Порекло презимена, село Пељавe (Лопаре)

Порекло становништва села Пељаве, општина Лопаре (Мајевица), стање из 1969. године

Село је постојало под истим именом у 15. веку. По предању, у шуми Грабовима било је неко старинско гробље, али више нема никаквих знакова гробља. Нађе се само понеки мањи отесан камен. Кажу да су ту били “римски” гробови. Око 1930. године Василије Делић је, крчећи у шуми, ископао ћуп старог новца. У шуми су Рустовима, на међи према Прибоју, има неколико стећака. Опште је предање да су некад у селу живели “Мађари”, па се њима приписују и стећци.

Верује се да је прва кућа од најновијег становништва била у шуми Панику. Ту је и данас шума, коју су крчили досељеници који су ту долазили. Сви у селу су били чифчије/слуге; како би који искрчио, обраћао се неком аги за пристанак да му буде чифчија.

Најстарији досељенички род у селу су:
Живковићи – Станкићи, чији су огранци: Живковићи (7 к.,), Текићи (7 к.,) и Николићи (1 к.,).. Све је то изишло из Живкове куће. Славе Мратињдан. Цвијан Живковић (рођен 1904 год). набраја ове претке: Гавро, Перо, Живко, Петар, Станко, који је дошао из Херцеговине.

Антићи (2 к., Ђурђевдан) су огранак Антића у суседном Тобуту, али их сматрају као да су “старосидиоци” у овом крају.

Делићи. Први од њих је дошао у Пељаве у 18. веку. Урум, предак Делића (Урумовића) и он је крчио шуму (шума је била у селу до око 1940. године). Заузели су најбољу земљу у селу. Ипак, постали су кметови Мехића из Горње Тузле, а после су се смењивале аге из Теочака, Зворника и Локања. Урум је био од Билећа у Херцеговини. Он је наводно имао синове Ћетка, Мирка, Делију и Перу, од којих воде порекло фамилије: Ћетковићи (19 к.,), Делићи (18 к.,), Перићи (8 к.,), Мирковићи (10 к.,), Гаврићи-Ђукићи (1 к.,), Ивановићи (5 к.,). (Сви заједно су лоза). Перићи и Делићи су до пре 50 година били једна фамилија, а сада се већ узимају међу собом. Сви славе Пантелијевдан. Једна грана Делића се звала и Томићи – по једном претку. Од Делића има исељених у Мезграји, Лопарама, Тузли и Београду, Перића има исељених у Тузли и Сарајеву, а Ћетковића у Тузли и Београду. Предак Мирковића је дошао после Урума, али је био од истог рода у Херцеговини. Појединци из овог великог и веома угледног рода казују и нешто друкчије о свом пореклу. Неки кажу да се онај предак који се доселио звао Гавро Урум и да се тако звао што је био из Ерцеговине из Урумлије. (Сахрањен је у старом гробљу.) По Томи унуку Гаврином, Делићи су се презивали Томићи. Тај Тома се затекао у селу као кнез кад је Аустрија дошла у Босну (1878. године), а његов отац Тешо је био оберкнез. Неки кажу само да су Делићи дошли из Урума, што није нимало тачно. То предање чува само неке алузије на Урумлију, у којој на Мајевици уопште нема тачних представа. Урумовићи су свакако прозвани по претку који се звао Урум: код Срба у Пожарници код Тузле, у подгорини Мајевице, у употреби је лично име Урум, а у Пељавама тако изговарају име Хурем, које је у обичају код Муслимана у оближњем Теочаку. Цвијан Делић (рођен 1901. године) набраја ове претке: Перо, Милован (рођен 1830), Тома, Тешо, Гавро-Урум. Према томе, њихово досељавање пада у време око 1760. године. Тешини синови су били Ћетко, Иван и Мирко, Тома је имао Гавру и Перу. Врло је занимљиво ово казивање: Урум је био Муслиман и имао сина Сафера (што би се могло објаснити да су дошли као привидни Муслимани, двоверци). Сефер се није женио и живео је у једној кући са неким који је био од Антића, који му је био побратим, и такође нежења, живели су дуго, чупали туђе огреве за ватру. Једно јутро нашли их мртве: верује се да су један другог убили.

Лујићи (2 к.,), раније Петровићи, и Мијатовићи (3 к.,), који се тако зову тек од Другог светског рата. Један су род – Лујо и Мијат су били браћа – и славе Арлијеван, св. Агатоника. Пореклом су из Херцеговине.

Јовановићи (6 к., Лучиндан), су веома старо кољено у селу непознатог порекла. Заједничког порекла су и Вићићи (1 к.,) и Радић М. (1 к.,).

Благојевићи (8 к.), и Мићићи (12 к.,) су један род, славе Јовањдан и огранак од Бобара у Лопарама: дошла одатле удовица са синовима. Бобари у Лопарама поријеклом воде из Пиве у Херцеговини. Кажу да су им преци побегли из Пиве кад је Бајо Пивљанин исекао неке Турке.

Обреновићи (2 к.,) и Мићићи (7 к.,), некада сви заједно Крстићи славе Лучиндан, али је Крсто био Обренов син. Дошли су после Живковића из Црне Горе. Зову их и Лисице.

Симеуновићи (13 к., Никољдан) зову их и Кнежевићи, јер је неки од предака био кнез. Вероватно су заједничког порекла с њима, односно њхови су огранци Илићи – Ракићи (10 к., Никољдан) и Бојићи (4 к., Никољдан). Непознато порекло.

Радићи (4 к.,): отац им је био доводак од Трифковића у Тобуту.

Беновићи (2 к.,): отац им је дошао за време Аустрије из Угљевика жени у кућу.

Драгићевић П (1 к., Пантелијевдан и прислужује своју стару славу Ђурђевдан) је дошао жени у кућу из Чакловице у Растошнице код Зворника.

ИЗВОР: Сарадник портала Порекло Александар Аксић Шарко