10. октобра 1918. – Прва српска армија под командом војводе Петра Бојовића почела је операције за ослобађање Ниша у Првом светском рату. Град је заузет 12. октобра, а аустроугарска војска приморана је да се повуче ка северу.
Пред почетак Првог светског рата 1914. године у Ниш су прешле Влада и Народна скупштина, а град је био ратна престоница Краљевине Србије од 26. јула 1914. до 16. октобра 1915. године.
Српски премијер Никола Пашић је 28. јула 1914. године у Нишу добио телеграм о аустоугарској објави рата Србији. Касније исте године, 17. септембра, потписује тајни уговор о савезништву са албанским политичарем Есад-пашом.
На дан 7. децембра 1914. године Народна скупштина је на заседању у Нишу донела тзв. Нишку декларацију о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца.
Прва бугарска армија заузела је Ниш 6. новембра 1915., док су Бугари 17. новембра формирали Моравску војно-инспекциону област. Окупирани град 27. јануара 1916. године посетио је намачки цар Вилхелм II да би се састао са бугарски царем Фердинандом I.
Устаници су се у току 1917. године нашли мање од 10 км од Ниша, тако да су се тамошње окупационе власти уплашиле. На устанике су послате две војске да се обрачунају са њима. Прва војска под командом локалног заповеднка окупацоне војске око Блаца није уродила плодом, а друга војска, аустругарска извиђачница (патрола), је поражена и десеткована од Војиновићевих људи, а устаници су 7. марта освојили Блаце.
У јануару 1918. године свако у Нишу је био убећен да је бугарска окупација кратког века и да ће се српска војска вратити. Савезници долазе 10. октобра 1918. године до Ниша којег држи Макензен. Потукавши 11. немачку армију, која је 1915. године заузела Београд, Ниш ослобађају 12. октобра 1918. снаге Прве српске армије на челу са војводом Петром Бојовићем.
Војвода Бојовић је до јуна 1918. био начелник штаба Врховне команде, али је дао оставку на то место због несугласица са генералима Антанте око питања ширења Солунског фронта. Тада се вратио на положај команданта Прве армије, која је прво пробила непријатељске линије на Солунском фронту и напредовала дубоко у окупирану територију.
Војвода Петар Бојовић је предузео Нишку операцију и избацио непријатеља из Прокупља и Ниша 11. октобра, а на челу Дунавске дивизије је 1. новембра ушао у ослобођени Београд.
ИЗВОР: Википедија
20. новембар 2018. у 08:10
Војислав Ананић
Чланови његове породице су после рата жигосани као народни непријатељи и понижавани
Бојовићева супруга Милева писала је 26. априла 1946. године комунистичком вођи Јосипу Брозу писмо у којем га је молила да јој каже где јој је затворен син и зашто је ухапшен, а никоме није учинио зло. Јосип Броз, није удостојио одговора жену српског војводе.
Милева је умрла 1956. године, пре него што је њен син Добрица изашао из затвора.
20. новембар 2018. у 08:12
Војислав Ананић
Легендарни српски командант је сахрањен без икаквих војних почасти у породичну гробницу у присуству породице и најближих пријатеља.
Сахрани није присуствовао нико од поштовалаца
Петар Бојовић је једини српски војвода кога су понизили унуци његових ратника из балканских ратова и Првог светског рата.
Сахрањен је на београдском Новом гробљу, у породичној гробници, која се у погребним књигама води као гробница трећег реда.
О војводи Бојовићу се ћутало током комунистичког режима
На надгробном споменику били су уклесани само име, презиме и војни чин, који су се из даљине тешко могли уочити, па је 1989. године Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године поставило спомен бисту.
20. новембар 2018. у 08:14
Војислав Ананић
Рехабилитација војводе Бојовића почела је релативно недавно. У Новој Вароши је 1997. године на Видовдан откривен споменик у знак захвалности за седам ратова у којима је учествовао.
Његов најмлађи син Добрица је 26 војводиних одликовања 1950. године завештао Kости Ракићу да би их сачувао од комунистичке пошасти.
Одликовања су први пут изложена тек 15. септембра 2016. године у Председништву Србије.
20. новембар 2018. у 08:19
Војислав Ананић
“Војвода Бојовић је ватрени патриота. Он је свој живот посветио својој земљи. Његове главне особине су искреност, пожртвовање и добронамерност. Овај храбри војник је благ. Његов глас, мало потмуо, готово се никад не издиже и његове очи које гледају право у ваше, имају нечег меланхоличног. То је носталгија за отаџбином и жалост за свима онима који су изгинули за њену слободу„
Арчибалд Рајс