10. октобра 1918. – Прва српска армија под командом војводе Петра Бојовића почела је операције за ослобађање Ниша у Првом светском рату. Град је заузет 12. октобра, а аустроугарска војска приморана је да се повуче ка северу.
Пред почетак Првог светског рата 1914. године у Ниш су прешле Влада и Народна скупштина, а град је био ратна престоница Краљевине Србије од 26. јула 1914. до 16. октобра 1915. године.
Српски премијер Никола Пашић је 28. јула 1914. године у Нишу добио телеграм о аустоугарској објави рата Србији. Касније исте године, 17. септембра, потписује тајни уговор о савезништву са албанским политичарем Есад-пашом.
На дан 7. децембра 1914. године Народна скупштина је на заседању у Нишу донела тзв. Нишку декларацију о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца.
Прва бугарска армија заузела је Ниш 6. новембра 1915., док су Бугари 17. новембра формирали Моравску војно-инспекциону област. Окупирани град 27. јануара 1916. године посетио је намачки цар Вилхелм II да би се састао са бугарски царем Фердинандом I.
Устаници су се у току 1917. године нашли мање од 10 км од Ниша, тако да су се тамошње окупационе власти уплашиле. На устанике су послате две војске да се обрачунају са њима. Прва војска под командом локалног заповеднка окупацоне војске око Блаца није уродила плодом, а друга војска, аустругарска извиђачница (патрола), је поражена и десеткована од Војиновићевих људи, а устаници су 7. марта освојили Блаце.
У јануару 1918. године свако у Нишу је био убећен да је бугарска окупација кратког века и да ће се српска војска вратити. Савезници долазе 10. октобра 1918. године до Ниша којег држи Макензен. Потукавши 11. немачку армију, која је 1915. године заузела Београд, Ниш ослобађају 12. октобра 1918. снаге Прве српске армије на челу са војводом Петром Бојовићем.
Војвода Бојовић је до јуна 1918. био начелник штаба Врховне команде, али је дао оставку на то место због несугласица са генералима Антанте око питања ширења Солунског фронта. Тада се вратио на положај команданта Прве армије, која је прво пробила непријатељске линије на Солунском фронту и напредовала дубоко у окупирану територију.
Војвода Петар Бојовић је предузео Нишку операцију и избацио непријатеља из Прокупља и Ниша 11. октобра, а на челу Дунавске дивизије је 1. новембра ушао у ослобођени Београд.
ИЗВОР: Википедија
20. новембар 2018. у 07:40
Војислав Ананић
Породица Петра Бојовића потиче из Црне Горе, досељени су из села Васојевића, код Андријевице, где и данас постоји село Бојовићи.
Перут, отац Петра Бојовића се као дечак са својим родитељима, доселио из Васојевића у село Мишевићи код Нове Вароши (Османско царство) у сјеничкој нахији. Саво Бојовић, старији Перутин брат, у првој половини 19. векa био је кнез сјеничке нахије.
Петар Бојовић, рођен је 16. јула 1858. године у Мишевићима као најмлађе од шесторо деце Перута и Раде Бојовић, земљорадника.
Kао деветогодишњак је 1867. године са родитељима и браћом прешао из Старе Србије, која је тада била под контролом Турске, у Радаљево код Ивањице.
Овај период војвода је у својој краткој биографији описао:
«Слободан, али без имовине уз скромну платицу у среском начелству у Ивањици, живео је Перута са породицом и злопатио се.»
20. новембар 2018. у 07:45
Војислав Ананић
Петар Бојовић је у Првом светском рату био командант Прве армије и био је ангажован у борбама у западној Србији. Његова Прва армија претрпела је велике губитке у бици на Дрини 1914.
У септембру 1914. године рањен је у леву ногу и одликован је Златном медаљом за храброст.
Под његовом командом успешно је изведна Сремска операција у којој је Прва армија прешла Саву и продрла до линије Бановци-Стара Пазова-Војка-Попинци-Буђановци, а у другој половини септембра је са својим јединицама учествовао у борбама на Мачковом камену.
У бици на Дрини, новембра 1914. године, поново му је повређена иста рана, па је регент Александар команду над Првом армијом поверио Живојину Мишићу.
На јесен 1915. године спречио је продор Бугара на Kосово, чиме је осигурано повлачење преко Црне Горе и Албаније ка југу.
Од краја новембра до краја 1915. Бојовић је командовао повлачењем својих трупа правцем Сува Река—Призрен—Ђаковица.
20. новембар 2018. у 07:47
Војислав Ананић
Домаћа одликовања:
Орден Карађорђеве звезде 1, 3. и 4. реда
Орден Карађорђеве звезде са мачевима 2, 3. и 4. реда
Орден белог орла 3, 4. и 5. реда
Орден белог орла са мачевима 1. и 5. реда
Орден Таковског крста 2, 3, 4. и 5. реда
Орден Светог Саве 3. реда
Орден Југословенске круне 1. реда
Златна медаља за храброст
Медаља краља Петра I
Споменице за Српско-турске ратове 1876—1878.
Споменица за Српско-бугарски рат 1885—1886.
Споменица за ослобођено Косово 1912.
Спомен-крст 1913.
Споменица на Први светски рат 1914—1918.
Албанска споменица
Споменица гарде
20. новембар 2018. у 07:49
Војислав Ананић
Инострана одликовања:
Орден Франца Јозефа 5. реда, Аустроугарска
Орден Светог Александра 2. реда, Бугарска
Орден за војне заслуге 2. реда, Бугарска
Орден за грађанске заслуге, Бугарска
Орден Светог Спаситеља 2. и 4. реда, Грчка
Орден Данеборг 4. реда, Данска
Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа 2. и 3. реда, Енглеска
Орден Св. Мауриција и Лазара 1. реда, Италија
Орден Светог Владимира са мачевима 3. реда, Русија
Орден Светог Ђорђа 3. реда, Русија
Орден Легије части 1, 2. и 4. реда, Француска
Споменица Руско-турског рата 1877-1878, Русија
Ратни крст 1914—1918, Француска
20. новембар 2018. у 07:53
Војислав Ананић
Имао је пензију у рангу министра, а од новчаних награда за ратне заслуге купио је од претходних власника кућу у београдском Врачару, у Трнској улици.
У пензији је провео 20 година, мирно и повучено дочекавши почетак Другог светског рата.
После војног пуча 27. марта 1941. године, војвода Петар Бојовић је у својој 83. години, 3. априла 1941. године поново активиран и именован за врховног инспектора целокупне војне силе Југославије, а затим и за помоћника врховног команданта Kраљевске југословенске војске, краља Петра II.
Kраљ и влада су му 15. априла понудили да оде авионом из Србије, али је он то одбио и Немци су га убрзо заробили.
20. новембар 2018. у 07:58
Војислав Ананић
Немци су покушали да злоупотребе углед војводе Бојовића у народу.
Тако му је у кућну посету дошао Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник немачког Рајха за привреду Србије.
Нојхаузен му је рекао да зна шта он значи за српски народ и да га због тога позива на сарадњу са органима и снагама Рајха у Србији у интересу српског народа и Рајха.
Војвода је немачком изасланику одговорио:
“Господине, ви знате да сам ја по професији војник, да ценим сваку војску, па и вашу војску. Ваша војска у овом тренутку је окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, све док окупација траје, са том војском не могу сарађивати. Молим вас да ми учините услугу и обезбедите да док окупација траје праг моје куће не пређе немачки војник, а ја се обавезујем да за то време нећу из куће изаћи”.
Немац је прихватио ту жељу и договор је поштован до краја рата.
Нацистичка војска је испред куће Војводе Бојовића поставила стражу и он је третиран као ратни заробљеник, а армијски генерал Душан Симовић преузима у егзилу Бојовићев положај помоћника врховног команданта.
20. новембар 2018. у 08:00
Војислав Ананић
Бојовић је 10. децембра 1942. године упутио писмо армијском генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу у којем је навео да подржава Југословенску војску у отаџбини:
“Сазнањем да сте Ви, драги Србине и ђенералу, развили ослободилачку заставу, са онога места одакле је мој ратни друг Живојин Мишић започео, пре двадесет и осам година, и протерао непријатеља из наше отаџбине, изазвало је у мени велику радост и до максимума појачало жељу за личним учешћем у данашњој борби.
У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу овог великог дела нације, ја сам Вам, драги и велики сине српског рода, ставио на располагање моје име и моју децу уз очински поздрав и војничку заповест: ‘Напред у победу, за краља и отаџбину”.
20. новембар 2018. у 08:04
Војислав Ананић
Када се вратио кући, комунисти су већ контролисали Београд, а његова кућа била је потпуно опљачкана. Пљачкаши су оставили само стару војводску униформу, која за њих није имала никакву вредност.
О тужном крају славног српског војсковође постоји више верзија.
Прву и, по свему судећи лажну, пласирали су комунисти, који су рекли да је војвода изашао из куће да поздрави руске ослободиоце, па га је ударио њихов тенк.
Дико Пејатовић је писао да је војвода за сусрет са ослободиоцима обукао мундир, ставио војводски калпак на главу и узео сабљу у руке и шетао по соби (Недељник).
У једном тренутку на вратима се појавио партизански потпоручник са два борца. Угледавши војводу, прискочио му је и зграбио сабљу, а старац се огласио:
“Стани, сине! Ја сам војвода Петар Бојовић, не дирај ми сабљу коју носим 63 године”.
Бојовићев комшија из Трнске улице др Павле Милошевић сведочио је касније да су комунисти, одмах по освајању Београда, ухапсили војводу јер им је сметало његово славно име.
20. новембар 2018. у 08:06
Војислав Ананић
Данас се као најтачнија поставља тврдња да су партизани крајем 1944. године упали у кућу војводе Бојовића. Остарели војвода, обучен у кућни мантил и не знајући о коме је реч, зачуђено је упитао официре да му се представе.
Партизани испрва нису обраћали пажњу на њега, мислећи да се ради само о неком анонимном старцу, али када су на столици спазили шињел са војводским ознакама, почели су да се опходе према њему крајње недостојно и да га шамарају и понижавају, док је војвода само немоћно гледао како му по кући разбацују и газе униформу, одликовања, сабљу и слушао увреде. Потом су га ухапсили.
Бојовићев млађи син Добрица је по тој верзији прискочио оцу у помоћ, али су га партизани ухапсили и осудили на десет година затвора под оптужбом да је командовао четничким илегалацима.
Измученог и повређеног, пустили су га из затвора после неког времена. Војвода Петар Бојовић умро је од последица тортуре 19. јануара 1945. године.
“Бојовић, иначе слабог здравља, умро је од последица унутрашњег крварења задобијеног у вишедневном премлаћивању од стране ОЗНЕ у затвору, а пуштен је кући, у Трнској број 25 на Врачару, да умре”, писао је Милошевић.
20. новембар 2018. у 08:09
Војислав Ананић
Kомунисти су највероватније казнили војводу јер је подржао отпор генерала Драже Михаиловића.
Комунистичка тајна полиција ОЗНА објавила је по војводиној смрти преко Радио Београда:
“Поштовани слушаоци, данас је 20. јануар 1945. године. Јуче је у Београду умро војвода Петар Бојовић. Важно саопштење: Свако ко покуша да дође на сахрану овог непријатеља наше Народно-ослободилачке борбе биће ухапшен и кривично гоњен”.