Балкански ратови – век касније

5. октобар 2012.

коментара: 5

Остао је наук да је могуће реализовати националне циљеве само онда када се они поклопе са стратешким визијама великих сила

Пише: Миша Ђурковић (слика лево)

У понедељак осмог октобра навршава се тачно сто година од када је Црна Гора објавила рат Османском царству чиме је званично почео Први балкански рат. Пет дана касније укључиле су се Бугарска, Грчка и Србија. Рат је окончан тридесетог маја наредне године великом победом балканских савезника. Пет векова након освајања Балкана, Османска царевина била је принуђена да се са њега повуче.

Данашње генерације нажалост не могу да схвате шта је за тадашњи нараштај наших предака значила ова херојска епопеја. Мала Србија је подигла и под оружје ставила скоро десет одсто становништва. Добровољци су стизали из свих српских крајева, а са одушевљењем су се у припрему и вођење рата укључили сви слојеви друштва, од политичара преко интелектуалаца до обичног света и нарочито омладине. Ово је, како је приметио историчар Душан Батаковић, вероватно био најпопуларнији рат у историји Срба. Лебдело је осећање да се после пет векова ослобађа Косово и сва стара Србија. Кључни моменат Првог балканског рата за Србе је остала Кумановска битка, вођена 23–24. октобра. Остало је предање да су неки српски војници одушевљено јуришали верујући да пред њима јаше Марко Краљевић. Након ове велике победе српска војска је умарширала у стару престоницу Скопље.

Након срамног Милановог рата са Бугарском и пораза на Сливници, српска војска је повратила своју част и углед на европској мапи. Иако су пред рат све очи биле упрте у Бугарску, „балканску Пруску”, управо се Србија истакла вештином и храброшћу своје војске. Ратним операцијама претходила је дипломатска припрема, у којој су велику улогу имали министри иностраних послова Миловановић и Гершов који су успели да упркос бројним споровима организују заједничка дејства.

Савремена историографија и теорија међународних односа рационално сагледавају ствари и настоје да Балкански савез и ратове сместе у реалан геополитички оквир тадашњих односа великих сила. Тачно је заиста да је стварање Балканског савеза повезано са интересима и посредништвом две велике силе: најпре царске Русије, а индиректно и Британије. Иако је Русија оперативно највише радила на посредовању између четири балканске хришћанске државе, најважнији фактор је ипак промена британске политике према Балкану. Читав деветнаести век протекао је у британском противљењу управо таквим идејама балканских народа и борби за одржавање Отоманске царевине на Балкану. Радикална промена долази након приближавања Турске Немачкој и планова о изградњи пруге Берлин – Багдад. Тако је 1907. склопљен британско-руски савез у циљу спречавања немачког продора ка Босфору. Хришћанске балканске државе су из те перспективе добиле важну улогу оруђа британске и руске политике спречавања немачког продора и немачко-турске сарадње.

То све међутим нимало не умањује величину српске борбе. Штавише, оставило је наук да је могуће реализовати националне циљеве само онда када се они поклопе са стратешким визијама великих сила.

Век касније, уочљив је изостанак жеље да се ова велика српска победа адекватно прослави. Не постоји организована државна прослава Балканских ратова. Осим неколико пригодних музејских изложби постоје само различите иницијативе појединаца и удружења. Студенти Правног факултета у Београду су организовали обилазак српских знамења и споменика у Македонији, попут гробља у Битољу и Зебрњака. Највећу манифестацију организује општина Пријепоље у сарадњи са удружењем српских домаћина. Пећка патријаршија организује научни скуп. Влада Србије и остале државне институције не најављују међутим било какву званичну прославу у Србији. Најављено је да ће председник Николић заједно са представницима македонске државе положити венце на остацима Коруновићевог споменика на Зебрњаку.

У Србији нема свечане академије, нема сећања на јунаке који су извојевали једну од највећих српских победа. Министарство културе или РТС неће нас изненадити играним или документарним филмом, евентуално серијом која би се бавила овим славним периодом наше историје (важнији су ваљда „Клип”, „Парада”, или филмови о српским злочинцима попут „Устаничке улице”). Ова тема није побудила машту савремених српских писаца, а једина научна књига која се најављује је студија Мирослава Свирчевића, на енглеском језику.

Руку на срце ни наше комшије нису много даље отишле. У Црној Гори тема су парламентарни избори на којима Ђукановић рачуна на гласове мањина па се о балканским ратовима и не говори. Грчка је у економско-финансијском колапсу и бави се избегавањем нових побуна, док Бугарска такође обележава јубилеј ниским интензитетом. Век након сјајних победа, наследници се понашају као да се стиде. Својих предака или себе, право је питање.

Занимљиво је свакако да је сто година касније велика политичка тема на Балкану – повратак Турске.

ИЗВОР: Политика, 4. октобра 2012.; Аутор Миша Ћурковић

Коментари (5)

Одговорите

5 коментара

  1. vojislav ananić

    Добровољци и npoбoj Солунског фронта

    Нешто више од половине укупног састава српске војске у завршним операцијама на Солунском фронту и у његовом пробоју чинили су добровољци. Јер, од укупно око 140.000 војника у саставу српске војске, а можда и свих 150.000 – према неким другим изворима, у пробоју Солунског фронта и у завршним операцијама за ослобођење Србије и Црне Горе и прекодринских, прекосавских и прекодунавских српских крајева учествовало је најмање 82.600 добровољаца, од тога око 76.600 изван Краљевине Србије, углавном из крајева који су се пре Великог рата налазили под аустријском и угарском окупацијом.
    Релативно малобројно учешће војника из Краљевине Србије у пробоју Солунског фронта непосредна је последица српског повлачења преко Арбаније и Црне Горе, после војничког пораза у окршајима са немачком, аустроугарском и бугарском војном силом на самом крају друге ратне године.

    ИЗВОР: Илија Петровић, СРПСКИ ДОБРОВОЉЦИ ИЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ И БОСНЕ 1912-1918

  2. vojislav ananić

    Порекло и национални састав српских добровољаца

    Од укупног броја свих добровољаца из прекоморских земаља, обухваћених датом класификацијом (58.500), свега око 9.200 особа идентификовано је и њихова имена објављена у књизи И. Петровића, Поменик светих српских ратника, Нови Сад 2005. У том Помвнику сабрана су имена српских добровољаца из прекоморских земаља (укључујући Италију и Француску), приспелих na ратишта у Србији и Црној Гори (19l2-1915) и на Солунски фронт (1916-1918). Један мањи део њих, можда две-три стотине, стигао је у балканске ратове, а стотинак њих долазило је из Америке два пута, најпре у балканске ратове, а потом у Велики рат; сви они налазе се у истој врсти: борци, неборци, санитетско и техничко особље у медицинским мисијама или појединачно; ови последњи уврштени су у Поменик без обзира на то из које су земље дошли.
    Пошто су испуштени добровољци из Пивковог батаљона (709) и из страних медицинских мисија које су у балканским ратовима (142 особе) и Великом рату (561 особа, међу њима и тринаест с искуством из балканског рата) деловале у саставу српске или црногорске војске на неком од њихових ратишта, укључујући и оно на Добруџи, обрадом су обухваћена само имена 7.820 српских добровољаца, чији је завичај овде одређен по регионалном принципу, азбучним редом, како следи:
    Аустроугарска 25
    Бока и Паштровићи 407
    Босна 862
    Војводина Српска 439
    Горња Крајина 2676
    Италија 19
    Косово и Метохија 242
    Маћедонија 23
    Румунија 38
    Русија 42
    Сједињене Америчке Државе 13
    Славонија 267
    Словенија 34
    Краљевина Србија 101
    Херцеговина 1019
    Хрватска 292
    Црна Гора 1038
    Неодређено порекло 283
    Cвегa 7820

    Израчунати односи не могу се у потпуности применити на целу статистичку масу (све добровољце у српској и црногорској војсци) али се може сматрати извесним да су у српским ослободилачким ратовима 1912-1918. године Срби чинили изнад 98,5 процената укупног броја добровољаца.

    ИЗВОР: Илија Петровић, СРПСКИ ДОБРОВОЉЦИ ИЗ ХЕРЦЕГОВИНЕ И БОСНЕ 1912-1918

  3. vojislav ananić

    СРПСКИ ДОБРОВОЉЦИ ИЗ ИСЕЉЕНИШТВА У ОСЛОБОДИЛЛЧКИМ РАТОВИМА 1912-1918.

    Српско исељеништво. Мада би ce површном читаоцу могао учинити некорисним било какав разговор о броју српских досељеника на амерички континент, посебно у Сједињене Америчке Државе, то је питање од изузетног значаја за утврђивање укупног броја српских добровољаца у ослободилачким ратовима Србије и Црне Горе од 1912. до 1918. године и за разумевање добровољачког питања у целини. С разлогом су скоро сви хрватски аутори говорили само о укупном броју свих исељеника из Словеније, Хрватске, Црне Горе и српских крајева под Аустроугарском, исто као што су се српски аутори стално трудили да умање број исељених Срба. И једнима и другима био је циљ, мада из сасвим друкчијих побуда, да се забашури број добровољаца који се појавио у српској и црногорској војсци. Хрватска и словеначка страна, знајући да је из њихових редова отишло у рат занемарљиво мало добровољаца, и процентуално и у апсолутном броју, настојале су да цифрама о „југословенским” добровољцима фасцинирају савезнике и да преко њих искажу свој наводни големи допринос савезничкој победи над Аустроугарском. На српској страни, и током рата и касније, нарочито у време „југословенства”, укупан број добровољаца свођен је на углавном безначајан ниво, јер није било упутно истицати њихову војничку улогу у српском ратном походу од 1912. до 1918. године, нарочито не у пробоју Солунског фронта. Најједноставнији начин да се дође до једне „усмерене равнотеже” био је да се, колико год се то може, сузи српска основа из које су се регрутовали добровољци. А био је у питању „читав један народ који… лута трбухом за крухом по светским раскрсницама и беспућима, и кога далеке ветрометине бацају, као оно библијско семе, на камен или на плодно земљиште”(1, 7).
    Исељених Хрвата и Словенаца било је много, а нико, чак ни Словенци и Хрвати, нису порицали да је број добровољаца из њихових редова био премален, безначајан такорећи. Ако се, са тим у вези, „докаже” да је број исељених Срба био мали, потпуно ће бити разумљиво што је и број добровољаца из њихових редова такође морао био мали. Отуд, кад год се писало о српским исељеницима, са њиховим бројем лицитирало се наниже. Ишло се од претпоставке да сви исељеници, а можда ни сваки десети, пети или шести неће добровољно кренути на ратиште. Можда најлепши пример „диригованог” писања о српским исељеницима налазимо код Богумила Храбака, који, пошто констатује да је почетком 1916. године „у самом Њујорку живело 11.000 српских поданика (тачније аустроугарских поданика који су примили српску заштиту) а преко 30.000 Босанаца пријавило се конзулатима и другим органима Србије да буду позвани под заставу”(2, 175), извлачи закључак да је пред Први светски рат у Сједињеним Америчким Државама живело око 40.000 Срба и 5.000 Црногораца. Прихватајући савремене „југословенске” идеолошке поделе, он додаје да је тамо живело и „Македонаца бар 24.000, а Муслимана српскохрватског језика до 3.000”(3, 133-135). У тим закључцима најнеобичније је што он потпуно заборавља на један свој ранији исказ да је уочи Првог балканског рата било у Новом Свету око 21.000 Црногораца и да је то ”приближно реалан број”(4, 74). O цифри од „најмање 20.000 Црногораца у САД”, пре балканских ратова, говоре амерички историчар српског порекла Мајкл Боро Петровић и његов сарадник Џоел Хелперн(5), а што се тиче преосталих Срба, ни Храбаку није било непознато да их је тада, према неким другим америчким изворима, било скоро десетоструко више.
    Посебну пажњу треба обратити на податак Ђорђа Крстоношића, једног од добровољаца са самог почетка 1915. године, да су „наши Срби исељеници и ако удаљени преко Океана од своје отаџбине нас на броју 20.000, младих српских Сокола одазвали смо се својој Соколској и Српској дужности отишли смо као Добровољци из Америке, и као национални борци и браниоци похитали смо да одбранимо своју отаџбину Мајку Србију од варвара немачко аустријског и мађарског народа, у чему смо ми Срби и успели”. Податак о 20.000 чланова српске соколске организације у Сједињеним Државама утолико је значајнији што је Крстоношићев рукопис био на ”цензури” (данас би се рекло: рецензији) у Председништву Министарског савета Краљевине Југославије, које је 7. октобра 1931. године, „пошто су извршене језичке и стилске исправке” а извесни пасуси скраћени, дало сагласност да „овако исправљен манускрипт можете сада дати у штампу”; њима није могао промаћи сув податак о броју српских сокола из Америке који су током ратних година (1914-1918) као добровољци дошли у српску војску, утолико пре што се он налази у Уводу, под насловом Живот Срба у новој отаџбини за првих 200. Година(6, VII).
    Колико je добровољаца било. Сваки покушај да се до укупног броја добровољаца из прекоморја дође листањем појединачних докумената и сабирањем цифара садржаних у њима (као што је то најупорније чинио Храбак), унапред је осуђен на неуспех. Уз напомене:
    а. Да ce као добровољци из прекоморских земаља овде рачунају сви српски добровољци који су на српско или црногорско ратиште (1912-1915) и на Солунски фронт (1916-1918) пристигли из двеју Америка, Аустралије, Африке, Мале Азије, из разних европских земаља осим оних које су се налазиле у саставу Аустроугарске, као и борци из Пивковог батаљона с италијанског фронта (којима је признат добровољачки статус);
    б. Да се овде не рачунају добровољци из реда заробљених аустроугарских војника са балканског и руског ратишта током Светског рата;
    в. Да се највећем делу добровољаца никада неће сазнати имена, будући да они који су се наћи у тачки 1. нису били ,,за памћење”, а они из тачака 3, 4, 5, 7. и 8. у рат су кренули тајно, у време америчке ратне неутралности;
    Ми предлажемо да се у ту сврху користи неколико глобалних цифара:
    1. За време балканских ратова, Срби из Сједињених Држава, што укључује и Црногорце, дали су око 13.000(7, 170; 8, 128; 9, 286; 3, 178; 10, 332), а из Мале Азије, Цариграда, Египта и Јужне Африке око 2.500 добровољаца(11, 23);
    2. У медицинским мисијама на српском и црногорском ратишту нашло се током Првог балканског рата најмање 700 особа са стране(12, 54);
    3. Већ јула 1914. године, пошто је било извесно да се рат не може избећи, стигла је из Северне Америке група од 150 добровољаца и одмах се прикључила српској војсци(13, књига 2. прво издање, 561; 14, 219);
    4. Само неколико дана по избијању Светског рата, бродовима „Звезда” и „Европа” кренуло је из Америке 5.000 добровољаца, делом Црногораца а делом Срба из крајева под аустроугарском окупацијом(15, 27. јул/9. август 1914);
    5. Од октобра 1914. до окупације Србије концем 1915. године Срби из Америке дали су око 14.000 добровољаца(7, 171; 9, 286);
    6. На Бадњи дан 1916. године лађом „Бриндизи” допловило је до Медове најмање 534 добровољца, од којих је експлозију и потапање ла|е преживело бар 130 лица(16; 17; 6; 18);
    7. Нешто пре транспорта из тачке 6, кренула су из Америке још два транспорта од 2.000 Црногораца, Херцеговаца, Бокеља и Личана; они су искрцани у Солуну и укључени у српске јединице(13, књига 2. прво издање, 561); биће да су то исти транспорти који се помињу у(13, књига 8. друго издање, 787);
    8. „Трећи контигенат од 2.000 људи, који је имао да крене за Црну Гору, задржао се због пада Црне Горе, који је тада наступио, у Сједињеним Државама и Канади, очекујући позив за даље кретање… Пошто се, због политичких и дипломатских мотива, није дошло до остварења логора у Фрежису (у Француској, за потребе црногорске војске – ИП), овај трећи контигенат Црногораца из Северне Америке ангажовао се у савезничким војскама”(17, 149-150; 16, 25);
    9. „Појединци и групе стизали су и другим путевима у Црну Гору”(13, књига 2. прво издање, 561).
    10. Крајем 1916. године америчка влада одобрила је да се на територији Сједињених Држава прикупљају добровољци за српску војску, с тим да се из транзитног логора у Сен Лују савезничким бродовима пребацују у Европу. Према непотпуним подацима, од фебруара 1917. године до краја рата, кроз прихватни центар у Бизерти (Тунис) прошло је око 9.000 добровољаца(13, књига 2, 496; 13, књига 8, 787);
    11. Око 155 добровољаца из Аустралије, у две групе, стигло је на Солунски фронт септембра/октобра 1917. године(19, док. 197, 316; 14, 220);
    12. Из Јужне Америке стигла је тек нека стотина добровољаца, свакако не мање од 300 њих. По доласку у Буенос Аирес, уз помоћ француског конзула њима су прављени пасоши. „Конзул их је потврђивао и наређивао свим француским компанијама у Буенос Аиресу да упућују транспорте југословенских добровољаца за српску војску својим теретним бродовима до француске обале. Највише је било Црногораца. Упућивали су сваким бродом од 30 до 40 њих. Капетани бродова нису смели примати више због евентуалног потапања”. И аутор ове изјаве уписао се у добровољце у Буенос Аиресу, да би после скоро два месеца, 14. марта 1917. године, са још 33 друга кренуо преко океана бродом „Оусант”(20, 263);
    13. Почетком септембра 1918. године у малом депоу у Тулону нашла су се 763 добровољца „који су ових дана пристигли из Америке. Велики део ових служио је војску и моле упутити их директно у Солун”. Српски посланик у Паризу Миленко Веснић наредио је да се одатле преместе у велики депо у Тулону и тамо сачекају наређење за пребацивање у Солун. Податак је хитно саопштен министру војном и добровољци су вероватно одмах упућени на фронт, мимо Бизерте(19, док. 208, 331-332), тако да се њихова имена нису могла наћи у тамошњим списковима;
    14. Из Италије стигло је на Солунски фронт, у неколико наврата, око 1.180 добровољаца:
    а. 123 човека ослобођено је у Италији и предато српској војсци од почетка 1916. до краја септембра 1917. године(21, 136);
    б. укупно 433 добровољца укључило се у српску војску од октобра 1917. до априла 1918. године(21, 71);
    в. 314 добровољаца отпловило je према Грчкој (у Итеју) 26. септембра 1918. годипе(21, 126), где их је почетком октобра 1918. годипе приспело 310, у три групе(21, 126; 19, док. 226, 363);
    г. још 315 добровољаца чекало је од јула 1918. годипе да им се из Ноћере Умбре одобри одлазак у српску војску, али су пуштепи тек после пропасти Аустроугарске(19, док. 221, 350-354; 14, 222);
    15. Посебап Југословепски батаљоп од (око) 1.000 људи, под комапдом Људевита Пивка из Марибора, образовап је крајем 1917. годипе и у саставу италијапске војске борио се до краја рата(19, док. 223, 361; 14, 222; 13, књига 6, 697);
    16. Из Француске и Египта стигло је до 13. марта 1918. годипе укуппо 2.744 добровољца(13, док. 186, 303);
    17. Ратпе операције биле су завршепе кад је у Солуп стигла група од 2.000 добровољаца из Америке, ,,па су упућепи већипом” у Боку Которску(22, 16); и њихова имепа остала су ван спискова;
    18. Током Великог рата, па ратиштима уз српску војску, у страним медиципским мисијама учествовало је пајмање 1.500 лица(12, 85-87): средипом лета 1915. годипе, у медиципским мисијама у Србији деловало је пајмање 1.200 особа, од чега пајвише у Болпицама шкотских жена(23; 11, 87-91); после њиховог повлачења или репатријације из окупирапе Србије, две пове болпице послате су у Одесу и па фронт у Добруџи; са припадпицима Српског добровољач-ког корпуса ове болпице стигле су у Солун, где су се придружиле другим медиципским мисијама;
    19. Известап број српских добровољаца из Сједињепих Држава ратовао је па западпоевропском ратишту у саставу америчке војске, док је пешто Срба из Аустралије и Новог Зелапда добровољно пашло у енглеској војсци и с њом ратовало па Галипољу и другим ратиштима.
    На оспову података датих у претходпим тачкама, недвосмислепо се може закључити да је током ослободилачких ратова од 1912. до 1918. годипе у српску и црпогорску војску крепуло пајмање 58.500 добровољаца из прекоморских земаља. Од тога, треба рачунати да је било приближпо 2.200 лица изван простора претходних двеју Југославија (укључујући овде и медицинско особље), пе више од 600 Хрвата и Словепаца, а сви остали били су Срби из свих српских крајева под аустроугарском окупацијом и из Црпе Горе. Изузмемо ли око 400 погипулих у медовској катастрофи, приближно 1.000 припадпика Пивковог батаљопа, 315 заробљепика ослобођепих из Ноћере Умбре, 2.000 добровољаца који су после пада Црпе Горе укључепи у савезпичке војске и 2.000 добровољаца пристиглих у Солун после пропасти Аустроугарске, па српском и црногорском ратишту током ослободилачких ратова 1912-1918. године појавило се најмање 52.800 лица из прекоморских земаља. Без 16.200 оних који су дошли у балканске ратове (укључујући и медицинско особље) и око 1.500 особа из страних медицинских мисија, у Првом светском рату нашло се, дакле, око 40.800 добровољаца из исељеништва у Америци, Аустралији и Новом Зеланду, Француској, Малој Азији, Цариграду, Јужној Африци и Египту, највећим делом, и у мањем броју из заробљеништва у Италији и Француској(12, 278-287). На самом крају 1917. године, према изјави Миленка Веснића, врло квалификованог да пружи такву информацију, на Солунском фронту налазило се око 20.000 добровољаца из Америке(24, 43-44), ме|у њима, ван сваке сумње, и један неодређено велик број Црногораца. Придруже ли се том броју добровољци из Италије, Египта и Француске, њих око 3.900 из тачака 14. и 16. и, по прилици, 6.600 добровољаца из Америке који су кроз Бизерту прошли током последњих дванаест ратних месеци (до краја 1917. године пуковник српске војске Милан Прибићевић, шеф српске мисије у Сједињеним Америчким Државама, отпремио је укупно 2.405 добровољаца – 19, док. 139, 231), произилази да је у пробоју Солунског фронта учествовало преко 30.000 добровољаца из прекоморских земаља.
    Порекло и национални састав приспелих добровољаца. Од укупног броја свих добровољаца обухваћених датом класификацијом (58.500), успели смо да свега 9.219 особа идентификујемо и да њихова имена припремимо за објављивање у Поменику сввтих српских ратника. У том Поменику биће сабрана имена српских добровољаца из прекоморских земаља (укључујући Италију, Француску и друге европске земље, осим оних које су биле у саставу Аустроу- гарске), приспелих на ратишта у Србији и Црној Гори (1912-1915) и на Солунски фронт (1916-1918). Један мањи део њих, можда две- -три стотине, стигао је у балканске ратове, а стотинак њих долазило је из Америке два пута, најпре у балканске ратове, а потом у Велики рат; сви они наћи ће се у истој врсти: борци, неборци, санитетско и техничко особље у медицинским мисијама или појединачно; ови последњи биће уврштени у Поменик без обзира на то из које су земље дошли.
    Основу Поменика чини 5.659 имена преузетих из Главног списка ЈуГословенских добровољаца дошавших из Америке од 6. фебруара 1917. до 30. октобра 1918. Године и по азбучном реду личних имена (како су у Срба некад вођени спискови) пописаних у првој и другој књизи Архива Војске Југославије, фонд број 5.
    У овом раду неће се третирати завичај и национални састав пописаних добровољаца из Пивковог батаљона (709) и из страних медицинских мисија које су у балканским ратовима (142 особе) и Великом рату (561 особа, међу њима и тринаест с искуством из балканског рата) деловале у саставу српске или црногорске војске на неком од њихових ратишта, укључујући и оно на Добруџи.
    Другим речима, бавићемо се само именима 7.820 српских добровољаца, чији завичај овде одређујемо по регионалном принципу, азбучним редом.
    Због тога што се до свих овде датих података дошло појединачним пребројавањем, лако је могуће да неки од њих садрже и покоју грешку; ово се нарочито тиче националног састава, где је као Србин могао проћи и неки Хрват с именом и презименом чисто српским и из српског насеља, или обрнуто, уколико је неки добро- вољац с можда необичнијим презименом потицао из неког насе- ља означеног као хрватско.

    A да ce не би помислило да je та рачуница рађена на штету бивше „југословенске” браће, ваља знати да Хрвати уопште нису били заинтересовани за било какво ратовање у српској војсци, понајмање добровољно; хрватски Југословенски одбор почео је да о добровољцима размишља тек 24. јануара 1915. године, када се могло учинити да је војни и политички положај Aуcтрoугaрcкe озбиљно уздрман и да српске позиције наспрам ње стоје врло квалитетно.
    У сваком случају, треба сматрати да се израчунати односи не могу у потпуности применити на целу статистичку масу (око 55.500 добровољаца, без припадника страних медицинских мисија и Пивковог батаљона), али се може сматрати извесним, због већег броја Чеха, Руса, Италијана и Осталих у овом коришћеном узорку, да су у српским ослободилачким ратовима 1912-1918. године Срби чинили изнад 98,5 процената укупног броја доброво- љаца из исељеништва.

    ИЗВОР: Илија Петронић, СА СВИХ С ТРАНА СРПСКИ Д0БР0В0ЉЦИ 1 912-1918, Нови Сад, 2005.

  4. Војислав Ананић

    СРПСКИ ДОБРОВОЉЦИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

    https://ssr.org.rs/srpski-dobrovoljci-u-prvom-svjetskom-ratu-8-ideja-jugoslavije/