Руског некропоља у Београду је Анатолиј Лисицин, посланик државне Думе Руске Федерације, председник Старатељског савета Фонда “Анатолиј Лисицин”, и вишегодишњи губернатор Јарославске области. “Господин Лисицин је мој дугогодишњи пријатељ. Кад је 2008. године први пут дошао у Београд, одвео сам га да види Руско гробље, и господин Лисицин је одлучио да помогне”, прича за “Време” Милун Раденковић, власник фирме “Wинецо”, произвођач вина и оснивач Фондације “Руси у Београду”.

Осим објективне опасности да ће се Руско некропоље урушити, други мотив и разлог за његову хитну обнову јесте и стогодишњица почетка Првог светског рата. У акцију спасавања Руског некропоља одмах је укључено Подворје Руске православне цркве у Београду, храм Свете Тројице, односно његов старешина Виталиј Тарасјев.

Обичним речима речено, Лисицин и Тарасјев су успели да у овај пројекат укључе и власт и народ обе државе.

Агенције су јавиле 21. јуна 2010. године да је “генерални директор Гаспромњефта Александар Дјуков уручио Руској православној цркви у Београду чек од 300.000 евра за финансирање реконструкције Руског гробља. Финансијска средства која је донирао Гаспромњефт омогућиће да се за две године обаве реконструкција и уређење Руског гробља и да оно добије статус историјске некрополе. Затим су 20. децембра 2010. године, тадашњи амбасадор Русије Александар Конузин, старешина Подворја Руске православне цркве Виталиј Тарасјев и тадашњи заменик градоначелника Београда Милан Кркобабић потписали Меморандум о узајамном разумевању о пројекту формирања комплекса руских парцела на Новом гробљу. “Циљ овог пројекта јесте да направимо меморијални комплекс, који ће бити пример како два народа негују и чувају културно-историјску баштину”, рекао је том приликом Милан Кркобабић.

Затим је прошлог јануара јављено да су Демократска странка Србије и Јединствена Русија обећале учешће у обнови. Како је том приликом процењено, треба прикупити око два милиона евра. У то време је, заслугом Лисицина, о Руском некропољу говорено и на скупштини Јединствене Русије у Санкт Петербургу. Тада је намеру да се помогне обнови подржао и сам Владимир Путин.

КУЛТУРНО-ИСТОРИЈСКА ВРЕДНОСТ: Делегације Русије и Србије обишле су Руско некропоље августа прошле и априла ове године. “Политике и владе се мењају, али је пријатељство између руског и српског народа константно, што потврђује и изградња овог меморијалног комплекса”, изјавио је Милан Кркобабић током најновије посете. Непосредно пре тога, Скупштина Београда је донела одлуку којом је Руски некропољ дефинисан као јединствен комплекс четири парцеле коме су прикључени и гробови Михаила Родзјанка и генерала Михаила Алексејева, зато што су суштински неодвојиви део тог комплекса. Тим поводом је на сајту Амбасаде Русије у Београду објављено да је “ова одлука правни основ за специјални статус Руског некропоља у оквиру активног гробља, што ће омогућити његово очување као културно-историјске вредности”.

Почетком ове године Милун Раденковић основао је већ поменуту Фондацију “Руси у Београду” с циљем да прикупи новац за обнову Руске некропоље. У Иницијативном одбору Фонда је 20 универзитетских професора, лекара, привредника и уметника, а председник је др Бранко Ковачевић. “Велики број Руса је погинуо штитећи и бранећи Београд, али су му исто тако помогли да се развије и многи Руси који су емигрирали након Октобарске револуције; помогли су да се развије наш Универзитет, наша наука, архитектура, култура и сви остали сегменти живота. Ти Руси су били наши суграђани, и ред је да им ми сада њихову добробит узвратимо. Обнова Руског некропоља је добар начин за то”, каже за “Време” Раденковић. “Разговарао сам са људима који би могли да помогну, нарочито са онима који сарађују са Русијом, и са задовољством су прихватили мој предлог. Циљ нам је да ово буде масовна акција, сматрамо да је боље да свако да по један евро него да један човек да 500.000 евра. Неопходно је да се покаже да је ово акција захвалности српског народа руском народу, а не једног човека. Зато ми нисмо везани ни за једну партију.”

Ову иницијативу Милуна Раденковића донекле је успорила администрација. “Недавно смо добили одговор да морамо да променимо назив Фонда – првобитно се звао ‘Руски Београд’. Скупштина града нас је одбила с образложењем да се име Београда не може употребљавати у те сврхе. Сад смо променили име Фонда у ‘Руси у Београду’ и чекамо нови одговор.”

До сада је потпуно рестаурирана спомен-костурница према оригиналном изгледу, а у току је завршетак реконструкције Иверске капеле. У плану су постављење звонаре према пројекту оригиналне звонаре Иверске капеле из Москве и рестаурација надгробних споменика. Процењује се да ће комплекс на београдском Новом гробљу бити највећи руски некропољ ван територије Руске Федерације.

 

Заоставштина

На београдском Руском некропољу налазе се гробови великог броја истакнутих имена руске науке, културе и политике.

Николај Краснов (на слици десно), академик, архитекта. Био је 30 година архитекта царског двора Романових. Аутор је Ливадијске палате на Јалти (резиденције цара Николаја Другог) где је 1945. године одржана чувена Конференција на Јалти. Скоро две деценије је пројектовао за Србе. Између осталог: цркву на српском војном гробљу на солунском Зејтинлику, споменик на острву Виду. Аутор је зграде Архива Србије у Карнегијевој улици, зграде Владе Србије, Патријаршије, Цркве Ружице на Калемегдану, Министарства иностраних послова, моста преко Саве, реконструисао је Његошеву капелу на Ловћену и урадио ентеријер Скупштине Србије и Старог двора на Дедињу.

Петар Анагности је био архитекта и професор универзитета. Написао је уџбенике из нацртне геометрије и перспективе који су се на београдском и сарајевском универзитету користили до краја прошлог века. Његова најпознатија архитектонска дела су Интернат београдске Богословије на Карабурми и Епархијски конак у Нишу.

Георгиј Пио-Уљски је био професор Универзитета у Београду. Предавао је термодинамику, један је од оснивача Руског научног института у Београду, био је истакнути бродоградитељ.

Олга Петровна Јанчевецка је била краљица руске романсе. Њен глас и начин певања сачувани су на грамофонским плочама. Играла је и у неколико филмова.

Стјепан Фјодорович Колесников је био академски сликар, ученик Иље Рјепина. Осликао је таваницу гледалишта Народног позоришта и био његов сценограф.

Георгиј Александрович Острогорски је био академик, византолог, професор Београдског универзитета. Његовом иницијативом основан је Византолошки институт, на чијем челу се налазио до смрти.

Нина Кирсанова је била балерина. У Србију је пребегла са супругом оперским певачем Борисом Поповим. У Народном позоришту је одмах играла главне улоге, а памти се њена Жизела, Копелија и мадам Батерфлај. Била је шеф Балета Народног позоришта, њеним залагањем је основана балетска школа “Луј Давичо”. У 85. години је глумила у филму Нешто између Срђана Карановића.

Михаил Роздјенко је био истакнута политичка фигура, лидер странке “Савез 17. октобар”. Био је председник државне Думе трећег и четвртог сазива. Касније, један од лидера фебруарске револуције 1917. године и шеф Привременог комитета државне Думе.

Ту су још и архитекта академик Виктор Лукомски, слависти професор Степан Кулбакин и професор Фјодор Тарановски, богослов професор Сергеј Троицки, професор В. В. Фармаковски, професор термодинамике Александар Брандт, математичар и академик Николај Салтиков, професор Антон Билимович, балерине Тамара Полонска, Марина Оленина, глумица Наталија Ердели, оперска певачица Софија Драусал, писац и критичар Јевгениј Аничков, писац и кинооператер Михаил Иваников

 ИЗВОР: Недељник Време бр.1133 (новинар Соња Ћирић)

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара