10. oktobra 1918. – Prva srpska armija pod komandom vojvode Petra Bojovića počela je operacije za oslobađanje Niša u Prvom svetskom ratu. Grad je zauzet 12. oktobra, a austrougarska vojska primorana je da se povuče ka severu.
Pred početak Prvog svetskog rata 1914. godine u Niš su prešle Vlada i Narodna skupština, a grad je bio ratna prestonica Kraljevine Srbije od 26. jula 1914. do 16. oktobra 1915. godine.
Srpski premijer Nikola Pašić je 28. jula 1914. godine u Nišu dobio telegram o austougarskoj objavi rata Srbiji. Kasnije iste godine, 17. septembra, potpisuje tajni ugovor o savezništvu sa albanskim političarem Esad-pašom.
Na dan 7. decembra 1914. godine Narodna skupština je na zasedanju u Nišu donela tzv. Nišku deklaraciju o ujedinjenju Srba, Hrvata i Slovenaca.
Prva bugarska armija zauzela je Niš 6. novembra 1915., dok su Bugari 17. novembra formirali Moravsku vojno-inspekcionu oblast. Okupirani grad 27. januara 1916. godine posetio je namački car Vilhelm II da bi se sastao sa bugarski carem Ferdinandom I.
Ustanici su se u toku 1917. godine našli manje od 10 km od Niša, tako da su se tamošnje okupacione vlasti uplašile. Na ustanike su poslate dve vojske da se obračunaju sa njima. Prva vojska pod komandom lokalnog zapovednka okupacone vojske oko Blaca nije urodila plodom, a druga vojska, austrugarska izviđačnica (patrola), je poražena i desetkovana od Vojinovićevih ljudi, a ustanici su 7. marta osvojili Blace.
U januaru 1918. godine svako u Nišu je bio ubećen da je bugarska okupacija kratkog veka i da će se srpska vojska vratiti. Saveznici dolaze 10. oktobra 1918. godine do Niša kojeg drži Makenzen. Potukavši 11. nemačku armiju, koja je 1915. godine zauzela Beograd, Niš oslobađaju 12. oktobra 1918. snage Prve srpske armije na čelu sa vojvodom Petrom Bojovićem.
Vojvoda Bojović je do juna 1918. bio načelnik štaba Vrhovne komande, ali je dao ostavku na to mesto zbog nesuglasica sa generalima Antante oko pitanja širenja Solunskog fronta. Tada se vratio na položaj komandanta Prve armije, koja je prvo probila neprijateljske linije na Solunskom frontu i napredovala duboko u okupiranu teritoriju.
Vojvoda Petar Bojović je preduzeo Nišku operaciju i izbacio neprijatelja iz Prokuplja i Niša 11. oktobra, a na čelu Dunavske divizije je 1. novembra ušao u oslobođeni Beograd.
IZVOR: Vikipedija
20. novembar 2018. u 07:40
Vojislav Ananić
Porodica Petra Bojovića potiče iz Crne Gore, doseljeni su iz sela Vasojevića, kod Andrijevice, gde i danas postoji selo Bojovići.
Perut, otac Petra Bojovića se kao dečak sa svojim roditeljima, doselio iz Vasojevića u selo Miševići kod Nove Varoši (Osmansko carstvo) u sjeničkoj nahiji. Savo Bojović, stariji Perutin brat, u prvoj polovini 19. veka bio je knez sjeničke nahije.
Petar Bojović, rođen je 16. jula 1858. godine u Miševićima kao najmlađe od šestoro dece Peruta i Rade Bojović, zemljoradnika.
Kao devetogodišnjak je 1867. godine sa roditeljima i braćom prešao iz Stare Srbije, koja je tada bila pod kontrolom Turske, u Radaljevo kod Ivanjice.
Ovaj period vojvoda je u svojoj kratkoj biografiji opisao:
«Slobodan, ali bez imovine uz skromnu platicu u sreskom načelstvu u Ivanjici, živeo je Peruta sa porodicom i zlopatio se.»
20. novembar 2018. u 07:45
Vojislav Ananić
Petar Bojović je u Prvom svetskom ratu bio komandant Prve armije i bio je angažovan u borbama u zapadnoj Srbiji. Njegova Prva armija pretrpela je velike gubitke u bici na Drini 1914.
U septembru 1914. godine ranjen je u levu nogu i odlikovan je Zlatnom medaljom za hrabrost.
Pod njegovom komandom uspešno je izvedna Sremska operacija u kojoj je Prva armija prešla Savu i prodrla do linije Banovci-Stara Pazova-Vojka-Popinci-Buđanovci, a u drugoj polovini septembra je sa svojim jedinicama učestvovao u borbama na Mačkovom kamenu.
U bici na Drini, novembra 1914. godine, ponovo mu je povređena ista rana, pa je regent Aleksandar komandu nad Prvom armijom poverio Živojinu Mišiću.
Na jesen 1915. godine sprečio je prodor Bugara na Kosovo, čime je osigurano povlačenje preko Crne Gore i Albanije ka jugu.
Od kraja novembra do kraja 1915. Bojović je komandovao povlačenjem svojih trupa pravcem Suva Reka—Prizren—Đakovica.
20. novembar 2018. u 07:47
Vojislav Ananić
Domaća odlikovanja:
Orden Karađorđeve zvezde 1, 3. i 4. reda
Orden Karađorđeve zvezde sa mačevima 2, 3. i 4. reda
Orden belog orla 3, 4. i 5. reda
Orden belog orla sa mačevima 1. i 5. reda
Orden Takovskog krsta 2, 3, 4. i 5. reda
Orden Svetog Save 3. reda
Orden Jugoslovenske krune 1. reda
Zlatna medalja za hrabrost
Medalja kralja Petra I
Spomenice za Srpsko-turske ratove 1876—1878.
Spomenica za Srpsko-bugarski rat 1885—1886.
Spomenica za oslobođeno Kosovo 1912.
Spomen-krst 1913.
Spomenica na Prvi svetski rat 1914—1918.
Albanska spomenica
Spomenica garde
20. novembar 2018. u 07:49
Vojislav Ananić
Inostrana odlikovanja:
Orden Franca Jozefa 5. reda, Austrougarska
Orden Svetog Aleksandra 2. reda, Bugarska
Orden za vojne zasluge 2. reda, Bugarska
Orden za građanske zasluge, Bugarska
Orden Svetog Spasitelja 2. i 4. reda, Grčka
Orden Daneborg 4. reda, Danska
Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa 2. i 3. reda, Engleska
Orden Sv. Mauricija i Lazara 1. reda, Italija
Orden Svetog Vladimira sa mačevima 3. reda, Rusija
Orden Svetog Đorđa 3. reda, Rusija
Orden Legije časti 1, 2. i 4. reda, Francuska
Spomenica Rusko-turskog rata 1877-1878, Rusija
Ratni krst 1914—1918, Francuska
20. novembar 2018. u 07:53
Vojislav Ananić
Imao je penziju u rangu ministra, a od novčanih nagrada za ratne zasluge kupio je od prethodnih vlasnika kuću u beogradskom Vračaru, u Trnskoj ulici.
U penziji je proveo 20 godina, mirno i povučeno dočekavši početak Drugog svetskog rata.
Posle vojnog puča 27. marta 1941. godine, vojvoda Petar Bojović je u svojoj 83. godini, 3. aprila 1941. godine ponovo aktiviran i imenovan za vrhovnog inspektora celokupne vojne sile Jugoslavije, a zatim i za pomoćnika vrhovnog komandanta Kraljevske jugoslovenske vojske, kralja Petra II.
Kralj i vlada su mu 15. aprila ponudili da ode avionom iz Srbije, ali je on to odbio i Nemci su ga ubrzo zarobili.
20. novembar 2018. u 07:58
Vojislav Ananić
Nemci su pokušali da zloupotrebe ugled vojvode Bojovića u narodu.
Tako mu je u kućnu posetu došao Franc Nojhauzen, generalni opunomoćenik nemačkog Rajha za privredu Srbije.
Nojhauzen mu je rekao da zna šta on znači za srpski narod i da ga zbog toga poziva na saradnju sa organima i snagama Rajha u Srbiji u interesu srpskog naroda i Rajha.
Vojvoda je nemačkom izaslaniku odgovorio:
“Gospodine, vi znate da sam ja po profesiji vojnik, da cenim svaku vojsku, pa i vašu vojsku. Vaša vojska u ovom trenutku je okupator moje zemlje i ja ni u kakvom obliku, sve dok okupacija traje, sa tom vojskom ne mogu sarađivati. Molim vas da mi učinite uslugu i obezbedite da dok okupacija traje prag moje kuće ne pređe nemački vojnik, a ja se obavezujem da za to vreme neću iz kuće izaći”.
Nemac je prihvatio tu želju i dogovor je poštovan do kraja rata.
Nacistička vojska je ispred kuće Vojvode Bojovića postavila stražu i on je tretiran kao ratni zarobljenik, a armijski general Dušan Simović preuzima u egzilu Bojovićev položaj pomoćnika vrhovnog komandanta.
20. novembar 2018. u 08:00
Vojislav Ananić
Bojović je 10. decembra 1942. godine uputio pismo armijskom generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću u kojem je naveo da podržava Jugoslovensku vojsku u otadžbini:
“Saznanjem da ste Vi, dragi Srbine i đeneralu, razvili oslobodilačku zastavu, sa onoga mesta odakle je moj ratni drug Živojin Mišić započeo, pre dvadeset i osam godina, i proterao neprijatelja iz naše otadžbine, izazvalo je u meni veliku radost i do maksimuma pojačalo želju za ličnim učešćem u današnjoj borbi.
U odsustvu fizičke snage da uzmem neposrednog učešća u ostvarenju ovog velikog dela nacije, ja sam Vam, dragi i veliki sine srpskog roda, stavio na raspolaganje moje ime i moju decu uz očinski pozdrav i vojničku zapovest: ‘Napred u pobedu, za kralja i otadžbinu”.
20. novembar 2018. u 08:04
Vojislav Ananić
Kada se vratio kući, komunisti su već kontrolisali Beograd, a njegova kuća bila je potpuno opljačkana. Pljačkaši su ostavili samo staru vojvodsku uniformu, koja za njih nije imala nikakvu vrednost.
O tužnom kraju slavnog srpskog vojskovođe postoji više verzija.
Prvu i, po svemu sudeći lažnu, plasirali su komunisti, koji su rekli da je vojvoda izašao iz kuće da pozdravi ruske oslobodioce, pa ga je udario njihov tenk.
Diko Pejatović je pisao da je vojvoda za susret sa oslobodiocima obukao mundir, stavio vojvodski kalpak na glavu i uzeo sablju u ruke i šetao po sobi (Nedeljnik).
U jednom trenutku na vratima se pojavio partizanski potporučnik sa dva borca. Ugledavši vojvodu, priskočio mu je i zgrabio sablju, a starac se oglasio:
“Stani, sine! Ja sam vojvoda Petar Bojović, ne diraj mi sablju koju nosim 63 godine”.
Bojovićev komšija iz Trnske ulice dr Pavle Milošević svedočio je kasnije da su komunisti, odmah po osvajanju Beograda, uhapsili vojvodu jer im je smetalo njegovo slavno ime.
20. novembar 2018. u 08:06
Vojislav Ananić
Danas se kao najtačnija postavlja tvrdnja da su partizani krajem 1944. godine upali u kuću vojvode Bojovića. Ostareli vojvoda, obučen u kućni mantil i ne znajući o kome je reč, začuđeno je upitao oficire da mu se predstave.
Partizani isprva nisu obraćali pažnju na njega, misleći da se radi samo o nekom anonimnom starcu, ali kada su na stolici spazili šinjel sa vojvodskim oznakama, počeli su da se ophode prema njemu krajnje nedostojno i da ga šamaraju i ponižavaju, dok je vojvoda samo nemoćno gledao kako mu po kući razbacuju i gaze uniformu, odlikovanja, sablju i slušao uvrede. Potom su ga uhapsili.
Bojovićev mlađi sin Dobrica je po toj verziji priskočio ocu u pomoć, ali su ga partizani uhapsili i osudili na deset godina zatvora pod optužbom da je komandovao četničkim ilegalacima.
Izmučenog i povređenog, pustili su ga iz zatvora posle nekog vremena. Vojvoda Petar Bojović umro je od posledica torture 19. januara 1945. godine.
“Bojović, inače slabog zdravlja, umro je od posledica unutrašnjeg krvarenja zadobijenog u višednevnom premlaćivanju od strane OZNE u zatvoru, a pušten je kući, u Trnskoj broj 25 na Vračaru, da umre”, pisao je Milošević.
20. novembar 2018. u 08:09
Vojislav Ananić
Komunisti su najverovatnije kaznili vojvodu jer je podržao otpor generala Draže Mihailovića.
Komunistička tajna policija OZNA objavila je po vojvodinoj smrti preko Radio Beograda:
“Poštovani slušaoci, danas je 20. januar 1945. godine. Juče je u Beogradu umro vojvoda Petar Bojović. Važno saopštenje: Svako ko pokuša da dođe na sahranu ovog neprijatelja naše Narodno-oslobodilačke borbe biće uhapšen i krivično gonjen”.