Srbi u Rumuniji

8. oktobar 2012.

komentara: 90

Region

Saradnik portala Poreklo Vojislav Ananić u autorskom tekstu piše o Srbima naseljenim u Rumuniju još od 14. veka pa do poslednje velike seobe posle sloma Prvog srpskog ustanka

Svojevremeno sam dosta puta prokrstario čitavu oblast severoistočnog dela današnje Rumunuje (od Lugoša – Lugoja, do Temišvara, Lovrina, Sent Mikloša (Sin Nikolau Mare), Arada, pa opet nazad do Žombolja – Jimbolie) i dobar deo jugozapadne Mađarske. I skoro u kom selu ili gradu da sam svraćao, još uvek sam susretao naše zemljake, Srbe. To su u stvari bili ostaci nekadašnjih velikih seoba Srba na sever, a bilo ih je i potomaka Potisko–pomoriških graničara ili čak onih koji su se tamo našli i kao starosedeoci, ko zna od kada. Svaki susret sa našim sunarodnicima, bio je dirljiv. Tek van granica otadžbine, moguće je osetiti i doživeti tu neobičnu mešavinu nostalgije, poštovanja izvora duhovnosti i namere da se među drugima ostane svoj. Ali, pre svega, moguće je osetiti veliku želju i snagu da se očuva, što je moguće duže, ono što se, jednostavno, zove – korenima.

Uglavnom, danas su se mnogi asimilovali u većinsku naciju, no, ima još onih Srba koji se tvrdo opiru i tuđem jeziku, navikama, i njihovim običajima, kulturi… Još i sada mnogi od njih imaju i proslavljaju svoje krsne slave, a u Sen Miklošu sam jednom naišao i na gradsku crkvenu slavu „Kran“, sa puno naroda u crkvenoj porti.

Posebno mi je bilo drago kad tamo negde u Rumuniji susretnem baš onog pravog Banaćanina, sa tipičnim sporim izgovorom i ponašanjem, kao da za sve imaju i previše vremena. Verovatno, baš zbog te otuđenosti od svoje matice, uspeli su da sačuvaju neiskvaren taj toliko karakterističan lalinski govor i naglasak, sa rečima koje su se upotrebljavale nekad davno i ovde, u našem delu Banata. Oni kao da su nas nekako prepoznavali i prilazili nam, željni razgovora na srpskom jeziku, a i da čuju šta ima novoga ovde kod nas. Mi smo tada bili za njih pravi Ameri, dok su oni živeli vrlo skromno. U prodavnicama nigde hrane, sem nekih džemova ili konzervi, a za mleko ili onaj baš crni hleb, čekalo se u redovima. Samo smo u nekom restoranu mogli naleteti na ćevape, ali velike.

Tamošnjim našim Srbima, kao da se u pogledu osećao onaj široki vidokrug prema Srbiji, iz koje su i neki njihovi preci ko zna kada stigli u ove krajeve. Možda krive i našeg počivšeg kralja, koji, kad se ženio rumunskom princezom, umesto da u miraz traži srpski deo Banata, on ga velikodušno da Rumunima. Kao i Jugoslaviju „Slovenima“.  A Srbima i iz tadašnjeg Banata i iz bivše Jugoslavije, ostaše samo problemi sa kojima se i danas i muče i bore ne bi li sačuvali svoj identitet.

Neki podaci govore da se još 1481. godine u Temišvar (na slici levo srpska Saborna crkva u ovom gradu) doselilo oko pedeset hiljada duša iz Srbije, u koju su Turci, nakon Maričke i Kosovske bitke, sve više nadirali, pljačkali, palili, ubijali. Seobe sa juga ka severu su bivale sve učestalije, a mnogi istoričari tvrde da je tako velikih seoba bilo i više od deset. Posle pada Banata pod Turke, ugarski kralj Matija Korvin, u pismu rimskom papi 1483. godine, navodi da se tokom protekle četiri godine u njegovo kraljevstvo doselilo preko dvesta hiljada Rascijana. Felnak je staro naselje koje se u dokumentima pominje još 1333. godine. Srbi ga naseljavaju 1484. godine. Selo je locirano na reci Morišu, 25 kilometara zapadno od Arada. I danas je u njemu ostao da živi 310 Srba. U istom selu je podignut jedan od najlepših pravoslavnih hramova u Pomorišju. Od tridesetak crkvenih knjiga u njemu, posebno su vredne Antologion (Rimnik, 1643), Biblija (Moskva, 1663) i Oktoih (Rimnik, 1703). Gde god da su stizali, Srbi su odmah podizali svoje crkve i manastire. Tako je i sagrađen manastir Hodoš kod Arada kao zadužbina Jakšića, još u 15. veku. U velikoj seobi pod Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine, u krajeve tadašnje Austrougarske monarhije (znači i delova Rumunije i Mađarske), pristiglo je još preko 37.000 porodica, koje su u bekstvu od Turaka, napustile prostor Kosova, Makedonije, Stare Raške, Šumadije. Nešto kasnije, u 18. veku, između Timiša i Moriša, zabeleženo je preko dvesta pedeset naselja u kojima su živeli Srbi. Posle propasti Drugog srpskog ustanka u Srbiji 1813. godine, u Habsbursku monarhiju se sliva još sto hiljada izbeglica.

Broj Srba na teritoriji današnje Rumunije je oscilirao, i kao po nekom pravilu, uvek se smanjivao, odnosno, asimilirao sa Rumunima. Tako ih je po popisu iz 1854. godine bilo 62.000, 1905-te 53.000, 1938-me 45.500, 1992-ge 29.000, a 2002-ge 22.518. A samo u Aradu je još 1927.godine, bilo 30.000 Srba. Kao nacionalnih manjina, Srba danas u Rumuniji ima u Temišvaru, Deti, Velikom Senmiklošu, Čakovu, Rešici, Staroj Moldovi, Aradu, Felneku, Nadlaku, Oršovi….

I tamo u tuđini, mnogi se još trude da sačuvaju Srpstvo, svoj jezik, folklor, kulturu. Ali, vreme čini svoje i jednog dana nestaće i poslednjih potomaka Srba u Rumuniji, pogotovo ako ih matica ne bude prihvatala i uvažavala, pomagala, što je njena i moralna obaveza. To na kraju, priliči svakoj civilizovanoj i dobro uređenoj državi da vodi brigu o pripadnicima svoje nacije, pa ma gde se oni u svetu nalazili.

AUTOR: Saradnik portala Poreklo VOJISLAV ANANIĆ, Senta

 

Naredni članak:

Komentari (90)

Odgovorite

90 komentara

  4. 21. mart 2019. u 10:10

    Vojislav Ananić

    Internirci u Aradu

    Na 10. avgusta počelo se odašiljanjem prvih transporata “političkih sumnjivaca” u internaciju, u Arad. U Brodu su im se dale ranije drvene kolerične barake, u kojima se moralo čekati, da se iskupi izvestan broj ljudi, kako bi se formirao veći kontigenat. Nadzor i vlast nad tim barakama i internircima imao je neki kafedžija sa šuckorima, čiju je surovost donekle mogao ublažiti samo novac. On je jednog dana poslao jednog seljaka iz zvorničkog kotara, da donese vode sa Save, pa ga je onda ubio sa izgovorom, da mu je hteo pobeći. U tim nezdravim, tesnim barakama ljudi su, bez igde ičeg, provodili po 2-5 dana, nemajući ni gde ni na što da legnu, ni čim da se pokriju. 15. avgusta krenuo je prvi transport za Arad, i to, kao onaj dalmatinski, dalekim, zaobilaznim putem preko Novske i Našica. U novinama su se tih dana mogle čitati ovakve vesti: “17. avgust. U nedelju po podne dovedena su ovamo 274 politička zarobljenika (“politische Gefangene”) iz Dubrovnika, Šibenika, Splita i Zadra, te su internirani u gradu.” (Agramer Tagblatt, br. 192). Ili: “Prekjuče u 81/2 sati u veče stigli su na ovdašnju državnu stanicu srpski zarobljenici, Među njima i nekoliko komitadžija. Prevedeni su sve dva po dva uz eskortu u garnizonski zatvor… S tim transportom prispeli su u Zagreb na internaciju i neki sumnjivci iz Bosne” (ibid., br. 214). Na stanicama su ih, prema tom, pokazivali kao zarobljenike, kao uhvaćene komitadžije i dr., na što ih je gradila i zlostavljala ne samo publika, nego i činovnici čak i u vršenju službe. To im se, na primer, desilo u Našicama, gde se neobično grubo poneo jedan natporučnik zapovednik stanice i u Aradu, u koji su stigli 17. avgusta, u 7 sati u veče. Tu se na mnoge transporte bacalo kamenje i ciglama, dok je psovanje i pljuvanje publike bila redovna pojava.
    U Aradu su im najpre dali neke vojničke prostorije za prebivalište, ali tako, da su u sobe, gde je pre bilo 20-25 vojnika, trpali sada po 70 do 80 ljudi. U Londonovom odelenju bilo je preko dana i noći na površini od 1140 m2 ništa manje od 791 čoveka. Prvom transportu, u kom je bilo 360 osoba, dalo se 100 rđavih i slabo napunjenih slamnjača (jedna za trojicu!) i 120 ćebeta. Drugi uopšte nisu dobili ni to, nego su spavali na samoj retkoj slami, čak i tamo, gde je pod bio cimentiran. Kad su transporti učestali i broj interniranih dostigao 5500, davane su im najgore i najrđavije prostorije, bukvalno rečeno pravi kazamati. Ljude su smeštali u smrdljive i memljive, nikad od sunca ogrejane tunele, gde su često spavali na vlažnoj zemlji uđubretenoj slami.
    Kazamati su se ti sastojali iz dva reda podzemnih galerija, otvorenih prema hodnicima, koji ih spajaju i od galerija, koje su pregrađene prema hodnicima. Prvi deo galerija dobiva svetlost kroz visoko postavljene tvrđavske prozore, a hodnici posredno kroz galerije; u drugom delu nije bilo svetlosti niotkud, s toga su te zazidane galerije s punim pravom zvane tunelima. Sve su te prostorije bile pretrpane, čak i hodnici, koji su bili nepopođeni i čija je zemlja bila stalno mokra od vlage i memle. Stisnuti ti ljudi su se grčili bez vazduha i prostora i trpeli su sve, počevši od nesnosne vrućine i svakovrsnog isparavanja do fizičkih bolova najteže vrste. Moralo se, zbog teskobe, spavati na obe strane tunela, a kako je taj bio tesan, to se niko nije mogao ispružiti, a da ne smeta onom, što je ležao prema njemu. Nečistoća je u takom prostoru i zbijenosti bila užasna, tako da su insekti prosto gamizali na sve strane i doprinosili i svoj deo, da se ne ublaže patnje zatočenika. Osim toga, jer su bili zatvoreni i po noći potpuno prepušteni sami sebi, ljudi su u tom istom prostoru morali vršiti i svoju nuždu i tako i tim pojačavati užas toga vazduha. U tužbi, koju su internirci podneli Zemaljskoj Vladi u Sarajevu, veli se povodom toga: “Mi slobodni građani, kojima je zajamčena bila lična sloboda ustanovom, našli smo se kao preko noć lišeni sviju ljudskih prava, poniženi više nego životinje, u prahu, memli i mraku, koji nije bio namijenjen da daje skrovište ljudima, nego akrepima i zmijama.”
    Kad se znalo, da su prostorije tako strašne i neljudske, bila je prva dužnost vlasti, da se bar pobrinu za red i čistoću. Ljudi, međutim, ne samo da nisu dobili nikakvih umivaonika, leđena i bokala, nego nisu dobijali čak ni dovoljno vode. U odelenjima narednika Roznera i razvodnika Nedeljkova moralo se za nju naročito plaćati. Kako su ljudi bili nenadno zatvoreni i poslati od kuća bez spreme, nisu imali, naravno, ni novog rublja, ni uopšte druge preobuke, čak ni dovoljno novca u prvi mah, da je nabave, i s toga nije čudo, da se kod ljudi razviše posebne kožne bolesti i sila insekata. Uslovi su bili prosto stvoreni, da se nepreporno morala pojaviti kakva zaraza.
    Ljudi su s po četka dobivali samo po jedanput na dan jesti. Kakva je bila hrana može se prosuditi kad se zna, da je “meso” u mesnici lopatom grtato i tako deljeno sve do dolaska prve istražne komisije. “Meso” se sastojalo iz glava, creva, džigerica, grkljana, neočišćenih repova, i dosta puta iz metiljavog ovčjeg mesa. Izgladneli, ljudi su često kupili hranu sa smetlišta, jer su obroci bili apsolutno nedovoljni, da im nadoknade trošenje organizma. Svega je jednom premeravano meso, koje je bilo propisano za hranu i po službenom iskazu sa suda “našao se manjak od 165 kilogr. prema pravoj težini; protokol koji je o tome sastavio jedan oficir, poderao je i uništio Hegediš, komandant logora.” (Narodno Jedinstvo, br. 163, 1919). I pri takvoj hrani i stanu oni su još morali raditi najteže poslove, premda to institucija taoca i interniraca nikako ne uvetuje. Morali su tako, primera radi, vući pesak iz Maroša, šest kilometara daleko, da naspu ulice, i to bez odmora i na najveće praznike, tako i na sam Božić. U mesecu januaru bila su 64 od interniranih zaposlena 45 dana u jednoj privatnoj fabrici, bez ikakve nadnice, a kakvo je postupanje bilo s njima vidi se najbolje potom, što su u kratko umrla četvorica od njih, i ako su za taj posao bili odabrani najzdraviji ljudi u punoj snazi. Posledice svega toga osetile su se naskoro u najstrahovitijoj meri.
    Pojaviše se ubrzo najpre srdobolja, pa crveni vetar, a onda tifus stomačni i pegavi, tuimelitis ternbilis, kako su ga zvali sami zatočenici. Ljudi počeše umirati najpre na dan po dva tri, a posle u masama, dok jednog dana broj ne stiže na 48! Često su, u pomračini, po čitave noći ležali mrtvi i bolesni i živi i zdravi zajedno. Grozničavi su se često, kad bi drhtali, uvlačili u slamu, gde su oslabeli i zaboravljeni i neopaženi umirali, te bi ih tek treći-četvrti dan nailazili po zadahu. Mrtvace bi onda na gomile trpali u kola i vukli u groblje. U takvim prilikama, u tunelima gde nije bilo ni pomisli o kakvom odelivanju bolesnih od zdravih, bolest se širila naglo i strahovito i žrtve su bile neverovatno velike. Alkohol se trošio prekomerno, jer ga je prodavao narednik Rozner i njima znatno ćario. A bednici su pili, da se zaborave i da se bar za čas “oslobode” nepodnošljive stvarnosti. Kad se najzad otvorila kao neka bolnica, u kojoj su bili zajedno i muški i ženske, moralo se najpre poskidati ljude, da se očiste, ali kako oni nisu imali druge preobuke, ležali bi obično uvijeni u ćebeta potpuno goli. Hrana se nije poboljšavala ništa i ostala je ista, kao i za zdrave. Kad su se ljudi, posle mnogo patnje i pomora, potužili na sve to, došla je jedna komisija, da pregleda tvrđavu. Tada je uprava, pred taj dolazak, dala ljudima rublja i pokrivača (znak, da ih je bilo u magazinu!), ali im ga je opet oduzela, čim je komisija otišla. I u toj bolnici (“lineta”) bilo je ljudi, koji su ležali na samim slamnjačama, jedan pored drugog, po čitave mesece bez uredovnog lekara i negovatelja. Tek, kad su se razbolela od tifusa dva internirana lekara, dr. Jovo Malić i dr. Jovo Bokonjić, upućeni su tamo vojnički lečnici. Lečnici ti, jedan štabni, drugi pukovski, dali su o zdravstvenom stanju među internircima veran i poražavajući izveštaj, i tražili su “da se čas prije poprave ishrana i stanovi tih bijednih ljudi. Jedan od tih izvještaja bio je upućen vojnome ministarstvu, a drugi vojnoj komandi u Temišvaru. Hegediš je riješio oba ta izvješća time što je na njih stavio bilješku “akta”, te ih ostavio u svoj sto, gde su docnije nađena.” (Narodno Jedinstvo, br. 163, 1919.).
    Pijeteta prema mrtvima nije bilo nikako. Njih bi gole trpali u sanduke, a ako je koji bio prevelik, onda bi ga silom, uvijajući pojedine organe, sabijali u les. Premda je bilo 86 interniranih sveštenika nije im se nikako dozvoljavalo, da opoju mrtvaca. Svi su sahranjivani u opšti grob, koji bi im kopali drugovi iz patnje. Uprava nije dozvoljavala pregled umrlih, pa se zbog toga moglo dogoditi, da se za preko 500 osoba, koje su bile dovedene u Arad, ne zna sad tačno reći, gde su, kad i da li su umrle. Sanduke su kupovali internirci iz svojih sredstava, a kako je jedno vreme bilo vrlo mnogo smrtnih slučajeva, dobivali bi ih često bez nosilica, pa su s toga morali nositi lesove na ramenima, što sigurno nije doprinosilo umanjivanju zaraze. Događalo se čak ponekad, da su na rđavom i klizavom putu iz nesolidno, na brzu ruku pravljenog sanduka, ispadali mrtvaci na zemlju. Kad bi se ljudi s groblja vraćali kući, nisu dobivali ništa, da se dezinficiraju. Karakteristično je, da nekim internircima (proti Dušanu Kecmanoviću i T. Bajalici) nisu dozvolili, da pred polazak pohode grobove svojih rođaka i prijatelja i da tamo održe običajni pomen. Kad je u decembru 1914. umro Luka Džabić, sveštenik iz Vinske (kot. Prnjavor), otišao je njegov sin Dušan, također sveštenik, tvrđavnom komandantu Hegedišu, da ga zamoli za dozvolu, da oca sahrani u groblju u Aradu i da za to u varoši kupi pristojan les i ostalo, što je potrebno za sahranu. Hegediš je dočekao mladog sveštenika sa užasnim grdnjama i rekao mu za mrtvog oca: “Možda i u tom starom leži kakav šuft!”
    Teško bolesnom tuberkuloznom Risti Raduloviću, uredniku naroda, koji je 18. februara 1915. doveden u Arad iz tuzlanskog zatvora, nije se uopšte nikako, ni pod kojim uvetima, dozvolilo, da bude prenesen u bolnicu, čak ni onda, kad se jasno videlo, da su mu dani izbrojani. Umro je tu posle nepun mesec dana, 15. marta. Sveštenika Luku Hadžića iz Turjaka (kot. Bos. Gradiška) preneli su u špitalj istom u potpunoj agoniji. Jednom starcu iz Kupinova skinuli su u bolnici okove tek onda, kad se videlo da je mrtav. A bilo je slučajeva, da su teško bolesni ljudi u bolnici tučeni.
    Tek koncem novembra 1914., kad je zaraza već u velike harala, dozvolilo se, da ljudi mogu za svoj novac nabaviti krevete i rubeninu, ali i to ne neposredno u gradu, nego preko ključara i njihovih ortaka, koji su za to dobivali provizije. Tad su ključari, uz dobru naplatu, počeli da iznajmljuju i vojničke krevete i sve drugo, što je kome trebalo. Nastalo je prosto licitiranje. Internircima je, na primer, bilo dopušteno, da mogu samo kod ključarskih žena kupovati životne namirnice. Tvrdi se, da je pri tom imala svog udela i žena komandanta tvrđave, potpukovnika Hegediša. Radi toga se nije ni moglo ni smelo tužiti na cene, koje su bile vrlo visoke. Kad su se, radi sve većeg širenja, bolesti, morale otvarati nove bolničke barake, išlo je i to jedino posredstvom novca, odnosno posredstvom ključara. Uprava se sama nije brinula nizašto. U bolnicama su internirci za svoj novac morali nabavljati lekarije (a i to se dozvolilo s teškom mukom), isto kao i gorivo preko zime. Tako je razvodnik London, koji je. imao čitavo jedno odelenje, zaradio kapital od 30.000 kruna. Bolje ne beše ni u odelenjima Roznerovom i Nedeljkova. Dosta je reći, da su oni, za svaki komad rublja, koji je iz njihova odelenja išao na pranje, – a pri tom sami nisu imali nikakva posla – uzimali po četiri helera provizije za nadzor. Tako se i može tumačiti, kako su od 17. avgusta 1910. do 25. novembra 1916. internirci, pored tajnih pošiljaka i onog što su poneli sobom, po zvaničnim knjigama potrošili u ondašnje doba 929.835 kruna.
    Prema višoj naredbi, da se s njima postupa kao sa običnim zarobljenicima, postupalo se još i gore. Internirci su smatrani kao prosti zlikovci i kažnjenici. Ključari su ih zatvarali, kao u kaznioni, na podne i po noći, dok to radi bolesti, na intervenciju lekara, nije bilo zabranjeno. Pri šetnji i svakom izlaženju pratili su ih vojnici s nabijenim bajonetima, koji su vrlo često i pri najmanjem povodu puštali kundake da mesto njih govore. Pogrda je bilo svakodnevno i najrazličitije vrste. S početka su svi internirci bili gonjeni na teške poslove, a tek je kasnije uspelo nekima, da se pomoću novca toga oslobode, dok u februaru 1915. za sasvim teške poslove ne izabraše posebne ljude. Kad bi inače ljudi izlazeći iz tunela neispavani, klonuli, podbuhli i kostobolni javljali da su bolesni, bili su redovno tučeni sa napomenom da simuliraju, samo da ne moraju raditi. Takvo postupanje bilo je potpuno po intencijama komandanta Hegediša, koji je javno dovikivao vojnicima: “Ne govorite mnogo, nego odmah probodite nitkove!” On je sam dolazio uvek na pregledanje u pratnji vojnika s nabijenim bajonetima i stalno ih grdio nazivima kao “razbojnici”, “nitkovi”, “kraljoubice” i t. d. Dimitrija Zeca iz Mostara oštro je kaznio samo zato, što je bio nabavio Pester Lloyd i N. F. Presse. Jedan dan je, radi otpora nekog internirca iz Klenka, dao okovati u klešta svakog desetog internirca iz tog mesta, pa kako nije imao dosta okova, išlo je to sukcesivno bez razlike doba i staleža. Jednom je kroz sva odeljenja prošao jedan natporučnik sa napunjenim pištoljem u ruci. Pred njim su išla dva, a iza njega jedan vojnik sa punim puškama i nataknutim bodovima. Nekim je internircima nadnosio pištolj nad čelo, te ih pitao: šta su, odakle i zašto internirani. Sve ih je uzgred nazivao “izdajicama”, “razbojnicima” i drugim epitetima. Ključar Volf u Londonovom odelenju tukao je sabljom Tomu Ilovca tako nemilosrdno, da je svu izlomio oda nj, a onda uzeo štap i slepo udarao njim po svakom, ko se god u taj mah zatekao u odelenju. A bilo je pri tom mnogo bolesnika, koji su ležali nemoćni i koji mu nisu mogli izbeći. U istom odelenju udario je kaplar Švajser Vasu Božovića tako sabljom preko glave, da mu je rasekao uho i delove oko njega. Vodnik Nedeljkov izubijao je teško bolesnog Todora Budalića toliko, da je siromah umro još istog dana Isto je tako izudarao jednu trudnu ženu, koja je te noći pobacila i posle deset dana umrla. Mučena od ključara Milovana i do očajanja dovedena Danica Pajića skočila je u bunar i tu se udušila. U odelenju Nedeljkovom bili su Vaso Dželatović, Dimšo Jovićević, Radovan Stijačić, Jovo Luketa i Vukan Savić ovako svezani: ruke na leđa, glava savijena među kolena, konop prebačen preko ramena, pa onda svezan za noge tako, da su ljudi bili potpuno ukvrženi. Ovako vezane vukli bi ključari za mošnje i mučili toliko dok ne izgubi svest. Slično je bila mučena čak i jedna ženska, Stoja Kasavica. Jedan od tih bednika umro je pri tim mukama i ostao u kvrzi svezan tako, da je ukočeni leš jedva mogao biti položen u sanduk.
    U oktobru 1914 izdana je naredba, da svi internirci, ne izuzimljući ni sveštenika, moraju vojnički vežbati. Stvorila su se tako jeftina vesela pozorišta za radoznalu aradsku publiku, pred kojom su se mađarski vojnici hteli isticati naročitom brutalnošću. Gavro Gavrić pao je tako kao žrtva besnila jednog odviše revnog vojnog instruktora.
    Žene su imale isto tako da trpe vrlo mnogo. Prema naredbi morali su vojnici i ključari pratiti na kupanje ne samo sve muške, nego i sve ženske, gde su sirote morale da primaju sve primedbe, uvrede, poniženja i još gore stvari. Jelenu Markovića iz Šapca silovao je zapovednik ženskog odelenja tako surovo, da je nakon toga ubrzo umrla.
    Tužiti se nije s početka pomagalo. Kad je 1. februara 1915. došao temišvarski zborni zapovednik u Arad, da pregleda tvrđavu, hteli su bivši poslanici bosanskog sabora proto Dušan Kecmanović i Pavle Kujundžić, da mu predaju jedan memorandum o čitavom ponašanju, ali ih on odbi ne htevši čuti ni reči. Hteli su ga upozoriti i na to, da su tek uoči njegova dolaska internirci dobili nekoliko pokrivača, da njima pokriju i sakriju bedne krevete i slamnjače i da su tek tad dobili po komad sapuna i nekoliko malih lečena. Tek na intervenciju aradskog poslanika u mađarskom parlamentu, Rumuna Stefana Čiče, koji je išao u Beč, Peštu i Sarajevo, poče da se vodi istraga o čitavom postupku i da se ponešto popravlja stanje interniraca. 20. marta 1915. došao je iz Sarajeva major Veseli, da vidi sve to, a 27. je primio od zatočenika memorandum, gde su oni izložili svoje patnje i način, kako da im se pomogne. Iza toga, 20. jula, počeše da se otpuštaju kućama, ali to je išlo tako sporo, da je do kraja godine bila poslata samo 1031 osoba.
    Posledice pretrpljenih patnja behu užasne. Risto Pavlović, trgovac iz Brčke, i Špiro Starović, sveštenik iz Gacka, poludiše u internaciji. Trgovac Kondić iz Gradiške, Jovo Jeremić iz Foče i bajonetima izbodeni Mirko Popović iz Srebrenice imali su još uprav toliko snage, da stignu do kuće i tu da umru. Teško izmorenim ljudima nije se dozvolilo, da se za svoj novac vrate u vagonima trećeg razreda, nego su morali dugi i naporni put pređu u otvorenim vagonima za robu i stoku. S toga slabi i isprozebali umreše odmah po povratku Marko Popović, paroh iz Podgraca i Jevrem Stanković, sveštenik iz Čečave.
    Vojno sudski pukovnik Josif Čajka, koji je posle vodio istragu o svim nedelima u Aradu, veli u svom službenom izveštaju. “Kada sam posjetio logor izvedeno je preda me 30-40 male dječice: to je bio ostatak od više no 400 djece, koja su tamo bila zdrava dovedena i onda bijedno izginula. Pa i ovaj ostatak, kako mi reče ljekar, koji me je pratio, pokazivao je mahom na čelu znake skore smrti, tuberkulezu, koja se začela usljed loše hrane. Vidio sam oko 15 mladih dječaka između 10 i 20 godina kojima su bili amputirani udovi, koji bjehu promrzli; nekih su falile obje noge sve do bedara, drugima do koljena, a nekima podlaktica ili cijela ruka. Ovi mi mladići kazivahu, da su svi došli zdravi u logor i da su im udovi promrzli na kamenom podu u štalama”. (Narodno Jedinstvo, br. 163, 1919.).
    Kako je major Veseli pustio kući samo jedan deo interniraca, ostao je drugi i dalje izložen raznim tegobama. Mnoge od njih prisiliše, da rade po fabrikama i pustama ugarskih magnata, a dobivali su za to osim stana i rđave hrane samo po 50 helera nadnice na dan.
    Naročitih je teškoća bilo i s dopisivanjem. Kad su ljudi stigli u Arad hteli su obavestiti svoje porodice gde su i kako im je. Davali su s toga ključarima, uz taksu za telegrame, po 1-5 kruna samo da telegrame predaju i da budu sigurni za vesti. Nekoliko dana iza toga našli su sve telegrame u nužniku, a redov Pap je priznavao sam, da je sve, što mu je predano, bacao u Maroš, dok su novac delili vojnici među se. S početka se smelo pisati samo na kartama sa fotografijama ličnim i onim aradskih odelenja. Po naredbi ključara, koji su dobijali provizije od tvrđavnog liferanta i fotografa Koha, morali su se svi imućniji ljudi slikati i pisati samo na dopisnicama sa slikom. Malo iza toga narečeno je, da sve te karte smesta konfiskuju i unište, što se odmah i učinilo, naravno na štetu zatočenika. Pisati se moglo i iz Arada i u Arad samo nemački i mađarski, što je opet bilo dobro došlo ključarima, da ćape i tu udarajući taksu na svako napisano pismo. Osim toga, mnoge su pošiljke i iz nemarnosti i iz pakosti zadržavane po nekoliko nedelja, pa su mnogi ljudi, naročito trgovci i oni, kojima se radilo o hitnim privrednim stvarima, imali pored moralne i vrlo osetnu materijalnu štetu. Tek 9 aprila 1915. dozvolilo se, da se dopisivanje može obavljati i srpski.
    Posle dolaska komisije stanje se interniraca nešto popravilo. Od 1. februara počeli su dobijati i večeru, a 3. marta primili su prvi sveži hleb mesto dotadanjem bajatog, buđavog i često uopšte nepodnošljivog. Dotad su se i ključari i podoficiri obilato hranili od one kvote, koja je bila određena za internirce, birajući, naravno, za sebe najbolje i najukusnije i određujući da im se dnevno dele po tri obroka. Od tada je i to nešto popustilo.
    1. oktobra 1915. počeše da se uzimaju zatočenici u vojsku U Aradu ih je asentirano oko 1900, koje su odmah, ne davši im ni mali zamoljeni dopust, da odu kućama i tamo urede svoje porodične odnošaje, porazdelili u 28 raznih, ponajviše nemačkih i mađarskih, pukovnija. Među tim unovačenima nalazio se i Mihajlo Pavić iz Mi slova (kot. Rogatica), koga su zajedno sa ženom i petoro dece ekspatrijirali i onda zatočili. Za vreme internacije umre mu četvero dece, a žena mu, duboko potresena, učini samoubistvo Premda ekspatriran on je ipak uzet u vojsku i poslat na frontu, dok mu je onda osmogodišnja kći Smiljka po tom zakonu kao tuđa podanica odvedena u Šopronjek i tamo držana čitavo vreme bivši lišena mogućnosti za ma čiju milost.
    Arad je bio jedna velika živa kosturnica. Zbog svih tih nesavesnosti i zločinačkih namera uprave, zbog nezdravih uveta za život i zbog potpune prenebregnutosti, naši su ljudi tamo umirali u masama. Za prvih pet i po meseci internacije, odnosno do 30. januara 1915. umrlo je u njemu ništa manje nego 1195 osoba, a do 25. marta iste godine povisio se taj broj na 1772. Kako su tada učestala zatvaranja u Aradu radi velike veleizdajničke parnice i počele s tim u vezi premetačine, prestali su ljudi dalje voditi spisak pomrlih, ali se ipak može znati, da je njihov broj izišao na 2200. Jer od 5500 interniraca poslata je iz Arada kući 1031 osoba, 1900 je uzeto u vojsku, a 430 (44 žene i 37 dece među njima) prevedeno je 27. novembra 1915. iz Arada u Nežider. Ostatak je ostao u aradskom groblju za uvek. Austrijski vojnički ataše u Hagu, đeneralštabni potpukovnik Iškovski, demantujući poznati govori dra A. Tresića Pavičića u austrijskom parlamentu i u navodima o Aradu, kazao je, da je umrlo samo 709 osoba, što apsolutno ne odgovara istini. U isto vreme, po uputama koje je primio, on je i taj pomor kušao da objasni ovako: “Ovaj još uvek visoki broj treba pripisati toj okolnosti, da su u toj tvrđavi s početka vladale doista rđave higijenske prilike i da je osim toga izvestan broj osoba već bio bolestan pri dolasku u tu tvrđavu.” Mi smo imali prilike videti, da su se te “doista rđave higijenske prilike” dale delimično popraviti čistoćom, dobrom hranom i slobodnijim kretanjem i da je sve to bilo propušteno iz puste opačine pretpostavljenih i nesavesnosti onih, kojima bi bila dužnost, da vrše nadzor u tim stvarima. Kad se videlo da ima bolesnih ljudi među dovedenima, zašto se prema njima nisu imali posebni obziri i zašto im odmah nije data mogućnost lečenja? Zašto im se uopšte nisu nabavili lekovi? Zar su samo “doista rđave higijenske prilike” krive, da se o 5500 nevino progonjenih ljudi nije brinuo apsolutno niko od građanskih vlasti, koje su te progone uzele na svoju savest i što su toliki životi, bez mogućnosti zaštite, pušteni sudbini crne reke?
    Naše navode potvrđuje i proces, koji se vodio protiv Hegediša. Temesvarer Zeitung donela je o tom izveštaj, koji mi prenosimo po Hrvatskoj Riječi, br. 89, 1917. “Potpukovnik Eduard Hegediš bio je zapovjednik u Aradu, pa je ujedno bio šef logora za internirane Srbe iz Ugarske i Bosne, koji su u početku rata tamo dovedeni. Internirani bili su strpani u uzane prostorije i dobivali su nedovoljnu opskrbu, jer su četiri podoficira, koji su vodili nadzor, vodili zločinačke poslove i pomagali svojim ženama, da za dobar novac obilno opskrbljuju bogate internirane, dok su naprotiv sa siromašnima vrlo nemilosrdno postupali. U logoru se pojavila epidemija, a oni, koji su imali nadzor, postupali su s bolesnicima vrlo lakoumno. Potpukovniku Hegedišu su potpuno bile poznate ove prilike, no kad god se koji od interniranih potužio, dobio je odgovor, da će ga potpukovnik dati strijeljati. U logoru su bili ne samo ljudi, nego žene i djeca, koja su osobito trpjela radi ovakvog postupka.” Na raspravi pred divizijskim sudom, koja je trajala više nedelja u Temišvaru, doznalo se, da je Hegediš “podnio vojnom ministarstvu prijavu, u kojoj je optužio predsjednika vojnog suda Čajku i auditora Sahtera sa raznih zloupotreba.” I za sve što je učinio, “radi uvrede časti, zloupotrebe uredovne vlasti i radi prijetnje”, on je osuđen samo na godinu dana tamnice i na degradaciju, dok su naše ljude u isto doba vešali na sve strane radi zločinstava daleko manjih, nevinijih i humanijih. To je trebala da bude zadovoljština za tolike naše grobove u Aradu” Ali i to nije bilo izvedeno. Hegediš je predao neku žalbu na osudu, pa je odmah, po telegrafskom naređenju najvišeg vojnog suda, bio pušten iz zatvora. “O samoj žalbi najviši vojni sud u Beču sve do političkog prevrata u oktobru 1918. nije ništa riješio, očevidno zbog toga, što je predsjednik najvišeg vojnog suda general Belmon bio Hegedišev šura.” (Narodno Jedinstvo, br. 163,1919.)

    Izvor: Projekat RASTKO, Vladimir Ćorović, Crna knjiga, Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme svetskog rata 1914-1918. godine

    Odgovori

  5. 8. april 2019. u 12:34

    Vojislav Ananić

    Srpske porodice u Temišvaru

    1824. živele su u Temišvaru ove srpske porodice: Teodor Adamović, Gavril Aleksijević, Marko Aleksijević, Rista Andrejević, Aron Arsenović, Georgije Arsenović; Vasa Bajić, Jovan Bakić, senator; Kiril Veselršović, Jovan Vasić, prota; Mihail Veselinović, Ilarion Vlahović, Toma Vujić, Tanasije Vučan; Dimitrije Georgijević, Kiril Georgijević, Mihail Georgijević, Georgije Grigorović, Ilija Grujić, Sofronije Grujić; Atanasije Dečko, advokat; Avram Duzi; Mihailo Živanović, Pavle Živković; Atanasije Zvekić, Jovan Zvekić, Trandafil Zonja; Aksentije Isaković; Teodor Janković, Dimitrije Jovanović, Katarina Jovanović, Pavle Jovanović, Milovan Josifović; Dimitrije Kažimir, Vasa Karačonji, Luka Kengelac, Ignjat Knežević, Dimitrije Kozmanović, Jovan Kozulović, Jovan Kojadinović, Jovan Konstantinović, Nikola Kosta, Lazar Kosturusić, Teodor Kuzulović, Andrija Kurucki; Lazar Lazarević, Pavle Lazarević; Naum Makri, Nikola Malenica, Terezija Malenica, Petar Marinković, Vasa Marković, Jovan Marković, Georgije Madžarli, Stojan Milešević; Georgije Nedeljković, Katarina Nedeljković, Neca Nedeljković, Nikola Nedeljković, Petar Nedeljković, Jovan Nešković, Tanasije Nešković, Avram Nikolić, Andrej Nikolić, Georgije Nikolić, Dimča Nikolić, Konstantin Nikolić, Marija Nikolić, Nikola Nikolić, Mihailo Nicifor; Teodor Njagul; Anastasija Ostojić; Jovan Panajot, Dimitrije Panu, Arkadije Pejić, Danilo Petrović, Jovan Petrović, Sava Petrović, Simeon Petrović, Petar Plavšić, Nasta Popović, Nikola Popović; Aleksandra Rajić, Pavle Roža (Mihailović), Georgije Roža; Jovan Savić, Jovan: Sifnijum, Vasa Stanojević, Sofronije Stefanović, Aksentije Stojković; Naum Teolotiti, Emanuel Teodorović, Aleksandar Tradnafil, Andrija Trandafil, Jovan Hadžijopoli; Georgije Čokrljan, Nikifor Čolaković; Pavle Šandrović, Stefan Šandrović, Mihail Šević, Danilo Šerban, Jovan Škarlato, Sultana Šterio.

    Izvor: SRBI U BANATU DO KRAJA OSAMNAESTOG VEKA, dr Dušan Popović, Beograd, 1955.

    Odgovori
1 … 7 8 9