Порекло презимена, Српска Црња (Горњи Банат) Reviewed by Momizat on . Порекло становништва места Српска Црња, општина Нова Црња, према истраживању етнолога Јована Ердељановића "Срби у Банату". Приредио сарадник портала Порекло Але Порекло становништва места Српска Црња, општина Нова Црња, према истраживању етнолога Јована Ердељановића "Срби у Банату". Приредио сарадник портала Порекло Але Rating: 0
You Are Here: Home » Аутори » Александар Маринковић » Порекло презимена, Српска Црња (Горњи Банат)

Порекло презимена, Српска Црња (Горњи Банат)

Порекло становништва места Српска Црња, општина Нова Црња, према истраживању етнолога Јована Ердељановића „Срби у Банату“. Приредио сарадник портала Порекло Александар Маринковић

По казивању црквењака Милоша Маркова старог 76 година, најпре су овде дошле две фамилије: Чојићеви или Томини и Маркови (три брата: Ива, Марко и Сава – од њих су Ивини, Маркови и Савини. Сад нема никога са презименом Ивин, него се и они зову Маркови и Савини). Они су најпре дошли у Жомбољ, па како је то било на главном путу Темишвар – Сегедин, нису хтели да буду узнемиравани и пређу преко воде, која је некад била свуд око греде, где је сад Црња, а пошто се та греда звала Црна греда, прозову село Црња, а к њима после придођу и други насељеници. Међутим по причању старих људи, кад су ратовали с Турцима у време Чарнојевића (сачувана је успомена на Чарнојевића који је предводећи Србе прогањао Турке преко банатских ритова, али се то не односи на патријарха Чарнојевића него на Чарнојевића, српског војног команданта – последња је битка с Турцима била на Ченеју) Срби, који су се били настанили у Жомбољу, тражили су место да се иселе, па се тако 13 фамилија населило овде, јер им се допало земљиште. Тих 13 фамилија су: Стеванови – Грнчарини; Маркови; Томини; Арсен – Миљанићеви, пореклом из Црне Горе (од њега су Савини и други, најпоштенија фамилија у Црњи); Гајини; Ивини; Јова са три сина: Рацка од којег су Рацкови, Рада од кога су Радини и Мија од кога су Јовини; Гаврилови; Ћирини (Пурдићеви); Глишини; Миланкови; Алексини; и Ненадови (Делоњини). Свих тих 13 фамилија биле су заједно као сродници, пријатељи и кумови. Биле су у војсци у Сенти и гониле Турке до Темишвара и затим привремено живеле у Жомбољу, најпре настањене на данашњем Селишту, где су били најпре “Турци“ настањени. Ту су имали цркву и бунар, а бежећи испред аустријске војске, наводно, спустии су све злато у тај бунар и побегли. Кад данс копају и ору на том Селишту, наилазе на цигље и људске кости. Прича се да су тобож налазили тај бунар, али им се није давало да га ископају.

Предање каже да је спахија Чековић био пореклом Србин, вероватно из Тополе, и да је од Марије Терезије добио Бузитово и земље у црњанском риту и узимао је десетак са њихове земље и од свачега другога. И још су имали да му “работају с коли и с коњима“; “тукли их на мацке“, 25 по туру. Предео од црњанских ливада до под Сент-Ђурђ-пустару, Срби зову Бузитов.

Кад се делила земља, доље се нису ни мериле, него их је после спахија премерио и узео себи. Године 1864. Чеконић им је одузео велики део излаза црњанског, баш код велике спахијске шуме, због тога што нису хтели гласати за њега.

Горник спахијин убио је једном приликом дете због мало траве насечене у спахијској ливади. Село Црња има 16 горника који чувају њиве и винограде, а добијају сви скупа од сваког посејаног јутра по две оке жита и по две оке кукуруза што после поделе.

У делу бившег атара спахијског, у једној хумци близу станице Јаношевца, у земљишту Пескован, копали су и нашли неки подрум.

На месту Ливаде код Ракош, у спахијској страни поред Старог Бечеја, нашли су цигље, а на месту Воденице, некад поред Бегеја, налазе стубове од негдашњих воденица.

Прва црква је била најпре дрвена. Нико није чуо да је изгорела. После је црква била, у ствари, обична кућа са једном великом собом за слушање, а други део за становање црквењака. Кад се намножио народ, озидали су данашњу цркву.

У парохијској канцеларији се чува антиминс (жртвеник) из старе црњанске цркве, на коме је добро очуван натпис који каже да је “напечатан благословом патријарха Арсенија Четвртог“. Ово је једина очувана ствар из старе, изгореле цркве с којом су изгубљене и све књиге и ствари, она је уједно и поуздан доказ да су црква и село Црња постојали пре 1750. године, а свакако и много раније.

 

РОДОВИ ПОЗНАТОГ ПОРЕКЛА (Према подацима из “Написанија крешчаемих од 1790.године и даље):

1791. година:

–        АЛЕКСИН(И) – РОКОШАНОВИ (2, Св. арх. Михаил), стари су им дошли из Рокоша; било их је више, али се “разметали“ по службама

–        ЂУРЂЕВИ – МИЛИТАРИ (9, Ђурђевдан), биће из милиције досељени

–        ПРОКИНИ – ГОЛУБИЦЕ  и БИКА (3, Св. Андрија), деда дошао из Ченеја

 

1792. година:

–  ВАЛОЖАНСКИ, -АНИ (3, Св. Јован), надимак, а пишу се ТОДОРОВИ и СТАЈИНИ; дошли из Банлока; била стара и велика фамилија

–  ЗАРИН(И) (6, Ђурђиц), стара фамилија; један од првих 13, пореклом из Црне Горе

–  ПЕТРОВИ И РАДИНИ – МОНОШТОРЦИ (10, Св. арх. Михаил), стара фамилија; доселили се из Моноштора

 

1793. година:

–  ЈОВАНОВ (И, -ВИЋ) – ЈЕГРИШАНИ (2, Св. арх. Михаил), дошли из Јегриа с Мориша

  ЈОРГИН(И) (9, Св. Трива), стара фамилија; са њима су истог порекла и Станкови-Јоргини

  МИЛАНОВ(И) (6, Св. Мрата), стара фамилија; предак дошао из Говежде код Модоша

  СТАНКОВ – ЈОРГИНИ (2, Св. Трива), Станко дошао из Кече у кућу старих Јоргиних

 

1794. године:

КРИШАН, -ОВИ (3, Св. арх. Михаил), по претку Лазару пишу се Лазарови, а дошли   су из предела Кришани, преко Мориша

 

РОДОВИ ЧИЈЕ ПОРЕКЛО НИЈЕ УТВРЂЕНО:

1790. године:

ВАСИН(И), -ИЋ, сад само ВАСИНИ – СИГУРАНИ (2, Св. Игњат); има одсељених у  Уљму и иначе су се “разметали“; једног порекла са Мијинима и Николинима и Живкови и Маркови (1)

–  КОСТИН(И) – ВЕЉИНИ (4, Ђурђевдан)

 

1791. године:

ГАВРИЛОВИ (7, Св. арх. Михаил) и Закини једна су фамилија; Закини се зову Флинтерови; они су од старих Глишиних

–  ГАЈИН(И) (10, Ђурђиц), стара земља од Ивиних

ДАМЈАНОВ(И) – ШКРЊАЛОВИ (6, Св. Јован), стара земља; то су Штевини и једног порекла са Дацинима и Никинима

–  ЂУКИН(И) – ЂУКИЧИНИ (Ђурђиц)

ЖИВОЈИНОВИ – ПОНКИШЕВИ (7, Ђурђевдан); стара земља; једног су порекла са Томинима, Тодоровима, Кузмановима и Филиповима; сви имају исто крсно име

ЈОВИНИ – ФЛИНТЕРОВИ (6, Св. арх. Михаил), од првих 13 фамилија; једног су порекла са Гавриловима и Закинима (овде је обичај да се и два рођена брата различито презивају: један по оцу, други по деди)

ЛАЗИН(И) – АЛИЛУЈЕВИ (5, Велика Госпојина), стара земља; једног су порекла са Мартиновима, Гијини, Мијини, Лзаини и Маркови, и још у Кикинди Павлови (причају да је нека удовица Мара довела 5 синова: Траила, Лупула, Мију, Николу и Павла – овај пети отишао у Кикинду)

–  НИКИН(И) (3, Св. Јован)

ПАВЛОВ(И) (2, Ђурђиц), стара земља; пореклом од Ивиних (једна од првих 13 фамилија)

САВИН(И) (10, Ђурђиц), стара земља; били се населили на Болдору (није то било село), на Пустињишту, па дошли овамо; Срби га овде зуову Старо село и веле да га Власи зову Пустињиш

ТОДОРОВИ (6, Ђурђевдан, а неки Св. Јован), стара земља; они су од Томиних и још Кузмановића, Филипови, Живојновић, Чојић (најстарији су Чојићи названи по првом  који се налазио и био у чојаним хаљинама)

ФИЛИПОВ(И) – КОНТРИНИ (3, Петковача), стара земља; једног су порекла са Стојшинима, Перишинима и Арсинима

–  ШТЕВИН(И) – ГРНЧАРЕВИЋИ (3, Св. Трива), стара земља

 

1792. година:

АРСИН(И) – ШТУДЕНТИНИ (3, Петковача), било их је више; они су једног рода са Стојшинима, Перинима; од првих 13 фамилија

АЋИМОВ(И) (3, Ђурђевдан), нису од старих фамилија; једног су порекла Дебеле Јевре са Марковим

ГЛИШИН(И) (2, Св. арх. Михаил), стара земља; са њима су једног порекла: Закини, Гаврилови, Јосини

ГРУБИН(И) (8, Ђурђиц), стара фамилија, мисле да су и они од првих 13, али се не зна од које су

ДАВИДОВ(И) – ШАШИНИ (4, Св. Никола), стара земља; од те фамилије су још Лукини, Недељкови, Перини и Штевини

ДАЦИН(И) (4, Св. Јован), стара фамилија, од првих 13

ЕРДЕЉАН (1, Петковача), деда му се доселио

ЖИВКОВИ (3, Св. Игњатија), стара фамилија, од 13 пто славе Игњатија

ЈОСИН(И) (2, Михољдан), “разметли се“; славили су Св. Пантелију, али на тај дан им је крмача појела дете, па су славу променилина Михољдан; они су један корен са Мијинима (Глувакови), Ивинима (Патријарови) и Арсинима

КРАЈИН(И)К, -ОВИ (3, Св. арх. Михаил); једног су порекла са Субинима и Комановим

–  ЛУПУЛОВ(И), сад је то надимак фамилије МАРТИНОВИ (6, Велика Госпојина)

МАКСИН(И), сад је то надимак фамилије ПАНТИНИ – МАКСИНИ (2, Ђурђиц) који нису овде од старине; “Максини“ су од Маркових, од првих 13 фамилија

–  МАРКОВ(И) – ВАРЗИЛОВИ (11, Ђурђиц)

МАРКОВИ – ДЕБЕЛЕ ЈЕВРЕ (3), и они су од првих 13 фамилија, али се сад не зна од кога

МИЈИН(И) – АЈДУКОВИ (8, Св. Игњатија), стара земља; предак маљем убио Швабу јер су Срби зидали куће Шваби забадава

МИЈУЧИН(И) (4, Петковача), стари су им славили Ђурђевдан и били су од првих 13 фамилија, али су славу променили

МИЛИЋЕВ(И) – СМОКВАРОВИ (3, Ђурђевдан), досељени после

МОЈСИНИ (3, Св. арх. Михаил), стара земља; они су једног порекла са Исинима и Нинковима

НЕДЕЉКОВИ, -ОВИЋ (4, Св. Никола), стара земља

НИНКОВ(И) (4, Св. арх. Михаил), стара земља; од Мојсиних

НИКОЛИН(И) – БАЈКИНИ (8, Св. Мрата, а једни Св. Јован), стара земља

ПЕРИН(И) – ВАЉУШКОВИ (7, Ђурђиц), стара земља

ПОПОВ(И) – ПОПИНИ (9, Велика Госпојина), стара земља; предак Трива био је овде свештеник, а дошао однекуд пре 100 година; и син му Ива био поп

РАДИН(И) (12, Св. арх. Михаил), стара земља,

РАНКОВ(И) (2, Ђурђиц), а једни се презивану САВИНИ – КРАЧУНОВИ; једног су порекла са Ђукичинима, Зариним

САВИЋ, -ЕВИ – ТРПАНОВИ (2, Св. арх. Михаил), стара земља

СУБИН(И) (3, Св. Никола), били су пастири, без земље

ТОМИН(И) или ЧОЈИЋЕВИ (7, Ђурђевдан), стара фамилија

 

1793. година:

АНТИН(И), овако се пишу, а зову их Мишкови (6, Ђурђиц), стара земља; од Ивиних

ЖИВИН, -И, -ИЋ – ГАЈИЋЕВИ (4, Ђурђевдан), стара фамилија; од Миланкових

КРАЧИН (Ненад), сад га зову Живојинови и Крачини (4, Ђурђевдан), стара фимилија; Живојнов ушао у кућу Крачиних

КРСТИН(И) (6, Михољдан), стара фамилија

ЛУКИНИ (Свиланови); једног порекла са Ненадовима

НЕНАД (3, Св. Никола), стара фамилија

СТОЈИЋЕВ(И) – БУДИНИ (4, Св. арх. Михаил), стара земља

Т(Е)ОДОРОВ(И) (3, Ђурђевдан), стара земља

ТЕШИН(И) – ИВАНОВИ (3, Св. Никола), стара земља, дошли доцније од Ненадових

ЋИРИН(И) – ПУРДИЋЕВИ (5, Ђурђевдан), стара земља, одувек газдашка кућа; “дедовина“ им је Ђурђевдан; једна су фамилија са Томинима, Чојићима и Живојновима

 

1794. година:

ШТЕВАНОВ(И) – ГРАНЧАРИЋ (2, Св. Трива), стара земља; он је први нашао ову греду на којој се населио

 

1796. година:

ЛЕКИН, -И (5, Св. Никола), стара земља; једног су порекла са Поповима и Тодоровим

– Милан ТАНИН, -И (2, Св. Јован), имали су стару земљу

 

1798. година:

СТАНИМИРОВ(И) – КОРКОШОВИ, стара земља; једног су порекла и Матини, Перини и Милини, сви славе једног свеца

 

ИЗУМРЛИ РОДОВИ:

1790. године: ПОПОВИЋ. – СТОЈАНОВИ. – СУВАЧАРОВ. – ЧИКОШ(ЕВ).

1791. године: ГАВРИЛОВИЋ, трговац, изумро. – ЂОРЂЕВ. – ИЛИЈИН. – МИЈАЈЕВ, био Вла, пастир. – НЕШИН. – РАДИВОЈЕВ(И). – СИМИН(И); има само досељеник; отац дошао из неког банатског села. – СТАНИСАВЉЕВ.

1792. године: БРАНКОВ(И). – ЖИВИЋЕВ(И). – МАРЈАНОВ(И). – НЕДИН(И).

1793. године: РИДАНОВ(И).

 

ИСЕЉЕНИ РОДОВИ:

1791. године: ВЕСЕЛИН. – ВЕЉИНИ, имали су стару земљу, али попродавали и “разметли се“. – ОНУЛОВ, био сувачар, досељеник и отишао одавде.

1792. године : АРСЕНОВ(И), били привремено. – ГРК. – ГРУЈИЋ(И). – ЖИВАНОВ (-И,    -ОВИЋ), скорашњи досељеник. – ЖИВКОВИЋ. – ИВАНОВ(И). – ИГЊАТОВ(И), био је један досељеник, сувачар и отишао. – ЈАНКОВ(И), били привремено, па отишли. – ЈАНОШЕВ(И), били само неко време у селу. – КАТАНА (Георгије). – ЛУДАЈИЋ(И), били привремено. – МИХАИЛОВ(И). – МИШИН. – МОМИРОВ(И), бо и један познији досељеник и отишао. – МУРГУЛОВ(И), били привремено. – ПАЈИН(И), били привремено. – ПАСКУЛОВ, не зна се. – ПАУЛОВ. – ПАВЛОВИ. – ПЕТКОВ, не зна се. – ПИСАРОВИЋ(И), били привремено. – ТАНАСИН(И), били неко време, па се одселио. – ТИРХ (?), не зна се, а само се једанпут и помиње. – ШТЕВАНОВ(И), досељеници, мало били па отишли.

1793. године: БАШЧОВАН (Бела). – ВАСИЛ(-ЉЕВИ). – ГАЛУЖАНСКИ, били привремено; многи од ових привремених су били слуге по одајама на спахилуку. – ЗЛАТАР. – ЈЕЛИЧИН(И), били привремено. – КОСТЕЈЕН. – КОЦИН(И). – КУЗМАНОВ(И), били привремено и последњи отишли у Сент-Мартонош. – ОВИТАНОВ. – ПАВЛОВИЋ. – ПЕЈИЋ(И). – РАДОВИЈЕВ(И). – РОТАР. – САБОВ. – ТЕМСИН. – ТРАЈИЛОВ(И); били привремено и отишли. – ЧЕНЕЈАЦ. – ЧИЗМАШ(ЕВ). – ЧОНКА.

1794. године: АВРАМОВ(И); били привремено, служили у спахилуку. – БУЗАЏИЈА. – ЈОСИФОВИЋ. – КОВАЧ. – КОЛАР. – МИТИН(И). – ПАНДУР. – СУБОТИН. – ПАЈИН.

 

РОДОВИ ЗА КОЈЕ САДА НЕ ЗНАЈУ НИШТА:

1795. године: БАБИН(И). – ДИМИТРИЈЕВ. – ЈЕВТИН(И). – МАКСИМОВ(И). – МАРИН(И). – ПАСКУЛОВ, има их у Кларији. – РАДИВОЈ. – СВИРЧЕВ(И). – СТАНЧУЛОВ(И). – СТОЈАНОВ. – ФОРМАН. – ФРАНЦ.

1796. године: АНДРЕЈИН. – ДОБРИН. – МУРГУЛОВ(И), били сиротиња, без земље. – ОБРШТЕР.

1797. године: БАБШИН. – ДЕСИН. – НЕЦИН. – РАДУЛОВ. – РОМИ.

1798. године: ГУЉАШ, јамачно пастири. – МИН. – САКОШАН.

1799. године: ЂАКОН. – ВУКИН.

1800. године: СЕНТИН (3, Св. арх. Михаил), стара земља; сад се пишу Радини, а зову их Сентини; Радин отишао у кућу Сентини.

 

ЦИГАНИ:

ВОЈКИН Гаврило (1, Велика Госпојина), потомак Цигана досељеника, без земље, а ради туђу земљу. – ПЕТРОВИЋ, били су Цигани покућари и отишли. – САМАДСОВ, били привремено.

 

РЕЂА ЛИЧНА УМЕНА У НАЈСТАРИЈИМ МАТИЦАМА СРПСКЕ ЦРЊЕ:

АГА – АЛКА – АНТОНИЈА – АНУШКА – АПАТИЈА – АРОН – БОРИЋ – БРАИЛАНКА – ВАТИМА – ВИТА – ГАВРАН – ГАЈА – МИТРА – ДАВИНА – ДАМЈАНКА – ДЕСПОТ – ДИВНА – ДИОНИСИЈЕ – ДОКА – ДРАГИЋ – ЂЕЛВАСИЈЕ – ЂЕРМАНКА – ЂЕРОСИМ – ЂУЛЕ – ЕВА – ЕВДОКИЈА – ЕЛИОНИДА – ЖИВОЈКА – ИКОНИЈА – ЈАГРА – ЈАНА – ЈАША – ЈЕКА – ЈОКА – ЈОСА – КОМНЕНИЈА – КУМРИЈА – КРУНА – ЛАТИНКА – МАКРА – МЕЛА – МИЛИЋ – НЕРАНЏА – НИНКА – ПАВА – ПЛЕМА – РАВА – РАЦА – РОКСА – СЕЛЕНА – СЕНА – СИБИНКА – СИНЂА – СЛАВА (мушко) – СОЛА – ТАДИЈАНА – УТВА – ФЕМА – ФЛОРА…..

 

ИЗ ЛЕТОПИСА СРПСКЕ ЦРЊЕ:

Српску Црњу су населили Срби за време велике сеобе под Чарнојевићем око 1690. године, и то победивши Турке са Еугеном Савојским под Сланкаменом и Сентом. Гонећи непријатеља према Темишвару, на путу видеше и допаде им се греда близу данашње Црње, коју назваше Црном гредом. Доцније то место доби име Селиште, а данас се зове Мансил. Ту се настани 13 фамилија…..или можда 13 задруга са наоружаним задругарима. То место назваше они Црна Греда и становаху у земуницама све до Карловачког мира 1701., а тада добише дозволу да се као стални становници настане и почеше градити куће…

Место где су настањени Срби звало се Црња, па Церња, доцније Српска Црња…Одмах поред Немачке Црње, на три дужи раздаљине, дограђено је 1922. године Ново Село.

1921. и 1922. године, досељавају се на бивше спахијске одаје Срби из свију крајева Краљевине СХС.

Цела околина Српске Црње се од ослобођења посрбила јер раније од Српске Црње до Бегејског Сент Ђурђа (мој додатак – дан. Житише) и Српског Итебеја ретко беше Србина наћи на пустарама, а од 1921. године унаоколо зидају се и српска села.

Колонисти Александровца су већином добровољци Личани, а има и Босанаца, а Леоновци су Херцеговци, Далматинци, Бокељи, Босанци, Личани, а биће и Банаћани. Мој додатак – село Леоновац је основано 1923. године на земљи грофа Чеконића (Чекоњића) и добило је име његовој кћерци, Леони. Касније мења назив у Војвода Степа, у славу војводе Степе Степановића, упркос његовом противљењу. Село Александровац је основано 1922., а сазидано већим делом 1923. године.

ИЗВОР: Јован Ердељановић – “СРБИ У БАНАТУ“; приредио сарадник портала Поркело Александар Маринковић

*

ДОДАТАК: Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић

Насеље Српска Црња старо је више од 600 година и у својој дугој историји врло често је мењала становништво. У њој су од 1373. године до данас, досељавали се, живели и одлазили Срби, Мађари, Румуни, Немци, Роми (Цигани) и други народи. Седам већих и три мање колонизације до сада само су допуњавале број становика јер се Српска Црња од свог постанка до данас, никада није расељавала.

Према попису 1981. године имала је 5.467 становника, од тога 4.450 Срба, 359 Југословена, 368 Рома (Цигана), 207 Мађара и још 83 осталих. Али ко су били први житељи села још у XV веку, веома је тешко утврдити. Разна предања, црквени извори, и стари називи потеза указују на српско порекло. Према предању, први становници Српске Црње у XIV веку били су Срби (Раци), Рашани, досељеници из јужних крајева наше земље, помешани са Словенима, староседеоцима из Баната, којих је било ту још од сеобе на Балканско полуострво.

У једном угарском документу из 1441. године помињу се Краљевски Срби (RASCIANI REGALES) који су се налазили усред Угарске, у Солночкој жупанији на Тиси. Њихово присуство у XV веку је очигледно, а такође и стално непрекидно досељавање из јужних крајева у Угарску.  Срби су најпре били познати као војници (милитари), затим као трговци и сточари и на крају тек као земљорадници. Тај процес се одвијао на следећи начин: прво би се доказали као војници, стекли би извесне привилегије а затим би се насељавали на сопственој земљи.  Међутим много је више било избеглица из турских крајева без икаквих привилегија, који су се насељавали од XIV века па надаље.

Највећа сеоба била је под вођством патријарха Чарнојевића  1690. године, када је и у Српској Црњи насељен један број породица. Први попис Српске Црње је из 1660. године, и представља делимичан списак имућних људи у селу који су дали прилог путујућим свештеницима из Србије. У њему се помињу поп Богдан, Продан Голић, Вукоман, Фијат, Ђурађ, Максим Вујић, Грујица и Милош Фигетски. Из списка се може видети да су имена и презимена стара, често архаична, затим да су карактеристична за брдске крајеве (Продан Голић, Вукоман) али да су и староседелачка (Милош Фигетски).

Крајем XVII века, после битке код Ченеја 1699. године, насељавају се Срби војници (милитари) на црњанској греди. Било их је 13 породица а можда и 13 породичних задруга. Међу њима је било Срба из Србије, Црногораца,  досељеника из Санџака и других крајева. У Српској Црњи је из тог времена сачувана успомена на Чарнојевића, али то се не односи на патријарха, већ на Чарнојевића, српског војног команданта. Већи део Црњана води порекло од ових војничких, милитарских породица, које су се временом прошириле. А староседелаца је као и увек било од раније.

У другој половини XVIII века, у периоду од 1750. до 1790. године насељавају се бројне породице из Румунског Баната. Једна већа колонизација била је 1753. године, када је из места Сент-Михаљ (Semialj) код Темишвара дошло 68 српских породица. Досељавају се Румуни и Срби истовремено. Пошто је дошло доста Румуна један део села је назван Влашка Црња. У међувремену досељавају се бројне српске породице из Јегриша (на реци Мориш, западно од Арада), из Банлока (источно од Модоша), из Ченеја, Кече, Пустињиша, Болдура (сва насеља данас у Румунији), из Моноштора код Арада, Говеждије код Лугоша итд. У сећањима старијих људи у селу, остала су следећа запажања о Румунима. Били су то крупни и снажни људи, прави брђани који су дошли са својим стадима оваца. Гроф Чеконић није могао да изађе на крај са њима јер су му запосели пашњаке. На њих подсећају презимена: Јоргин, Дацин, Дајин, Кришан, Ердељан, Лупулов (Лупу-вук) и друга.

Немци су досељени крајем XVIII века, у највећем броју 1790. године, али и касније. Дошли су из Мајнца, Трира, Лотарингије и других крајева Хабзбуршке монархије. После 150 година одсељени су из Српске Црње наког другог светског рата.

Мађара је у Српској Црњи било мало, јер су живели на пустарама и мајурима у околини. У већем броју први пут их насељава гроф Чеконић. Од краја XVIII века па надаље за њих су припремљене куће на мајурима и салашима у околини Црње. Њихово порекло је тешко одредити јер их је гроф често премештао са једне пустаре на другу, из једне жупаније у другу. Ипак се може рећи да су у Црњу дошли највише из околине Сегедина, Арада, Макоа. Једном приликом довео је гроф Чеконић Мађаре у Црњу из удаљене Солночке жупаније а други пут из жупаније Бихар (данас на северозападу Румуније). Главни разлог је био јефтина радна снага за своје имање.

Цигани се помињу у Српској Црњи први пут крајем XVIII века, али је њих свакако било и раније. Војкин Гаврило помиње се 1792. Неколико породица Петровића помињу се 1793. а Самадсови 1799. године. О њиховом пореклу не може се рећи ништа одређено, осим да их има из Румуније, Мађарске, Босне и других крајева.

Током XIX века било је мањих пресељења, која је предузимао гроф Чеконић у оквиру свог имања. За време револуционарних догађаја 1848. године, неколико црњанских породица пребегло је у Београд и друге крајеве Војводине.

У XX веку, после првог светског рата, кад је Банат припао Југославији, долази до прве веће колонизације у Српској Црњи. Тада је формирано насеље Војвода Бојовић на северној страни села, које се касније претворило у Српску Црњу. Првобитно се звало Ново Село, јер су у њему претежно насељени аутоколонисти из саме Српске Црње и околине. Нешто касније у њему се насељавају добровољци са фронта у Добруџи, затим Срби из Војводине, из села Ченеја, Симпетра, Сараволе и других места. Из Мађарске су пореклом из Сентивана и Деске. Такође су насељени Херцеговци,  и други.

Највећа колонизација извршена је у Српској Црњи, децембра 1945. године када је насељено 396 породица из Босанске Крајине. Крајишници потичу из околине Кључа, Мркоњићграда, Босанског Новог, Санског Моста, Босанске Дубице, Босанског Петровца и Бихаћа. Две највеће групе колониста потичу из околине Кључа и Мркоњићграда. Остали срезови и општине су мање заступљени.

 

Места из којих су дошли су следећа: 
Соколово, Ратково, Ситница, Рибник,
Козица, Дабар, Јеловац, Заблаће,
Врбљане, Слатина, Пецка, Медна,
Бараћи, Драгинић, Подови, Подрашница,
Подгорје, Тријебово, Бјелајац, Бравско,
Пламенице, Рудице, Стригова, Лушци Паланка,
Јутрогоста, Убовића Брдо, Војскова, Дење,
Матолози, Комленац, Риповци, Потоци итд.

 

О пореклу презимена може се закључити и на основу презимена која су често архаична.  Скоро сва презимена у Српској Црњи, из XVIII и XIX века, завршавала су се на -ов и -ин, а понекад на -ски. И данас се староседелачко становништво исто тако презива, као последњих 200 година. Сасвим је други случај са колонистима, досељеним у Српску Црњу после другог светског рата, чија се презимена завршавају највише на -ић. О презивању на -ов и на -ин, која су тако честа у Банату постоји следеће објашњење: „Општи је обичај код наших народа да се у већим родовима и братствима, ради бољег разликовања, додаје појединцу име и облику присвојног придева (обично на -ов, -ин и -ски), пошто би заједничко (братствено, задружно, родовско) презиме било недовољно да се разликују по неколико људи са истим личним именом у томе роду“. Такво стање било је код Срба у Угарској све док није уведен аустријски закон који је једном заувек утврдио непроменљивост презимена. У том тренутку код многих нарочито великих родова, најобичније је презиме било назив по оцу. Од тада се презиме више није смело мењати, већ је одржавано и прелазило је с колена на колено. Презимена на -ић у XVIII веку била су веома ретка и кад је закон уведен морала су се заборавити. У Српској Црњи је за то карактеристичан пример породице Арсен-Миљанић, која је насељена 1699. године, а била је пореклом из Црне Горе. Ово презиме се крајем XVIII века не помиње у Српској Црњи, али се зато зна које породице потичу од њих.

Без обзира што је све то предање и традиција, од старих људи може се чути да од ове црногорске породице потичу данашње: Зарини, Савини, Крцунови и Ђукичини али сигурно и други, који то предање нису сачували.  Званична забрана промене презимена у Банату потиче из 1814. године од Угарског краљевског намесничког већа. Пошто је то било наређење, оно се већ почетком идуће године примењивало. А вршачки епископ Видак издао је писмено наређење банатском свештенству. Иако је постојала забрана промене презимена, било је много случајева да су она промењена из више разлога. На пример зобг нестручности човека који записује, неписмености и незнања лица које даје податке, затим из породичних сукоба. Такође је било доста дивљих бракова и крајње неодговорног односа родитеља према деци, и још других разлога.  У Српској Црњи је постојао обичај да се и два рођена брата различито презивају, један по оцу, други по деди. Пример за то су Гаврилови и Закини и други. Да би се презимена и имена распознавала по родовима често се употребљавају надимци. Такође треба напоменути да су сви они који имају исту славу на неки начин род, тј. истог су порекла, јер су се презимена мењала али славе нису. За такве породице Црњани кажу да су се „разметнуле“. Ово важи само за старе црњанске фамилије. Презимена која су настала по пределу или крају одакле је породица дошла, заступљена су у Српској Црњи, нарочито у XVIII и XIX веку. Пример за то су презимена Кришан из Криша, Ердељанов из Ердеља итд. Али ипак је највећи број презимена формиран према оцу, односно неком претку од кога су сви после узели презиме. Породице насељене у Српској Црњи 1699. године и током XVIII века, задржале су своја стара презимена која су законски утврђена крајем XVIII века а највише почетком XIX века.

 

То су следећа презимена:
Алексин, Арсин, Антин, Дамјанов,
Дацин, Давидов, Ђурђев, Ђукин,
Ердељанов, Филипов, Гаврилов, Гајин,
Глишин, Грубин, Ивин, Исин,
Јованов, Јоргин, Јовин, Јосин,
Кришан, Костин, Кузманов, Крајник,
Крстин, Лазаров, Лекин, Лукин,
Матин, Мијин, Милин, Миланов,

 

Мартинов, Мијуцин, Марков, Мојсин,
Миланков, Николин, Никин, Недељков,
Нинков, Ненадов, Петров, Павлов,
Перин, Попов, Радин, Ранков,
Станков, Савин, Стојшин, Субин,
Стојићев, Сентин, Стевин, Стеванов,
Томин, Тодоров, Закин, Зарин,
Живков, Живојинов.

Данашња презимена у Српској Црњи су веома различита и могу се поделити у неколико група. У прву групу спадају староседелачка презимена која су веома стара, нека више од 200 година, а завршавају се углавном на –ов и –ин. Ту су затим презимена колониста из Босанске Крајине, која се у већини завршавају на –ић, али има и другачијих. Ту су још и мађарска као и циганска презимена. Да би слика о презименима у Српској  Црњи била потпунија, дат је попис црњанских презимена из 1978. године: 

Алексин, Антин, Арсин, Андријин, Анђелов,
Анђелов, Адамовић, Азарић, Антонић, Анђелковић,
Алексић, Араповић, Аврамов, Аврамовић. Бецин,
Блажин, Бјелица, Богојевић, Бошкић, Барбул,
Бранков, Бигин, Бојовић, Будимир, Боц,
Будимиц, Баника, Бунић, Барбић, Богојевић,
Бубњевић, Безбрадица, Будаков, Божин, Бисерчић,
Барна, Бабић, Бањац, Босанчић, Бувац.
Владулов, Вребац, Вујучић, Василић, Вукић,
Вујић, Вагала, Васин, Вучковић, Веселинов,
Врачар, Влајић, Вукобрат, Вујановић, Вуковић,
Вуков, Варга, Васиљевић, Врањеш, Васић,
Валентер, Војводић. Гвозден, Гиросан, Глођајевић,
Грујин, Гуслов, Глогиниц, Грујичић, Грабеж,
Гера, Грибз, Гавриловић, Гојевић, Глишин,
Грубин, Гаврилов, Грубанов, Граховац, Гајин,
Гаврић, Гавриловић, Глушац, Габоров, Галовић,
Гавранчић, Ганговљев, Глигорин, Грубор, Гарић,
Гиросан, Гогић, Гаур, Гајић. Давидов,
Докман, Дамјановић, Дамјанов, Дивљаков, Дардић,
Деретић, Дракулић, Даниловић, Дробац, Дакић,
Даничић, Детки, Димитрић, Дукић, Дунаи,
Дошлић, Драгић, Дринић, Дошлов, Дачевић,
Димитров, Дацин, Дуњић. Ђурђев, Ђурин,

 

Ђукин, Ђукић, Ђукановић, Ђорђевић, Ђенге,
Ђурђевић, Ђаковић. Егић, Ецим, Емрулаи,
Ерцег. Живин, Живков, Жеравица, Зивец,
Живојнов, Живанов, Живановић, Жежељ, Жунић,
Зераи, Зурко, Ждрња, Зарков. Зарин,
Зечевић, Закин, Зуберец, Зец, Зељковић,
Зукић, Зонаи, Заворка. Иванчевић, Ивин,
Изгеранов, Иванић, Илић, Илијев, Илисин,
Исаков. Јухас, Јовин, Јањић, Јездин,
Јовичић, Јокић, Јоцин, Јовић, Јовановић,
Јефтић, Јавор, Јерић, Јосин, Јанков,
Јојић, Јовандић, Јованић, Јеремић, Јовишевић,
Јованов, Јањос, Језданов, Јоргин, Јанковић.
Константиновић, Карањац, Коцкар, Костин, Коларић,
Крнић, Крсмановић, Крнета, Крстић, Којић,
Карлица, Кузмановић, Киш, Кокеза, Каленић,
Кљајић, Кинош, Каурин, Куруц, Константинов,
Копас, Костић, Ковачевић, Карац, Кусић,
Кондић, Копања, Крстин, Крајник, Кривокућа,
Каналас, Кордић, Клиначић, Кокора. Лаковић,
Лекин, Лазаров, Лукин, Лазин, Лазић,
Лакатуш, Лајко, Лазендић, Лазец, Лазаревић,
Лукић, Лазичић, Лујанов, Лудањи, Лакић,
Латиновић, Лисица, Ленер, Лилин. Марков,
Мађар, Милетин, Мијин, Мићовић, Миланков,

 

Милин, Мркшић, Мицин, Мацура, Мракић,
Максимов, Мартинов, Милошев, Мац, Миљуш,
Мержан, Марјанов, Миучин, Матејевић, Мурањи,
Месарош, Милекић, Милошевић, Мргат, Мишић,
Мишкељин, Милојевић, Мареља, Мандић, Мањин,
Маркановић, Манојловић, Марић, Међедовић, Макивић,
Малешевић, Марковић, Малиновић, Мијанџић, Милићев,
Мајор, Мајсторовић, Мишко, Милетин, Милојевић,
Микић, Мирков, Миксин, Матин, Мојсин,
Милошев, Матић, Милин, Мамић, Маринковић,
Марјановић, Миланковић, Милановић, Међед, Малешевић,
Молнар, Милованов, Миланов. Нинков, Николић,
Николин, Недин, Надин, Накомчић, Никић,
Ненадов, Николетић, Нађ, Немет, Никсановић,
Недељков, Никин, Нађалин, Нецин. Ожеговић,
Остојић, Обрадовић, Ормош, Опарница, Ољача.
Петровић, Перин, Павлов, Плавшић, Петров,
Попов, Петрус, Прокин, Пандуров, Петков,
Пекез, Позојевић, Пејић, Прпа, Пузовић,
Протић, Превијанац, Првулов, Павловић, Пантелић,
Прица, Пфајфер, Предојевић, Пиперски, Палтинуш,
Путник, Пролушић, Палалић, Патаки, Прокин,
Петрин, Проле, Пош. Радин, Ронто,
Рајлић, Рађен, Рисовић, Радовић, Ромин,
Радмило, Рајков, Ридин, Раданов, Радловачки,

 

Рајић, Рађенков, Радивојевић, Рјабакоњ, Радак,
Радаков, Рис, Ранков, Родић. Савин,
Секулин, Станимиров, Станков, Савићев, Стелкић,
Самору, Север, Сич, Стошић, Стојнић,
Стојшин, Стојшић, Стоиљковић, Стојанов, Сташевић,
Смиљанић, Савановић, Ступар, Славуј, Стоилков,
Станковић, Симин, Сечи, Стојин, Станић,
Станаћев, Савић, Стојичић, Стојићев, Сирар,
Стојков, Стојаковић, Стипановић, Сентин, Шереги,
Субин, Салма, Сладојевић. Тодоров, Томин,
Танин, Тешин, Тошић, Тодић, Томашевић,
Тодор, Трнинић, Тепић, Томовић, Тодојшин,
Тегелтија, Трњанов, Тодоровић, Тришић, Тот,
Тубић, Томић, Тркуља, Терзић, Топић,
Толчин, Трифунов, Тошин, Тица. Ћирин,
Ћулибрк, Ћирковић, Ћулум. Ференчев, Фазекаш,
Франција, Флорин, Фаранов, Фодор, Француски,
Фајерхолц, Фаркаш, Филипов. Хорват, Хоџић,
Холка, Ходик, Ханђа, Херасим, Холна,
Хриц, Хомоки. Црногорац, Цвејић, Цико,
Цобор, Цигановић, Цоња, Црвенков. Чојић,
Ћебеџић, Чавић. Спириданов, Шпирић, Шаран,
Шогоров, Шарац, Шошо, Шимон, Шумер,
Шпановић, Штевин, Шуковић, Штефик, Шкондрић.

 

Друштвени живот

Народни обичаји у Српској Црњи, као и у другим местима Баната полако се губе, мењају или сасвим нестају. Неки од њих су толико промењени да се једва могу распознати. Највише се одржавају верски обичаји који у Црњи имају дугу традицију а њихово даље одржавање, зависиће пре свега од младе генерације, која је слабо заинтересована за цркву и религију уопште.

За староседеоце Српске Црње, колонисти насељени после другог светског рата имају више назива. Највише их зову Лале, затим Банаћани, Староседеоци. Домороци и још неким мање познатим изразима. Сам назив Лале нису они измислили, већ је настало у XIX веку, кад су носили гаће од четири, шест и осам пола. То је била њихова ношња и на игранкама су се појављивали са чакширама, на којима су били украси, шаре у виду тулипана, лале. Зато су их назвали Лалама. Иако важе за мирољубиве људе, Лале у Српској Црњи имају обичај да носе брису (бритву). Тај обичај су они преузели од Мађара, за које се од давнина зна, да су носили нож, обично у чизми. Међутим, то треба схватити више као практичну потребу. Зна се да су Мађари у највећем броју живели по пустарама и салашима Црње и да им је нож био потребан у разним приликама. Код њих иначе, постоје и две пословице у вези с тим: Мађар ни пред кућу без брисе не излази / Бриса и у цркви ваља.

За досељенике после другог светског рата, који су се населили у Српској Црњи, од стране староседелаца постоје ови називи: Босанци, Дођоши, Брђани или Колонисти. Најчешћи израз је Босанци који се и данас употребљава.

Овде у Црњи расте већ трећа генерација и после више од четрдесет година, још увек чувају неке своје народне обичаје. Пошто су и једни и други Срби, имају много заједничких особина и сличних обичаја. Пре свега гостопримство које је јако развијено. Гости се радо дочекују и часте. Обично ракијом, кафом и мезетлуком код колониста, а код староседелаца још и колачима које често имају у кући.

У Српској Црњи се колонисти из Босанске Крајине врло радо и често рукују и више пута на дан, кад год се виде, док су Лале при сусретима суздржани. Посебно су у том смислу претерале жене из Српске Црње, које су у роду, такозване „прије“, које се љубе кад год се виде, па је то њихово љубакање превршило сваку меру и постало досадно.

Веома се поштују комшије, па је тако чест случај да Србин иде на Божић код Мађара а овај такође код њега. Може се слободно рећи да се у Српској Црњи староседеоци (Лале) и колонисти (Босанци), као и Мађари одлично слажу. Првих дана после колонизације није било баш тако, али временом су односи постали изузетно добри. За то су посебно заслужна разна удружења, ловачко друштво, ватрогасно друштво основано још 1848. године итд. Соколско друштво је основано 1921, фудбалски клуб 1922. године, а црњанско хорско друштво 1924. године.

Културно-забавни живот у селу између два рата највише је развијало Соколско друштво. Припремане су разне позоришне представе и игранке. Најпознатије место за забаве у Српској Црњи била је кућа Константиновића, где су се одржавале чувене игранке. У великој просторији код Константиновића одржавала се игранка, ту је био и билијар, пиће, а више пута годишње одржаване су велике забаве. Ту су долазили млади из Српске Црње а и старији да их гледају. На ову популарну игранку долазили су из свих околних места, па чак и из Великог Бечкерека. Забава је почињала у 13 часова поподне а завршавала се у 18 часова увече. На игранци се свирало и играло Мало коло, Велико коло, Влашка кола, Сељачице, Валцери а од 1918. године још и Жикино коло и Кукуњеште. Од осталих српских игара, које су се ређе играле, издвајају се Нумера и Шаренац, које су пуне вештих импровизација и украса. Игра у паровима звала се Мађарац. Ова се игра сматрала српском јер се играла на традиционалан начин, а назив јој је дошао од тога што се играла у паровима као код Мађара. Сличан је случај са игром Кетуш, чији назив долази од мађарске речи Кете-два (пар). Свирци су се мењали а најпознатији су били браћа Ђуркови (тамбураши) и Бранкови (хармоникаши и виолинисти). Касније су познати били Закини који су свирали у тамбуру, хармонику и бегеш. Влашке игре одлично је свирао Лолаћ. Игранке су се одржавале не само код Константиновића у кафани „Звезда“, већ и код Раде Миланковог.

Такође су била честа и прела која су се одржавала у појединим деловима села. Ту се певало и играло уз хармонику. Немци и њихова организација Културбунд, одржавали су своје забаве у кафанама, којих је у Немачкој Црњи било три.

Као што су се добро забављали по кафанама Црњани су знали и да много раде. Често су и помагали једни друге, што је данас ретко. Моба као обичај много је више развијена код колониста из Босанске Крајине него код староседелаца. Постоје две основне врсте мобе, једна за изградњу куће, која је развијена код свих Црњана а друга у обради земље која се задржала код колониста, док је код староседелаца практично изумрла. Један локални црњански обичај, је да Лале обуку свечана одела и седну у каруца, у која се упрегну парадни коњи. Коњи треба да су бесни и само да поскакују, а свирац не сме да стане. Тако упарађени возе се по сокацима Црње и певају бећарце, из чиста мира тј. без икаквог повода. То су обично момци који се „прате“ и на тај начин хоће да покажу да нису само на њиви.

Зна се да Црњани одувек добро једу и да су им јела без премца. То доказују и бројни надимци везани за јело. Некада се кувало у земљаним лонцима које су Црњани звали ГВОЗДЕЊАЦИ. Био је и леп хлеб са суваче, јели су се благдашњи резанци а у оџаку сушило се месо. Прављена су и разна пецива, као на пример плетенице. А позната је ЧЕСНИЦА која се прави за Божић, од тегљеног теста на листове. Између листова стављају се мед, самлевени ораси и суво грозђе. Чувен је и до данашњих дана одржаван у свим староседелачким породицама банатски недељни ручак звани РИМФЛАШ. Он се састоји од супе, кромпира, соса и меса, а на крају пожељни су колачи с маком и по могућству још и вино.

Ракија се у Црњи између два рата правила од дуда (дудара), од леба (лебара), од јечма, од ражи и од скоро сваког воћа. Данас се праве само две врсте ракије, комовица од грозђа и шљивовица од шљива. Некад се вино много више пило, нарочито између два рата, али откад нема винограда нема ни вина. Данас се у Црњи ипак највише пије пиво.

Какву су одећу носили Банаћани у XVIII веку показује један опис из 1774. године. Тада су сиромашнији Срби носили ткане кошуље и ланене чакшире. Имали су широк мађарски каиш са гомбама, шешир са напола подигнутим ободом или чојани качкет као хусари. Богатији Срби су зими носили бунду и чизме, а сиромашнији кожух од јагњеће коже или вунени кожух са капуљачом. Панталоне су биле од грубог материјала а на ногама су имали опанке. Половином XIX века, мушкарци су носили узане панталоне уз листове, опанке на ногама, преко капута огртач. Коса им је била дуга и падала је на рамена. На глави шешир са широким ободом а на лицу обавезни бркови.

Жене су носиле дугачке и широке сукње, а преко свега сукнени гуњ. Ту је и обавезна марама. Крајем XIX и почетком XX века народна ношња полако изумире. До краја првог светског рата потпуно је нестала. Последњи Црњани у гаћама од шест пола платна могли су се видети око 1910. године. У то време ношене су чакшире од сукна са гајтанима. Сукно се носило у Меленце на ваљање. Банатски шешир са широким ободом био је врло тежак и према сећању старих Црњана, када би их њихови родитељи тим шеширом ударили, јако је болело.

У замену за традиционалну, банатску народну ношњу, увели обичај ношења свечаног одела, који се одржао до данас. Оно се састоји од чојаних чакшира, плаве или црне боје, затим прслука са сребрним дугмадима и танким јанкелом. Преко тога долази долама са крагнама од страгана и страганска шубара на глави. На ногама чизме, скоро до колена, тврде саре.

Црњани имају и своје легенде које се могу чути од старијих жена. Оне се могу наћи и у стваралаштву црњанског књижевника Милете Јакшића, чија су дела инспирисана истинитим догађајима везаним за Црњу, легендама и сујеверјем. У приповеци „Светац који не помаже“ Милета Јакшић описује догађај који се десио у Црњи, када је крмача изуједала дете, и то баш на светац, па су га домаћини, због тог несрећног догађаја променили. Једну црњанску легенду, зебележио је а касније преточио у песму такође Милета Јакшић, давши јој име: „Легенда о глувонемој“. Ту се говори о једној девојчици, коју је понео у небо „ВИЈОР“, вртложни ветар, а затим је вратио на земљу. Да ли од ударца при повратку на земљу или од неке друге силе, тек девојчица, је остала глувонема. Од дечјих игара најчешће су играли „Каче“ и „Попике“. Кача је било кратко дрвце од око 15 цм, зашиљено на два краја. Стављало се попречно на плитко ископану рупу, и избацивано штапом према играчима. Ко од играча ухвати качу враћа је назад. Ако је нико не погоди, почиње ударање каче, тако да она одскочи, па се сачека на штап и тако што даље одбаци. На то се добијају поени, што више удараца и што већа даљина, више поена. Попике се играју тако што се повуче једна линија на земљи, а уз њу се поређа десетак деце са штаповима, које су бацали на дрво двадесетак метара удаљено од њих. Ако неко сруши дрво, сви брзо потрче да узму своје штапове а последњи остане Попикаш.

Момачке туче такође су биле честе, између два рата али и после другог светског рата. Тукли су се колонисти Босанци и становници Бојовића. То је био део нашег народног фолклора, а данас ни добре туче нема. Момачко, младалачко пражњење одувек је било присутно у Црњи. Некада је био обичај да, ако девојка неће за момка, ноћу јој кућу офарбају црном бојом. Седење на сокаку је веома раширена појава. За ту прилику Црњани имају направљене клупе пред кућом.

Староседеоци често на улици играју карте, нарочито недељом и празницима. За ту прилику износе се хоклице. Карте се највише играју на великом сокаку и на крају села.

Давање надимака веома је распрострањено у Српској Црњи. Надимци се дају људима, породицама и целим родовима, тако да се у обичном говору људи у Црњи по тим надимцима и разликују. Пошто је Црња веома старо насеље, породице су се јако разгранале, тако да данас у селу има много људи са истим презименима, па је практично немогуће наћи човека, ако се не зна надимак породице или лични надимак. Надимци се у Српској Црњи много више употребљавају код староседелаца. Посебан назив за њих је ШПИЦНАМЕ, што је свакако утицај немачког језика. Као што је већ речено надимци су пре свега потреба а затим и навика, обичај у селу.

Занимљиво је да, за разлику од староседелаца, колонисти из Босанске Крајине немају надимке, иако овде стасава већ трећа генерација. Међутим у разговору са старијим људима, колонистима, долази се до једног другог сазнања. Они су тамо, у свом родном крају, имали надимке, али су по доласку у Црњу то намерно прикрили, без обзира што је тај обичај нешто мање раширен него овде. Неки надимци донети из Босне су: Ногоње, Гароње, Главоње, Пувала, Кеткићи, Чарапићи, Барабићи, Керићи, Гарићи, Дворани, Лапуше, Курдуми, Звирановићи, Аматовићи, Вељановићи, Гугуновићи, Глигићи, Гарачићи и многи други до којих је тешко доћи јер се крију.

Колонисти су успели да се њихови надимци не рашире, пре свега јер су већина из различитих места Босанске Крајине. Они који су били из истог места, чували су једни друге уз прећутни споразум. Староседеоци (Лале) примају надимак мирно и без негодовања, иако су често врло непријатни и увредљиви. Али у сваком случају без оног гнева и осећања увређеног поноса као што је то случај са Босанцима и другим досељеницима из брдских крајева наше земље. Стари Црњански називи су веома занимљиви. Потичу чак с краја XVIII века, али је већина из XIX века. Обичај давања нових надимака за породице и фамилије постоји и данас.

Следи попис старих и нових надимака: 
Аванови, Атини, Ауцини, Агуцини, Ајдукови,
Абини Бајкини, Бусини, Брдарови, Будини,
Бранкови, Бунцерови, Баљитини, Бабикини, Бунбулови,
Бадини, Бецини, Буљини, Бамбини, Бели миш,
Бурини, Бегешари, Бикини, Бруцини, Бељини,
Бакини, Бирсоњини, Буђулови, Бурискини, Бели шваба,
Бубцови Валозански, Вардилови, Ваљушкови, Војасови,
Везирови, Восини, Владикини, Ватини, Врапцови
Гајићеви, Гвоздењакови, Глувакови, Грнчарићи, Голубице,
Генини, Гибанице, Габорови, Гонгини, Гускови,
Губерови, Грађини, Гигићеви, Гаџини Данкови,
Дивјакови, Диклини, Дацини, Дрндарини, Добројичини,
Дрлоњови, Дидини, Дебеле јевре, Денцови, Дангубини,
Дутини, Дртини Ђукичини, Ђуркини, Ђутуранови,
Ђулинцови, Ђуркови Зелини Зецови, Зађулови
Иватини, Изгеранови, Иваскови, Иванкучини Јевремови,
Јоргини, Јегрисани Кајгане, Курјакови, Корђосови,
Коркосови, Краћунови, Корнелијини, Кокошкови, Кришанови,
Кремерови, Кислице, Колачови, Крецини, Курцилови,
Кузини, Контрини, Костини, Касирови, Кадивичини,
Касапски, Какини, Кивцови, Куртини, Киличини,
Кумријини, Крушцови, Климпи, Калајџијини, Крајник,
Кокцини Лабосеви, Лекини, Лолаћеви, Лусини,
Лалисови, Лупулови, Лелини, Лудајини, Лабрњакови,

 

Лоскови, Левчини, Лотини Мађарови, Мувини,
Миочини, Милитарови, Максини, Мишкови, Мурцилови,
Мекађеви, Мрцини, Мандини, Масучини, Миланови,
Местерови, Мућкови, Меџини, Мрмцови, Модарови,
Мицошеви, Мајсторјоцини, Мадридини, Мојсини, Мањурци
Ненадови Панини, Пулини, Пупулинови, Пункишеви,
Пиргесови, Патријарови, Пабиркови, Попини, Пурдићеви,
Преслице, Петерђани, Пипичини, Прнцосини, Пикови,
Пинцини, Попивини, Пипини, Попарини, Полуголини,
Прдини, Прпељини, Пећкарови, Пурдини, Прдањцови,
Петрицини, Пајини, Паприкарови Ранини, Ридини,
Рутини, Риђини, Руђанови, Риђасови, Ремини,
Ритарови, Рокосанови Сандини, Сараволци, Стојшини,
Сентини, Соларови, Смокварови, Спајински, Субини,
Свиланови, Сигурани Таскови, Тентини, Тујке,
Труцулови, Тромфирови, Трпанови, Тинини, Тутушкини,
Троњацини Флинтерови, Фецкови, Феркови, Ференцови,
Фулфанцови, Финфорови, Форфељини, Флорини, Факовини
Хрчкови, Хићини Цирјакови, Црцини, Црквењакови,
Цукини, Чундрилови, Цукросови, Цукалалини Чакини,
Чачкасови, Чорбини, Чојићеви, Чиркини, Чарадини,
Часпасојини, Чапетрови, Чамитрови, Чакристини, Чедомирови,
Чепагини, Ченејци, Чобанови, Чертини, Чардасови,
Чењини, Ћеканцови, Чичилови, Чутурини, Чуцилови,
Чалилови, Чикосови, Чикличини, Чањикини, Чечерини,

 

Чобини Шашини, Шмрканови, Шокини, Штудентини,
Шутулови, Шеприни, Шонћини, Шелини, Шинтерови,
Штукини, Шкрњилови, Шоћкалови, Шушкови, Шукерови,
Шегрини, Штрајцарови, Шњепцови, Шегодини, Штујкини,
Шуцини, Шлајберови.

 

Како су ове породице добиле надимке и зашто, тешко је рећи за сваки од њих посебно, мада је за неке очигледно како су настали, а скоро сви су веома занимљиви. У зависности од чега потичу, надимци се могу поделити на неколико група:

 

1) Надимци у вези са јелом: 2) Надимци животињског порекла: 
Гибанице, Зецови,
Киселице, Врапцови,
Кајгане, Хрчкови,
Колачови, Бели миш,
Ваљушкови, Кокошкови,
Чорбини, Штукини (рибе),
Попарини, Голубице,
Лудајини, Пипицини (кокош),
Смокварови, Бушини (раса говеда),
Ташкови, Буљини (сове),
Цукросови (шећерни) Гускови,
Ћуркови,
Бувцови.

 

3) Надимци према занимању:  4) Надимци према особинама: 
Касапски, Шмрканови,
Мештерови (мајстори), Флинтерови (луталице),
Милитарови (војници), Свиланови (свилени),
Грнчарици, Модарови,
Патријарови, Мућкови,
Владикини, Мекаћеви,
Спајински, Глувакови,
Чобанови, Гвоздењакови,
Штудентини, Дангубини
Шинтерови,
Бегешари,
Паприкарови,
Калајџијини,
Црквењакови,
Чикошови

 

5) Надимци према неком месту или крају: 
Валозански,
Јегришанови,
Кришанови,
Ердељанови,
Мађарови,
Петерђани,
Рокошанови,
Ченејци,
Сараволци

 

Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

 

 


Коментари (10)

  • Jovin Ivica

    Eto posto videh da nemate podatke o nasoj slavi resih da napisem koji red.
    Mi smo Lolacevi a prezivamo se kao sto i sami napisaste Jovin. Ja sam od Save lolaca , najstarijeg sina Branka
    Mi slavimo Sv. Vasilija Velikog

    Одговори
  • vojislav ananić

    К А Ш Т Е Л

    Дворац Нојхаузен је изграђен 1943. године за потребе високих официра немачке окупационе војске на Балкану, тачније за генерала Нојхаузена и његову породицу, а по неким тврђењима чак и за Хермана Геринга. Дворац је анахрон у односу на актуелну архитектуру и стилове тог времена, иако је у основи примењен архитектонски образац класицистичког дворца, са свим његовим одликама. Очито је да је архитекта знао добро свој занат и да је имао у виду ко је наручилац. Томе у прилог иду и сви остали елементи од уграђеног луксузног материјала, првокласне столарије, храстовине до ружичастог мермера итд. У склопу дворца се налази и неколико економских објеката, а цео комплекс је ограђен. Објекат је власништво земљорадничке задруге „Јакшићево“ и данас се користи као ресторан са преноћиштем. Зграда дворца је у добром стању, као и парк око ње. Дворац је евидентирано културно добро.

    https://www.youtube.com/watch?v=KyLYjoA9iqE

    Одговори
  • vojislav ananić

    СРПСКА ЦРЊА – ЂУРИНА ВАРОШ

    Српска Црња, село слично по скоро свему многим војвођанским селима, није се утопила и остала безлични део ових простора. Негујући заоставштину и успомену на знаменитог житеља, Српска Црња је препознатљивија и у јавности присутнија од других сличних места. Не знам да ли добро судим, али ми се чини да је пресудни тренутак за изградњу такве, препознатљиве Српске Црње било установљење Музеја – родне куће Ђуре Јакшића убрзо после II светског рата.

    Наравно, без труда и пре свега посвећених носилаца тог посла, не би било резултата. И текстови које овде користим су део тог труда и ентузијазма. Одредница о Српској Црњи на Википедији је најкомплетнији приказ неког места на који сам наишао; толико обиман и садржајан да сам га морао знатно скраћивати како би се уклопио у расположив простор овде.

    “Српска Црња је равничарско село које се налази у централно-источном Банату, уз саму границу са Румунијом, јужно од Кикинде, северо-источно од Зрењанина и северно од Вршца. Према попису становништва из 2002. године Српска Црња има 4.379 становника. Већину чине Срби.“ (Википедија)

    “Српска Црња се први пут помиње у средњем веку (1373. год.), под именом Чорна… Царски војници и граничари (милитари), који су учествовали у борбама против Турака код Сланкамена (1691.), Српске Црње (1696.) и Сенте (1697.), населили су се 1698. године у Црњи. Тада је насељено 13 породичних задруга Срба и Црногораца. Многе црњанске породице воде порекло од ових граничара (милитара), који су протеравши Турке дошли на црњанску греду.

    Почетком XVIII века (1716.) у Црњу долазе аустријски инжењери, који премеравају хатар и формирају насеље и улице, ушоравају куће, које су биле разбацане на све стране. Од 1718. године Црња више није под турском управом, већ припада Аустрији. Године 1753. извршена је колонизација Црње. Из места Семиаљ (данас у Румунији) пресељено је 68 српских породица, са око 500 чланова, а са њима и мањи број Румуна. Крајем XVIII века (1790.), насељено је на западној страни Црње 55 породица Немаца из Жомбоља. Од тада се стари, већи део насеља зове Српска Црња, а нови Немачка Црња. У то време пуковник Чеконић, пореклом Хрват, прво добија за заслуге а затим купује највећи део хатара Српске Црње.“ (Википедија)

    Школа

    “Као насеље први пут се помиње 1373. године, што не искључује могућност да је и раније постојало. У то време Банат је био насељен претежно Србима (Рашанима) а у XV веку називан је РАЦОРСАГ. Положај насеља је био врло важан за одржање. Црња (ЧЕРНА) како се у то време звала, налазила се на земљишту нешто вишем од околине, које се протезало у виду греде, правцем североисток-југозапад, па је једно време називана ЦРНА ГРЕДА.
    … … О томе како се живело у Старом селишту, нема никаквих података, па се може претпоставити да су главна занимања била: сточарство, лов и риболов. Све до доласка Турака у Банат, половином XVI века, то је непознат део историје Српске Црње.

    У време турске власти Црња је била знатно насеље, а то је остало све до одласка Турака. Да је била веће насеље доказује и један попис становништва из 1660. године. .. Пошто је у то време насеље имало попа, сигурно је имало и цркву, која се налазила у земуници мало већој од осталих.

    У народној традицији која се преноси све до данас, за време Турака је у хатару Црње постојао простор за скривање. Ту су долазили сви који нису хтели да плате порез (харач), да иду у војску или из неког другог разлога. Обично је то била трском зарасла мочвара, рит или доље у забаченом делу хатара. У Црњи су за скривање служили потези као што су Збегалиште или Буџак. Брегови су били погодни за осматрање и јављање кад долазе, не само Турци, него и крадљивци коња, пљачкаши или нека друга опасност.

    … Становници Црње, нови и стари, живе у некој врсти полуномадизма, пландујући по узвишенијим местима, гредама са пашама за многобројну стоку. Мушкарци се баве ловом, сточарством и прављењем путрика (земуница), а жене праве грнчарију, обрађују копачки земљу тек за исхрану хлебом, сеју кудељу, перу вуну, ткају и бојадишу сукна.

    Земунице су биле разбацане по греди и тек кад је 1716. године нова власт (аустријска) дозволила званично, да се праве нове куће – Црњани су то и учинили, али опет на свој начин. То је било без икаквог реда, па су аустријски инжењери, који су те године дошли у Црњу, морали да исправе улице. У томе никада нису успели, јер многи нису хтели да помере куће, па је такав распоред кућа у неким улицама остао до данашњих дана.“ (ИЗ ПРОШЛОСТИ СРПСКЕ ЦРЊЕ – Небојша Фаранов)

    Стара школа

    “Зграда основне школе „Ђура Јакшић“
    Први подаци о постојању школе у Српској Црњи су из 1778. године. У државном извештају стоји да је школска зграда у лошем стању и да је склона паду. Учитељ је био Ранко Гавриловић, а школа се налазила поред цркве. Године 1894. изграђена је нова зграда, од тврдог материјала, са лепо урађеном фасадом, која се и данас користи.“ (Википедија)

    “Банат је званично припао Аустрији тек 1718. године, али су Аустријанци већ 1716. а нарочито 1717. године, почели да спроводе своју политику унапређења привредно заосталог Баната. Пошто је извршен попис становништва 1717. године – урађене су припреме за колонизацију. Први војнички и грађански гувернер Баната био је коњички генерал гроф Клаудиус Флоримунд Мерси, који је направиo план конолизације.

    Према Мерсијевом плану конолизације прво би били насељени Немци, као носиоци пољопривредне производње, јер су они претежно земљорадници, док су Срби као и Румуни склони сточарству, нарочито Румуни који су то од старине. За Србе који су већ насељени од раније у Банату, и били познати као добри царски војници (милитари), било је предвиђено да пређу на земљорадњу, што се касније показало као тешка промена, па су многи то одбили.

    Французи и Шпанци су насељавани због гајења винове лозе, изградњу путева и канала, али их је болест маларија покосила уништивши њихова насеља у Банату, као што су Шарлевил, Нова Барцелонa и друга. Мађари су пре свега били познати као добри одгајивачи дувана (Кертиси) и као баштовани. Као добри повртари насељавани су и Бугари у неколико насеља. И тако даље, текао је овај план колонизације кроз цео XVIII век.

    После Аустро-угарског рата 1740. године у Банату је дошло до знатних етничких промена. Царица Марија Терезија, коначно је удовољила захтевима Мађарског племства и поступно укинула војну границу на Моришу и Тиси, коју је у великој мери чинило српско становништво. Поступно укидање границе трајало је од 1741. до 1751. године, а Срби граничари (милитари) тешко су се прилагођавали новом занимању – земљорадњи.

    Због тога је долазило до великих премештања и сеоба читавих села. Спахије и земљопоседници давали су разне привилегије кметовима само да би привукли радну снагу на своје поседе. Црњански хатар био је углавном састављен од великих пашњака, па је тадашњи власник Црње Станиславић, доводио са подножја Карпата Румуне који су били познати сточари, као и све друге који су хтели да дођу и плаћају испашу стоке.“ (ИЗ ПРОШЛОСТИ СРПСКЕ ЦРЊЕ – Небојша Фаранов)

    Дом културе, библиотека, споменик Ђури Јакшићу са сликарским прибором у рукама

    Споменик Ђури Јакшићу

    Приликом прославе 150 година рођења Ђуре Јакшића (1832 – 1982.), подигнут је велики споменик, на простору испред дома културе и библиотеке. Споменик је израдио Александар Зарин. Те године (1982.) „Ђурини дани – Липарске вечери“ трајале су 15 дана.“ (Википедија)

    “…У XX веку (1920.) основано је ново насеље, северно од Српске Црње, под називом Војвода Бојовић. Насељавање је извршено у периоду 1920 – 1924. (?), када је изграђено 400 кућа. У њих се уселило 30 добровољачких породица из Првог светског рата, остало су били колонисти из Црње, Кларије и Румуније. Последња колонизација Српске Црње, била је 1945. године, када се у напуштене немачке куће уселило 400 српских породица, са 2.000 чланова из босанске Крајине (околина Кључа и Мркоњић Града). После Другог светског рата, сва три насеља: Српска Црња, Немачка Црња и Војвода Бојовић, спојена су у једно под називом: Српска Црња.“ (Википедија)

    Споменик жртвама фашизма и борцима НОБ је на библиотеци.

    Народна библиотека Ђура Јакшић

    Сиромашто је седамдесетих година XIX века било тако велико да је бечкеречки лист ТОРОНТАЛ сматрао потребним да се јавно обрати влади са захтевом да преузме енергичне мере за ублажење тог зла, ако већ не може да га реши. Апел је остао без икаквог одзива…

    Због тешког положаја радника и сељака јављају се, у Банату, организовани отпори велепоседницима. У Црњи, која тада броји 7500 становника, тај отпор је веома велики. Незадовољство сељака било је велико и у свим осталим селима у околини: Мађарској Црњи, Торди, Руском Селу и Тоби. Ситуација у Тоби је била изузетно тешка тако да је 1898. године у њој избила побуна. Епилог је био: неколико мртвих и знатно више рањених. Дошло је до праве битке између народа и жандарма. Само је војска успела да успостави ред и мир у селу. Због побуне у Тоби војска је заузела сва околна села и међу њима и Српску Црњу.“(ИЗ ПРОШЛОСТИ СРПСКЕ ЦРЊЕ – Небојша Фаранов)

    Родна кућа – музеј Ђуре Јакшића је у центру села.

    “Кућа у којој је данас смештен Музеј Ђура Јакшић често је до данас мењала власнике и функције. После смрти Дионисија Јакшића кућа је припала најмлађем сину Венијамину, свештенику у Црњи. После смрти Венијамина Јакшића, кућа је припала држави. у њој је 1919. отворена прва библиотека и читаоница у Српској Црњи. Године 1932. приликом прославе стоте године од рођења Ђуре Јакшића тадашња општина Српска Црња је поставила на ову кућу спомен-плочу која и данас овде стоји. Неколико година касније 18. маја 1939. године свечано је откривен рељеф са ликом Ђуре Јакшића и смештен изнад спомен-плоче. (Википедија)

    Пред Други светски рат у овој кући је била смештена пошта, а за време рата овде је било седиште немачке полиције. Немци су тада скинули и спомен-плочу и рељеф са Ђуриним ликом.

    Прва одлука о отварању музеја посвећеног Ђури Јакшићу донета је 5. децембра 1944. године. Музеј није отворен тада, већ 5. октобра 1952. године.“ (Википедија)

    Александар Олћан – Баца, запослен у библиотеци и одговорно лице музеја, отворио је и показао ми музеј иако тада није био отворен за посетиоце.

    “Родна кућа Ђуре Јакшића стављена је под заштиту 1956. године. Одлуку о оснивању Спомен-музеја Ђуре Јакшића донела је Скупштина општине Српска Црња 1957…У једној соби су изложене копије докумената и фотографија, изводи из дневне стампе, књиге и ноте…

    Другу поставку урадио је Народни музеј Зрењанин у Зрењанину 1962. године у оквиру првих „Липарских вечери“ које су садржале низ културних манифестација, позоришних представа, изложби и концерата. Изложбени простор музеја има три собе. Садашњу поставку урадио је Народни музеј Зрењанин 1981. године…“ (Википедија)

    Гробови Јакшића (Ђура је сахрањен у Београду).

    “Отац песника Ђуре Јакшића, Дионисије Јакшић (1806—1878), сеоски свештеник, био је интелектуалац, високообразован и културан човек. Имао је разумевање за музику, сликарство (о томе постоји сведочанство Ђуре Јакшића), па и за литературу. Још као младић, у ђачким данима, окушавао се у »стихотворству«. Своје пуно схватање културе манифестовао је и тиме што је, мада уз највеће материјално напрезање и жртве, школовао својих пет синова: Ђуру, Максима, Марка, Јована и Веминијана. Сва браћа, као и синовци Ђуре Јакшића, истакли су се у политичком и јавном животу Војводине. Милета Јакшић (1863—1935), мада му је дефинитивно признато угледно место у српској литератури, некако стално је остао у сенци овог стрица Ђуре…“ (Из брошуре музеја)

    Кућа Константиновића

    “Кућа Константиновића је стара скоро 200 година, а значајна је по томе што се у њој налазила чувена кафана „Звезда“. Ту се од друге половине XIX века, па све до шездесетих година XX века одвијао културно-забавни живот Српске Црње. У њој су се одржавале чувене игранке, између два рата. У XIX веку испред зграде је постојао велики трг где су се одржавали сви скупови Црњана, тако да је она била нека врста градске куће.“ (Википедија)

    Биста Ђуре Јакшића

    Биста Ђуре Јакшића постављена је 5. октобра 1952. године на тргу испред кафане „Звезда“, преко пута родне куће, а данас се налази у парку. Бисту је урадио вајар Александар Зарин, рођен у Српској Црњи. Постављена је на постамент на коме је пре рата, само две године (1939 – 1941.), стајало бронзано попрсје Краља Александра Карађорђевића.“ (Википедија)

    Спска православна црква

    О времену градње храма у Српској Црњи постоји недоумица. Према С. Боровском, сазидан је 1775. Међутим, запис у картуши испод царских двери, пронађен приликом обнове цркве 1892, говори да је црква подигнута 1788.
    Осамнаест икона на иконостасу, на певницама и троновима из 1853. рад су Ђуре Јакшића, најзначајнијег сликара српског романтизма. Иако припадају његовим раним радовима, у којима је осетна тенденција да се постигне сличност са иконама Константина Данила, црњанске иконе значајне су међу релативно малобројним Јакшићевим делима из области црквеног сликарства. Ђура Јакшић је током 1852. и 1853. године започео замену икона, али није замисао извео до краја.“ (Википедија)

    Отац Бојан Туро и супруга дошли су, отворили и показали цркву иако ја нисам неки посебан, више, пролазник кроз Црњу.

    Римокатоличка, ‘Швапска’ црква

    Кастел

    Пет стотина јутара најплодније банатске земље, које је 150 година било власништво породице грофова Чеконића да би га последњи гроф из те лозе, Шандор Чеконић, због дуга на коцки 1934. године продао зрењанинском лекару Александру Сајовићу, Јевреју, припадао је немачком генералу Нојхаузену јер су Сајовићи, бежећи пред немачком репресијом, напустили Југославију.

    Немачки генерал Франц Нојхаузен изградио је 1943. године дворац – Кастел. Архитекта је био Рус-заробљеник. Дворац је генералу служио као летњиковац.
    Године 1981. претворен је у мотел са рестораном и четрдесет лежаја у 16 соба.“ (Википедија)

    “… свако ко је некада живео у Црњи, сигурно има више лепих, него ружних утисака које је понео из периода проведеног у њој. Поред сијасет импресија, издвојићу оне најупечатљивије које могу уједно бити и најјаснија слика, и најсадржајније слово, о Црњанима, Српској Црњи и начину живота у њој. А ту је следеће, по чему је Црња посебна и јединствена: Црњани су се некако увек разликовали од мештана околних села, и сви су их сматрали за другачије, и само себи својствене људе. У Црњи је увек постојала, најинтересантнија, подела између колониста(Босанаца) и староседелаца (Лала), која је, најмаштовитије, била оивичена хумором посебне врсте и читав тај „ривалитет“ је био, и јесте, нешто посебно лепо и у њему се уживало, за разлику од многих других места са оваквом врстом „поделе“. Доброћудност и инспирација, обе ове стране, нигде још није тако јасно виђена. Укратко, то је и највеће богатсво овог места.“ (Википедија)

    Одговори
  • Defendor

    СРПСКИ ЦРЊА

    Српска Црња се налази у централно-источном Банату, уз границу са Румунијом, јужно од Кикинде, североистоку и северу Зрењанина. Према попису из 2002. године, Српска Црња има 4.379 становника. Срби већина.

    Српска Црња се први пут помиње у средњем веку (1373 год.), Под називом Цорн Империал војника и граничара (Милитари), који су учествовали у борбама против Турака у Сланкамену (1691), Српске Црње (1696 .) и Сенте (1697), населили су се 1698. Онда се настанило 13 породица задруга Срба и Црногораца. Многе Црњанске породице потичу од ових граничара (Милитара), који су потискујући Турке дошли у Црњанску пречку.

    Почетком XVIII века (1716) долазе аустријски инжењери, који премеравају и формирају село и улице, ушоравају куће, које су разбацане на све стране. Од 1718. године је више под турском влашћу, али припада Аустрији. У 1753. извршена је колонизација Црње. Од града Сентмихаљ (данас у Румунији), пребацили су 68 српских породица са око 500 чланова, а са њима је мали број Румуна. Крајем осамнаестог века (1790), сели на западној страни Црње 55 породица Немаца из Жомбоља. Од тада је већина старог насеља под називом Српска Црња, а нови Немачка Црња. У то време пуковник Чеконић, пореклом Хрват, у највећем делу хатара Српске Црње.

    Као насеље први пут се помиње 1373. године, што не искључује могућност да је и раније постојало. У то време Банат је био насељен претежно Србима (Рашанима) а у XV веку називан је RACORSAG. Положај насеља је био врло важан за одржање. Црња (СZERNA) како се у то време звала, налазила се на земљишту нешто вишем од околине, које се протезало у виду греде, правцем североисток-југозапад, па је једно време називана ЦРНА ГРЕДА.

    О томе како се живело у Старом селишту, нема никаквих података, па се може претпоставити да су главна занимања била: сточарство, лов и риболов. Све до доласка Турака у Банат, половином XVI века, то је непознат део историје Српске Црње.

    У време турске власти Црња је била знатно насеље, а то је остало све до одласка Турака. Да је била веће насеље доказује и један попис становништва из 1660. године. Пошто је у то време насеље имало попа, сигурно је имало и цркву, која се налазила у зeмуници мало већој од осталих.

    У народној традицији која се преноси све до данас, за време Турака је у хатару Црње постојао простор за скривање. Ту су долазили сви који нису хтели да плате порез (харач), да иду у војску или из неког другог разлога. Обично је то била трском зарасла мочвара, рит или доље у забаченом делу хатара. У Црњи су за скривање служили потези као што су Збегалиште или Буџак. Брегови су били погодни за осматрање и јављање кад долазе, не само Турци, него и крадљивци коња, пљачкаши или нека друга опасност.

    Становници Црње, нови и стари, живе у некој врсти полуномадизма, пландујући по узвишенијим местима, гредама са пашама за многобројну стоку. Мушкарци се баве ловом, сточарством и прављењем путрика (земуница), а жене праве грнчарију, обрађују копачки земљу тек за исхрану хлебом, сеју кудељу, перу вуну, ткају и бојадишу сукна.

    Земунице су биле разбацане по греди и тек кад је 1716. године нова власт (аустријска) дозволила званично, да се праве нове куће – Црњани су то и учинили, али опет на свој начин. То је било без икаквог реда, па су аустријски инжењери, који су те године дошли у Црњу, морали да исправе улице. У томе никада нису успели, јер многи нису хтели да помере куће, па је такав распоред кућа у неким улицама остао до данашњих дана.

    Први подаци о постојању школа у Српској Црњи су од 1778. У извештају се наводи да је школска зграда била у лошем стању и да је склона да пада. Наставник је Ранко Гавриловић, а школа се налазила поред цркве.
    1894. Изграђена је нова зграда, од тврдог материјала, са лепо урађеном фасадом, која се и данас користи.

    Банат је формално приложен у Аустрији само у 1718., али Аустријанци већ у 1716. и посебно у 1717. години, почињу да спроводе своју политику побољшања економски заосталог Баната. Извршила је попис становништва 1717. године – извршене су припреме за колонизацију. Први војни и цивилни гувернер Баната био генерал, Клаудије Мерси.

    Према Мерсијевом плану конолизације прво се насељавају Немци, као носиоци пољопривредне производње, јер су углавном пољопривредници, док су Срби и Румуни имају тенденцију стоке, нарочито Румуни који су од старина. За Србе који су већ насељени од раније у Банату, и били су познати као добри царски војници (Милитари), требало је да пређу на пољопривреду, које се касније показало да је тешка промена, и многи су одбили.

    Французи и Шпанци су населили за виноградарство, изградњу путева и канала, али је маларија покосила уништила своја села у Банату, као што су Шарлевил, Нова Барселона и друга.
    Мађари су углавном били познати као добри одгајивачи дувана и као вртлари. Као добри узгајивачи поврћа населили су Бугаре у неколико насеља. И тако даље, тече тај план колонизације током XVIII века.

    Након аустроугарскog рата у 1740. у Банату је дошло до значајне етничке промене. Царица Марија Терезија, коначно у складу са захтевима мађарског племства и поставља војну границу на Морис и Тису, коју је у великој мери чинило српско становништво. Постепено границе одрживости пало је од 1741 до 1751. године, а српски граничари (Милитари) се не слажу са новим занимањем – за пољопривреду.

    Ово је довело до великих пресељења и миграције читавих села. Спахије и земљопоседници дају разне привилегије кметовима само да привуку радну снагу на својим имањима. Црња је углавном састављена од великих пашњака, тако да је онда власник Црње Станиславић, довео од Карпата Румуне који су били познати пољопривредници, као и све остале који су желели да дођу и плате за сточну испашу.

    Приликом прославе 150 година рођења Ђуре Јакшића (1832. – 1982.), подигнут је велики споменик, на простору испред Дома културе и библиотеке. Споменик је израдио Александар Зарин. Те године (1982.) „Ђурини дани – Липарске вечери“ трајале су 15 дана.

    1920. основано је ново село, северно од Српске Црње, под називом Војвода Бојовић. Насељавање је извршено у периоду 1920. – 1924. (?), Када је изграђено 400 кућа. У њих се уселило 30 добровољачких породица из Првог светског рата, остало су били колонисти из Црње, Кларије и Румуније. Последња колонизација Српски Црње, била је 1945. године, када се у напуштене немачке куће уселило 400 српских породица, са 2.000 чланова из Босанске Крајине (околина Кључа и Мркоњићграда). После Другог светског рата, сва три места: Српска Црња, Немачка Црња и Војвода Бојовић, спојена су у једно под називом: Српска Црња.

    Сиромаштво је седамдесетих година XIX века било тако велико да је бечкеречки лист ТОРОНТАЛ сматрао потребним да се јавно обрати влади са захтевом да преузме енергичне мере за ублажење тог зла, ако већ не може да га реши. Апел је остао без икаквог одзива.

    Због тешког положаја радника и сељака јављају се, у Банату, организовани отпори велепоседницима. У Црњи, која тада броји 7500 становника, тај отпор је веома велики. Незадовољство сељака било је велико и у свим осталим селима у околини: Мађарској Црњи, Торди, Руском Селу и Тоби. Ситуација у Тоби је била изузетно тешка тако да је 1898. године у њој избила побуна. Епилог је био: неколико мртвих и знатно више рањених. Дошло је до праве битке између народа и жандарма. Само је војска успела да успостави ред и мир у селу. Због побуне у Тоби војска је заузела сва околна села и међу њима и Српску Црњу.

    Кућа у којој је данас смештен Музеј Ђуре Јакшића често је до данас променила власнике и функције. Након смрти Дионисија Јакшића кућа је отишла најмлађем сину, Бењамину, свештенику. После смрти Бењамина Јакшића, кућа је дата земљи. У њој је 1919. отворена прва библиотека и читаоница у Српској Црњи. Године 1932, током прославе стогодишњице рођења Ђуре Јакшића бивша српска општина Црње положе на овој кући плакету која још увек стоји овде. Неколико година касније, 18. маја 1939. године свечано је откривена са ликом Ђуре Јакшића и стављена изнад спомена.

    Пре Другог светског рата у овој кући се налазила пошта, али током рата био је седиште немачке полиције. Немци су тада уклонили и плакету.

    Прва одлука да се отвори музеј посвећен Ђури Јакшићу донета је 5. децембра 1944. Музеј није отворен тада, већ 5. октобра 1952. године.
    Место рођења Ђуре Јакшића стављено је под заштиту 1956. године. Одлука о оснивању меморијалног музеја Ђуре Јакшића је усвојила Скупштина општине Српска Црња 1957. У једној просторији су изложене копије докумената и фотографија, копије дневне штампе, књига и белешке.

    Другу поставку је урадио Народном музеј у Зрењанину 1962. године, у оквиру првих „Липарских вечери“, које садрже низ културних дешавања, позоришне представе, изложбе и концерте.
    У изложбеном простору, музеј има три собе. Тренутно подешавање је урадио Народни музеј у Зрењанину 1981. Године.

    Отац песника Ђуре Јакшића, Дионисије Јакшић (1806—1878), сеоски свештеник, био је интелектуалац, високообразован и културан човек. Имао је разумевање за музику, сликарство (о томе постоји сведочанство Ђуре Јакшића), па и за литературу. Још као младић, у ђачким данима, окушавао се у »стихотворству«. Своје пуно схватање културе манифестовао је и тиме што је, мада уз највеће материјално напрезање и жртве, школовао својих пет синова: Ђуру, Максима, Марка, Јована и Веминијана. Сва браћа, као и синовци Ђуре Јаkшића, истакли су се у политичком и јавном животу Војводине. Милета Јакшић (1863—1935), мада му је дефинитивно признато угледно место у српској литератури, некако стално је остао у сенци овог стрица Ђуре.

    Кућа Константиновић, је стара скоро 200 година, али је значајна по томе што држи чувени кафе „Звезда“. Овде је у другој половини XIX века и шездесетих година двадесетог века било место културе и забаве Српске Црње. Ту је одржаван чувени плес између два рата. У деветнаестом веку испред зграде је било велико тржиште, где су Црњани одржавали све састанке.

    Биста Ђуре Јакшића је постављена 5. октобра 1952. године на тргу испред ресторана „Стар“, преко пута куће рођења, сада се налази у парку. Бисту је урадио вајар Александар Зарин, рођен у Српској Црњи. Постављена је на пиједестал на коме је пре рата, само две године (1939 – 1941), стајала бронзана биста краља Александра Карађорђевића.

    О времену изградње храма у Српској Црњи постоје проблеми. Према С. Боровском, саграђена је 1775. године. Међутим, записник о кертриџу под царске двери, пронађен приликом обнове цркве 1892. године, каже да је црква саграђена у 1788.

    Осамнаест икона, хорова и престола од 1853. ради као Ђуре Јакшића, најважнијег сликара српског романтизма. Иако они припадају својим раним радовима, у којима је жива тенденција да се постигне сличност са иконама Константина Данила, црњанске иконе су значајне међу релативно малим бројем Јакшића у области црквеног сликарства. Током 1852. и 1853. године започела је замена икона, али идеја није доведена до краја.

    Пет стотина хектара најплодније земље Баната, која је 150 година била у власништву породице Чеконића до последње тачке тог имена, Шандор Чеконић, због дуга је 1934. продато је доктору Александру Сајовићу, Јеврејину, припало је немачком генералу Нојхаузену јер је Сајовић бежао пред немачком репресијом из Југославије.

    За немачког генерала Франца Нојхаузена је саграђен 1943. године дворац Каштел. Архитекта је био руски-затвореник. Дворац је служио као летњиковац.
    Године 1981. Претворен је у мотел са рестораном и четрдесет кревета у 16 соба.

    Црњани се некако увек разликовали од становника околних села, и сви они сматрају да се разликују. Карактеристични људи Црње и даље постоје. Најинтересантнија је подела између колониста (Бошњака) и староседелаца (Лала).

    Одговори
  • vojislav ananić

    Црња

    Припадала је Тамишкој жупанији. Забележена je 1373. Као Црњаја (Чрња) забележена је у крушевском поменику. 1660 забележени су: поп Богдан, Ранит, Продан Голић, Вукоман, Фијат, Ђурађ, Максим Вујић, Грујица, Милош Фигетски. 1753 означена је као српско-румунско насеље. 1773 имала је 154 дома. — Мађарска Црња настала је на месту ранијег српског насеља Бозитова. Населио ју је гроф Јозеф Чекоњић Мађарима баштованима из околине Сегедина. Потеси: Бозитово, Дуге ливаде, Ливада, Мале пиваре, Паори, Поклон, Рит, Сигет.
    Улице (,,шорови“): Барски шор, Шећерски шор, Букачев шор, Гробљански шор, Кратки шор, Лепи шор, Лолин шор, Мали шор, Раскршће, Три кључа шор, Футошки шор, Цигански шор.
    У Црњи су се родили: Ђура Јакшић, сликар и песник (1832 — Београд 1878); и Милета Јакшић, песник (1869 — Београд 1937).

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Историјски развој насељеног места Српска Црња

    По времену постанка Српска Црња припада групи најстаријих насеља у Војводини. Писани споменицима говоре да се ово насеље први пут помиње 1373. год. Најпре је са једне пустаре досељено 68 српских породица, а затим се насеље постепено проширивало. У великој бици, која је на овом простору вођена 1696. год. између аустроугарске војске и Турака, село је скоро потпуно уништено. За релативно кратко време ово насеље је поново обновљено српским живљем. У XVIII веку гроф Чекоњић је овде доселио Немце и у мањем броју Мађаре. Немци су формирали нови део насеља под називом Немачка Црња, а Мађари су се насељавали знатно јужније, формирајући насеље Мађарска Црња – садашња Нова Црња. Немци су се досељавали у два наврата и њихов број је знатно растао. Крајем Другог светског рата и после његовог завршетка дошло до значајних промена у саставу становништва. Немци су се иселили, а на њихово место дошло је наше становништво из Босанске Крајине. Највећа колонизација извршена је у Српској Црњи, децембра 1945. год. када је насељено 396 породица из Босанске Крајине. Крајишници потичу из околине Кључа, Мркоњићграда, Босанског Новог, Санског Моста, Босанске Дубице, Босанског Петровца и Бихаћа.
    Насеље Српска Црња старо је више од 600 година и у својој дугој историји врло често је мењала становништво. У њој су од 1373. год. до данас, досељавали се, живели и одлазили Срби, Мађари, Румуни, Немци, Роми и други народи. Седам већих и три мање колонизације до сада само су допуњавале број становика јер се Српска Црња од свог постанка до данас, никада није расељавала. У својој прошлости насеље је неколико пута мењало назив. Прва насеобина на локацији садашње Српске Црње звала се Старо Селиште, затим Черња, Црна Греда, па Олеш или Олаш, Српска Црња и, као што је већ поменуто, један део до завршетка Другог светског рата носио је назив Немачка Црња. Карактеристично је да ово насеље од свог зачетка до новије историје никада није било потпуно уништено. У тако отпорном и некада економски и културно безначајном пограничном месту родио се 1832. год. великан наше књижевност, сликар и изузетни родољуб Ђура Јакшић. Његова родна кућа данас је претворена у спомен-музеј, где се чувају сва прикупљена грађа и документација о животу и раду овог врсног писца. Чини се да ни један наш песник није тако срастао са својим завичајем као Ђура Јакшић. Поред свог књижевног стваралаштва, исказао се и као врсан сликар. Овај таленат посебно је испољио сликајући иконе, које и данас украшавају српску православну цркву у Српској Црњи. У знак поштовања и захвалности мештани су му подигли два споменика и његовим именом назвали бројне установе и институције. „Липарске вечери“ су традиционална и најзначајнија културна манифестација у Српској Црњи и целој Општини. Одржавају се сваке године у знак сећања на Ђуру Јакшића. Из године у годину окупљају све већи број аматера и професионалаца, љубитеља књижевности, сликарства, музике и позоришта. У овом селу рођено је још неколико значајних људи: песник и приповедач Милета Јакшић, историчар Милан Јакшић, учитељица и једна од првих жена романописаца у Србији Драга Гавриловић, књижевници Момчило Миланков и Војислав Кузмановић и познати југословенски вајар Александар Зарин.
    Храм Светог Великомученика Прокопија – Храм спада у један од најстаријих сакралних грађевина у Банату. Храм је изграђен 1775. год. и познат је по томе што се у њему налази иконостас који је сликао најзначајнији сликар Српског романтизма Ђура Јакшић. Иако припадају његовим раним радовима, у којима је осетна тенденција да се постигне сличност са иконама Константина Данила, црњанске иконе значајне су међу релативно малобројним Јакшићевим делима из области црквеног сликарства. Ђура Јакшић је током 1852. и 1853. год. започео замену икона, али није замисао извео до краја. Крајем XIX. века, 1892. год., обнову односно делимично пресликавање иконостаса, извршио је Ј. Ригер из Темишвара. Поред икона, у храму се чувају 4 старе штампане књиге: Антологион, Дуго Поље (1643), Ђејанија церковнаја, Москва (1719) , Театрон или позор историцескиј, Санктпетербург (1720), Казаниј, Римник (1781). Црква је под заштитом државе.

    Извор: Општина Нова Црња, Стратегија одрживог развоја општине Нова Црња, 2015-2020. Нова Црња, децембар 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Српска Црња

    Српска Црња се први пут помиње у Средњем веку (1373. год.), под именом Чорна. Године 1482. помиње се Црно Селиште (данас Менош), а 1528. године, на најстаријој карти Угарске, убележена је као веће насеље. У XVI веку Турци заузимају Банат (1552.) и у Црњи формирају своје насеље на Меношу.
    Велика битка између хришћанске царске војске, коју је предводио кнез Фридрих Август, и турске војске на челу са султаном Мустафом, одиграла се 26. августа 1696. године у близини Црње, у делу хатара који се данас зову Селеш и Ендрес, на реци Бегеј, који је у то време туда протицао. Српске чете предводио је Јован Монастирлија.
    Царски војници и граничари (милитари), који су учествовали у борбама против Турака код Сланкамена (1691.), Српске Црње (1696.) и Сенте (1697.), населили су се 1698. године у Црњи. Тада је насељено 13 породичних задруга Срба и Црногораца. Многе црњанске породице воде порекло од ових граничара (милитара), који су протеравши Турке дошли на црњанску греду.
    Почетком XVIII века (1716.) у Црњу долазе аустријски инжењери, који премеравају хатар и формирају насеље и улице, ушоравају куће, које су биле разбацане на све стране. Од 1718. године Црња више није под турском управом, већ припада Аустрији. Године 1753. извршена је колонизација Црње. Из места Семиаљ (данас у Румунији) пресељено је 68 српских породица, са око 500 чланова, а са њима и мањи број Румуна.
    Крајем XVIII века (1790.), насељено је на западној страни Црње 55 породица Немаца из Жомбоља. Од тада се стари, већи део насеља зове Српска Црња, а нови Немачка Црња. У то време пуковник Чеконић, пореклом Хрват, прво добија за заслуге а затим купује највећи део хатара Српске Црње.
    У првој половини XIX века, насељен је мањи број Мађара, највише на мајурима и салашима грофа Чеконића.
    У XX веку (1920.) основано је ново насеље, северно од Српске Црње, под називом Војвода Бојовић. Насељавање је извршено у периоду 1920. – 1924. (?), када је изграђено 400 кућа. У њих се уселило 30 добровољачких породица из Првог светског рата, остало су били колонисти из Црње, Кларије и Румуније. Последња колонизација Српске Црње, била је 1945. године, када се у напуштене немачке куће уселило 400 српских породица, са 2.000 чланова из босанске Крајине (околина Кључа и Мркоњићграда). После Другог светског рата, сва три насеља: Српска Црња, Немачка Црња и Војвода Бојовић, спојена су у једно под називом: Српска Црња.
    Српска Црња је родно место песника Ђуре Јакшића.

    Извор: http://www.srbijanac.rs/gradovi_opstine.php?pismo=cyr

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Јакшић, Ђура, сликар, књижевник (Српска Црња, Банат, 8. VIII 1832 — Београд, 28. XI 1878)

    Прво је од деветоро деце свештеника Дионисија (1806—1878) и Христине (1812—1846) из чије је породице потекло више истакнутих књижевних и јавних радника (Милета, Милутин, Стојан). Основну школу похађао је на немачком језику (Црња, Хацфелд, Сегедин) а три разреда гимназије у Сегедину (1843—1846), уз неуспеле очеве покушаје да га упути на трговину пошто је био слаб ђак у првом и другом разреду. У трећем разреду гимназије поред редовне наставе похађао је приватну школу цртања код неког пијаристе. Увидевши да има сликарског дара, отац га је с јесени 1846. дао у темишварску цртачку школу Х. А. Дунајског, где је добио прве награде као најбољи ученик, а 1847. упутио га у Пешту у школу италијанског сликара Ђ. Марастонија, где је такође био најбољи. По избијању револуције у Пешти у пролеће 1848. вратио се у Црњу. Као добровољац учествовао је у биткама против мађарских јединица (априла 1849). По повлачењу у Београд радио је на грађевинама, у јулу 1849. опет отишао у борбе па се вратио у Црњу. У овом периоду сликао је Пад Сентомаша и Шиљонски сужњи. Код сликара Константина Данила у Великом Бечкереку (данас Зрењанин) учио је током 1850. и 1851. С јесени 1851. отишао је у Беч намеравајући да се упише на ликовну академију, али није за то имао материјалних средстава. У Бечу се дружио с Ј. Јовановићем Змајем; у писмима оцу слао је прве песме и преводе мађарског песника Петефија. У јесен 1852. сликао је Богородицу. Пошто се разболео, крајем године вратио се у Српску Црњу и сликао композиције за иконостас месне цркве. Пошто је био позван на регрутацију (почетком 1853), отац је платио таксу ослобађања од војне обавезе. У Летопису Матице српске објавио је прве песме (1853). Од краја октобра 1853. до марта 1854. похађао је минхенску сликарску академију. У међувремену му се указала прилика да слика иконостас у новој цркви у Карлову (данас Ново Милошево) па је почео да припрема понуду и до краја 1853. завршио Усековање главе св. Јована Крститеља. Враћајући се кући у пролеће 1854. задржао се у Бечу и сликао престону икону Христос за црњанску цркву и Христос на гори. Из Карлова није добио повољан одговор па је завршио иконе иконостаса у Црњи, Портрет Милке Чојић и Портрет кнеза из Српске Црње. Отишао је у Кикинду, где је писао песме и сликао портрете. У листу Седмица (1855—1858) постављао је основе свог лирског опуса. Почетком лета 1856. морао се вратити кући због лоше материјалне ситуације. Сликао је портрете међу којима поново сусетку Милку као Девојку у плавом. Почетком октобра 1856. добио је путну исправу за турске покрајине, али се задржао у Новом Саду, где је за Данила Медаковића сликао портрете Стефана Немање, цара Душана и Краљевића Марка а у међувремену боравио у ман. Крушедол. По преласку у Србију био је учитељ у Подгорцу и Сумраковцу (1857— 1858), где је писао песме и у октобру почео рад на слици Таковски устанак. Од јула 1858. у Београду је био учитељ српског језика у Заводу Леополда и Кларе Шпачек а од августа 1860. учитељевао у Пожаревцу. У јуну 1861. оженио се Христином Николић из Пожаревца с којом је имао синове Милоша и Белуша и ћерке Тијану и Милеву. У исто време објављивао је приповетке (Краљица), епске песме и херојске поеме, док је у његовој лирици јачала исповедна нота и романтичарски титанизам (Ја сам стена). Добивши помоћ од оца, похађао је сликарску академију у Бечу (октобар 1861 — јул 1862) и тада су настали циклус песама „Љубав”, нове поеме, приповетке и трагедија Сеоба Србаља, за коју је добио награду Матице српске од 100 дуката (1862). Из Беча се вратио у Нови Сад па у Српску Црњу, где су настале две пленеристичке слике Деца у белом и Студија за портрет најмлађег брата Венијамина (Чобанче), те опет у Нови Сад (од 1862. до маја 1863), где је насликао у Бечу замишљену Смрт Карађорђа и неколико портрета. Док су му песме биле читане и рецитоване као родољубиво-песнички манифести а Сеоба Србаља била извођена у Београду, Новом Саду, Панчеву и другим местима, потуцао се по српским паланкама и селима као учитељ или учитељ цртања, често у најслабије плаћеној класи (Пожаревац 1863, крагујевачка гимназија 1863—1865, село Сабанта 1865—1866, Пожаревац 1866—1868, Рача 1868—1869). У септембру 1864. радио је галерију слика у ман. Враћевшница. У Београду је 1868. боравио ради штампања песме На гробу кнеза Михаила и израде слике Кнез Михаило на одру. Живео је у дуговима, под оптужбама због пијанчења, немара у послу и сукоба, хапшен је, ислеђиван и осуђиван. Упркос томе завршио је трагедију Јелисавета кнегиња црногорска, дело које се убраја у српску драмску класику, те неке од најбољих и најпознатијих песама (Поноћ, На Липару). Из претплате на трагедију (80 дуката) средио је материјалне прилике и у Београду живео до новембра 1869, када је постављен за учитеља краснописа и цртања у јагодинској реалци. Годинама одбијана („нема уредног занимања”), његова молба за српско држављанство прихваћена је у марту 1870. Народно позориште изводило је Јелисавету кнегињу црногорску. Дописима о локалним властодршцима и гротескним фигурама паланчана сарађивао је у опозиционој штампи, посебно у сатиричном листу Враголан, у кругу Светозара Марковића. У августу исте године отпуштен је из службе па се издржавао сликајући портрете. Крајем новембра 1872. постављен је за коректора Државне штампарије у Београду, а уз меценатство кнеза Милана издао је Песме (1873). На првој страници новопокренуте београдске Отаџбине (1875) излашла му је чувена Отаџбина а потом низ приповедака из савременог живота (Једна ноћ, Сељаци, Чича Тима), те низ песама социј алне, интимне и ратно-родољубиве тематике. По избијању рата с Турском неколико дана био је у војном логору на Дрини (август 1876). Због увреде генерала Алимпића у приповеци Рањеник оптужен је и суђен. Током 1877. и 1878. поред приповедака и песама писао је историјску драму/трагедију Станоје Главаш чијој премијери у НП 28. септембра 1878. није могао да присуствује оболевши од туберкулозе. Последњих дана живота уз њега је као лекар и пријатељ био Јован Јовановић Змај, који му је посветио песму Светли гробови.
    У раним радовима, сачуваним у цркви у Српској Црњи, утицај К. Данила примећуј е се нарочито у комбинациј и бој а. После повратка из Минхена већ на престоној икони Св. Николе превладава романтичарско схватање сликарства засновано на колористичким вредностима усвојеним посредством слика Л. Галеа и Ван Дајкових скица, те Рембрантових драматичних контраста светло-тамно и пастозних намаза боје. После Минхена био је бољи у цртежу, вештији у обликовању драперија и смелији у примени чистих боја, те се почео ослобађати начина рада многих академских сликара који су строго омеђивали облике а затим их покривали бојом. Историјске композиције, рађене у време када је историјски реализам био актуелан у Минхену, компоновао је по угледу на оперски мизансцен и смештао их у реалистички амбијент са историјски веродостојним костимима без сувишних патетичних гестова и пренаглашене драматичности. Као страствени романтичар сликајући Старину Новака применио је вештину строгог цртежа и реалистичко схватање форме, што је после користио у сликању низа реалистичких портрета које је разрађивао као читаве студије карактера (Ђорђе Ивановић Масаџија, Милосав Ристић, Супруга Тасе Живковића). Портрете Кнез Милан Обреновић, Супруга Тасе Живковића, Дете на одру, те историјске слике Херцеговачки осветник и Одмор после боја последња су његова значајна дела остварена у романтичарском духу од којих је Одмор после боја од песме Караула на вучјој пољани сведено на чисте ликовне вредности, готово на лични доживљај у којем је себе представио у лику буљубаше Ћелошевића. Као уметник велике обдарености стилски је превазилазио епоху романтизма и био претеча модерне уметности. Први пут му је била изложена Смрт Карађорђа у Новосадској читаоници 1862, а њена већа варијанта у Текелијином заводу у Пешти 1863. Прва изложба његових радова приређена је у Београду 1929. а друга 1948. такође у Београду и пренесена у Нови Сад 1949.
    У области књижевног стваралаштва изразит је пример уметничког синкретизма и истовремено прототип песника-страдалника, боема и бунтовника, прој ектованог у слике симболе (стена, лав, орао). Еруптиван и патетичан, створио је стања распетости и стрепње угрожене и усамљене јединке, с јаком позицијом лирског јунака (Ја сам стена), са исповестима и апокалиптичким слутњама (На Липару, Поноћ), родољубивим зазивима (Падајте, браћо!, Отаџбина) и сатиричким инвективама против европске политике и савремене генерације. Писао је бајронистичке поеме и романтичне приповетке, касније се приближавајући реалистичким поступцима и мотивима у свим жанровима. Модернизовао је романтичну трагедију (Сеоба Србаља, 1863) а највиши уметнички ниво досегао Јелисаветом кнегињом црногорском, на трагичком раскораку општих и личних интереса. На нове генерације песника утицао је особеним стилом, лексиком и темама. Поткрај живота је здружио префињени артизам, деликатна емотивна стања и нове социјалне ставове и теме. Рачуна се да је резултат његове уметничке и књижевне делатности око двесто сликарских дела, три трагедије, око 150 песама (лирских, епских и поема), преко двадесет приповедака и више фељтона, уз релативно обимну преписку. Сарађивао је у периодици: Ласта, Седмица, Летопис Матице српске, Српске новине, Подунавка, Словенка, Даница, Јавор, Вила, Србија, Млада Србадија, Враголан, Отаџбина, Исток и др. Дела су му превођена на руски, чешки, француски, италијански, бугарски, немачки, мађарски, словачки, енглески, пољски, албански, македонски, турски, словеначки. Неке од приповедака су драматизоване, а велик број песама компонован (Д. Јенко, М. Милојевић).

    Душан Иванић

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ЛАЛЕ: КО СМО, ШТА СМО И ШТА НИСМО

    За наук будућим генерацијама, године 1937, велики српски историчар и енциклопедиста Станоје Станојевић је у енциклопедијском лексикону „Свезнање“ објавио одредницу са објашњењем појма. „Лале: Назив за Србе из Бачке и северног Баната; посбан етнички тип. Карактеристичне душевне особине: тромост, веселост, висока национална свест и родољубље.“
    Општи је став да је назив Лала потекао од нарочите стилизације флоралних мотива у народној ношњи и мобилијару свакодневног живота. Нарочито су упадљиве „цивре“ на чакширама, ћурацима и кабаницама Срба Бачке и северног Баната тумачене као мотив лале. Већ након Првог светског рата, по ослобођењу и уједињењу, наш народ је брзо напустио употребу народне ношње. Ипак, флорални мотив лале је по негде опстао и у савремено доба, а пример тога је лого некад чувеног бренда фабрике тепиха „Синтелон“ из Бачке Паланке. О изгледу некадашњих народних ношњи Срба у Војводини седочи интернет страница „Ризница српска“. Најстарије генерације Зрењанинаца још увек памте сељака са југа Баната који су долазили на пијацу. Разликовали су се од Лала по говору, темпераменту и упадљиво другачијој ношњи. Опанци, обојци и шарена „кошуљка“ били су њихово обележје које се одавно не употребљава. Уопште, педесетих година су умрли последњи старци који су тврдоглаво остали привржени банатској ношњи. На пример, поуздано знам да је последњи сељак Врањева (данас Нови Бечеј) веран употреби банатске ношње био извесни Чича Блажин, али је већ четрдесетих година XX века био једини у томе. Постоји могућност да је име Лала потеккло од назива за блиског мушког рођака истог покољења (агната) и да су се земљаци тим називом уобичајено ословљавали. Међутим, ово је тек претпоставка.
    Станоје Станојевић је био један од најобразованијих Лала свог доба, Србин који је био југословенски опредељен. Управо је његовим настојањем књижевник Вељко Петровић (Лала који је са Српском војском прешао Албанију) постао једини представник Срба са територије Војводине у Југословенском одбору. Док је Станоје Станојевић био на челу Удружења Војвођана у Београду, ово удружење се супротставио војвођанском политичком аутономаштву које се трудом истомишљеника панчевачког адвоката Дуде Бошковића с мало успеха ширило по Војводини из Панчева. Запостављеност овог града у Аустро-угарској крајем XIX и почетком XX века види се у томе што су Панчево звали „варош на крај света“, како је то у својој књизи „Моји животи“ 1985. године записао Војин Матић. Двојица од тројице обновитеља савременог војвођанског аутономаштва су рођени и одрасли баш у овом граду. У доба када је САП Војводина покушавала да произведе рустикални народни идентитет различит од српског Станоје Станојевић није био популаран, па је његово дело предано забораву. Јавност Војводине је личност и значај рада Станоја Станојевића после Другог светског рата заборавила. Тек 2007. године је по сценарију Љубинке Стојановић редитељ Петар Станојловић у продукцији РТС снимљен документарни филм о Станоју Станојевићу у оквиру серијала „Заборављени умови Србије“. Новосадска РТВ на жалост до данас није била заинтересована да Војводину упозна са животом и радом човека који је први целој Југославији објавио ко су Лале и какви су.
    Идентитет Срба у провинцијалу јужне Угарске формиран је два века у условима борбе на два нивоа. С једне стране, Срби су своја верска, имовинска и самоуправна права бранили од хабсбуршког апсолутизма супротстављајући се њиховим жупанијским беамтерима и хершафтерима. С друге стране, бранили су се од спахија који су хтели да их претворе у обесправљене кметове. Вишевековно српско истрајавање у том кафкијанском процесу створило је уметност, књижевност, публицистику, школство, сликарство и уопште националну српску културу која је изразито тежила модерности, слободарству и била заснована на удруживању узорних људи који су били носиоци личне иницијативе. Важно ликовно сведочанство стања Лала у кафкијанском процесу пред хабсбуршком бирократијом је слика Уроша Предића „Банаћани пред адвокатовим вратима“, о којој је писао Дејан Воргић на свом блогу „Банатека“. Међутим, она труне негде у депоу Народног музеја града Зрењанина који је требало да је сачува.
    Дубоко укорењени у своју традиционалну културу с јаком везаношћу за пољопривреду, православље, општинске автономије, муниципалне самоуправе и локалне задруге, Лале су тешко поднослиле доба после Другог светског рата због нагле урбанизације, индустријализације и репресивног карактера атеистичког политичког режима, који је потпуно изменио вековима устаљени културни амбијент Војводине. Већ крајем шездесетих година XX века јављају се аутори који представљају Лалу као симпатичног луцкастог паора, сељака ласцивних манира, брбљивог или патетичних емоција. О свему томе сведочи стваралаштво Радомира Суботића, Ивана Хајтла и Ђорђа Балашевића, али је чињеница да ни један од њих није био дубоко укорењен у етничком типу Лала. Ипак, оваква слика „Лале“ довела је до тога да се становник Војводине уопште назива Лалом, нарочито ван Војводине. Све то се одвијало у доба „велике војвођанске свађе“ у номенклатури комуниста САП Војводине, а циљ победничке струје је био да старе, нарочито банатске партијске кадрове, носиоце НОП и револуције потисну са сцене како би млађи бирократски апаратчици владали несметано и што неодговорније према сопственом народу и отаџбини. У том циљу је злоупотребљен тадашњи кадровски систем ротација, а банатски кадрови су представљани као примитивни и некултурни. Ова политика је брижљиво прикривана од јавности и тек пре пар година је чињеице о њој објавио Слободан Бјелица у књизи „Уставни спорови око аутономије Војводине, књига прва: 1961-1974“.
    Откуд Панчевчанима самоувереност у погрешном ставу да су они Лале? За све су одговорни Радиша Илић и Драгослав Стефановић, уредници сатиричног листа „Лала“ који се појавио у Панчеву 1955. године, али тада није стекао популарност. На насловној страни тог штива се нашла карикатура Славка Павлова на којој се дежмекасти „Лала“ нашао у друштву београдског „јежа“, словеначког Павлихе и хрватског Керемпуха. Међу ауторима у овом краткотрајном листу били су Витомир Сударски и Иван Дадић, каснији сарадници у раду на вицу о Лали. Занимљив је континуитет ласцивног представљања панчевачког „Лале“ који се преко стваралаштва Радомира Суботића шездесетих и седамдесетих вратио у Панчево деведесетих, кад је Витомир Сударски (генерални директор новосадских новина „Дневник“ из доба САП Војводине) 1993. године штампао популарну збирку „Виц о Лали“. У предговору ове књиге, Суботић је изнао различите и добрим делом нетачне ставове о Лалама, сасвим игноришући навод Станоја Станојевића. Записао је две „легенде“ према којима је њихов назив везан за однос Марије Терезије према Банаћанима. Извор ових „легенди“ није навео. Радомир Суботић чак тврди да је назив Лала потекао од ландсман, земљак. Његова објашњења можете данас прочитати на блогу „Код кицоша“. Суботић је био први који је нетачно тврдио да су сви Банаћани Лале и да је то „надимак“ искључиво Банаћана. Није јасно зашто је Суботић из етничке скупине Лала желео да искључи Бачване, иако је управо међу њима, у Новом Саду, остварио највиши успех своје животне каријере. Већ 1995. године, Сударски је са Иваном Дадићем духовитост Лала литерарно сместио у потпуно ласцивну област издањем збирке простачких вицева: „Божје огледало – банатски мушки хумор“. Такав манир подилажења простаклуку публике је могуће објаснити само комерцијалним разлогом. За разлику од Суботића, Сударског и Дадића, Урош Предић је сликањем „Веселу браћу“ хтео да жигоше народне мане својих земљака: пијанство, простаклук, расипништво, дангубу и нехигијену. Међутим, они које је хтео да постиди били су одушевљени што су се нашли на слици, па му честитали што их је „баш трефио!“. Предић је схватио да његова ликовна иронија није постигла циљ и престао да слика народне мане.
    Од тада се на интернету може наћи све више недотупавних информација о Лалама које су једнако нетачне. Хрватски аутори Википедије, на пример, данас погрешно и ничим основано тврде да се Војвођани деле на некакве „нађоше“ (зову их и „старосједитељи“) и „дођоше“, па на основу тога трабуњају да су „нађоши“ Лале, који су према њима толерантни, за разлику од „дођоша“ који су у Војводину колонизовани. „Вукајлија“ тврди да је Лала „одомаћени назив за житеља Војводине“, а у ствари „искључиво житељ Баната“. Потом аутор „мангупски описује „особине“ Лала, покушавајући да употреби неке локалне изразе који му звуче типични за Војводину, а завршава са наводом о томе шта он мисли да Лала највише воли да једе и пије. Иако је довољно ући у било који српски православни храм коју су Лале подигле у XVIII и XIX веку да би смо се уверили ко су биле Лале, захваљујући ругачима испаде да је главна особеност њиховог идентитета преједање.
    Када је 1979. године емитована ТВ серија Соје Јовановић „Осма офанзива“, колонисти Воводине су је прихватили са одобравањем. Међутим, тада су поново читали роман Бранка Ћопића „Не тугуј бронзана стражо“, који је коришћен за израду сценарија. Увидевши да се суштински трагична судбина колониста на ТВ претвара у карикатуру, били су веома незадовољни и сматрали су да се ради о исмевању колониста. Нису желели да успомена на колонисте у Војводини постане карикатура, постали су упадљиво обазривији и достојанственији. Народ који је колонизован у Војводину након пролома Другог светског рата много је научио од Лала. Време је да и ми научимо нешто од њих. Пре свега, да зауставимо ерозију сећања која Лале претвара у предмет подсмеха, супротно од онога што су у прошлости били.
    Свесни да су Доситеј Обрадовић, Ђура Јакшић, Светозар Милетић, Милош Црњански, Михајло Пупин, Ђорђе Јоановић, Павле Симић, Стеван Сремац, Урош Предић, Вељко Петровић и други великани наше културе и науке били Лале, остаје нам само да се зачудимо и забринемо јер је данашња представа „типичног Лале“ карикатура гојазног и недотупавног створења на ивици душевне заосталости који весело брине како да добро једе и пије. Ето до чега нас је довело систематска небрига о сопственој традицији и поигравање са сопственим иденитетом. Наши поменути великани су били Лале и никад не би постали оно што су били да им је културни узор био Лала из вица. Уосталом, у то доба „виц о Лали“ уопште није постојао.
    Лала је сведен са спрдњу, чиме се уништава успомена на честите претке, брукамо се, а генерације које долазе ће нас презирати ако будућности у завештање оставимо сраман културни узор.
    Захваљујем се: Марку Милићевићу који је био љубазан да ми да извод са садржином одреднице „Лале“ из Станојевићевог „Свезнања“ и Драгољубу Бадрљици који је уступио фотографије из своје архиве.

    Аутор: Душан Ковачев

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top