Svi vladari Srbije

39 komentara

1. 5. januar 2018. u 13:12

   Vojislav Ananić

   NASLEDNICI MRNJAVČEVIĆA

   Reč grabež nije uobičajna u savremenoj istorijskoj nauci, ali ovoga puta sažeto prikazuje zbivanja u mesecima nakon nestanka Mrnjavčevića. Pored klasičnih feudalnih ratova oko Prizrena i Rudnika geopolitička karta Carstva uglavnom nije svuda nasilno krojena. Neposredno nakon Kosovske bitke glavu nije digao samo Lazarev zet. Krupnija vlastela je čak pokušala i da se osamostali, ali su izgledi za to bili mali. Vuk Branković je tada odvojio mnogo gradova i župa, ali neposrednih vesti o toj promeni nema iako su tu naseobine Dubrovčana bile guste. Strašni izveštaji o razaranjima i bežaniji pristižu tek dolaskom Turaka narednih godina. Vlastelina Obrada Dragoslaljića su kaznili zato što je prišao Brankoviću. Takav politički sled je utemeljio mit o Vukovoj izdaji. Legendarni opis Vukašinove smrti takođe sadrži sličan razvijeni motiv. Njegova znatna zastupljenost u velikoj meri ima podlogu u duhu nestalne epohe. Vlastela je u to vreme zaista mogla da iznese teret smene vlasti. Tvrtko I je privoleo vladajući sloj iz Dračevice, Konavla i Trebinja na svoju stranu i zaposeo tri ključne župe od Balšića. Prošlost Tesalije i Epira pruža dopunske smernice jer su imale jako slično državno i upravno ustrojstvo. Barem u dva slučaja smrt ranijeg gospodara je dovodila da takmacima prilaze niži nosioci vlasti, vlastela i istaknuti predstavnici crkve. Ovakve primopredaje su se u načelu dešavale brzo.
   Dodatni razlog za pretpostavljeni nizak nivo sukoba je isticanje sezone ratovanja. Pohodi u zrelu jesen, a posebno usred zime nisu bili preporučivi iz mnogo razloga. Posebno su od hladnog i snežnog središnjeg Balkana morali da zaziru Turci, još nenaviknuti na lokalne prilike. Ova okolnost je možda hrišćanima donela toliko željeni predah, ali je i onemogućavala opsežnije pohode jedne protiv drugih.
   Smrću Vukašina njegova porodica je obezglavljena, iako je kralj bio već prilično star i verovatno ne bi još dugo bio u stanju da je vodi. Lik osedelog starca sa zidova Psače svedoči o tome upečatljivo. Možda ga je i svest o poodmaklim godinama dodatno podstakla da odredi još jednog savladara, odnosno naslednika. Međutim, nije bila toliko nenadoknadiva Vukašinova ličnost, koliko su bile strašne okolnosti u kojima je došlo do smene. Sudeći po razvijenoj kompoziciji pored južnog ulaza u hram sv. Dimitija u Sušici, već u jesen kobne 1371. g. Marko je krunisan srpskom kraljevskom krunom. On i njegov otac su naslikani na crvenoj pozadini, dostojnoj najpre ili isključivo suverena. Markov vladarski položaj je istaknut i ovnujskim rogom u njegovoj ruci, podsećanjem na miropomazanje kao sastavni deo obreda krunisanja. Predstavljen je kao drugi David, starozavetni vladar za koga se posebno vezuje čudesan događaj, izlivanje Božje blagodeti u vidu mira. Verovatno je ukazano, ponovo putem složenih aluzija, i na posebne (ne)prilike koje su zadesile srpsku državu. „Možda je, dakle, i u ovom slučaju kralj Marko hteo da podvuče sličnost položaja i svest o neminovnosti žrtve”. Svečani čin krunisanja je bio ispunjen ustaljenim sadržajima, međutim, vremena ni razloga za slavlje nije bilo. U prilepskoj crkvi sv. Arhanđela Marko je prikazan u beloj odeždi, onovremenoj oznaci žaljenja, u trenutku nebeske investiture, odnosno dok mu na glavu ruka Božjom voljom stavlja krunu. Očigledno, savremenici nisu mogli da prikriju turobne okolnosti u kojima je došlo do uzdizanja novog vladara. One su bile takve da je neosnovana pomisao da je više oblasnih gospodara, a nabrojani su župan Nikola Altomanović, knez Lazar i despot Jovan Dragaš, jedno vreme davalo preimućstvo legitimnom vladaru. Prva dvojica su se usuđivala da prkose moćnom Vukašinu. Primereniji je stav da je izvesno kratko vreme Marko smatran legitimnim naslednikom prostranstva od Šar – planine do današnje severne Grčke. Po Tronoškom letopisu država je „šest” godina bila bez vladara, sve dok se knez nije ustoličio uprkos Markovom protivljenju. Procenjuje se da je Marko bio u najboljim godinama kada je stupio na presto. Portret kod južnog ulaza u porodični hram otkriva “[…] fizionomije odlučnog mladog čoveka, oštra pogleda, kratke crne brade”.
   Na ovo razdoblje se ustaljeno gleda kao na niz neuspeha i nezadrživi politički sunovrat. Otpadale su bogate oblasti i važni gradovi, stara prijateljstva i savezi su prerasli u svoje suprotnosti, a krupna vlastela se jedna za drugom osamostaljivala. Međusobno su upoređeni tokovi državnog razvitka dve novonastale tvorevine. Markovoj je suprostavljena zemlja Dragaša, gde se pretpostavljalo širenje i ukrupnjanje u godinama nakon 1371. g., kao i jako vladarevo prisustvo u svakodnevnom političkom životu, naročito pošto je vlast objedinjena u liku Konstantina.
   Da se Andrija Gropa u Ohridu zaista do kraja osamostalio postoje neke, na prvi pogled, neosporne vesti. Na svom novcu koristio je izraz Po milosti Božjoj. U odnosu na rasprostranjenije V Hrista Boga ova formula je još jači i nedvosmisleniji iskaz političke samostalnosti. Ovo je prirodno upotrebljeno za jačanje stava da se u potpunosti otrgao od seniorovog nadzora. Vlasteoska kovanja novca inače nisu nikakva naznaka političke samostalnosti, posebno ako na njima izostaju slična vladarska obeležja. Sledbenici Vuka Brankovića i kneza Lazara su bili daleko od pomisli da učine nešto slično. Ova vrsta izvora čak izuzetno lepo oslikava njihove vazalno-seniorske odnose. Tako gledano ispada da je Gropa u potpunosti napustio Markovu političku orbitu. Međutim, i kraljević, odnosno gospodin Andreja, je izdavao novac sa natpisom V Hrista Boga, uprkos oceni da je sve vreme priznavao bratovljevo prvenstvo. Nameće se pitanje u koju skupinu treba staviti gospodara Ohrida.
   Ako se na kraju i prihvati da je Gropino intitulisanje primereno samostalnim gospodarima, nije bio samoproglašeni veliki župan. Titula je samo uslovno neprimerena upravnim prilikama u toj državnoj zoni. Njen nosilac dolazi na mesto sevastokratora Branka u srcu „Romanije”. I pored toga, župani nisu bili potpuna nepoznanica u tim predelima. Kao što se sredinom pedesetih godina ni potonji kralj nije stideo svoje nasledne županske titule i Gropa je imao puno razloga da je kasnije s ponosom ističe. Mogao je da potiče iz severnih arbanaških krajeva pod dugotrajnom srpskom vlašću. Njegovi preci su tako mogli steći to ugledno zvanje u malo poznatim procesima srpsko-arbanaške sinteze. Zvanje je bilo manje ugledno od sevastokratorskog, ali ne i nadležnosti pošto je župan u Ohridu zapravo bio upravnik Jedne „države”.
   Razmatrana titula je, dakle, u svom ogoljenom vidu bila nasledna. Tek nakon osamostaljivanja, dodavanjem izraza „veliki”, mogao je u pojedinim prilikama da istakne svoj novostečeni položaj. U Srbiji su, međutim, tada važila drugačija pravila. Ponekad su stare titule župana i kneza bile praćene rečju veliki, oznakom da su dodeljene od samog cara. Poput pandana sa Juga, despotskog, sevastokratorskog ili kesarskog dostojanstva, ni ona sa severa se u srpskoj Carevini nisu mogla uzurpirati. Kako stvari stoje sa gospodarem Ohrida? Jedino se u grčkom natpisu nastalom jula 1378. g. u ohridskom hramu sv. Klimenta nalazi proširena verzija. Značajno je da i tu Gropino ime usamljeno stoji u delu predviđenom za svetovne gospodare tog područja. Suprotno je u Bigorskom pomeniku, o kojem će još biti reči, grobnom zapisu Ostoje Rajakovića iz oktobra 1379. g. Romeji su uz župansku titulu tokom prepiske imali običaj da destinatara oslove i pridevom „veliki”. Ovo nije deo zvanične titule već način uglađenog obraćanja stranim predstavnicima. S tim se podudaraju i novija čitanja natpisa sa Gropinog novca.
   Neusaglašenost bi mogla iščeznuti sa stavom da je veliko županstvo dobio u trenutku uvođenja u ohridsku „državu”. Ovakvi upravnici u državi Nemanjića ponovo se javljaju od uspostavljanja carstva, i to isključivo među tzv. „srpskom vlastelom”. Stoga bi izbor najpre pao na cara Uroša. Međutim, dok se on još pitao o tim stvarima, namesnik Ohrida je bio sevastokrator Branko. Bio je naklonjen budućem kralju jer je svog sina oženio njegovom sestrom. Sledeći na redu da uređuje stvari u Ohridu bio je Vukašin. Međutim, nije ustanovljeno da je nakon krunisanja bio ovlašćen da dodeljuje bilo kakve titule. U suprotnom, možda se opredelio za staro zvanje, deo srpskog upravnog nasleđa primereno njegovom „kraljevanju”. Tako bi zapravo državni aparat na jugu bio prilagođen još uvek živim tradicijama srpskog kraljevstva. Izvesno je da Vukašinu od 1365. g. u tom delu države nijedan iole važniji politički čin nije mogao promaći. Izvesni kesar Novak je svedočanstvo o svojoj upravi ostavio ktitorskim natpisom iz 1369. g. u Sv. Bogorodici na prespanskom ostrvu Mali Grad. Bio je isljučivo kraljev vazal jer je naveo samo Vukašinovo ime, a izostavio Uroševo. Šanse da je pretpostavljeni čin Gropinog uspona bio Markova zasluga su najmanje. U svakom slučaju jasno je da je u Ohridu ojačao najpre kao predstavnik državne vlasti i da je to bio temelj kasnije moći. On nije bio stranac koji je sa zapada na čelu svoje ratničke družine zaposeo bogati plen, već ostatak ranije srpske vlasti. Snažno vizualno sredstvo Gropinog ličnog predstavljanja bio je ćirilični monogram.
   Vukašinova bračna politika je ocenjena kao jako uspešna, iako nije ispunila sva kraljeva nadanja. Nisu poznata imena izabranica njegove trojice mlađih sinova. Verovatno su došle iz uglednijih vlasteoskih domova. Tek zadnjih nekoliko godina Vukašinovi pogledi su bili usmereni ka Carigradu i ugarskim vlastelinkama bliskim Tvrtkovom dvoru. Iako dalji srodnik Nemanjića, otac Markove Jelene Hlapen je ipak bio samo krupan velikaš. Olivera je odaslata put Zete gde su Balšići verovatno upravo ovim brakom stvorili trajnije uporište u toj pokrajini. Od srodnika Mrnjavčevića nešto se bliže zna jedino o Ostoji Rajakoviću. Oktobra 1379. g. bio je mrtav, kada je prikazan kao zet Andrije Grope i rođak kralja Marka. Na stranu s prosopografskim delom ove vesti, kao i značenjem pojma srodnik. Ovo pitanje je čak i u širem okviru dovedeno do kraJnjih granica proučenosti. Ovakve vez bi po svojoj prirodi trebalo da traju. Teško da je zapostavljena čak i kada je, kako se obično pretpostavlja, Ohrid istupio iz okvira Markove države. Ako ništa više, pre isteka sedme decenije time je u tom gradu još pokazivan “[…] odnos uvažavanja […]” prema kralju Marku. Natpis iz 1379. g. je bio zvaničan i da je tada Gropa kao novi vladar Ohrida imao ratoboran stav prema ranijem suverenu, teško bi bio izveden u samom središtu njegove uprave.
   Do sada je ostalo neiskazano da je zapravo jedan od Mrnjavčevića verovatno stajao u pozadini braka između Ostoje i neimenovane Gropine ćerke. Tim putem je i župan dodatno uvučen u prošireni porodični savez. Portret Ostoje Rajakovića otkriva mlađu osobu čiju smrt uz dosta obazrivosti treba omeđiti osamnaestim i tridesetim letom njegovog života. Raspon jeste širok, ali izgleda da pre treba težiti prvoj godini ili sredini ovog intervala.5 Stoga treba pretpostaviti da se Ostoja oženio nekako oko 1371. g. U slučaju da je to bilo za vreme starog kralja može se pretpostaviti da je upravo udajom ćerke Andrija Gropa ušao u red velemožnih. Ako je to bilo nakon Marice, iskrsava naznaka da je prvih godina Markove vladavine za velikog župana brak sa vladarevim srodnikom i dalje bio, ako ne neophodan, ono barem jako poželjan. Ipak, daleko je od toga da se baš Markovom voljom ustoličio u Ohridu. Može biti, takođe, da je njime Gropa ozvaničio svoju nedavno stečenu nezavisnost. Ovde je prilika da se iznese osnovna postavka o njihovim odnosima. Ima još dokaza da oni nisu bili neprijateljski, iako se župan Gropa pridružio mnogim moćnicima koji su nakon Marice okrenuli leđa kralju Marku.
   Neki su opšte i načelne prirode. Ne zna se koji su sve predeli upravno težili drevnom gradu sa jezera. To nikako nije bila prostrana teritorija u poređenju sa onim čime su raspolagali Gropini prvi susedi, a naročito ostali oblasni gospodari. Kao polusamostalni ili potpuno nezavistan gospodar Ohrida Andrija je zaista nakon 1380. g. mogao da bude izložen napadu prodornijeg Karla Topije. Polazište za ovu postavku je koncept uvodnog dela pisma iz kojeg se vidi da je ovaj velikaš bio drugi ktitor tamošnjeg manastira sv. Klimenta. Kako je velikašov duhovnik bio avinjonski kontrapapa Kliment VII, nije bez osnova tvrdnja da je poriv za ovaj graditeljski podvig došla sa te strane, što istovremeno ne podrazumeva i politički nadzor nad Ohridom. Takođe, Topija je posebno istaknut kao novi ktitor, a ne i kao vladar pomenutog kraja. Tu su i dve beleške u tekstu Hamartolove hronike, po izdavaču iz 1371. g. prizivaju Božju pomoć Karlu, koji nije označen ni jednim epitetom. Za ovog arbanaškog velikaša je izgleda napisana i slovenska knjiga Slovo Svetog Grigorija Bogoslova. Među marginalijama „grešnog” Damnjana je i Topijino ime ispisano crvenim mastilom, uobičajnim vladarskim pravom. Svestan svog nezavidnog položaja na raskrsnici glavnih puteva, Gropa je mogao da potraži oslonac na najmanje dva mesta. Najpre kod Turaka, bez kojih se više nije moglo završiti nijedno krupnije političko pitanje. Sledi dvor koji je u neka srećnija i sređenija vremena verovatno puno doprineo njegovom uzdizanju. U Prilepu su, pak, bili zadovoljni jer se na jugu graniče sa saveznikom. Iskustvo stečeno izučavanjem srpskih političkih odnosa između 1371. i 1463. g. otkriva dinamiku prepunu naglih i neočekivanih zaokreta. Zajednički nastup trojice moćnika upućuje na isto. Knez Lazar i Vuk Branković su, na bliže nepoznat način, potisli Balšiće iz unutrašnjosti i sveli ih na gospodare Primorja. Potom uređuju međusobne odnose, pa čak se i složno staraju oko redovne isplate Stonskog dohotka. Od 1386. g. Balšići su čak priznali prvenstvo kneza Lazara. Marko je takođe poput kneza Lazara mogao stajati na čelu jednog porodičnog saveza manjeg obima, gotovo skrivenog od istraživača.
   Ostojinom smrću 1379. g. prekinuta je važna spona između Ohrida i Prilepa. Ovo, samo po sebi, nije moralo da izazove ili pojača postojeću netrpeljivost. Po mnogo kasnijim vestima oko Kostura međusobno su se nadmetali okolni moćnici: porodice Balšić i Muzaki, Topija i Gropa nakon čega je u tom gradu iščilila Markova vlast. Predložak za ove smušene priče stvarno je moglo biti neko feudalno sukobljavanje. Ni Gropino gospodstvo izgleda nije bilo dugotrajno. Ostave novca pokazuju da njegovo novčarstvo ne premašuje sedmu deceniju. Ovo nije do kraja merodavno pošto i njegovi moćniji i dugovečniji susedi u to vreme prekidaju ovu delatnost. Međutim, udaja ćerke za Ostoju Ugarčića pre isteka sedme decenije dodatno upućuje da je tada već bio u zrelim godinama.
   Inače, župan Andreja i njegova supruga se posredno sreću u samom okruženju kraljeve porodice. Upisani su u pomenik sv. Jovana Bigorskog, ali tako da se javljaju izvesne razlike. U jednom ranijem čitanju, baš kao i fotografskom snimku, stoji: “[…] Andreaša, župana Lazara, […] monahinju Matronu, Elenu ćerku njenu i Kiranu, podružju Andrijaševu.” Markov brat je spomenut ranije tako da se bez ustručavanja zaključuje da se radi o bračnom paru iz Ohrida. To je ranijim izdavačima promaklo. Smetnuto je i s uma da drugi izvori svedoče o braku između župana i Kirane, druge ćerke epirskog despota Andrije Muzakije. To znatno povećava verodostojnost ovakvog poistovećivanja. Ni to što je županstvo vezano za izvesnog Lazara, a ne za prethodno upisanu ličnost ne smeta. Ovaj pomenik inače obiluje greškama i nejasnoćama. Po drugom čitanju način njihovog navođenja nije bitno drugačiji, ali se izostavlja Andreševa, odnosno Lazareva županska titula, a ni Kirana nije označena kao njegova supruga, već samo kao monahinja.
   Upućenost ove porodice na severne krajeve nagoveštava i hronika porodice Muzaki gde se Gropi pripisuje vlast nad Ohridom i Debrom. Kao da se ovoga puta može verovati nepouzdanom J. Hanu da se Gropini potomci javljaju pod Skender-begom u poslednjem od dva nabrojana predela. Otuda verovatno i njihova potreba da se upišu u pomenik znatnijeg lokalnog hrama. Čini se da je to urađeno naknadno pošto dva krstića i dve tačke popunjavaju znatniju prazninu kojom je ovaj deo pomenika vidljivo razdvojen od prethodog, glavnog dela. Ranije je ovaj zanimljiv izvor okvirno datiran u sredinu sedme decenije, što kao da potvrđuje da između dva dvora nisu prekinute sve veze. Jedan Gropin novčić je nađen u tvrdom gradu koji je stražario nad mauzolejom Mrnjavčevića. Političke granice nisu bile neprelazne prepreke za strane valute, ali i ovo kao da svedoči o snošljivim odnosima između dva dvora. Ovo je dokaz više postavci da svaki politički rascep nije bio obeležen zveketom oružja.
   Novi kralj je ubrzo proteran iz više ključnih mesta srednjovekovne Srbije. Prizren, koji je sam nedavno ukrasio još jednom crkvom i posvetio je Vavedenju Bogorodice, pao je u ruke Balšića. Prodor je gotovo izvesno pošao iz njihovih uporišta u dolini Drima. Pomučio ih je utvrđeni deo tog grada. Desetog septembra 1372. g. Dubrovčani su pobednike darivali skupocenom ratnom opremom: „quando Jura cepit castrum dicti loci”. Reč castrum isključivo se odnosi na gradski akropolj. Te godine je u Dušanovim Sv. Arhanđelima kao monah Sava sahranjen Stracimir Balšić, tako da je šteta što je deo njegovog nadgrobnog spomenika oštećen u delu gde je stajao ostatak datuma, jer je sa komadom nadgrobnog spomenika iščezao i značaj dokaz. Nameće se pitanje koliko su zetski velikaši mogli još da zađu u kopno, ako su dobro zapeli već na prvoj prepreci. U svakom slučaju, nedavno stradali kralj nije upisan u pomenik prizrenskog katedralnog hrama. U sličnom spisu obližnjeg manastira sv. Petra Koriškog nepotpun niz vladara Nemanjića počinje osnivačem, sve do cara Uroša. Sledi: „Pomeni gospodi blagočastivago i hristoljubivago kralja Vlkašina”. Međutim, izostaje „i prisnopominajemago” koje se sreće uz Nemanjiće, ali i kneza Lazara. Upisan je odmah posle Vukašina, tako da izostaju Balšići i Vuk Branković i pored duge neposredne vladavine gradom. Sa Prizrenom je nesumnjivo izgubljena i njegova prostrana oblast, a verovatno i mnogo više. Time se zapravo završavaju pouzdani podaci o Markovim gubicima neposredno nakon Maričke bitke.
   Međutim, teško stečeni Prizren je ugrozio Nikola Altomanović. Njegove vojska je na početku 1373. g. unela pravu pometnju u tamošnju dubrovačku zajednicu. Ovo pokazuje da je velikaš verovatno snažno stupio i na prostore današnje celokupne Metohije, ili je to barem pokušao. Iz svega rečenog vidi se da su nakon velikog poremećaja s jeseni 1371. g. usledili mnogi manji, sve dok se stanje nije donekle ustalilo. Čini se da je bilo lakše steći, nego održati vlast nad novostečenim posedima. Pitanje je koliko su Balšići uošte još prodrli u unutrašnjost. U tekovine do 1375. g. pripisuje im se i Peć.
   Jako je važno i Orbinovo svrstavanje Nikole u postmaričke dobitnike. „Nikola Altomanović, s druge strane, zauzeo je čitavu oblast koja se graničila njegovim zemljama”. Nedovoljno jasno iskazan prostor je verovatno bio na severozapadu današnjeg Kosova i Metohije. Nikolina najjužnija poznata oblast je župa Budimlja. Međutim, iz nje ga je 1373. g. potisnuo severni sused, ali je trajno pak zadržao Lazar. Priroda terena i raspored matičnih zemalja su uslovili pravce i mogućnosti otimanja skoro isto toliko koliko i odnos snaga. U opštoj pometnji, krajem 1371. i početkom naredne godine, Rudnik se vratio u okrilje župana Nikole Altomanovića.
   Lazar je u koštacu sa Nikolom na severu trošio najviše svojih snaga. Osim toga, morao je da se do kraja učvrsti kao vladar sliva tri Morave, gde je takođe bilo krupne vlastele. Njen deo je mogao čak i da priđe kneževim neprijateljima. Stoga nije mogao da se razmahne na jugu gde njegovi uspesi izgledaju skromno. Po retrospektivnom Halkokondilovom izlaganju Lazar je uzeo Prištinu i Nišavsku oblast i dopreo do Save. U Hronici o turskim sultanima se kaže da je knez proširio svoju vlast do reke Ilira koja se zove Sava. Još jedan potonji izvor Lazarov uspon neposredno povezuju sa slomom Mrnjavčevića uz navode o preuzimanju Novog Brda i Prištine. Drugo mesto se, međutim, pripisuje Vuku Brankoviću. Knežev vlastelin i rođak čelnik Musa se ustalio u Zvečanu u ime kneza Lazara. Pored toga, oko Gornjeg Laba istom velikašu je poverena „država”. Knez je tada verovatno zaposeo i Lipljan KOJI je neposredno držao 1388. g. Ranije je već ocrtano posebno mesto i snaga vlastele u današnjim kosovsko-metohijskim i obližnjim krajevima. Među baštinicima i upravnicima „država” svakako se isticao Vuk Branković. Nepogrešivo je osetio vetar promena i sa velikom svitom okrenuo se Lazaru.
   Njegovom ćerkom Marom se oženio verovatno nakon velikog sloma. Pre 1. septembra 1376. g. Vuk Branković je zauzeo prestono Skoplje, očigledan znak sposobnosti da vodi veliku politiku. To ne bi trebalo da čudi nakon što je utvrđeno da se nakon 1371. g. istočna granica Vukove zemlje prema neposrednim posedima njegovog tasta ustalila na liniji koju u nizu čine planine od Skopske Crne Gore preko Žegovca, Koznice i Prugovca, sve do donjeg toka reke Lab. Od naseljenih mesta značajem se isticala Priština, dvorovi iz župe Sitnice, te Gračanica i rudarsko Janjevo. Tome se pridodaje baštinska Drenica, pa tekovine iz 1378. g., odnosno Prizren sa širim područjem današnjeg Orahovca i Đakovice, te manastir Dečani. Jasno je da se zapravo radi o Jako prostranoj „državi”, koja u krajnjoj meri odgovara kneževom zetu, ali i Lazarevoj potrebi da sebi privuče što više velikaša.
   Okosnicu dvora Dragaša su tih godina činila dva mlada čoveka i njihova iskusna majka najplemenitijeg roda. Stariji Jovan je ostao zapamćen, sudeći po Halkokondilu, po razboritosti i vojničkoj spretnosti. U vreme kada je ova lična osobina mogla da donese najviše koristi imao je oko dvadesetak godina. Oko takvog vojskovođe su se prirodno okupljali preživeli iz neslavnog pohoda, iako je izvorni oslonac isuviše klimav. Po godinama podsećao bi na Nikolu Altomanovića koji je bio sličnog uzrasta dok je jedno kratko vreme nosio teško breme najmoćnije ličnosti na severu srpskih zemalja. Još je pomalo prisutna zbunjenost brzom obnovom porodične moći raškog vlastelina. Nesumnjivo objašnjenje leži u tekovinama njegovog strica, pa nema razloga da se sličnim tokom događaja ne rasvetle i prilike na jugu. Čini se da su se Dragaši najviše okoristili od sloma Mrnjavčevića, jer ne samo da su iz senke ponovo izbili u prvi plan, nego su i po obimu teritorija najviše zahvatili od njih.
   Naivno se mislilo da je u trakijskoj ravnici postradalo “[…] pleme srpske
   gospode u sedmom rodu iliti kolenu […]”. Zrelih muškaraca sposobnih da nose oružje ili preuzmu upravne zadatke i pored velikog osipanja je ipak bilo. Aleksije Asen je bio u pratnji carice Jelene u Seru 1365. g. da bi nakon deset godina bio član mešovitog suda Serske mitropolije. Slično je ustanovljeno i za Duku Koresisa i Georgija Isarisa. Dovoljno godina da nose oružje imali su i Krajko i drugi Oliverovi sinovi. Najopsežnija studija o Maričkoj bici tvrdi da Osmanlije nisu gonile razbijenu protivničku vojsku do potpunog uništenja. Međutim, da su preživeli bili potpuno skrhani i nespremni na usklađen otpor moglo se i ranije pomišljati. Potvrda je kod nezaobilaznog Isaije: „Ne bejaše kneza, ni vođe, ni nastavnika među ljudima, ni izbavioca, ni spasioca, već se sve ispuni straha ismailjćanskog, i srca hrabra junačkih muževa u ženska najslabija srca pretvoriše se”. U izvorniku stoji reč „vožd”, što je protumačeno „[…] da se odnosi na takvu ličnost koja je sposobna da se suprostavi turskoj najezdi, da spase i izbavi narod od pogibelji. U nastalim okolnostima trebalo je da vožd bude ratni i politički vođa […], koji je po shvatanjima tog vremena bio izaslanik božiji”. Pa ni mnogo kasnije, kada se stanje uveliko smirilo i državne vlasti uglavnom ustalile, imenom nepoznati srpski pisac druge polovine XIV v. primećuje da: „Bogomrski oni Ismailćani kao malo počekavši, onda kao pčele prosuše se, i svu zemlju našu protrčaše, jer ne bi onoga koji će zabraniti tima”. Bugarska anonimna hronika nudi posredno objašnjenje osmanskih uspeha okvirnim iskazom da pri tome niko nije mogao da im se suprostavi. Pajsijevo žitije poslednjeg Nemanjića je kolaž različitih istoriografskih srednjovekovnih tekstova čije poreklo se uglavnom može bez muke pratiti. Međutim, izvornik opisa maričkih događaja je nepovratno iščezao. Ono što je preneto otkriva zrelog pisca, književnika bogatog jezika, ali i dobrog pripovedača koji je u nekoliko redova uspešno preneo duh postmaričkog straha i neverice, nimalo ne zaostajući za hvaljenijim Isaijom. U prilog ovom stavu stoji: „I Agareni se vratiše ka Adrijanovu gradu sa pobedom i radošću, a naši u skrbi i tesnoti: jedni brata željahu, drugi roditelje, drugi decu svoju, drugi srodnike, i bi vapaj i plač i ridanje […]” Takođe, opis poraženih ratnika tera na dugo razmišljanje: „[…] i dođoše kući, tužni i posramljeni mašući glavama jedan ka drugome govorahu: Jaoj nama!”. Njima su se vremenom pridružili i srećnici koji su se nekim čudom, uglavnom velikim otkupom, oslobodili turskog ropstva. O poslednjima, takođe, piše i starac Isaija. Moralizatorski pristup je primetan u Priči o Boju Kosovskom, gde se pogibija srpskih vojskovođa i većine njihovih vojnika tumači kao posledica Uroševog ubistva, dok „malo neki pravedni ostaše .
   Preživela srednja i sitna vlastela nije mogla da stane spram Dejanovića. Njihov opstanak je neposredno zavisio najpre od postojanja neposredno ugrožene države sa hrišćanskim predznakom. Njenim nestankom izgubila se i potreba za ovim ratničkim slojem. Zato su malobrojni preživeli sa juga Srbije lako prišli uz nastupajuće Dragaše, ili pak ostali verni Vukašinovim sinovima. Nije bilo vremena za političke tananosti niti oklevanje. Okretniji, snalažljiviji, a posebno snažniji su se nametali čak i onima koji isprava nisu smatrali da treba da se potčine bilo kome. Nakon delimičnog smirivanja i uspostavljanja novog stanja promene granica su bile moguće, ali je moralo ići mnogo teže.
   Iz matičnih poseda, verovatno strateški postavljenih, Dragaši su nadirali u više pravaca. Međutim, povoljnu priliku s kraja 1371. g. niko nije hteo da propusti. Romeji su povratili Ser i mnoge okolne manje gradove između Meste i Strume, kao i celu Halkidiku. Ovaj uspeh je shvaćen kao oslobađanje od tiranije „Tribala”. Sudeći po izrazu „ušao u Ser” iz rukopisa br. 21 Svetogorskog protata, koji jedini govori o ovom događaju, izgleda da solunskom despotu Manojlu II Paleologu nije pružen ozbiljniji otpor. U prilog tome ide i mali vremenski razmak između dva događaja, kao i etnički sastav vladajućih u gradu. Ni manjinski Srbi nisu imali razlog da pružaju otpor, pod uslovom potvrde ili proširenja u međuvremenu stečenih prava. Javila se i lažna nada da će Romeji ojačani zaposedanjem puteva i ključnih klanaca ka prestonici suzbiti i azijatske napadače.
   Zbog porodične usamljenosti sa Uglješinim nestankom u potpunosti je iščezla i njegova politička tvorevina. Muški svet ratnika i državnika je te godine njegovoj supruzi doneo još jedan u nizu strašnih ličnih udaraca. Izgleda da je neposredno nakon Marice našla pribežište u Solunu, gde je u kultu Bogorodice Katafigi (One Koja Pruža Utočište) potražila nekakvu utehu. Izgleda da su se Romeji prema njoj poneli sa puno uvažavanja i brige uprkos tome što su upravo tih meseci doprinosili rušenju političke tvorevine njenog supruga. Moglo bi se reći da ratovanje nije bilo toliko žestoko da bi nagnalo trenutno jaču stranu na neko nedolično ponašanje. Po svemu sudeći, kralj Marko, kao pretpostavljeni naslednik serskog despota, bio je daleko od pomisli da ostvari ta svoja prava, odnosno da se širi na istoku.
   Dragašima je, pak na taj način, verovatno, olakšano zaposedanje njenih severnih ostataka. Tu su stekli granicu sa i dalje neznatnom Vizantijom. Javila se nedoumica gde se pružala ta linija i kada se ustalila. Naime, dokument od 12. juna 1374. g. tiče se strumičke Breznice braće Laskaris i brige Konstantina Laskarisa da ovo selo obezbedi hilandarskom manastiru sv. Pantalejmona. U dokumentu nastalom u uredu Carigradske patrijaršije braća su označeni kao bobHog-robovi vizantijskog vladara, a pretpostavljena vlast Konstanina Dragaša nigde nije ni nagoveštena. Tu je viđena prilika za stav da su Romeji najpre držali dolinu Strumice, pa i oblasti oko Melnika i Petriča. Izvori ćute o zamišljenom sukobu, ali je promena granice povezana sa pokušajem nasilnog preuzimanja vizantijskog prestola 1373. g. i povlačenjem odlučnog Manojla II Paleologa iz Soluna nakon tri leta. Zanimljive odlike spomenutog dokumenta iz 1374. g., sa druge strane objašnjive su i nepriznavanjem srpske vlasti jer se, očigledno namerno, izostavljaju i dva ranija srpska akta kojima je sporna Breznica pripala Hilandaru. Poređenja radi, površna vlast Carigrada nad Tesalijom na početku osme decenije XIV v. je ostvarivana preko Anđela Filantropina. To nije sprečavalo tamošnju vlastelu da se 1381. g. izjasni kao „sluga moćnog i svetog našeg gospodina i cara”, odnosno nakon sedam godina „sluga moćnog i svetog našeg gospodara i cara”.
   U vreme despota Jovana Uglješe krupna vlastela grčkog porekla se prijatno osećala bez obzira sa koje strane srpsko-vizantijske granice se nalazila. Pri tome, bez ustručavanja se u tuđini isticala potčinjenost stranom gospodaru. Nikita Pedijasim je boravio u Solunu po nalogu despota Uglješe. U Melniku Dragaša je 1379. g. u jednoj sudskoj parnici pored klerika učestvovao i serski protonotar Konstantin Glava. Zbog svega toga ipak treba verovati da su Dragaši pre vojske iz Soluna stigli do prirodne granice kakvu čini masiv Belasice. Dejanovi sinovi su nastupali kao opštepoznata domaća sila unutar srpske države, odnosno dobro su poznavali tamošnje upravitelje. Sa druge strane, povratak stranih Romeja, posebno duboko na severu, je značio neželjene nepoznanice. Nekoliko godina bez svedočanstva o vlasti Dragaša je u skladu sa velikim prazninama u izvorima ovog razdoblja. Takođe, muk je objašnjiv njihovom prirodom, uglavnom sa manastirskih poseda. Tek kad su se nove vlasti učvrstile počele su da rešavaju sporove teško pomirljivih svetogorskih bratija.
   Nastojanje da se utvrdi vreme nastanka povelje koju su Dragaši izdali Sv. Pantalejmonu najpre ima značaj za diplomatiku. Međutim, nije od važnosti za nastanak države Dragaša. Uverljivo je da je stariji Jovan najzaslužniji za velike uspehe, kao i da je njegovo prisustvo na severu bilo izraženije. Međutim, mlađi Konstantin nikako nije mogao da se tek najkasnije u leto 1374. g., kao gospodar zaokružene oblasti nastale na nedovoljno određenim južnim prostorima, pridruži svom bratu. Jovan je, pak, prikazan kao isključivi naslednik očeve baštine u severnim oblastima, na čijim temeljima je pretežno nadograđivao svoje i porodično političko zdanje. Izvori dosledno ne idu u prilog ovakvoj rekonstrukciji jer se zapravo tiču državne uprave Dragaša, a ne političke prošlosti. Drugi se, pak, ne odnose baš na ovog Konstantina. Mlađi brat je tek dolaskom u zrele godine preuzeo udeo u upravi, najranije 1375. g. I nakon dve godine bio je u senci despota, pošto u dubrovačkoj odluci stoji: „Dragas e Costadino suo fradello”. Poslednje tri reči bliže objašnjavaju ličnost nedovoljno poznatu u Jadranskoj komuni. U prostranoj državi, koju je nasleđem, mačem i ugledom stvorio stariji Dragaš, sastavljenoj iz više geografskih prirodnih celina po običajima srpske državnosti, ključne zemlje je zadržao za sebe Jovan, a srodnicima je prepustio sporedne predele.
   Čak i među iskusnim istoričarima bilo je manjeg ili većeg nerazumevanja o stepenu Dragaševih uspeha nakon Marice. Tako se obazrivo pitalo otkud u potpisu jedne povelje gospodina Konstantina spomen Podunavlje, kada je njegov stvarni gospodar bio knez Lazar. Najviše pažnje je usmerio na širi novobrdski kraj, najvredniji plen uopšte. Suštinski, na severu su Dragaši zahvatili samo deo sliva Južne Morave gde su njihovu vlast jačali baštinski posedi u preševskoj župi, van koje su na severu imali malo svojih baština. U vreme Carstva slabo su uticali na sever razmatranih oblasti. Konstantinu kao vladaru tog kraja 1380. g. obratio starac Toma Gavala za zahtevom da dozvoli prilaganje Hilandaru sela Rakov (Rakovac) i Lapardinci: „i o\spomeio\ mi 3d sela ižv so\ Erliigs, klko da ik priloži presvetoi matvri Božioi Hillidlrskoi. I R Nostadiik ivgovo o\spomeio\tik prik\k se o\srdikmk i priloži\k tateri Božioi […]”. U tom kratom aktu gospodin Konstantin iskazuje da se sela poklanjaju njegovom krajnjom voljom, ali su to zapravo bili baštinski posedi njegovog vlastelina KOJI se mnogo pre toga zamonašio. Razvoj je najviše zavisio od usmerenja kesara Uglješe Vlatkovića. „Država” mu je verovatno već tada bila u Inogoštu, Preševu i Vranju, ali baštinske zemlje u Slavištu, u srcu zemlje Dragaša. Prirodno više vezan za očinsku zemlju, u nekoliko dramatičnih meseci nakon 26. septembra 1371. g. ipak je stao uz Dragaše, a ne uz kneza Lazara. Ako je kod ovog dalekog srodnika Nemanjića uopšte bilo kolebanja, u svakom slučaju je vagao između srodnika. Njegova odluka možda pokazuje veličinu snaga tih godina između despota Jovana i kneza Lazara.
   Natpis sa ikone iz crkve Preobraženja iz prespanskog sela Njivica iz 1373. g. sadrži molitvu za spas izvesnog Mihaila, Konstantina i Manojla […] Dragaša. Ne postoji nijedan razlog da se ova trojica poistovete sa članovima mnogo poznatije porodice, pa čak ni da se pridruži izvorima koji govore o Konstantinovom navodnom delovanju u južnim oblastima. Još manje ima uslova za to da je u dolini reke Crne delovao kao namesnik kralja Marka. Nije pouzdano utvrđena ni granica, svakako porozna, između braće Mrnjavčević. Stoga nema konačnog saznanja da je ova linija odredila domete Dragaša. Nagađa se da su do 1378. g. kao srodnici Nemanjića, nasledili posede roda Jovana Dragušina, koji su takođe, bili krvno povezani sa srpskim vladarima.
   Potpuno skrajnut i bez uticaja legitimni car se ne spominje u događajima. Iskusni i inače dobro obavešteni starac Isaija se uz napor priseća njegovog rednog mesta na listi vladara Nemanjića. Uroševu smrt, a time i nestanak najslavnije srpske dinastije, beleže i neki drugi savremeni izvori, ali opšti je utisak da između Maričke bitke i 2. decembra 1371. g. na toj strani nema nimalo snage. Carica Jelena je doživela da najpre sahrani slavnog muža, a zatim i sina jedinca. Time je izgubila najveće pokriće za isticanjem u javnom životu. Doduše, u jeku dogovora između srpske i carigradske crkve očekivalo se da je posete posrednici. Pitala se o ovome zbog toga što je bila upućena u ranije pregovore o prekidu šizme. Dosledno je koristila preostala počasna prava, kao što je ubiranje stonskog dohotka. Tim povodom se Dubrovčanima 1375. g. javio njen logotet Ivan. Umrla je 7. novembra 1376. g. Hilandarci su procenili da samo četiri supruge srpskih vladara počev od Ane, pratilje Stefana Nemanje, zaslužuju godišnje pomene na dan njihove smrti. Kraljica i carica Jelena, te knjeginja Milica su nadmašile ostale vladarke samostalnom vladavinom u pojedinim delovima srpske zemlje. Sudeći po posebnoj pratnji dvorana sa najvišim titulama i savremenom poznavanju državnog uređenja, na raspolaganju joj je stajao nekakav posed, gde bi trebalo da je svoje poslednje dane proveo i njen sin. Za njim je ostala i udovica Ana, koja se u monaštvu izgleda zvala Jelena.

   Izvor: Vladimir G. Aleksić – NASLEDNICI MRNJAVČEVIĆA I
   TERITORIJE POD NJIHOVOM VLAŠĆU OD 1371. DO 1395. GODINE, doktorska disertacija, Beograd, 2012.

   Odgovori

2. 5. januar 2018. u 16:04

   Vojislav Ananić

   KRALJ MARKO I BRAĆA DRAGAŠ KAO TURSKI VAZALI

   Gotovo bez izuzetka se uz imena Marka Kraljevića i braće Dragaš dodaje da su bili turski vazali. Prećutno se prihvata da je njihovo podaništvo u skladu sa dovoljno poznatim odnosima hrišćanskih i turskih vladara, uz retke dodatne ocene. Odnos Turaka prema naslednicima Mrnjavčevića je bio presudan za njihovo sveukupno delovanje, i stoga te veze ipak zahtevaju posebno razmatranje.
   U prvi plan izbija pitanje vremena i načina stupanja u red turskih haračlija. Sigurnih podataka nema, kao što je to u slučaju Jovana V. Vizantijski vladar se maja 1373. g. već spremao za sultanov tabor koji se okupljao radi odlaska na maloazijsko ratište. Možda se mogu iskoristiti papska pisma od 14. maja 1372., odnosno od 8. decembra 1375. g. U poslednjem: „papa sa žaljenjem ističe kako je romejska država postala žrtva muslimanskih napadača koji su je napali, osvojili i gotovo porušili, dok je slična sudbina zadesila dva njena južnoslovenska suseda, Bugare i Srbe”. Poslednja odrednica se može, uz znatne ograde, odnositi na države neposrednih naslednika Mrnjavčevića, prisiljene da postanu vazali. Ovo je, zapravo, u skladu sa uverenjem većine istraživača koji, suočeni sa manjkom izvora, uglavnom navode da između Maričke bitke i razmatranog čina ipak niJe prošlo puno vremena. Jako tursko VOJNO prisustvo u južnim srpskim zemljama u mesecima nakon 26. septembra 1371. g., trajna blizina pravih turskih evropskih poseda, kao i želja da se utvrdi novonastalo političko stanje, možda ratujući uz bok sa Osmanlijama, bili su dovoljni razlozi da dva hrišćanska dvora odvojeno preuzmu posebne obaveze prema Muratu.
   Ne baš ubedljivo, mišljenje polazi od toga da se stariji Dragaš potčinio među prvima, a najverovatnije već na proleće 1372. g., a Konstantin u rasponu od 1373. do 1377-1378. g. Zasnovano je na turskim hronikama. Neke beleže Lala Šahinove napade na Ihtiman i Samokov neposredno nakon Marice. Tom prilikom je usvojeno i shvatanje da se pojam Sarujar odnosi na despota Jovana. Kako se u izvorima istog porekla pokoravanje Konstantina Dragaša povezuje sa ličnim nastupom Murata, posredno posvedočenim tek 1377-1378. g., stvorena je predstava o odvojenom priznavanju sultanove vrhovne vlasti dvojice Dejanovih sinova, najkasnije do vremena pojave emira. Ovaj istoriografski žanr je poslovično poznat po zbrkanoj hronologiji, a ni opširni opisi događaja uglavnom nisu nastali sa osnovnom namerom da budu verodostojni. Njihovi tvorci se slabo snalaze i u genealogiji, pa neretko mešaju ličnosti čak i iz dva različita pokolenja. Ovom prilikom se uzima metodološki stav da je u većini slučaja, ipak, bolje dati prvenstvo novim istorijskim tumačenjima o vazalnim odnosima i političkim prilikama utemeljenim na drugim, pouzdanijim izvorima, nego turskim istočnicima. Ni kasnije razrade i dopune gore iznete postavke, čini se, nisu odgovorile na neke nedoumice, bezrazložno stvarajući i nove. Uveravanje da je Konstantin postao haračlija tek prilikom Muratovog pohoda na Niš 1386. g. sadrži nekoliko ključnih propusta. Blaži se tiču istorijskog tumačenja: Velbužd nije postao prestonica nakon 1383. g., dok Konstantinovo označavanje za samostalnog vladara izrazom „u Hristu Bogu” u dokumentu iz 1381. g. nikako nije merilo za odnose sa Turcima. Naime, ovo je bio deo potpisa i titule i mnogih drugih podanika srpske narodnosti, a koji su među ostalim hrišćanima, ipak, smatrani samostalnim vladarima. Međutim, nemoguće ili barem teško je odbaciti izvornu vest da se te iste 1386. g. Konstantin nalazio u maloazijskom pohodu svog gospodara. Da li znači da nije učestvovao u nizu okršaja u vezi sa Pločnikom? Inače, postoje i izvorni odjeci stanja po kojem su Osmanlije prihvatale Dragaše isključivo kao nezavisne u odnosu na susedne vladare, posebno pošto su izrazili prvu spremnost da im se pokore. Numizmatički materijal koji se odnosi na despota Jovana je skroman, a i pitanje je da li se ova vrsta izvora u načelu može upotrebiti za razmatranu temu, čak i tamo gde su sačuvane brojne serije novca. Ipak, treba ukazati da je prestanak kovanja njegovog novca povezan sa ličnim vezivanjem za Murata.
   Sve gore rečeno zahteva posebno razmatranje. Naime, dva strateški postavljena bugarska grada nisu ulazila u sastav oblasti Dragaša. Njihovo zaposedanje od strane Turaka se ne može povezati sa neposrednim pritiskom na njih, mada je moglo da pomogne da se brže odluče na to. Na posebnu pažnju obavezuje izjednačavanje starijeg Dragaša sa Sarujarom. Jedan od starih osmanskih poznavaoca prošlosti, Kodža Husein, ovim pojmom označava ravnicu, dok je kod Seaddina reč o zemlji. Vredi i podsećanje na to da je u rano tursko vreme opstalo sećanje samo na poslednje hrišćanske vladare, a Jovan to nije bio. Ovde bi se javio slučaj da pored Konstantinove zemlje na istom prostoru naporedo traje sećanje na njegovog prethodnika. Za dalja istraživanja moglo bi biti važno i to što se sporna reč može prevesti i kao „Žuta zemlja”. Osim toga, istoimeno dupničko selo popisano je u Ćustendilskom sandžaku 1570. g. Drugi naziv mu je „Crveni breg”, a starost otkriva njegova veličina. U prvobitnom izdanju jednog putopisa uz Dupnicu stoji: „Dve milje odavde u mestu Sijarova ima toplo kupatilo sa kamenim kubetom”. Međutim, u novijem pokušaju da se približi ovaj izvor stoji: „Na dve milji jugozapadno od ova kasaba, vo seloto Sparda, ima topla banja vo kamena zgrada”. Da se ipak radilo o toponimu ili horonimu, a ne o ličnosti povećava podsećanje na staro selo Sarijar, severno od Lagadinskog jezera. Kada se bolje prati izlaganje prvog turskog hroničara, vidi se da je nezaštićeni živalj tajanstvenog kraja u blizini Sofije bio taj koji je sam priznao tursku vlast, dok se njihov vladar izričito ne spominje. Ovo nije izuzetak, pošto će u nastavku radu biti izneto još primera da su neke ličnosti ili ustanove samostalno stupale u posebne odnose sa osvajačima. Zbog toga u Sarujaru najpre treba videti znatniju geografsku celinu koja je turski naziv dobila po prirodnim odlikama, a ne državu, ili njen deo, despota Jovana Dragaša.
   Osim toga, osnovni dokaz protiv zalaganja za odvojeno primanje vazalstva dvojice braće trebalo bi da bude to što Dragaši nisu raspolagali odvojenim oblastima koje su se tek vremenom spojile u jednu celinu. U vreme Jovanovog potčinjavanja Muratu, verovatno ranog, prvenstvo je u svakom pogledu, a najpre se misli na vladarska prava, imao stariji Dragaš. Sve što se pouzdano zna o odnosu Turaka u najranijem stupnju njihovog pritiska prema vazalno potčinjenim hrišćanima sa prostora ranijeg Dušanovog carstva govori da je despot Jovan mogao da primi vazalne obaveze isključivo za celokupnu državu, a ne samo za njemu neposredno podložne pokrajne Treba podsetiti da je Vuk Lazarević imao istaknuto, savladarsko mesto u zemlji svog brata, ali da je poseban položaj prema Osmanlijama stekao tek 1409. g. u sklopu događaja koji su imali širi okvir. Izjava pokornosti i dosledno ispunjavanje svih dužnosti je bilo sasvim dovoljno da u prvi mah umiri napadače, tako da teško izvodivo lično pojavljivanje pred Muratom nije bilo neophodno neposredno nakon Marice. Izgleda da su pokloni i poslanstvo, kako Orbin prenosi sada već izgubljeno vrelo, bili dovoljni da Đurađ Stracimirović bude primljen pod okrilje istog emira. Dok nije uspostavljeno međusobno poverenje, to je i za Stefana Lazarvića bio najsigurniji vid opštenja sa Bajazitom. Ova teška odluka je doneta pre 11. avgusta 1389. g., a prve posledice su se osetile verovatno već na proleće 1390. g. Inače, pada u oči da predlagači tumačenja o odvojenom priznanju njegovog prvenstva od strane dvojice braće ne ukazuju na to kada je moglo doći do susreta despota Jovana i Murata, kao što se zalažu u slučaju Konstantina. Mehmed-paša Kučuk Nišandži saopštava da se gospodar Ćustendila potčinio u lično i u ime svoje krupne vlastele. Ovakve odluke su zahtevale saglasnost vrha vladajućeg sloja, uključujući i crkve, te ovaj spomen velmoža nije istorijski neosnovan, mada se uvek može pozvati i na piščevu maštu. Po Nešriju, Konstantinu su uz skute 1389. g. stajali svi zemaljski velikodostojnici. Spis Historia Turcica Feliksa Petančića prikazuje delovanje Murata u humanističkom maniru, ističući da je u kraljevstvima Raške i u Iliriku zatekao više sitnij ih kraljeva, slavnih vrlinom ne samo svojom, već i svojih predaka. Pretnjama ih je nagnao da biraju između surovih zakona ropstva i rata; a da se brže odluče, zatražio im je taoce. U međuvremenu lukavo je obasipao njihove prve ljude darovima, sramoteći ih posle kao prebege i izdajnike. Sve ovo u suštini ne odudara od uobičajnog turskog postupanja. Ovo bi bio dodatni nagoveštaj da je i zemlja Jovana Dragaša bila sastavljena od većeg broja „država”. Na njihovom čelu su bili preostali krupni feudalci koji su došli pod okrilje despota u usponu. Među njima je morao biti i Konstantin, ako se vladar i njegova porodica posmatraju kao najkrupniji zemljoposednici. Ova opaska je važna zbog toga što se njom, možda, mogu rastumačiti i pojave iz daljeg političkog razvitka. U istom pravcu suštinski ide i iskaz Laonika Halkokondila da je nakon Jovanove smrti njegov brat preuzeo već uspostavljene vazalne obaveze. Od njega zavistan Orbin prenosi istu vest. Inače, po pravilu se očekivalo da vazalni odnosi budu obnavljani usled smene jednog od vladara, bilo seniora, bilo vazala, što je neretko bio povod za teže političke zaplete. Opisi turskih istoričara o svečanom, mada nevoljnom, Konstantinovom potčinjavanju Muratu su svakako neka vrsta nejasnog odraza tog događaja, posebno što izostaje opis bilo kakvih ratnih događaja. Ovom prilikom je hrišćanski vladar prikazan kao prilično samovoljan vazal, što zaista odgovara etapi u kojoj su Osmanlije mogle pokazivati više popustljivosti prema svojim haračlijama, a oni više hrabrosti da iskažu svoj stav.
   U novom svetlu treba posmatrati i iskaz Hadži Kalfe nakon objavljivanja novog prepisa njegovog „Ogledala sveta”. U dostupnom prevodu delovi opisa Đustendila glase: „Porano ovoj grad bil bugarsko živealište (podvukao V. A.)”. Dalje: „Pri prezemanjet na „neverničkite” (hristijanskite) zemji (državi), nivniot gospodar (podvukao V. A.) našol pribežište kaj Visokata Porta i, vo […]. 1371-2 godina zamolil da plaka arač […] Pokojniot Gazi Hudavendigar izdal carska naredba za soodvetno rešenie”. Tekstološke razlike u onosu na do sada korišćeni rukopis zapravo nisu male: „Ova je varoš nekada bila stolica bugarska. Pri osvojenju ovih zemalja godine od Hedžre 773 (1371-1372) tadašnji zapovednik varoši obrati se Visokoj Porti s molbom da mu se oprosti danak, što mu se i odobri”. Iako nije zanemarivan, Hadži Kalfin spis, s pravom, nije svrstavan u presudne dokaze, a pitanje je da li je će to i na dalje biti moguće. U krajnjoj meri, eto još jednog razloga zašto izvore ovog tipa treba tumačiti sa velikom pažnjom. Međutim, novi prepis je u većem skladu sa saznanjima savremene istoriografije po kojima je despot Jovan kao gospodar čitave svoje zemlje prišao neposredno sultanu, a ne nekom od turskih vojvoda.
   Na kraju, treba naglasiti da Laonik Halkokondil zna da su Turci oružjem prisilili Dragaše na gubitak dela političke samostalnosti. Po njemu, tada su ratovali i protiv velikaša Bogdana, čije zemlje smešta u Rodope. Pouzdaniji izvori, pak, određuju Bogdanovo delovanje na prostoru između Sera i Soluna. Ako se prati nit ovog iskaza, ponovo bi ispalo da je do vazalstva došlo vrlo rano jer su Turci morali vrlo brzo da se pojave na važnom putnom pravcu. Njihovi ratnici su već aprila 1372. g. razigravali svoje konje pod dugim zidinama grada sv. Dimitrija svesni da je za njih još neosvojiv. Međutim, po ugledu na ovog pisca Orbin takođe opisuje stupanje u vazalstvo u sklopu neposrednih posledica Maričke bitke. Zbrkani opisi ne pružaju dovoljno sigurne naznake da je poslemaričko tursko zaletanje bio dovoljan razlog da se na dvoru Dejanovih naslednika priklone moćnim napadačima, ili je bilo potrebno njihovo dodatno delovanje. Turske istorije svedoče o junačkim podvizima prilikom prodora u središnji Balkan, možda iz želje da preuveličaju uspehe slavnih predaka. Postoje i dokumentarne, doduše pozne, vesti uopštene hronologije o njihovim gubicima u oblasti Konče, na jugu zemlje Dragaša. Tačnije, radi se o stradanju Isa-bega Prangija, ocu čuvenog Evrenos-bega.
   Sudeći po narodnim pesmama, Marko se priklonio Muratu posle Dragaša, a obojica su među podanicima upamćeni i kao turski vazali. Nije ustanovljeno kada je kralj Marko to postao. Očigledno je legendarno uveravanje da je zbog nekog greha Marko utekao u Jedrene pred razjarenim ocem. Tako je postavljen za „malog pašu” u Ohridu i Prilepu. Strah od srpske gospode, neprijateljski nastrojene prema Vukašinovim sinovima zbog njegovog navodnog zločina prema caru Urošu, nagnao je njegove sinove da krenu u turski tabor. Pri tome je manje važno što su označeni kao vojvode od greške u određivanju kraljevih sinova: „Marko sin kralja Vukašina i Kostadin Žegligovac, sin voevode Dejana i Dragaš”. U Zografskoj istoriji, koja je zavisna od Andrije Kačića Miošića, uspeh njegove vladavine je povezan sa poklonjenjem caru.883 Malo poverenja treba ukazati i kasnim zapadnoevropskim i postvizantijskim vestima koje govore o navodnim Muratovim pohodima na Vukašinovog sina, a što je datirano u raspon od 1377. do 1379. g. U spisu Briefve description de la court du Grand Turc iz 1546. g. pisca Antoana Žefroa (Anthoine Geuffroy) spominje se „[…] deffirent en bataille ledict Marc Carlovich, prindrent prisonnier le Conte Lazare de Servie, qui est Misia inferior”. Nominalni i stvarni vladari Srba su stavljeni u potpuno nezamisliv okvir, čime se dodatno opravdava otklon od sličnih istoriografskih dela. Slični pasusi nisu malobrojni i u njima se Marko stavlja u kontekst bitke, koja se ponekada da prepoznati kao Kosovska. Nevešt, neprecizan i sumaran način na koji se to čini primorava na njihovo svrstavanje u grupu dalekih odjeka davnog događaja koji se desio u dalekoj zemlji.
   Gornja vremenska granica je svakako 1385-1386. g., kada je u novijim radovima smešten pohod Timurtaš-paše na Prilep i Bitolj. Redosled njihovog zauzimanja ukazuje da su napadači koristili putni pravac Ser-Dojran-Demir kapija, odnosno da su prešli preko zemlje Dragaša. Ova korisna primedba, ipak, nije od presudne važnosti za pitanje vremena pretpostavljenog prvog Markovog potčinjavanja. Isto važi i za tumačenje njegovog fresko – portreta sa južnog zida crkve sv. Dimitrija u Sušici, koje se pripisuju mitropolitu Jovanu, dok je vreme nastanka određeno u 1383-1385. g. Zalaže se da ovaj prikaz odražava novonastali odnos prema Turcima i da je zato predstavljen kao legalan, miropomazan vladar koji je prihvaćen od Osmanlija. Međutim, pre će biti suprotno, jer nakon što je u bliže nepoznatom vremenu primio vazalstvo, vrednost njegove legitimne titule je znatno smanjena. Marko je mogao dodatno naglašavati svoj pun legitimet i isključivo pravo na očevo nasledstvo i zbog pritiska mlađe braće. Poređenjem sa ustrojstvom u državi njihovih istočnih suseda izneto je uverenje da su i kraljeva mlađa braća bili neposredni osmanski vazali. Time je ugled dvojice Vukašinovih sinova neosnovano podignut na neprimeren nivo. Najmlađi Ivaniš se sklonio na dvor Balšića jer: „[…] nije mogao da dugo izdrži pod njihovom tiranijom […]”, izričit je Orbin, prenoseći izgubljeni izvornik. Izgleda da je i on imao puno dodira sa „nevernicima”. Markovo vazalstvo je povezivano i sa krunisanjem Tvrtka I srpskom kraljevskom krunom 1377. g. Međutim, taj događaj proističe iz razvoja političkih događaja na severu srpskih zemalja i nema mnogo veze sa prilikama na Jugu. U isti okvir treba staviti i uspon „samodržavnog” kneza Lazara, na koga je najkasnije od 1379. g. ozbiljno trebalo računati ne samo na političkom, već i na ideološkom polju. Promene u tituli su ponovo pratile krupne političke događaje.
   Međutim, primetno je da delovanje Osmanlija nije zabeleženo u događajima koji su na kraju doveli do znatnog krnjenja Markove države u korist njegovih hrišćanskih suseda. To bi bila ne tako slaba naznaka da se Marko nije mnogo žurio da se pokori Turcima. Kako se odbrana znatnog Prizrena otegla gotovo čitavu godinu, treba uzeti da je malo verovatno da se pre septembra 1372. g. Marko potčinio istočnim napadačima. Njihovo uplitanje verovatno ne bi promaklo tamošnjoj znatnoj dubrovačkoj koloniji. Prateći istu misao treba uzeti da je i Skoplje palo bliže godini Maričke bitke nego prvom pomenu u sastavu Vukove oblasti 1376-1377. g. Sultanova „zaštita” još nije tražena ili nije bila delotvorna. Osma glava Tronoškog letopisa prenosi da se kralj najoštrije protivio Lazarevom uzdizanju, i da je sa Andrejom i turskim pomoćnim odredima uoči Kosovske bitke otimao bez borbe svoje ranije izgubljene gradove, izričito se navodi Prilep. U vezi sa pretpostavljenim vremenom ovih događaja, stvar treba posmatrati šire. Dugačak niz rascepkanih hrišćanskih državica od Vizantije (čitaj Carigrada), sve do srednje Grčke je, pouzdano se zna, već do sredine osme decenije XIV v., ako ne i mnogo ranije, već bio potčinjen. Navodno su se knez Lazar i Vuk Branković posle turskog haranja po Srbiji 1386. g. obavezali na harač i hiljadu ratnika. Drugi izvori obaveštavaju o njihovom prisustvu u karamanskoj vojni. Postoje i druge, mada slabe, naznake da je gospodar sliva tri Morave bio kratkotrajni turski vazal. U takvoj situaciji teško da su zemlje Marka i Dejanovića mogle da izbegnu sličnu sudbinu tek neku godinu pre spomenutog niza država.
   Odnos turskih vladara prema vazalima se menjao u zavisnosti od opštih prilika i najrazličitijih okolnosti. Ipak, može se uzeti da je plima gotovo stalnog turskog jačanja izazivala istovetnu oseku hrišćana u najširem smislu. Upečatljiva je ocena da se: „[…] sa formalne strane ništa nije promenilo u odnosu carstva prema osmanlijskoj sili, ali je neosporno da je za vreme vladavine sultana Bajazita I (1389-1402) položaj Vizantije izuzetno pogoršan . Uprkos neusaglašenosti različitih autora ocrtana su tri stupnja njihovog međusobnog odnosa. Od 1354. do 1371. g. preovaladavaju opšti napadi Osmanlija. Zatim, do 1389. g. neku vrste prevage dobija smišljena popustljivost, da bi do 1402. g. osvajanja ponovo postala osnovni vid međusobnih odnosa. Ovaj okvir uvek treba imati na umu kada se razmišlja o stvarnom značenju njihovih međusobnih odnosa.
   Ratovanje za Turke je verovatno bila najteža obaveza većine potčinjenih hrišćana. Njeno ispunjenje je određivalo ritam života. Uprkos tome što je ovo pružalo i neke mogućnosti, sačuvana su živa svedočenja o nevoljnom odlasku u ovakve pohode. Mnogo kasnije, Konstantin Mihailović iz Ostrovice je pravilno ocenio doprinos Srba padu Carigrada kada je zapisao: „a svakojako po našoj pomoći nikad ne bi bio osvojen”. Nasuprot tome, postoje dovoljno jasni i pouzdani izveštaji, o iskazanoj velikoj ličnoj hrabrosti, pa čak i odanosti, u vojnim okršajima. Izdvaja se doslednost Stefanovih Srba u bici kod Angore. Na prvi pogled neobjašnjivi, ovakvi postupci uglavnom dobijaju pravi smisao tek kada se stave u okvir političkih odnosa, a mnogo manje i riterskim duhom epohe.
   U takvim okolnostima i gospodari oblasti južno od Šare su ispunjavali ovu mučnu dužnost. Najranija vest se tiče bitke kod Konje 1386. g. kada su Konstantinovi i Saradžini (Stracimirovi) konjanici razmešteni na kraju desnog osmanskog krila. Podeljena su mišljenja o tome da li je Konstantin mogao da prati Ali-pašu protiv neposlušnika iz severoistočne Bugarske 1388. g. Međutim, njegovi i Stracimirovi odredi se spominju na Kosovu. Zajedno sa Saradžinim podanicima pokazali su najpovoljniji put. Sa druge strane, to što sačuvane vesti govore da je Marko u vojnim pohodima pratio samo Bajazita, a ne i njegovog oca, više govori o stanju izvora nego o prirodi kraljevog vazalnog odnosa. Da li su njegovi pomoćni odredi bili toliko mali da su izmicali opštoj pažnji? Možda se na njega, ili Konstantina, odnosi retorski deo pisma Manojla II Paleologa gde se kao njegovi saborci u Bajazitovom maloazijskom ratovanju spominju Mizi, Tribali i Iliri.
   Po Sad-ud-dinu, hrišćanski vazali su na Kosovu pridružili čak 7 000 vojnika, što je svakako preterano. Po drugom poznavaocu starina, Konstantin bi trebalo da se 1389. g. pojavio sa svim svojim silama. Pitanje je da li su ovi podaci u bilo kakvoj vezi sa sledećom, takođe preteranom procenom, u smislu da je mobilizacioni maksimum pretvoren u pomoćne odrede. Naime, Lauro Kvirin je tridesetih godina XV v. bio obavešten da je padišah iz Konstantinove zemlje mogao da digne čak 8 000 spahija. I pored uveličanih brojki javlja se povoljan odnos prema drugim pokrajinama carevine, verovatno
   913
   zbog toga što je široka zemlja Dragaša bila sačuvana od većih razaranja. Drugi hrišćanski očevici i znalci turskog vojnog uređenja su ostavili takođe vredne vesti na tu temu, ali i pored toga praćenje ovog traga nikako ne vodi do pouzdanih zaključaka. Po srpskoj Podgoričkoj hronici Konstantinovu zlu sudbinu podelilo je 8 000 boraca i trojica vojvoda. Međutim, ovo bi moglo da se odnosi i na ukupne turske gubitke. Postoji još jedan zaobilazan put, otvoren izuzetnom raspravom Sime Ćirkovića. Snaga ujedinjene hrišćanske vojske na dan najpoznatijeg Vidovdana je odmerena na 15 000 do 20 000 hiljada. Međutim, slobodna i gruba procena upućuje da su razmatrane oblasti, budući višestruko manje, ali nešto naseljenije, njenim gospodarima stavljala na raspolaganje oko četiri do pet hiljada ratnika, i to u najpovoljnijim okolnostima. U Mađarskoj je od 1397. g. svaki vlastelin bio obavezan da na 20 stanovnika opremi jednog lakog konjanika i neodređen broj pešaka radi zaštite sve ugroženijih južnih krajišta. U državi srpskih despota se spominje „petnik”, u smislu da je pet domaćinstva davalo jednog ratnika. Ne postoje ni najmanji nagoveštaji da su ova pravila primenjivana i u južnijim krajevima, ali tamo gde je ova mera spovođena to je verovatno činjeno uz krajnji napor. Stoga se može uzeti da je ovo predstavljalo krajnju granicu naprezanja celokupne države preko koje se nije više moglo. Ako se za broj stanovnika iz Ćustendilskog sandžaka uz silne ograde uzmu podaci iz 1530. g., odnosno 60. 876 domaćinsta i podeli sa 20, odnosno pet, dobija se veliki raspon od 3 000 do 12 000. Iz predostrožnosti, ali i zbog toga što je usklađenija sa prilikama sa Kosova 1389. g., svakako treba naginjati ka prvoj cifri. Dobro je navesti još upoređujućih vesti. Ugri su postepeno izgrađivali odbranu svoje južne granice u očekivanju turskih najezdi. Njen deo su na početku XV v. bile država srpskih despota i Bosna. Od prve se očekivalo 8 000, a od druge čak 9 000 konjanika. Opšte poznavanje prošlosti upozorava da ne postoje vesti da su tako velike vojske ikada stavljene pod jedan steg. Dimitrije Paleolog se 1451. g. vazalnim ugovorom sa napuljskim kraljem kao gospodar Moreje obavezao da u slučaju velikog rata protiv Turaka podigne od 6 000 do 8 000 konjanika praćenih najvećim mogućim brojem pešaka. Brojka pripisana Dragašu nije zanemariva, ali nedovoljna za ozbiljnije suprostavljanje glavnom neprijatelju. Turci su pojedinačno bili najjači, a njihovim protivnicima je u vreme feudalnog rasula bila slaba uteha to što su snage balkanskih hrišćana skupa nadmašivale Osmanlije. Treba podsetiti da je u jedan mah put Jedrena krenulo najmanje 20 000 ratnika, dok po drugim procenama treba računati na 60 000 do 100 000 krstaša. Uprkos brojnosti, neslavno su zaustavljeni kod Nikopolja. I pored toga, među Turcima se ipak zaziralo od mnogobrojnih vojnika i „spahija” Konstantina Dragaša.

   Odgovori

3. 5. januar 2018. u 16:06

   Vojislav Ananić

   II

   Zapravo, tu bi trebalo završiti ozbiljne napore da se odredi tačna ili procenjena veličina pomoćnih trupa. Nekoliko stotina, pa čak i hiljadu ratnika gore dole nije bilo dovoljno za ozbiljnije suprostavljanje. Ipak, navodimo nekoliko vesti ne bi li se stekao okvirni opšti uvid snaga kojima su verovatno raspolagali njihovi susedi. Pouzdanost opada sa njihovim redosledom. Prilikom pohoda na Pamfliju Manojla je, kao sina vizantijskog vasilevsa, pratilo stotinu konjanika. Trebalo bi da je Murat od Lazara nakon Pločnika zahtevao deset puta veću jedinicu. Navodnih 12 000 ratnika skupljanih iz zemlje Romeja nakon 1379. g. ne treba uzimati ozbiljno.
   Važno je i to da je izdržavanje ove vojske bilo jako skupo, posebno dugi marševi, čas po planinskom Balkanu, malo po zabitima Male Azije. Sve to je dodatno opterećivalo blagajne hrišćanskih država, inače ugroženih mnogobrojnim nepovoljnim posledicama nemirnih vremena. Godine 1444. Alfons Aragonski je dobio vazalne zakletve od Stefana Vukčića Kosače. Tokom pregovora ozbiljno su razmotreni uslovi njihovih budućih odnosa, te je, između ostalog, predviđano da u slučaju rata u kojem učestvuje lično i kralj, vazal plaća senioru izdržavanje za 1 000 konjanika tačno 32 0004 dukata. Toliko je, valjda, iznosila i vojna pomoć u ljudstvu slata ranijem gospodaru. Inflacija je od 1395. g. učinila da se ovaj podatak ne može upotrebiti bez dopunske analize sa neizvesnim ishodom, ali je naveden kako bi oslikao visoku cenu rata u poznom srednjem veku. I pored sve većih prihoda od razvoja rudarstva i pratećih delatnosti kao što je trgovina, troškovi su bili isuviše visoki. Upravo zbog toga, s kraja XIV v., u državi srpskih despota su uvedeni novi porezi, obično označeni kao zimska i letnja unča. Dakle, pored danka, koji je bio neposredan oblik privrednog pritiska na hrišćanske podanike, i vojna obaveza je kočila život potčinjenih država. Samo odsustvo vladara je bilo prepreka i otežavalo ustaljeni životni tok. Tako se Manojlo II svečano venčao Konstantinovom ćerkom početkom 1392. g. u raskoraku između dva vazalna rata. U godini bitke na Rovinama javile su se manje nesuglasice oko skadarske carine u Danju između Dubrovčana i civilnih vlasti. Majka Konstantina Balšića je iskazala puno dobre volje i truda da nađe neko rešenje. Iz prepiske je očigledno da se, ipak, čekalo na povratak njenog sina iz daleke Vlaške, na kome je bilo da da konačnu reč. Teodora nije jedina žena koja je iz sličnih razloga provizorno vladala u ime muških članova vladarske porodice, pa je tako supruga Andronika IV izvesno vreme bila u sličnom položaju. Usled ovakvih neprilika poslovi su čekali ili propadali. Posebno je bilo teško pribrati svotu ako bi se tražilo da se nadoknade neisplaćeni harači i plati unapred za tri sledeća, kao u slučaju Mihaila Šišmana 1388. g. I više od toga, turske vlasti su ovim dvema merama uspevale da dospu u gotovo sve domove i postanu deo životnog ritma i svakodnevnice. Kada je nestalo posrednih vlasti, stanovnici iščezlih država su već bili prilično dobro upoznati sa onim što ih čeka pod okupatorima. Nema sumnje da je teret teških obaveza presudno uticao na oblikovanje jedne od osnovnih odlika kralja Marka i gospodina Konstantina kao legendarnih likova, odnosno da izričito budu označeni kao turski vazali. Ovo čini veliku suprotnost u odnosu na „cara” Lazara, prikazivanog kao zaštitnika države i svojih podanika.
   Sačuvana je jedna turska pozna vest koja beleži Konstantinovo prisustvo u
   maloazijskom ratu. Dok se ovom delu može ukazati znatno poverenje, izvori otkrivaju da su tada navodno bili prisutni i Lazarevi vojnici. Među njima se javilo veliko nezadovoljstvo zbog lošeg odnosa prema njima pošto su oni sebi pripisivali većinu uspeha turskog oružja. Zapravo, vidi se da je u pozadini njihovog gneva najpre što se presudno pomagalo vlastitim porobljivačima. Ovde je na drugi način iskazana ista misao koju je Konstantin Filozof pripisao Marku uoči kraljevog poslednjeg boja. Konstantinu je navodno upućeno: „Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu”. Mnogo kasnije, zabeležena je i u drugačijem i razrađenijem obliku. Bez obzira na razlike kralj je predstavljen kao tragična ličnost na kojeg se obrušilo teško breme nesrećne epohe. Gotovo nimalo razumevanja za njegov, kao i položaj ostalih turskih vazala iz kraljevog okruženja, nema u Priči o Boju Kosovskom. Tu smrt dvojice vazala iz sliva Vardara proizlazi iz Božje volje. Kako je nešto ranije iskazan i njihov greh, udarili su na hrišćanski logor, pozadina njihovog nestanka je jasna. Međutim, i kod Konstantina Dragaša bi se na osnovu nekoliko reči iz povelje Bogorodici Milostivoj dalo primetiti duboko antitursko opredeljenje. Ton molitve Bogorodice je istovremeno i ispovedan i glasi: „[…] a nadamo se ćeš tvojim brzim milosrđem, na dan strašnoga suda Gospodnjeg, da se pomoliš za Vladare i roditelje naše, kao i za nas sada, a naše neprijatelje i protivnike naše [da ćeš] uništiti i pokoriti […]” Ne treba mnogo domišljanja da bi se otkrilo kome su upućene ove preke reči. Vremenom je bilo sve manje osnova za ratobornost, a borbenost smenjuju sasvim suprotna osećanja, na dirljiv način iskazana 1393. g., kada je Bogorodica Pantanasa ustupljena Vatopedu. Zauzvrat, od monaha je traženo da: „[…] za spasenje duše mojih roditelja svake sedmice dve liturgije i naročito za moju jadnu i napaćenu dušu jednu liturgiju nedeljno . Kao zreo čovek Konstantin je sigurno doživeo mnogo lepih stvari, ali su prevagu odneli loši utisci. Marko je, takođe, bio izložen brojnim strašnim iskušenjima. Nakon njegove smrti u crkvi sv. Dimitrija u Sušici postavljena je oltarska Isusova ikona. Verovatno sa svrhom Isus Hrist tekstom u ruci poziva k sebi sve umorne, obećavajući im odmor i utočište. Ponegde se čita da ratoborni, antiosmanski ton provejava i u slikarstvu bliskom Markovom dvorom, ali se na tome, izgleda, sve i završavalo.
   Ovo nije usamljen primer da je postojala svest o nužnosti saradnje Isusovih sledbenika. Iz 1386. g. je jedno pismo koje je preporučivalo vizantijsko-rumunski savez. Izraz tog shvatanja je iskazan u Borilovom sinodiku gde se spominjanju Stefan Uroš, Vukašin i Uglješa, a sve je praćeno formulom „večna pamet”. Posebno je zanimljivo navođenje moldavskih gospodara Stefana i Jovana Petra koji su dali svoj doprinos u borbi protiv „bezbožnih Turaka za slavu hrišćanske vere”. Patrijarh Jeftimije se istovremeno moli za spas kako Bugara, tako i Srba Neka dokaz uveliko uspostavljenog duhovnog jedinstva bude i to da je supruga Stracimira, vladara susednog Vidina, naručivala zbornik pisan srpskim jezikom. Ovde je saradnja išla mnogo lakše zbog proste činjenice da su dva naroda delila mnogo zajedničkih tekovina. Najteže je bilo uspostaviti neki vid jedinstva između ostataka nekada moćnog vizantijskog sveta i rastočenog slovenskog juga. U odnosu na pređašni period dostignuća su bila zavidna, ali u slučaju Srba izneta je upozoravajuća opaska da „[…] približavanje nije isto što i poistovećivanje dve vrlo različite istorijske celine […]”.Ipak, širom romejskog sveta se sve do dospeća otrežnjujućih vesti likovalo zbog smrti emira Murata.
   Mnogi dvorovi su, naravno, bili međusobno povezani rodbinski. Stoga su i Turci bili obazrivi i nepoverljivi, a nelagodnost je možda rasla kada su slati u boj protiv sunarodnika. Otuda kod Nešrija vest da je na ratnom većanju uoči Vidovdana odlučeno da se Konstantinovim vojnicima poveri sporedno mesto.
   U nekim prilikama Osmanlije su određivale posebne ljude radi nadzora vazalnih odreda. Ova mera je najbolje posvedočena u bici kod Tripolja gde je pod paskom bio Đurađ Vuković, ali je tog dana zakazala u slučaju kesara Uglješe Vlatkovića.
   Podaništvo je hrišćansku gospodu primoravalo na još značajne obaveze. Vojničkoj službi je veoma blisko bilo pojavljivanje u sultanovoj pratnji i u mirna vremena. Ovo se često prenosilo i na njihovu rodbinu i „blagorodne”. I u ovakvim prilikama se od njih očekivalo iskazivanje potpune odanosti i pružanje pomoći u vidu saveta. Inače, ovo odgovara dužnostima vazala prema seniorima poznatim širom hrišćanske Evrope. Suštinsku razliku čini to što se išlo na nevernički dvor. Možda je savremena predstava o težini ove službe u velikoj meri izgrađena na vestima o strašnom serskom sastanku iz oktobra 1393. g. Tada je za malo prevagnula odluka da se poštede životi poreklom i titulama slavnih hrišćanskih vladara, a zapravo prinudnih Bajazitovih sužnja. Njegova moć je dopirala čak i iza zidina Carigrada. Vizantijski Jovan V je često bio izložen brojnim uvredama i nesnosnim ucenama. Na Muratov pritisak čak je oslepio svog sina Andronika koji se pridružio Saudžijevoj zaveri 1373. g. U poslednje spada i udarac koji se ponekad uzima kao razlog njegove iznenadne smrti 1391. g. Pod pretnjom oslepljenja sina Manojla, tada u turskoj vojsci, prinuđen je da poruši upravo obnovljene zidine prestonice. Na vest o smrti oca, vizantijski savladar se spasio bekstvom u Carigrad iz Bajazitovog uspavanog logora, u kojem je stekao mnoštvo loših uspomena. Nije poznato da li su se i gospodari proučavanih oblasti našli na udaru nekih sličnih prohteva, ali se to može sa velikom sigurnošću pretpostaviti.
   Odlazak na sultanov dvor je bio pun nepoznanica. U takvim okolnostima Nikola Baldovin je svakako pre 1385. g. poklonio dva sela Bogorodici Mesonisiotisi, zadužbini njegovog tasta Hlapena. Te godini, usled narasle nesigurnosti, taj hram je priložen atonskom svetom Pavlu. Ustezao se i morejski Teodor Paleolog pred serski skup, donekle i da bi stvorio utisak samovoljnog postupanja, a manje jer je iza premišljanja stajao jasan politički stav. Slutnje su bile opravdane jer se emirovog zatočeništva spasao tek bekstvom. Usled straha od sultana i Karlo I Toko je zazirao i oklevao pred polazak u pohod na Moreju 1423. g. Zbog tog razloga ni vlaški knezovi nisu lično predavali harače. Sticajem okolnosti dvor ili VOJNI logor turskih vladara su postali stecište mnogobrojnih hrišćanskih vladara. Jedan Srbin, čiji preci su bila velemožna vlastela, deda mu je bio sevastokrator, bio je nevoljni „sluga”, šta god to značilo, na Bajazitovom dvoru. Iz zapisa proističe da je ličnu slobodu povratio još pre 1402. g., zakaluđerivši se na Svetoj Gori. Ujedinjeni sramnom službom, gotovo je izvesno da su ovakvi prisilni skupovi bili odlična prilika za prenošenje korisnih vesti, upoznavanje sa opštim prilikama u udaljenim oblastima, pa možda čak i međusobno zbližavanje. Vrela i o ovoj pojavi ćute, mada se uz veliko natezanje naslućuje da je sporedan ishod Karamanskog pohoda iz 1386. g., ili neke druge vojne na tom kontinentu, politička veza koja je nakon oktobra 1387. g. dovela do Konstantinovog pretpostavljenog braka sa Jevdokijom. Izvesnije je da je u sličnim okolnostima mogao biti ugovoren brak njegove ćerke sa Manojlom II Paleologom i pored toga što nikada ne treba zanemarivati okretnost onovremenih diplomata.
   Međutim, dostupne su i brojne vesti koje otkrivaju da su Osmanlije umele da skrivaju netrpeljivost prema inovercima i smišljeno postupaju uviđajno sa njima. U klasno i verski podeljenom društvu ostavljanje prava na odeću dostojnu društvenog ranga je takođe bio bitan znak pažnje, naravno ako su kasnije posvedočene norme stroge verske podvojenosti imale tako ranu primenu. Dragaši su se, poput ostalih hrišćanskih vladara i feudalaca, uvek pojavljivali u ruhu primerenom njihovom statusu. Puko isticanje za potonje epohe neprimerene popustljivosti verovatno je odjek vremena koje je nalagalo mnogo više razumevanja za slabiju stranu. Halkokondilova ocena da je Murat bio željan rata i dobar prema hrišćanima tumači se kao nužan kompromis između osvajača nomada i stvarnih potreba mlade islamske države. U osporavanom pismu Murata I Evrenos-begu iz 1386. g. naglašeno je da su rumelijski prostori udaljeni i da je za njihov nadzor neophodno mnogo ljudi od sablje i od pera. Sličan motiv se nalazi još u prepisci između Sulejmana i Orhana. U savladavanju ovog izazova od velike pomoći su bili verni kletvenici, čiji posedi su isprva daleko nadmašivali evropske zemlje pod neposrednim osmanskim nadzorom. Deo snošljivog postupanja proističe i iz opšteg uverenja da se versko-pravno norme moraju poštovati. Tako pozni turski hroničar navodi da su neki hrišćanski vazalni ratnici kažnjeni zbog nepoštovanja paje.Tada su nastali i opisni iskazi kao što su „i s narodom su se izmirili”, ili „s narodom su uspostavili sporazum i saglasnost”. Jedan od turskih pisaca Muratu pripisuje sledeće reči u pohodu iz 1388. g.: „Ali, koji ti
   budu došli pješke […] ne postupaj sa njima kao sa neprijateljima”. Opis neuspešne opsade Soluna ponovo otkriva dvostuk odnos prema pobeđenim stanovnicima njegovog okruženja: pokorni su pošteđeni, a neposlušni i protivnici su pogubljeni. O tome ima potvrda i na drugoj strani. Uprkos gubitku slobode 1387. g., Solunjani su dobili neke bliže nepoznate povlastice. Ova dodatna mera je bila delotvorna pošto je važna luka zaposednuta samo sa malobrojnom posadom. Ovakva politika nije ostala bez posledica, naročito što je tursko nadiranje mnogima izgledalo nezaustavljivo. Mnogi su ga prihvatali kao neminovnost i nastojali da sačuvaju barem deliće nestajućeg starog sveta, posebno one koji su im najviše pogodovali. Srpski vlastelin Radoslav Sablja je bogatstvo u vidu prostranih poseda stekao pod Stefanom Dušanom, da bi nakon 1371. g. prišao Romejima. Potom se pridružio Turcima, ako je verovati sumnjivom dokumentu Murata I iz 1386. g. o potvrdi Radoslavljevih poseda. Ovakvo postupanje Romejima ipak nije bila prepreka da ga uzmu pod svoje, tako je snalažljivi vlastelin sačuvao stečene povlastice i nakon novog preokreta 1403. g. Bez poznavanja ovih činjenica teško je razumljiva znatna uloga pojedinih velikaša, poput Bogdana, u građanskom ratu sa početka XV v. Sa preovladavanjem ovakvog opšeg stanja duha među podanicima jasno je zašto su i mnogi vladari dosledno sledili Turke.
   Markove dogodovštine u sultanovom pratnji ili dvoru su jedan od češćih
   motiva narodnog predanja. Na lično prisustvo Konstantina u pratnji svog seniora sačuvano je više vesti. Orbin sažeto prenosi kako je mlađi Dragaš, poput svog pokojnog brata: ,,[…] i sam bio prisiljen da često posećuje dvor Turčina”. Najopširniji je osmanski istoričar Bitlisi: ulogorio se u ihtimanskom polju: “[…] od dva pravca koji su vodili do cilja, jedan preko Sofije a drugi preko Konstantina (zemlje Konstantina Dejanovića), sultan je odabrao ovaj drugi zato što je Konstantin, vladar ove pokrajine, spadao u red pokornih sultanovih haračnika. U vrijeme ovih događaja nevjernički vladari (koji su bili podložni sultanu) nisu skretali s puta pokornosti, nego su prema utvrđenom pravilu pokoravali se i izvršavali naređenja sultana. Kada su sultanske pobjedonosne zastave stigle do granica njegove zemlje, Konstantin je poslao na poklonstvo počasnu povorku da se pokloni i iskaže odanost sultanu s raznovrsnim darovima za sultana i članove njegove pratnje. U svim kasabama, selima i cijeloj pokrajini svojoj priredio mu je doček i u znak vjernosti raznovrsne darove i poklone carske ponudio sultanu. On sam priključio se sa svojom vojskom sultanu i islamskoj vojsci. Ovi njegovi cijenjeni izrazi odanosti jako su se dopali sultanu, pa je i sultan njemu također ukazao carske počasti i obilato ga nagradio […] sultanova vojska utaborila u blizini planine Rile”. Sa manje pojedinosti slično se nalazi i kod Nešrija, odnosno Kodža Huseina. Opširni pasus, na KOJI se inače često osvrtalo, prenet je najviše da bi se oslikala puna Konstantinova zavisnost. Izgleda da do sada ova vest nije upoređivana sa onim što se zna o dvorskoj etikeciji u srpskim zemljama. Način na koji je sačekan Murat jako sliči postupcima Stefana Nemanja u Nišu 1189. g. Veliki župan je pred Fridriha Barbarosu uputio braću sa uglednom pratnjom, da bi tek potom usledio i njihov lični susret. PostoJe izvesne podudarnosti i sa opisom prištinskog susreta Stefana Dušana i Jovana Kantakuzina iz 1342. g. Ovo ne bi trebalo da čudi pošto je Dragaš način ophođenja verovatno naučio na srpskom dvoru ili u sredini koja se oblikovala pod njegovim uticajem. Ovakva dvorska etikecija je verovatno ostavila utisak na savremene Turke ne samo zbog bogatstva, već i zbog njene posebnosti.
   Od posvedočenih ličnih susreta Konstantina Dragaša sa turskim gospodarima najznamenitiji je čuveni sastanak u Seru. Sa njim se vezuje nastanak jednog zanimljivog akta iz oktobra 1393. g. kojim je Dejanović Vatopedu darivao omanji melniški manastir Bogorodice Pantanase. Naracija sadrži i deo: „A desilo se da sam o tome obavestio vrhovnoga moga i svih (ljudi) gospodara i naredio mi je da to učinim”. Snishodljiv ton molbe i odabir glagola jasno upućuju na veliku ličnu zavisnost. Šta više, saznaje se da se Bajazit neposredno mešao u svakodnevne prilike svojih podanika, što nije u skladu sa do sada gotovo opšteprihvaćenim uverenjem da je nivo samouprave bio jako visok. Pri tome, treba uzeti u obzir da je reč o vremenu jako bliskom konačnom nestanku Dragaševe države. Dodatno svetlo je bačeno i na tok serskih događaja, pošto je Jilderlim bio spreman da izađe u susret ovom skromnom zahtevu koji nije mnogo menjao opšte prilike, ali je Konstantinu pružao izvesno zadovoljstvo. Ima još naznaka da je razmatrani zbor morao biti ispunjen gizdavom dvorskom pompom, čemu su srednjovekovni ljudi bili skloni, ili se barem tako završio, pošto emir nije otpustio Manojla bez bogatih poklona. Međutim, treba podsetiti da ovo nije Bajazitovo jedino dobročinstva prema srpskom „gospodinu”. Nakon osvajanja Trnova 1393. g. mošti sv. Ilariona Moglenskog je poklonio „gospodinu” Konstantinu koji im je našao dostojno počivalište u Sarandoporskom manastiru. U zavisnosti od političkog trenutka opraštani su i teški grehovi „poraboćenima” tj. porobljenima. Odnosi su sticali privid prisnosti jer bi senior postao „otac”, a vazal „sin”. Sudbina je odredila da se tako prikažu Bajazit i Stefan Lazarević, koji je bio prvi među vazalima sa dva kontinenta.
   Dodatna potvrda raširenosti ovakvih odnosa dolazi iz opisa događaja iz 1388. g., sačuvanom u savremenog natpisu iz crkve pored Mistre na Peloponezu, a tiče se Teodora Paleologa: „Zatim, videvši da Agareni u svojim rukama imaju svu vlast, uprkos umoru, naporu i opasnosti, žuri ka svemoćnom gospodaru, sa dobrom namerom da bi smo još mogli da se nadamo spasenju i sačuvamo od zlostavljanja. Pošto je, naišavši na ljubazan prijem kod tuđina, proveo ugodno vreme sa emirom, osvoJio je Peloponez”. Citirano mesto, čini se, ne zahteva dodatne napomene, posebno kada joj se pridruže i druge slične vesti. Kada se spisku vazala kasnije pridružio Stefan Lazarević, između njega i Bajazita su uspostavljeni posebni odnosi tako da „veliki car […] se prema ovome odnosio iskreno i sa čistom ljubavlju kao prema ljubljenom sinu […]”. U poznatoj povelji iz 1392. g. iz koje se saznaje da je i Vuk Branković nešto ranije poklekao, Bajazit se označava kao veliki gospodin car. Poreklo veličajućeg tona u autobiografskom delu Vukovog akta je samo donekle nejasno, uprkos tome što Turci nisu bili neposredno umešani u pravne radnje oko uslovnog oslobađanja od danaka.

   Odgovori

4. 5. januar 2018. u 16:08

   Vojislav Ananić

   III

   Po Pseudo Sfrancezu, Jovan VII Paleolog je dugo boravio kod Bajazita i dobijao mnoga dobročinstva i darove, te se tu osećao kao domaći. Začudo, ali samo u prvi mah, na sličnu predusretljivost je naišao i njegov rođak i suparnik za presto. Manojlo, kasnije drugi po redu vasilevs tog imena, pokazivao je manje sklonosti da se miri sa teškim stanjem, ili i takta u skrivanju stvarnog stava prema tlačiteljima. Ovo je dovelo do poznate solunske avanture i njenog punog sloma 1387. g. Ipak, nakon svega toga prihvatio je poziv i obreo se na Muratovom dvoru, koji je time nadzirao ozbiljnog pretendenta za carsko nasleđe. Na kakav je prijem naišao Esau de Buondelmonti, nakon 1385. g. novi vladar već vazalne države sa središtem u Janjini, ovom prilikom nije poznato. Pada u oči da je nakon Kosovske bitke tamo proveo čak četrnaest meseci. Ovakav boravak više podseća na položaj dobro paženog taoca, nego na rado viđenog gosta. Nekako u to vreme u sličnom položaju našao se Jovan Uroš Duka Paleolog. Vreme njegovog odsustva van Tesalije nije poznato, ali da se na njega gledalo sa izvesnim nepoverenjem vidi se iz toga da je već 1393. g. njegova država stavljena pod neposrednu tursku vlast.
   Iz nekog razloga otegao se i znameniti serski skup. Markovo prisustvo na njemu nije posvedočeno, što se ponekad objašnjava njegovim malim ugledom i uticajem među hrišćanskom gospodom. Pre će biti da je njegovo ime promaklo tvorcima malobrojnih izvora. Da je ovaj događaj kosnuo Vukašinove sinove, zna se posredno pošto se u ovoj porodici javio razdor, verovatno izazvan neslaganjem o daljim političkim koracima. Tursko mešanje u domaće i porodične prilike je posvedočeno širom Balkana. Muratov stav je bio presudan za ishod vizantijskih razmirica, pa je tako na presto 1379. g. ponovo došao Jovan V, nakon čega ,,[…] njegova politička okrenutost Osmanlijama se ne samo preporučivala nego i podrazumevala […]”. U Zeti Balšića nakon 1385. g. podržavali su čas jednu, čas drugu stranu. Nešto kasnije u Srbiji Lazarevića su najpre podsticali krupnu vlastelu, a 1409. g. razdor između Stefana i Vuka je bezmalo doveo do polućenja države. Do pojedinosti je rasvetljeno zadiranje, sada već carigradskog dvora, u odnose između hercega od Svetog Save i njegovog sina Vladislava. Znajući sve ovo, za očekivati je da su i prilikom razdora između Mrnjavčevića oni bili presudni činilac. Nažalost, ostaje nepoznanica šta su bili suštinski razlozi za svrstavanje svakog od učesnika. Jedino krajnji ishod, Marko se održao, dok su se braća Andrijaš i Dmitar uputila Ugrima, nagoveštava osnovne činjenice. Njihov odlazak poštedeo je zemlju dinastičkih sukoba poput mnogih drugih koji su obeležili epohu turskog nastupanja. Pored Markovog načelnog nezadovoljstva stanjem, o čemu u vidu skaske govori Konstantin Filozof, ovo su jedine naznake da se u ovim sredinama pomišljalo na otkazivanje verne službe. Možda ih je u tome stavu učvrstilo iskustvo i neuspesi sličnih pokušaja Manojla Paleologa, a potom i Mihaila Šišmana i Ivanka iz Dobrudže 1388. g. Sled vojnih i diplomatskih događaja iz te i naredne godine je nedovoljno poznat, ali kao da se tada javilo prvo veće talasanje protiv Turaka, koje se, međutim, protezalo samo u podunavskim državama. Život u senci sve moćnijih turskih vladara je savremenicima ostavljao malo iluzija. Savremenik Grigorije Camblak je ostavio literaran trag da ni verna služba nije bila dovoljna zaštita od samovolje velikog gospodara, tako da je napad na Trnovo 1393. g. došao iznenada i bez ikakvog znatnijeg povoda. Boj koji je širom Evrope doneo privremenu nadu u mogućnost preokreta, Marku i Konstantinu je doneo smrt, a njihovim podanicima neposrednu tursku vlast i gubitak poslednjeg privida samostalnosti. Ostaje za nauku neumesno domišljanje na temu da li bi se i oni pridružili onim hrišćanskim silama koje su se 1396. g. usudile da otkažu poslušnost. Po svemu što se zna, za to bilo je malo uslova.
   Mnogi turski izvori Konstantina izričito nazivaju haračlijom. Zalaže se da je 1413. g. Konstantin-ili bila poznata pod nazivom Harač. Objašnjenje bi bilo dvojako: ili je ta pokrajina imala poseban status u državi, ili je ranije plaćala velike iznose harača, što se i kasnije dobro pamtilo. Narativne vesti o njegovoj visini i težini za podanike pojedinih država davno su sabrane. Pridružuje im se jadikovanje u govoru solunskog vladike Isidora datiranom između 1383. i 1387. g.,,[…] danak koji su nam bezbožnici odredili bio tako visok, da smo morali ili da ga platimo ili bismo bili osuđeni na propast”. Dok je za one koji su se lišavali mnogo čega kako bi sabrali godišnje iznose bili preterani, Turci su ih smatrali samo simboličnim svotama. Zapravo, stajalište posmatranja je bilo presudno u oblikovanju sadržaja ovakvih izvora. Njihovim tumačenjem došlo se do stava da su iz podaničkih hrišćanskih država u tursku riznicu pristizala ogromna sredstva.
   Ona su nakon prestanaka postangorskog građanskog rata činila nesrazmerno visok deo prihoda i znatno nadmašivala doprinose maloazijskih pokraJina. Obazrivost nalaže da se zapita da li je takav odnos i ranije postojao, odnosno kada je otprilike uspostavljen. Iz razdoblja između 1371. i 1395. g. postoji samo nekoliko nepouzdanih vesti o haračkim optrećenjima. Mavro Orbin je odnekud upućen da je bugarski car u ratu protiv brata Ivana Stracimira tražio tursku pomoć, a zauzvrat nudio velike novčane iznose. Preterano se procenjivalo da je Jovan V pristao da nakon 1379. g. oslabljena država Romeja plaća uvećani danak od
   10 000 mletačkih dukata, odnosno 30 000 vizantijskih perpera, tj. 300 000 turskih aspri kako bi se oslobodio ropstva. Zaista je šteta što nisu sačuvani istinski pouzdani podaci o novčanim zaduženjima Vizantije jer su dostupna istorijska poređenja, doduše za nešto raniji i nešto kasniji period, o odnosu finansijskog stanja u njoj i Srbiji. Pokazalo se da je prevaga dugo bila na strani države Romeja. Tek u XV v. došlo je do nekog vida izjednačavanja usponom srpskog rudarstva, odnosno preusmeravanjem prihoda od levantinske trgovine u kase italijanskih pomorskih republika. Ono što se danas zna o privrednom stanju Vizantije Paleologa ne pruža sliku naprednog i poletnog društva. Sasvim suprotnom, prevaga je prešla u strane ruke, a ekonomiju usitnjene države obeležava pridržavanje prevaziđenih poslovnih oblika. I pored toga privredna zona oko tih bednih državnih ostataka je bila višestruko snažnija od one koja se prostirala dublje u balkanskom zaleđu. To bi značilo da bi zaduženja država nastalih na jugu iščezlog Srpskog carstva morala da budu višestruko manja, čak i od onoga što je zapalo u teret oslabljenom Carigradu. Veliku prepreku, međutim, stvara i to što se u određivanje haračke sume mešala i politika, odnosno stav Osmanlija koji nisu uvek morali da odmere harače u skladu sa stvarnim mogućnostima njihovih slugu. Kada su u pitanju ostali delovi vizantijskog sveta, i oni su trpeli zbog privrednog opadanja. To oslikava što je za otkup despota Isaula Buondelmontija iz albanskog zarobljeništva traženo 10 000 florina, ali taj novac nije napabirčen u prostranom Epiru, već u Firenci. Skromne finansijske mogućnosti su bile čak i u delovima Balkana koji su bili pošteđeni većih pustošenja. Turski izvori su potpuno neusaglašeni u vezi Lazarevih novčanih obaveza, navodno preuzetih 1386. g. I bez te pojave, pitanje je koliko se na njih može osloniti.
   Davno je poznata vest da je Vuk Branković poštedeo Hilandarsku metohiju sa svojih poseda odlučivši da o svom trošku isplaćuje njihov deo danka od 200 unči. Opseg Vukove države nakon 1392. g. je uglavnom ustanovljen. Skoplje je izgubljeno, ali su do 1396. g. u njen sastav ulazili i Prizren, Priština, Peć, delovi sliva Ibra i Polimlja. Isto važi i za posede Svetogoraca sa tog prostora, mada nije sasvim izvesno da su sva imanja, pobrojana u brojnim darovnicama sakupljanim još od Stefana Nemanje, opstala tokom gotovo dve stotine burnih godina. I pored toga, Hilandarci su verovatno na raspolaganju imali više desetina sela, crkve i manastire sa svojim posedima, privredne objekte i povlastice. Kada se ovakvi rezultati sravne sa saznanjem da je 200 obračunskih unči u stvarnom novcu iznosilo oko 4 000 srebrenih novobrdskih dinara, ili oko 95 dukata, stiže se do zaključka da teret na osnovu turskog harača nije bio tako visok. Naime, počev od 1395. g. u zemlji Lazarevih naslednika javlja se letnja i zimska unča kao nova vrsta poreza. Ubirana je po ognjištu najpre radi opremanja vojske, pa se naziva i vojnica ili vojštanik. Iznosila je dve unče, tj. oko 40 dinara, što je nešto manje od jednog dukata, koliko su od 1417. g. bili primorani da plaćaju i zabaštinjeni Dubrovčanini. Takođe, početkom 1410. g. Mleci su u Skadru nameravali da skupe dukat po ognjištu, sledeći meru koju su uveli još Balšići nakon 1385. g. Pri ovom razmatranju ne treba zaboraviti ni udeo razvijenih gradskih naselja iz Vukove zemlje u plaćanju harača. Ispada da, ili opterećenje po domaćinstvu nije bilo veliko, ili da se hilandarska metohija znatno osula, mada je teško verovati da se svela na stotinak ognjišta, koliko je obično činilo jedno poljoprivredno naselje. Ova brojka je uzeta kako bi se izjednačila dažbina po ognjištu iz susednih oblasti. I pored nemogućnosti da se dođe do tačnih i pouzdanih podataka, kao da se nazire da je opterećenje za stanovnike Vukove države bilo osetno, ali možda nešto snošljivije nego u susednim oblastima. Zbog toga su Hilandarci, inače navikli na povlašćeni položaj, požurili da traže izuzeće. Druga slika se dobije kada se posmatra cela država u celini jer, kako ju je Vuk celu popisao, jasno je da su put Jedrena slate prepune bisage. Međutim, možda su udaljenije balkanske pokrajne davale manje. U apokrifnom tekstu o odnosima između Bajazita i Mirče navodi se „svega” 3 000 dukata.
   Novčana sredstva se nisu odlivala samo na jedan način. Bitlisijevo pripovedanje o svečanom susretu Murata i gospodina Konstantina iz 1389. g. ponovo dokumentuje raširen običaj darivanja vladara i njegovih velikodostojnika. Poslednji su spram položaju i uticaju, očekivali i dobijali darove i mito. Ovaj trošak nije bio uzaludan jer je njihova blagonaklona reč bila dobrodošla na serskom zboru i možda donela prevagu. Međutim, i Murat je bio velikodušan i darežljiv, posebno što mu je Konstantinova naklonost tih nedelja bila jako važna. Hadži Kalfa zna da je ovom prilikom čak i oprošten danak. Međutim, danima pred veliki sukob stekli su se uslovi da on ovom prilikom bude isplaćen u naturi. Sa druge strane, snabdevanje namirnicama turskih odreda se podrazumevalo i nije zabeleženo samo ovom prilikom. Nije bilo razloga da Turci poštede svoje vazale opterećenja koja su se podrazumevala i dosledno spovodila i onda kada bi im senior bio hrišćanin. Ova praksa je možda zabeležena i u književnom iskazu Konstantina Filozofa, gde se ističe: ,,[…] i išli su da ono što ostane pojedu […]” Bio bi to vanredni harač, lakši jedino utoliko što je razrezivan od prilike do prilike. Isprva retki, turski odredi, ali i službenici i glasnici, vremenom su postajali sve češći prizor na nesigurnim drumovima koji su vodili ka severu i zapadu. Verovatno je obaveza njihove potpune opskrbe teretila stanovništvo. Mada nisu spadale u osnovne niti najteže dažbine mnoge srpske povelje, posebno manastirske, sadrže odredbe o oslobađanju od obroka i pozoba u korist predstavnika državne vlasti. U novonastalim okolnostima poJavila se nova obaveza koju je verovatno bilo teško, ako ne i nemoguće, zaobići.
   Sadržaj turskih hronika je nagnao neke istraživače da zaključe kako su neposredno po stupanju u vazalni odnos trvđave zemlje Dragaša zaposednute turskim posadama. Puštanje u gradove, što je možda bilo praćeno simboličnom predajom njihovih ključeva, nije neminovno moralo da dovede do trajnijeg turskog prisustva. Njima je bilo bitnije da u svakom trenutku imaju pristup najvažnijim putevima. Sami gradovi uz njih, koji su zahtevali velike izdatke za posade i održavanje, nisu privlačili toliku pažlju sve dok su vazali po potrebi otvarali vrata turskim četama na proputovanju, željnim privremenog utočišta i nešto udobnosti. Godine 1380. ili 1381. g. u Petrusko krajište su upali preko teritorije Bugarske. Poput ovog napada, i posedi Dragaša su verovatno korišćeni radi napada njegovog zapadnog suseda sredinom osme decenije. Nakon prodora u krajeve koji teže južnom Jadranu i Jonskom moru, javila se potreba za novim putnim vezama. Nisu neminovno morali da napreduju sigurnom trasom Via Ignjacija jer se iz današnje zapadne Makedonije lako može ugroziti današnja severna Albanija. Međutim, ovo je posvedočeno tek u XV v. Nešto je bolje proučen poznati prolaz Muratove ordije ka Kosovu, koji ipak zaslužuje još pažnje. Treba spomenuti da su odredi koji su u Dubrovnik nagnali žitelje širokog dinarskog zaleđa, gotovo izvesno, većim delom pristigli preko njihovih poseda. Otkako je Skoplje postalo stecište brojnijih turskih trupa i zametak čuvenog krajišta, ova pojava je učestala. Sa njom je povezano i pomeranje prostornog opsega turske moći prema severu. Sa nekadašnjom prestonicom Nemanjića je bilo povezano i razgranato krajište koje je u rano tursko vreme zahvatalo mnoge ključne tačke koje su u nizu išle sve do središnje Bosne. Postoje jasna svedočanstva da su se učestali pohodi ka ovoj zemlji, ili ka severu uopšte, itekako ticali stanovnika države Dragaša i nakon njenog nestanka. Po Sarandaporskoj hronici, u manastirskom kompleksu je boravio i Mehmed II Osvajač prilikom pohoda koji je označio kraj srednjovekovne Bosne.
   Nešto je veća verovatnoća da su se nakon napada na oblast kralja Marka
   1385. g. trajnije zadržali u većim središtima. U drugoj polovini XVIII v. Do svetogorca Pajsija je stigla, verovatno iskrivljena, vest da je upravo Markovom zaslugom iz Ohrida povučena strana vojska. Tek što je počelo, tumačenje izvora se prekida usled njihovog nedostatka. Ponovo više vrede novija naučna saznanja, pošto se običaj postavljanja garnizona na isturenim putnim pravcima ne samo nazire, već je zapravo višestruko potvrđen sigurnim podacima. Iz više razloga se ozbiljno uzima postojanje turskih garnizona u isturenom Vidinu nakon pohoda iz 1389-1390. g. Posredno, nagovešten je dualizam vlasti i u Skadru, gde su Turci činili vojnu vlast, dok je civilna uprava bila prepuštena Konstantinu Balšiću i njegovoj majci. Bajazitovi vlastelini sa zaduženjem da nadziru lokalne prilike su zabeleženi u Vlaškoj od 1395. g. pošto se vojvoda Mirča obavezao na neki vid, možda blagog, vazalstva. Teško je poverovati da su oni bili lišeni znatnije pratnje. Turski odredi i službenici su dobro posvedočeni na ključnim mestima iščezle države Vuka Brankovića, uporedo sa upravnicima postavljenim od svih njenih potonjih gospodara. Jako je važan slučaj izuzetno važnog i velikog Soluna. Pao u je prvoj polovini 1387. g. i u njega je uveden manji odred sa osnovnim zadatkom da obezbedi davanje harača od strane gradskih starešina. Osvajač Hajredin paša je ispunio obećanje o blagom postupanju, namerno dato kada i ultimatum sa početka višegodiše opsade. Ovom gradu je na neki način bio naklonjen i Bajazit. Verovatno su bili svesni da nisu u stanju da upravljaju tako velikim gradom. Međutim, isti vladar je izdejstvovao uvođenje kadija za turske trgovce i u samom Carigradu mnogo pre njegovog zaposedanja. Bio je to dodatni uslov da prihvati smenu na prestolu iz 1391. g., a zahtev je „[…] pravdao okolnošću da kaurin ne treba da sudi muslimanu i da to može da čini samo musliman”. Ovo nije bio izuzetak već deo šireg shvatanja. Mlečani su 1425. g. nastojali da urede odnose sa sultanom tako da se u Solunu prekine sa sličnom praksom. Turski poslovni ljudi se sporadično, ali relativno rano sreću i u zemljama njihovih najudaljenijih vazala. Ostaje nejasno da li su pre 1395. i oni postali deo šarenolikog sveta koji se verovatno sretao na trgovima naslednika Mrnjavčevića, a još više da li su bili zaštićeni verskom autonomijom. U jonskom zaleđu timarnici se javljaju već 1394. g., iako zaposedanje nije dovedeno do kraja. Iz još kasnijeg razdoblja je problem, do sada nedovoljno rasvetljen, turskih posada u središnjoj Bosni. O najranijoj turskoj kolonizaciji će biti još reči. Ovi primeri su korisni utoliko što načine turskog širenja pokazuju u jednom novom svetlu. U ove okvire moguće je smestiti i njihovo postupanje prema proučavanim oblastima. Pri tome, izvesnije je da je od oko petnaeste godine vladavine, pa sve do kraja kraljevanja ponašanje kralja Marka u samoj njegovoj zemlji pomno pratio istureni turski vojvoda praćen dovoljnim brojem boraca. Ostaje uverenje da će novi izvori doneti konačno rešenje. U jednom trenutku među Turcima se pojačalo zanimanje za Kratovo, što nije značilo i potpuni nestanak nižih oblika Konstantinove državne vlasti.
   Hrišćanskim vladarima je moralo posebno teško pasti slanje ćerki i bliskih srodnica u harem. Ne postoji nijedna naznaka da je ova turska mera za pokoravanje podanika pogodila dvor sinova Mrnjavčevića ili Dragaša. Izuzetak je zbrkano i vremenski udaljeno pripovedanje svetogorca Pajsija koji je stvorio nemoguću genealogiju tako da je Marko po Mari, ćerci Aleksandra Šišmana i majci Bajazita, bio srodnik poslednjeg. Po ovom fantastičnom izlaganju, ova veza je Marku navodno obezbedila povlašćen položaj. Sa Konstantinom je, pak, preko udovice istoimenog bugarskog despota neosnovano povezivana Kera Tamara, ćerka Ivana Aleksandra i sestra Ivana Šišmana i Ivana Stracimira. Trnovskom vladaru je ubrzo nakon ustoličenja stigao zahtev da pošalje svoju lepu sestru od oko 30 leta. Ovaj događaj je ostavio znatan trag u izvorima, ali je zaživeo i u narodnom predanju. Dok sa Jedne strane ova epizoda govori da su Turci rano uveli ovaj običaj, odsustvo vesti u slučaju srpske gospode južno od Šare nagoveštava da su njihove porodice sticajem okolnosti bile pošteđene ovog sramnog tereta. Primećuje se da je slanje u harem srodnica hrišćanskih vladara ostavljalo veliki utisak na savremenike, te bi i ovo govorilo protiv sličnog događaja. To bi najpre bila posledica porodičnih prilika, pošto su sestre bilo kralja Marka, bilo braće Dragaš, od ranije bile udate. Zaslugom bliže nepoznatih okolnosti, a verovatno i velikom brigom njenog oca, Jelena Dragaš je postala jedina Srpkinja vizantijska carica, a ne jedna od haremskih naložnica.
   Međutim, kao lični Jelenin izaslanik, Georgije Sfrancez je u toku složenih pregovora sa Muratom II osetio potrebu da istakne kako je njegova gospodarica rođaka novog sultana. Ova opaska sama po sebi nije zadovoljavajuće rešenje. Do sada je upućivano na veze Jevdokije Komnin, navodne druge Konstantinove supruge, sa Tadžedinima, gde je najpre bila udata. Rodoslov spomenutog sultana je poznat dobrim delom, ali se nameće pitanje da li se ovde zapravo radi o Konstantinovoj ćerci ili nešto daljoj rođaci, nespomenute u izvorima, poslatoj na dvor dvojice poslednjih osmanskih emira u XIV v. Posredno, to bi značilo da je iz te veze rođeno barem jedno dete, verovatno žensko. Ta osoba, ili njena deca, bi istovremeno bila dovoljno bliska sultanu, ali i Jeleni. Carica je mogla očekivati neku korist od takvog stanja u vreme kada je trebalo odrediti odnose sa novim seniorom. Ova pretpostavka čeka moguće dokaze, a teško će se naći u delima turskih hroničara. Naime, Mehmed Nešri i Idris Bitlisi, ne baš ubedljivo, tvrde da se Murat I orodio sa romejskim carskim domom na način da se on sa dvojicom svojih sinova istovremeno oženio carevim ćerkama, i to na dan njihovog obrezivanja. Logika nalaže da se sumnja na Jovana V, međutim tako veliki događaj dosledno izmiče pažnji ostalih vizantijskih i postvizantijskih izvora. Zbog toga su ovi podaci do sada posmatrani najpre kao zanimljivost ili kao građa za proučavanje osmanske hronistike. Ostaje pitanje da li podsticaj za njihov nastanak, uz veliko iskrivljenje i prilagođavanje apologetskom tonu, nije došao od krvnih veza koje je Jelena Dragaš imala sa turskim vladarima, a o čemu je nešto znao i Georgije Sfrancez.
   Manojlo Paleolog je prvi uticajniji savremenik koji je krenuo putem neposlušnosti. Sporedna posledica je možda bila najezda na Markovu zemlju. Slab je trag da je i kralj bio kolebljive prirode. Po pesmama iz Dalmacije sarađivao je sa Ugarskim kraljem protiv Turaka. Ako se izuzme mogući odjek turskog poraza kod Bileće i Lazareve pripreme, nisu poznate bliže okolnosti koje su nagnale gospodare trnovske Bugarske i Ivanka iz oblasti koja se danas naziva Dobrudža da pred Kosovo otkažu poslušnost. Vuk Branković se držao Bajazita samo nekoliko godina pre nego što se uzjogunio, pri tome se nadajući opsežnoj zapadnoj pomoći. Uprkos velikoj turskoj vojnoj premoći dolazilo je do talasanja, ali nikada ujednačog i šireg zamaha. Zbog toga ne iznenađuje da su pored iskaza o velikoj Konstantinovoj odanosti dospele i suprotne vesti. Mete turske odmazde bi trebalo da su postali Štip i Ćustendil. Ostaje nejasno otkuda je do Evlije Čelebije dospela vest o razaranju Velbužda, čemu je prethodilo razvrgavanje ugovora i neloJalno ponašanje. Sa dosta argumenata je osporen dugo ponavljan podatak iz turskih hronika da je u rasponu od 1382. do 1385. g. na turskom udaru bio Štip. To baca nepovoljnu senku na nastojanje da se Dragašovo odmetanje poveže sa delovanjem Manojla II Paleologa kao gospodara Soluna počev od 1382. g. Turska vojna premoć je prvobitne uspehe usamljenih Romeja svela na pravu meru, što je neminovno označilo i kraj pretpostavljenog Dragaševog buntovništva. Sa druge strane, oko buntovnog princa se tih godina okupilo više značajnijih vladara iz srednje Grčke, što je iskazano bilo simboličnim činovima, bilo stvarnom, ali nedovoljnom pomoći. Ako se doslovno prati izlaganje više kasnijih izvora, ispada da se ovaj vladar nakon gorkog iskustva sa skupa u Seru priklonio onim hrišćanima koji više nisu bili spremni da slede Bajazita. Međutim, kako upravo te pasuse istih izvora odlikuje zavidna nepouzdanost u vezi sa drugim događajima koji se tiču upravo Konstantinove porodice, prirodno je da ih treba odbaciti i slediti niz nepovezanih i međusobno udaljenih vesti iz kojih se vidi da se i ovaj Dragaš opredelio za politiku dosledne poslušnosti turskom dvoru.
   Mnogo puta je posvedočeno da su Osmanlije podsticale hrišćanske gospodare da im se priključe mešanjem u njihove međusobne odnose. Izgledima na brzu i delotvornu pomoć brojnih i iskusnih ratnika protiv ogorčenih suparnika, nisu odoleli mnogi lakomi i kratkovidi moćnici. Primetna je znatna ustaljenost politike podrške trenutno slabijim suparnicima uvek kada je to bilo moguće. Kratkotrajna posledica je bila širenje političkog i vojnog uticaja, a dalekosežna onemogućavanje stvaranja mogućih jakih neprijatelja. Turski vladar je imao isključivo pravo odlučivanja i u slučaju spora njegovih vazala, što je vrlo rano posvedočeno na primeru Monemvasije. U razmirice između morejskog ogranka Kantakuzina i Paleologa Turci su se mešali još 1382, g., da bi njihova upornost se na kraju isplatila. Na poznatom serskom sastanku emir nije dao poverenje ni jednoj od parničnih strana, već je prelomio da njegovi ljudi preuzmu Monemvasiju, što je dovelo do niza novih zapleta. U načelu, turski vazal je sticao veliku podršku pošto je njegova granica bila zaštićena od napada, najpre od drugih vazala, a zatim i od svih ostalih. U ovaj krug su ulazili nezavisni vladari istog roda, ali i Ugri. Ocenjeno je da su Turci mogli učestvovati u formiranju oblasti Dragaš, a na štetu njihovih suseda. Prestanak pritiska sa istoka je zaista mogao da Dragašima pruži prednost, posebno prema zapadnijoj državi. Starije je, ali i dalje prisutno, uverenje da su braća najpre svojom snagom stvorila već zaokruženu državu. Turski doprinos se verovatno najpre ogleda u očuvanju ovako nastale tvorevine, ubrzo po njenom nastanku. I dalje se ponegde ponavlja stav da je zbog pristupanja Muratu Konstantin nagrađen Dupnicom, Radomirom i Rilom.
   U krajnjoj meri, odani kletvenik se uz prethodno gospodarevo dopuštenje mogao nadati teritorijalnom proširenju. Jedan takav događaj se u istorijskoj literaturi već dugo, uz izvesne dorade i promene, vezuje za Konstantina. Konkretno, pretpostavljeno je pomeranje međe njegove države južno i jugozapadno od Sofije, a u vezi sa turskim prodorom u tamošnju dolinu. Bila bi to nagrada za verno ispunjavanje svih dužnosti. Svedočanstva iz proučavanog razdoblja ne upućuju da su Dragaši zahvatili Demir Hisar i Dojran, dok kasnije oni čine deo nahije Petrič. Ovo neslaganje je ujednačeno zamišljanjem da je iskorišćen turski pritisak na Solun 1383-1387. g. i uz njihovu pomoć razmaknuta granica ka jugu. Sličnim domišljanjem je objašnjeno uvođenje izraza „gospodar Podunavlja” u potpisu jedne Konstantinove povelje, što je, ipak, neodrživo. Razvoj događaja gde su Bugari pod Jovanom Šišmanom, uprkos jakom otporu poraženi i vazalno podjarmljeni, izdejstvovali teritorijalno proširenje u dolini Stume, koja se inače vezuje za zemlju Dragaša, malo je verovatan. Bio bi to u punoj meri prilično neshvatljiv izuzetak od onoga kako je do sada shvatana turska osvajačka doktrina. Prirodniji je suprotan sled, u kojem bi odlučan ili nepouzdan sledbenik Turaka na dalje vladao okrnjenom zemljom. Upravo to je 1388. g. zadesilo istog vladara. Konstantin je svakako delovao protiv istočnog suseda i doprineo nestanku Trnovske Bugarske.
   Izneto je da je Konstantin bio u lošim odnosima sa severnim susedima kao turski vazal, uz pretpostavku da je koristio njihovu pomoć protiv kneza Lazara i Vuka Brankovića. Snage vazala iz sliva Vardara su morale neposredno da učestvuju u osvajanju Skoplja 1392. g. Eho tog suparništva kao da je dospeo do Halkokondila Time je objašnjena i činjenica da su svi turski izvori retko saglasni i da Kratovo smeštaju u Lazarevu zemlju. Trebalo bi da je ovaj iskoristio vazalni položaj svog južnog suseda i u osvit Kosovske bitke zauzeo Kratovo. Vojnički oslabljena Srbija nije mogla dugo da zadrži ovaj važan rudnik, tako da ga je ponovo nadzirao Konstantin. Uzimalo se da se ovaj čak širio i na račun severnih suseda, što, ipak, nije posvedočeno izvorima. Zapravo jedina vest koja govori da je sa turske strane bilo kojem od neposrednih naslednika Mrnjavčevića stizala pomoć dolazi od Orbina, koji zna da se Marko oslanjao na tursku pomoć u borbama oko Kostura. U svetlu svega iznetog, ovo bi moglo da bude i tačno, ali manjkaju podaci kojima bi se ova vest stavila u stvaran okvir.
   Talas priklanjanja pobednosnim Turcima nije zahvatio samo sve manje i slabije državice. Usitnjavanje ponegde ide dotle da i njihovi delovi postaju vazali. Ako se radilo o krupnijim feudalcima, oni bi tim postupkom povećavali ugled u odnosu na sizerena i svoje sredinu uopšte, stvarajući za sebe i svoju porodicu čitav niz novih prilika za dalje uzdizanje. Ako se uporedi kasnije stanje, u Bosni pritom nisu morali formalno da napuste državne okvire, ali bi najkrupniji i pored toga sticali suštinsku samostalnost. U južnim predelima državne tradicije su bile drugačije, pa je ishod verovatno bio drastičniji i nepovoljniji za sizerena. Misli se na kesara Uglješu Vlatkovića i župana Andriju Gropu. Važno je primetiti da verovatno u prvi mah, pa ni mnogo godina nakon Marice, na srpskom jugu nije bilo prostora za ovakav vid usitnjavanja. Ponovo bolje proučena turska politika nadomešta manjak pisanih tragova. Protekla je skoro decenija od Kosovskog sloma, pre nego što se na osmanski mig uskomešala krupna Stefanova vlastela. Zbog toga se ovde prihata stav da pre 1389. g. uzdržani i relativno snošljiv pritisak na vazale Turcima još nije dozvoljavao politiku rastakanja poseda svojih vazala korišćenjem nedostataka u feudalnoj strukturi njihove državne uprave.
   Deobe kao nužnost ili potrebu su prihvatili i igrači sa mnogo manje političkog uticaja. Suočeni sa iznenadnim prodorom neprijateljskih konjanika, stanovnici tajanstvenog Sarujara su na taj način izbegli dalja razaranja. Slično prenosi Ašik-paša Zade kada govori o Timurtašomom napadu na Bitolj. Solun je sticajem okolnosti imao poseban položaj prema Osmanlijama. Iz njega čak 1389. g. potiču Turci najamnici. Formalno i dalje u okvirima carstva, savladarstvo Jovana VII Paleologa u Selimvriji savremeni istraživači su ocenili kao suštinsko tursko vazalstvo. Slično važi i za brojne ugledne crkvene ustanove, koje su nastupale samostalno kako bi obezbedile povlastice i stekle osnovnu bezbednost. Pri tome, odnosile su se ne samo na crkvenu zgradu i prateće objekte, već su se prenosile i na njihova bogata vlastelinstva nad kojima su duhovne starešine imale upravnu i sudsku vlast, dopunjujući svojim nadležnostima upravna ovlašćenja svetovnih organa. Već nakon prvih napada Svetogorci su pravilno ocenili novonastale prilike. U okvirima oslabljene Vizantije izgleda da je i Atos plaćao harač, što je njegove stanovnike zaštitilo od Osmanlija, ali ne i od drugih pljačkaša. Međutim, kada se Manojlo 1382. g. odmetnuo, morali su odvojeno, mimo državnih vlasti, da se potčine Turcima. Inače, veruje se da su legende o ranom i dobrovoljnom priklanjanju inovercima nastajale mnogo kasnije kako bi se njihovi tvorci zaštitili od predstavnika vlasti već čvrsto ukorenjene turske države. To je izvesno za Dubrovčane, a nešto manje i za neke druge uživaoce povlastica. Možda im treba pridružiti i dvanaestočlanu bersku porodicu Haritopulos. Tokom XVI v. nastalo je više turskih akata o njihovim velikim povlasticama, a jedan sadrži jasnu napomenu da je njihov predak Joanis 1448-1449. g. pomogao u osvajanju Bera. Da datum ne zbunjuje, ovaj događaj je određen u mnogo ranije vreme, sve bi se potaman uklopilo.
   U manastiru sv. Jovana Preteče na Manikejskoj gori kod Sera čuvao se ferman Murata I datiran između 27. decembra 1372. i 5. januara 1373. g. Zanimljivost, koliko i poteškoću, u tumačenju predstavlja da je izdat ubrzo nakon uspostavljanja vizantijske vlasti. Osporeno je, pa izgleda, ponovo dovoljno osnaženo njegovo izjednačavanje sa „crkvom” Margarita više mlađih turskih dokumenata. Osim toga, Sultan Bajazit je izdao svetogorskom manastiru sv. Pavla orizmu, negde se smatra jedinom sačuvanom tugrom ovog vladara. Iako je teško oštećena, čita se ime ovog vladara i posedi koje je ranije priložio Baldovin Bagaš. Kasnije su nastali potvrdni dokumenti Sulejmana Čelebije i njegovog sina Orhana iz 1412. g. Ovakvi slučajevi objašnjavaju zašto su nakon 1402. g. carevi Romeja branili Svetogorcima da se potčinjavaju Turcima, koji su vešto uspevali da za sebe vežu podanike svojih vazala i tako ih dodatno oslabe. Nije čudno da se već 1392. g. datovanje vrši po Bajazitu. Slično je početkom XV v. jedan drugi pisar, podanik kneza Stefana, vreme nastanka svog dela određuje po godinama vladavine istog turskog cara. U ovom svetlu već spomenuta epizoda sa melniškim manastirom baca drugačiju senku.
   Može se uzeti da se na turskom dvoru pažljivo merio gotovo svaki korak podložnika, ali i da nije manjkalo ljudi različitog socijalnog položaja spremnih da im u tome izađu u susret. Ponovo je trag o raširenosti ovakvih odnosa ostavio Konstantin Filozof u sažetom opisu stanja u Srbiji 1398. g. Sa koje strane, ako ne sa kneževog dvora, su do Jedrena stigli izveštaji o prikrivenim dodirima sa Ugrima. U krajnjoj meri išlo se i mnogo dalje. Otuda u posmrtnom slovu namenjenom bratu despotu Teodoru Manojlo Paleolog jadikuje da su stanovnici Moreje sami pozvali i pustili Turke preko nepristupačnog Korinta. Njegovi vatreni i retorski sročeni govori stanovnicima Soluna, gde je nasuprot ropstva stavljao slobodu, nisu bili dovoljni poriv da daleki potomci Filipa i Aleksandra Makedonskog, kako su tom prilikom nazvani, sa više volje i predanosti nastave otpor. Još rečitiji Dimitrije Kidon je tokom te prepiske slikovito zaključio da iskustvo dobrog lekara ne vredi ako sami bolesnici nisu voljni da se leče.
   Iz svega rečenog jasno je da je ispunjavanje vazalne službe moralo biti teško u svakom smislu. Uprkos prividnoj trpeljivosti, među Turcima se na ovakve podanike ipak gledalo sa malo istinskog poštovanja, najviše s obzirom na verske razlike. To se vidi iz stihova tadašnjeg dvorskog pesnika Ahmedija: „Kad on (Murat han) uze i osvoji Rum, njegove gospodare (begove) učini svojim robovima. Na kraju krajeva osvoji ga želja [pokoriti] i Laza”. I sami podanici poniženih hrišćanskih vladara su svoje suverene neretko videli kao robove. Po je iskazivano i u blažem obliku, te se primećivalo kako su Turci od 1377. g. postali arogantni prema svojim „saveznicima”. Ishod neposrednih pokosovskih događaja Konstantin Filozof je lakonski sveo: „I od tada bi porobljena srpska zemlja […]”.Obaveštenost hrišćanskog zapada nije uvek bila primerena, ali u već razmatranom pismu pape Grgura XI stoji da je položaj vasilevsa teži od uobičajnog vazalstva, odnosno da su: „[…] skoro sasvim dopali u njihove ruke […]”.Šta onda reći za ostalu hrišćansku gospodu koja nije bila opasana dugim zidinama Carigrada? Tamošnji vladar, a suprug Jelene Dragaš, je prepiskom sa Dimitrijem Kidonom ovekovečio strašnu moralnu nedoumicu koja je razjedala mnoge njegove savremenike u sličnom položaju. Svesni svoje nemoći bili su prisiljeni da ratuju protiv svojih najiskrenijih uverenja, što je u njegovom slučaju bila neka vrsta sračunatog političkog programa sve do 1393. g. I pisac žitija Stefana Lazarevića je osetio potrebu da objasni ne baš pohvalni postupak svog junaka, te pravdajućim tonom iznosi: „[…] da bi bilo spaseno hristoimenito stado od vukova, koji su ga klali . Slični uslovi kao kod ovog pisca izneti su i u Bugarskoj anonimnoj hronici, odnosno Hronici monaha Mokse. Nekako u isto vreme, negde u susednoj Bugarskoj, sveštenici su čitali imena feudalaca palih za istinsku i pravoslavnu veru, što je moralo da vrši dodatni moralni pritisak sredine. On je zaista postojao i svaki ozbiljniji vladar je morao u izvesnoj meri da vodi i o tome računa. Na početku Manojlovog odmetništva, manji uspesi u solunskom zaleđu su odjeknuli u ostacima stešnjenog Carstva nesrazmerno njihovoj stvarnoj težini. Kao da su samo to hteli da čuju, put egejske luke su pohrili mnogi nezadovoljnici, čime su dodatno osporili politiku Jovana V zasnovanu na doslednom udovoljavanju.
   Verovatno su polusamostalni vladari sa manje ili više spremnosti uglavnom trpeli brojne nedaće mračne epohe živeći u očekivanju velikog preokreta. Jedan takav vojni okršaj je prividno izbacio Turke u prvi plan, pa zašto neki sličan događaj ne bi doveo do njihovog sloma. Godine 1389. izgledi Srba na Kosovu nisu bili mali, što je možda podstaklo Bugare da se malo pre toga pobune. Od 1393. g. poslušnost je još jednom otkazao i Manojlo II Paleolog, ovaj put kao legitimni vladar. Iz Bajazitovog tabora sa reke Sparhej u Tesali se tada izvukao i Teodor Paleolog, nakon što je emir potpuno promenio stav prema vladajućim Paleolozima. Broj Bajazitovih poslušnika se brzo osipao bilo osvajanjima, bilo njihovim odmetanjem. Već sledećeg leta, na Nikopolju, deo balkanskih vladara, a posebno Vuk Branković, je računao na pobedu krstaša. Nasuprot njemu, njegov stric Stefan se u tom slučaju nije nadao ničem dobrom za sebe. Vazali iz južnih srpskih zemalja se od kneza razlikuju u tome što nisu doživeli privremeni turski slom, događaj koji je omogućio višedecenijski produžetak državnosti na severu ponovo ojačalih srpskih zemalja. Politika iščekivanja nije bila bez osnova, posebno što druge mogućnosti nisu bile izgledne. Po tome bi bili jako slični Manojlu II Paleologu kome je trebalo puno vremena da se odrekne turkofilske politike, u koju je dugo gajio nadu. Pri tome ih je dugo uljuljkivalo i prividno snošljivo stanje gde je pod Muratom najveći deo Balkana izbegao neposrednu tursku vlast i pored njihove vojne nadmoći. Uslovno rečeno, gledano iz njihove lične vizure ovo opredeljenje je bilo uspešno. Za Markova i Konstantinova života njihove zemlje su još nekako opstajale, tako da ova velemožna gospoda nije doživela potpun rasap svojih država. Izbegli su zlu sudbinu koja je zadesila više njihovih savremenika. Ovo je, međutim, bila slaba uteha njihovim podanicima koji su došli pod vlast stranog naroda drugačije vere.

   Izvor: Vladimir G. Aleksić – NASLEDNICI MRNJAVČEVIĆA I
   TERITORIJE POD NJIHOVOM VLAŠĆU OD 1371. DO 1395. GODINE, doktorska disertacija, Beograd, 2012.

   Odgovori

5. 6. april 2018. u 11:25

   Vojislav Ananić

   NEMANJIĆI U HUMU

   Dolaskom Stjepana Nemanje (1168-1196.) na čelo srpske države ta se država počinje širiti. U ratu koji su vodili Bizant i Mlečani, Nemanja staje na stranu Mlečana, nadajući se da će zauzeti Duklju. Nakon toga, car Emanuel poveo je uspješnu vojnu protiv njega, te ga kao zarobljenika odveo u Carigrad. Ipak ga je ostavio na županskoj stolici u Raškoj, njegovu bratu Stracimiru dao je Travuniju, a Miroslavu Zahumlje. Poslije smrti Emanuela Komnena 1180. god., nastali su neredi u njegovoj državi kojima se okoristio i Nemanja, pa je odmah nakon toga, u savezu s ugarsko-hrvatskim kraljem Belom III (1172-1176.), nakanio proširiti granice svoje zemlje. Bela je u Zahumlju ostavio Miroslava na vlasti, uz uvjet da prizna njegovo vrhovništvo. Nakon Emanuelove smrti Stracimir i Miroslav pomogli su Nemanji proširiti srpsku državu. Humljani su 1198. god. priznali vlast hrvatskog hercega Andrije (1197-1204.), koji je Hum sjedinio s Hrvatskom i uzeo naslov humskog vojvode. Nakon Miroslavove smrti njegovu su udovicu protjerali iz Huma. Nemanja se 1196. god. odrekao vladanja i povukao se u manastir Hilandar na Svetoj Gori, gdje je i umro. Sinu Stjepanu predao je Srbiju, a Vukanu Duklju. Kad je Duklja, pod pritiskom cara Emanuela Komnena, dobrano oslabila, to je potaknulo Dubrovnik da opet radi na ukidanju Barske nadbiskupije. Dubrovčani su to i uspjeli, tako što su pridobili papu Aleksandra III, koji je 1167. god. ukinuo Barsku nadbiskupiju i naredio nekim biskupima da iskazuju poslušnost dubrovačkom nadbiskupu Tribunu. Raški veliki župan Nemanja, te Stracimir i Miroslav, slabljenje dukljanske kraljevine i spomenuti sukob unutar Katoličke Crkve iskoristili su za širenje Raške kneževine i njezina pravoslavlja i na ove katoličke primorske zemlje. Kod dubrovačkih kroničara nalaze se podaci da su Nemanju i njegovu braću na rat s Dubrovnikom potaknuli biskupi, koji se nisu mirili s time da im dubrovački nadbiskup bude metropolita. U kasnijem dokumentu postoji i pritužba Dubrovčana da im je Nemanja u ratu (1185.), prodrijevši u grad do nadbiskupske pismohrane, uništio bule koje su bile svjedočanstvo metropolitanskoga prava njihova pastira. Unatoč tome, iz dokumenata se dade naslutiti nešto drugo. U prilog tvrdnji da su Nemanju i njegovu braću na rat s Dubrovčanima potaknuli biskupi ide činjenica da su se neki biskupi s područja bivše dukljanske kraljevine opirali priznati dubrovačkog nadbiskupa za svoga metropolitu. O tome svjedoči i spomenuto pismo pape Aleksandra III iz 1167. god. Izgleda da je Nemanja u tom sukobu pronašao samo izliku za miješanje u taj spor. Da se ni Nemanja ni njegova braća Stracimir i Miroslav nisu zalagali za obnovu metropolije u Baru, govori činjenica što je Bar ponovno postao metropolitansko sjedište uz pomoć splitskog nadbiskupa Rainerija, kome je barski nadbiskup obećao da će u Rimu priznati primat splitskog nadbiskupa nad Barskom nadbiskupijom, ako mu ovaj pomogne dobiti metropolitanski palij za Barsku biskupiju. Osim toga, nadbiskup Grgur se 1180. god. tužio na Nemanju, ističući da se za Crkvu u Duklji brine potisnuti knez Mihael. Da se taj odnos nije ni u kom smislu promijenio, svjedoči činjenica kako se pred Nemanjino osvajanje Bara 1189. god., skupa s Mihaelovom udovicom Desislavom preko Dubrovnika povlači i nadbiskup Grgur, te odlazi u Zadar, odakle se više ne vraća u Bar. Barska se metropolija njegovim odlaskom, tj. Nemanjinim dolaskom gasi. Nakon sklapanja mira 27. rujna 1186. između Dubrovčana i Stjepana Nemanje i njegove braće Stracimira i Miroslava, položaj Katoličke Crkve donekle se poboljšava. U sklapanju tog mira sudjelovao je i dubrovački nadbiskup Tribun. Budući da je važnu ulogu pri sklapanju mira odigrao dubrovački nadbiskup, može se pretpostaviti da je zahtijevao slobodno vršenje nadbiskupskih prava nad sufraganima koje su mu dodijelile papinske bule. Prigodom imenovanja novog nadbiskupa Bernarda, papa ga je 1189. god. preporučio ne samo gradu, nego i velikom županu (Nemanji), Stracimiru i Miroslavu. Nakon osvajanja Huma osjeća se neraspoloženje Nemanje i njegova brata Miroslava prema katoličkim biskupima. Međutim, Nemanjići još nisu bili načisto sa svojim vjerskim opredjeljenjem. I sljedeći primjer svjedoči da ih je papa i ranije smatrao sinovima Katoličke Crkve. Naime, kada je Miroslav 1181. god. Protjerao katoličkog biskupa Donata iz Stona, a splitskom nadbiskupu Raineriju nije dozvolio postaviti novoga, intervenirao je papa Aleksandar III, koji je 7. srpnja 1181. poslao legata Teobalda s pismom knezu Miroslavu, u kojem traži da primi biskupa u Ston. Pismo pape Aleksandra III knezu Miroslavu 1181. god. bilo je naslovljeno “dilecto filio Miroslavo comiti salutem et apostolicam benedictionem” a onda je taj naziv i blagoslov izbrisan, te preko istog mjesta napisano jednostavno “nobili viro Miroslavo, comiti zacholmitano”. Papa mu u pismu uskraćuje svaki blagoslov, navodeći i razloge: nema respekta prema Stvoritelju ni svetoj Crkvi pa nije primio njegova legata niti poslušao intervenciju za splitskog nadbiskupa i ne dozvoljava ređenje crkvenih dostojanstvenika. Nakon što je Miroslav odbio primiti papina legata, papa ga je izopćio. Papa je, osim pisma Miroslavu, uputio još neka pisma. Stonski biskup Donat morao je napustiti svoje sjedište, pa se povukao u benediktinski samostan na Lokrumu, gdje je i umro 1211. god. Nakon njega za skoro 80 godina u Stonu neće biti katoličkog biskupa. Činjenica što Miroslav odbija primiti papina legata i svaku komunikaciju s papom, sugerira zaključak da je posrijedi stvarni raskol i puno opredjeljenje za istočnu Crkvu. Takav zaključak, uz progon katoličkog biskupa iz Stona i nedozvoljavanje njegova povratka, potvrđuje i činjenica da je Miroslav bio darežljiv prema manastiru sv. Petra na Limu, kojem daruje posjede po Zahumlju i Stonu, što postaje temelj kasnije pravoslavne eparhije i manastira u tom gradu. Kakav je odnos imao Stjepan Nemanja prema Katoličkoj Crkvi, vidi se i iz njegova života. On je bio kršten u Ribnici, po katoličkom obredu, a kasnije ga je ponovo raški episkop dao krstiti po pravoslavnom obredu. Nezadovoljni Miroslavovom politikom, Humljani su početkom 1198. god. priznali vlast hrvatskog hercega Andrije (1197-1204.), koji je Hum sjedinio s Hrvatskom i uzeo naslov vojvode humskoga. Andrija u proljeće iste godine prodire u istočni dio Huma. Za vrijeme tih borbi vjerojatno je poginuo knez Miroslav, a nakon njegove smrti protjerana je iz Huma njegova udovica sa sinom. Politička se situacija potpuno promijenila nakon što su križari osvojili Carigrad i osnovali Latinsko Carstvo (1204-1261.). Naime, utjecaj je Bizanta oslabio, a ojačali su Mletačka Republika i Ugarsko-Hrvatsko Kraljevstvo. Postupak križara u Carigradu nije se odobravao u Rimu, ali se smatralo da bi to moglo pomoći crkvenom jedinstvu. S tim je ciljem na Četvrtom lateranskom saboru 1215. god. na područjima zapadnog kršćanstva dozvoljena upotreba i drugih jezika u bogoslužju, osim latinskoga, što je omogućilo da se 1248. god. ozakoni staroslavenski jezik i liturgija. U ovakvoj se situaciji Stjepan Prvovjenčani okrenuo Zapadu. Priznao je papin primat, te je od pape Honorija III (1216.-1227.) zatražio da mu pošalje kraljevsku krunu. Papa je udovoljio njegovoj molbi, te je 1217. god. okrunjen za srpskog kralja. Humsku zemlju Nemanja je odredio za sina Rastka, odnosno Savu, a u njoj je nastavio vladati knez Petar, optužen za herezu kao i nasljednik mu Toljen i domaća vlastela. Ostale primorske zemlje Nemanja je predao katolički opredijeljenom najstarijem sinu Vukanu. U vrijeme Nemanjinih nasljednika, kralja Vukana u Primorju i Stjepana u Raškoj, bilo je nade da će se čitava srpska država prikloniti Katoličkoj Crkvi. Vukan je uspio obnoviti metropoliju u Baru, a Stjepan je 1217. god. od pape dobio kraljevsku krunu. Međutim, treći brat Rastko, monah Sava, kojemu je u razdiobi države Nemanja namijenio Humsku zemlju, vrativši se s Atosa, uspijeva odvratiti Stjepana od Rima. Njegova djelatnost bila je mnogo opasnija za katolicizam u Humskoj zemlji od postupaka kneza Miroslava. Iako je bio glavni nositelj antirimskog raspoloženja, neki povjesničari ističu njegovu tolerantnost prema katolicima u Primorju. Neraspoloženje srpskih vladara prema katolicizmu u Humskoj zemlji osjećalo se i za vrijeme kralja Uroša I (1243-1276). U to je vrijeme dubrovački nadbiskup obnovio proces ukinuća barske metropolije, kako bi se ona i njezine sufraganije uklopile u Dubrovačku nadbiskupiju. Glavnu je ulogu papa dao trebinjskom biskupu Salviju. Uroš je nakon ukinuća barske metropolije poveo rat protiv Dubrovnika. Vjerojatno zbog toga što nije pristao uz Dubrovnik u vrijeme Nemanjina prodora u Primorje, trebinjski biskup nije prognan kao stonsko-humski. Međutim, kada je izbio novi sukob između Bara i Dubrovnika za metropolitansko pravo, trebinjski biskup, bivši lokrumski benediktinski opat Salvije, kao papin legat pokušao je provesti papinske odluke u korist Dubrovnika. Kralj Uroš I prognao ga je sredinom 13. st., a on se sklonio na Lokrum. Iz dokumenata o ovom sukobu jasno se uočava proces stvaranja državne Crkve u Srpskom Kraljevstvu pri čemu je srpska država svojim zakonima sve sljedbenike slavenske službe Božje uklapala u srpsku Crkvu. Katoličkim biskupima i nadbiskupima bilo je prepušteno samo romansko pučanstvo, sljedbenici latinske službe Božje, ali pod vrhovnom državnom upravom i bez vrhovne papinske vlasti. To nedvojbeno potvrđuje Uroševa izjava dubrovačkom nadbiskupu da bi ga najradije ubio te da ni on ni papa nemaju što tražiti u njegovu kraljevstvu, jer ono ima svoje latinske i slavenske biskupe, nadbiskupe i vlastitog papu, kojega jedni i drugi imaju slušati. Kralj Uroš je, zbog otpora ukidanju barske metropolije u korist Dubrovnika, postigao određene rezultate i među katolicima. Naime, kada je u Baru pročitana bula o ukidanju barske metropolije i pismo dubrovačkog nadbiskupa đakonu Matiji, neki su od katolika čak uzvikivali: “Quid est papa? Dominus noster geh Urosius est nobis papa!” I ove reakcije katolika u Baru govore o tome koliko je bila razvijena svijest o pripadnosti katoličkoj vjeri, odnosno o tomu da ljudi srednjega vijeka na ovom prostoru nisu dovoljno razlikovali pravoslavlje i katolicizam, nego je taj osjećaj pripadnosti ovisio o opredjeljenju njihova gospodara.

   Izvor: Dijana Korać – Vjera u humskoj zemlji, Mostar, 2008.

   Odgovori

6. 31. maj 2018. u 07:05

   Vojislav Ananić

   MRNJAVČEVIĆI potiču možda od kaznaca Mrnjana, koji se oko 1280. spominje u Trebinju kao blagajnik kraljice Jelene, udovice kralja Uroša I. Uglješa, kasniji despot, bio je oko 1346. carski namjesnik u tom kraju. Porodicu je digao Vukašin, kasnije kralj, koji je 1350. bio župan u prilepskoj oblasti. Tu je njegova porodica uhvatila glavni korijen i odatle se širila kroz gotovo cijelu Makedoniju. Vukašinova sina i nasljednika Marka narodna tradicija priznaje kao junaka od Prilepa grada. Narodna predaja i nekoliko narodnih pjesama navode M. kao osnivače i gospodare Skadra, ali historija zna samo, da je Olivera, kći kralja Vukašina, bila. udata za skadarskog gospodara Đuru Balšića. Narodna predaja govori o tri brata M., o Vukašinu, Uglješi i Gojku, ali historija ne zna pouzdano ništa o trećem i najmlađem bratu. Glavne zadužbine porodice M. su u Prilepu i u blizini Skoplja. Markov manastir Sv. Dimitrija očuvan je sve do danas. Njega je počeo zidati, odnosno obnavljati Vukašin. Andrija, drugi sin Vukašinov, podigao je manastir Sv. Andrije na rijeci Treski. Od sinova kralja Vukašina poznati su slavni Marko, zatim Andrija i Dimitrije dok je četvrti, Ivaniš, nedovoljno siguran. Poslije Vukašinove pogibije na Marici (1371), naslijedio ga je Marko kao turski vazal, a poslije Markove pogibije na Rovinama (1394), pritisli su Turci potpuno njegovu državu. Iza Markove smrti došla su braća Andrija i Dimitrije u Dubrovnik, da prime ostavštinu očevu, a odatle su otišli u Madžarsku, kralju Sigismundu. Dimitrije se spominje do 1407. u madžarskoj službi češće puta kao poslanik u raznim misijama, a najposlije kao župan zarandske županije i kastela Vilagosa. TT. Ćorović.

   IZVOR: prof. St. Stanojević, NARODNA ENCIKLOPEDIJA SRPSKO-HRVATSKO-SLOVENAČKA, II KNJIGA , I—M, IZDAVAČ: BIBLIOGRAFSKI ZAVOD D. D. ZAGREB, GUNDULIĆEVA 29 ZASTUPA DR- ERIK MOSCHE, MIHANOVIĆEVA ULICA 1, 1928.

   Odgovori

7. 2. jun 2018. u 05:48

   Vojislav Ananić

   NEMANJA STEVAN, rodonačelnik dinastije Nemanjića (1114, Ribnica — 13/2. 1200, Hilandar). Rodio se u Ribnici, kod Podgorice, gdje mu je otac Zavida živio, prognan iz Raške, radi dinastičkih meteža. U oskudici pravoslavnih sveštenika N. je u pretežno katoličkoj Zeti kršten po zapadnom obredu. Kad mu se otac vratio u Rašku, N. je ponovno kršten kao pravoslavni. Kao mladić N. je dobio od oca na upravu najistočniji kraj srpske države: predjel oko Toplice, donju dolinu Ibra, Rasinu i Reke, kod Kruševca. Tu je došao u bliži dodir s Bizantincima.
   Srpska. državna politika kolebala je u to vrijeme između Bizanta, koji je u Manuelu Komnenu imao energična vladara, i između Madžara, s kojima su srpski vladari imali srodničkih veza, i pomoću kojih su se trudili osloboditi se grčke vrhovne vlasti. N. se spočetka opredijelio za Grke. Radi toga ga je car Manuel naročito pomagao i ojačao protiv braće, koja su bila drugih shvaćanja. Od cara je N. čak dobio i jednu novu oblast, Dubočicu, kod Leskovca. Ta N. politika izazvala je protiv njega ostalu braću, od kojih je najstariji, Tihomir, bio veliki župan (oko 1167), i oni N. uhvate i zatvore. U borbama iza toga, kada se dočepao slobode, N. je uspio da potisne braću i da sam dobije velikožupanski prijesto.
   Kao veliki župan N. je u prvo vrijeme promijenio svoju politiku i pokušao, potaknut, od Mlečana, da s njima i Madžarima u savezu ustane protiv Bizanta. U tom pokretu nije imao uspjeha, i jedva se održao na prijestolu morajući da se ponizi pred carem Manuelom (1172). Poslije toga udarca N. se pomirio s braćom, koja su ostala u životu (Stracimir je dobio kraj oko Čačka, a Miroslav Hum) i nastojao je da što bolje učvrsti svoj lični položaj u zemlji i da sredi prilike u državi. Smrt moćnog Manuela (1180) dala mu je mogućnost, da ostvari svoje ranije namjere i želje svojih prethodnika. U savezu sa Madžarima N. je napao na Bizant (1183) i prodro s njima sve do Sofije, a kad su se Madžari povukli, N. je nastavio ratovanje za svoj račun. U vremenu 1183—1189. on je proširio Srbiju i prema Timoku, i prema Vardaru, a naročito prema Primorju. Zetu, s primorskim gradovima, definitivno je pridružio Raškoj, protjeravši od tuda kneza Mihaila, posljednjeg člana stare zetske dinastije.
   Napadaji Nemanjini i brata mu Miroslava protiv Dubrovnika nisu Imali uspjeha. Na istoku je N. pomagao ustanak Bugara protiv grčke vlasti i ušao je u savez s njihovim vođama, braćom Asanima. Kao pobjeditelj N. je 27/7. 1189. svečano dočekao u Nišu cara Fridrika Barbarosu na njegovu pohodu u križarski rat na istoku, i ušao je s njim u savez protiv Bizanta. Kraj njegovom ratovanju donio je poraz Srba. na Moravi (1190) od Grka, koje je vodio car Isak Angel. Mir, koji je sklopljen iza toga i koji je trajao više godina, ispao je po Srbe dosta povoljno. Oni su zadržali u svojoj vlasti dobar dio osvojenih oblasti: Zetu s primorjem, čitavo Kosovo i dolinu Morave do današnje Ćuprije. Niš, Prizren i Skoplje ostadoše u Bizantu kao glavni pogranični gradovi. Nemanjin sin Stevan dobio je za ženu Evdokiju, sinovicu cara Isaka, pod uvjetom, da i on naslijedi oca na prijestolu, mimo starijeg brata Vukana.
   Kraj života N. je proveo mirno, Zbog kriza u Bizantu on se 25/;? 1195. odrekao prijestola i pokaluđerio se, dobivši ime Simeon. Po tom imenu on je u narodu zapamćen sve do danas (»car Simeon«). Kao kaluđer proveo je N. jedno vrijeme u Srbiji, a onda je (u oktobru 1197) krenuo u Sv. Goru, gdje mu se nalazio najmlađi sin Rastko kao monah Sava. Tamo je N., sa Savom zajedno, podigao manastir Hilandar, u kome je i umro, u dubokoj starosti, 13/2. 1200.
   Važnost N. je za stvaranje sredovječne srpske države izvanredno velik. Dugom i energičnom i uglavnom sretnom vladavinom, N. je stvorio solidnu državu, razvio smisao za nju i ojačao u njoj ugled vlasti. Doveo je u zajednicu Rašku i Zetu, koje su se dotle pola vijeka borile za prevlast, i pokazao je put za stvaranje još šire nacionalne države. Pravoslavlje je uvijek štitio kao državnu vjeru Srbije, a energično je suzbijao sve smutnje vjerskog i političkog karaktera. Sav N. rad daje utisak stabilnosti i svijesti, da se radi za daleku budućnost. Tome su rječit dokaz njegove lijepe i solidne zadužbine, od kojih neke postoje još i danas: Bogorodičin manastir i manastir Sv. Nikole kod Kuršumlije, Đurđevi Stubovi (ovi svi u ruševinama), a naročito još čitavi Studenica i Hilandar. Radi svih tih zasluga, i još kao osnivača dinastije Nemanjića, srpska crkva ga je proglasila za sveca.
   N. biografiju napisala su dva mu sina: Sv. Sava, oko 1210. i Stevan Prvovjeneani 1216. Treću biografiju napisao je svetogorski monah Domentijan (1264). V. Ćorović.

   IZVOR: prof. St. Stanojević, NARODNA ENCIKLOPEDIJA SRPSKO-HRVATSKO-SLOVENAČKA, III KNJIGA , N—R, IZDAVAČ: BIBLIOGRAFSKI ZAVOD D. D. ZAGREB, GUNDULIĆEVA 29 ZASTUPA DR- ERIK MOSCHE, MIHANOVIĆEVA ULICA 1, 1928.

   Odgovori

8. 2. jun 2018. u 05:49

   Vojislav Ananić

   NEMANJIĆI
   Rodonačelnik dinastije N. je Stevan Nemanja (1114—1200). Njegovi sinovi otpočeli su dvije linije porodice: jednu osniva stariji Vukan, a drugu, kraljevsku, Stevan Prvovjenčani. Od trećeg Nemanjina sina Sv. Save (1174—1235) nije ostalo poroda.
   Kraljevska linija. Stevan Prvovjenčani (— oko 1227) imao je sinove Radoslava (kralj 1227—1233), Vladislava (kralj 1233—1242), Uroša (kralj (1242—1276, — 1280) i Predislava u kaluđerstvu nazvan Sava II (arhiepiskop 1263—1270). Kralj Radoslav nije imao djece. Vladislav je imao dva sina Stevana i Desu, koji su ostali bez važnosti. Sinovi Uroševi bijahu: Dragutin (kralj srpski 1276 do 1282, srijemski 1284—1316) i Milutin (kralj 1282—1321), Dragutinovi sinovi su Urošic (— prije 1316) i Vladislav (kraljevski pretendent 1321—1324). Njihova linija izumrla je ili se izgubila. Milutinovi sinovi su: Konstantin (— 1323) i Stevan Uroš Dečanski (kralj 1321—1331). Konstantinova se djeca ne spominju, a Dečanskoga su sinovi Dušica, Dragutin (umrli kao djeca), Dušan (rođ. oko 1308, kralj 1331—1346. car 1346—1355) i Simeon. Dušanov sin je Uroš (rođ. 1337, car 1355—1371). Sa Urošem je izumrla muška linija srpske kraljevske loze Nemanjića. Simeon (ili Siniša) osjećao se više Grk nego Srbin, po majci Mariji Paleologovoj. On je vladao kao epirski despot do od prilike 1369. Njegovi sinovi: Stevan i Jovan Uroš, koji se 1381. zakaluđerio i umro kao monah Joasaf 1422—1423. To je uopće posljednji izdanak Nemanjića.
   Vukanova linija. Vukan (— 1208) imao je sinove Đorđa, Stevana i Dimitrija, u kaluđerstvu nazvana Davida (— iza 1286). Davidov sin Vratislav imao je sina Vratka, a taj kćer Milicu, udatu za kneza Lazara.
   V. Ćorović.

   IZVOR: prof. St. Stanojević, NARODNA ENCIKLOPEDIJA SRPSKO-HRVATSKO-SLOVENAČKA, III KNJIGA , N—R, IZDAVAČ: BIBLIOGRAFSKI ZAVOD D. D. ZAGREB, GUNDULIĆEVA 29 ZASTUPA DR- ERIK MOSCHE, MIHANOVIĆEVA ULICA 1, 1928.

   Odgovori

9. 2. jun 2018. u 13:57

   Vojislav Ananić

   PRVOVJENČANI STEVAN, veliki župan 1195—1217, kralj 1217—1227. Bio je drugi sin Stevana Nemanje. Poslije Nemanjina poraza na Moravi (1190), Stevan se oženio bizantskoim princezom Eudokijom, kćerkom Aleksija Angela, brata cara Isaka. Kao zet carske kuće P. je 1195, kada se Nemanja odrekao prijestola, postao njegov nasljednik, obišavši starijeg brata Vukana, koji je dobio na upravu Zetu, Hvosno i Toplicu. Za Nemanjina života braća su ostala u svojim oblastima, i ako je Vukan već tada spremao veze za kasnije borbe. Poslije Nemanjine smrti, Vukan je, u savezu s Madžarima, napao Stevana i srušio ga s prijestola (1202—1203). P. Je iskoristio borbe između Bugara i Madžara, kada su posljednji morali napustiti Braničevo, pa se u drugoj polovini 1203. ponovno vratio na prijesto. Poslije toga, Vukan nije više pokušavao nove napadaje, i živio je kao dukljanski kralj bez bitnog utjecaja na srpsku državnu politiku.
   P., mudar po prirodi i sa vrlo širokom kulturom, općom i književnom, oprezno je vladao u Srbiji za vrijeme najtežih kriza na Balkanu. 1204. srušeno je u Carigradu bizantsko, a osnovano novo, latinsko carstvo. Latinski, zapadni utjecaj osvojio je domalo cio Balkan. Bugarski vladar krunisao se 1204. krunom, poslanom iz Rima. Dubrovnik je 1205. priznao vrhovnu vlast Mletaka, čiji je dužd, Henrik Dandolo, bio jedan od glavnih tvoraca latinskog carstva. I P. je znatno izmijenio političku liniju svog oca. Još prije carigradske krize on je bio otjerao svoju prvu ženu, Grkinju, pa se oko 1216. oženio Mlečankom Anom, unukom Dandolovom. Preko nove tazbine obnovio je P. svoje prijašnje veze s papinskom kurijom i zatražio je otuda kraljevsku krunu. 121. jedan papin legat donio je P. krunu, poslanu od pape Honorija III, i vjenčao ga je njom.
   Na samom Balkanu stvari se nisu razvijale uvijek povoljno po Srbiju, ali je P. Uspijevao često pomoću svoga umnog brata, monaha Save, da na vrijeme otkloni opasnosti. Bugarski vladar Boril i njegov zet, latinski car Henrik, napali su P. 1214. stoga, što je pomagao izvjesne odmetnike od Borila, a naročito Borilova rođaka, Streza, koji se bio, kao Stevanov vazal, ugnijezdio u tvrdom gradu Proseku, na Vardaru. Napad saveznika nije uspio. Oni su se, pometeni, povratili prije nego što su stvarno i upali u P. državu. Nezahvalni Strez odmetnuo se međutim uskoro i od P., i sva nastojanja Savina, da ga vrati u stari odnošaj, ostala su bezuspješna. Kad nisu pomogla savjetovanja, Strez je svoju upornost platio glavom. Saveznik Strezov, despot Arte, Mihailo bješe pokušao, da P. zada neprilika na Primorju, i počeo je da podsijeda Skadar. Usred toga poduzeća njega je (1215) ubio jedan sluga, i time oslobodio P. i Srbiju od dalnjih nezgoda. Sretno je izmakao P. i opasnostima saveza između madžarskog kralja Andrije II i cara latinskog Henrika. Oni su se 1215. uputili na Srbiju, ali je P. pošlo za rukom, da se, na sastanku u Ravnom (kod Ćuprije), sporazumije s Madžarima i da, potom, energičnije istupi prema Henriku, koji se, tek na madžarsko zauzimanje, izvukao iz Srbije.
   Ali oslanjanje P. na zapadne sile i primanje krune iz ruke papinog legata dovelo je do protivnosti između P. i njegovog brata Save, koji je, odgojen u Sv. Gori, bio zauzet za pravoslavnu orijentaciju. Kako je latinska opasnost na Balkanu počela da slabi poslije smrti cara Henrika (1216) i pada njegovog saveznika Borila (1218), a naročito poslije pogibije latinskog cara Petra (1217), P. je naskoro poslije svoga krunisanja, postigavši što je želio, bio voljan da popusti bratu i njegovoj opoziciji. Stoga je 1219. pristao, da Sava u Nikeji vodi pregovore o osnivanju srpske autokefalne pravoslavne crkve. Patrijarh i nikejski dvor rado su primili ponude srpskog dvora, nadajući se, da će u Srbima dobiti novog saveznika za borbe s latinskim carstvom. Po nikejskom sporazumu, Sava je postao prvi arliiepiskop samostalne srpske crkve. U sporazumu sa P. Sava je odmah izveo organizaciju pravoslavne crkve u Srbiji, a za sjedište arhiepiskopa je podignut lijep novi manastir, Žiča, koji je postao krunidbena crkva srpskih kraljeva.
   Kraj vladavine kralja P. bio je uglavnom miran. Pred kraj života on se zamonašio i dobio je ime Simon. Umro je 24/9, vjerojatno 1227. Crkva ga svetkuje, ali se ne zna, kad je kanoniziran. Njegov ćivot, (kovčeg sa kostima), koji je prenašan mnogo puta, čuva se u Studenici.
   P. se bavio i književnošću. Vrlo je vjerojatno, da je druga darovna Hilandarska povelja dobrim dijelom njegova prerada, a često je njegov spis jedno vrlo lijepo sređeno, vješto pisano i solidno izvedeno retorsko žitije njegova oca Stevana Nemanje. Žitije Nemanjino objavio je P. Šafarik 1873. Od toga žitija ima jedan srpski prijevod s arhaiziranim tekstom profesora Drag. Kostića (1923) i bolji i književniji prijevod M. Bašića (Srpska Književna Zadruga, 1924). V. Čorović

   IZVOR: prof. St. Stanojević, NARODNA ENCIKLOPEDIJA SRPSKO-HRVATSKO-SLOVENAČKA, III KNJIGA , N—R, IZDAVAČ: BIBLIOGRAFSKI ZAVOD D. D. ZAGREB, GUNDULIĆEVA 29 ZASTUPA DR- ERIK MOSCHE, MIHANOVIĆEVA ULICA 1, 1928.

   Odgovori

10. 4. jun 2018. u 19:49

    Vojislav Ananić

    ČASLAV KLONIMIROVIĆ, srpski vladar 10. veka. Otac mu je bio sin kneza Strojimira, a mati Bugarka. Bugari su ga, za vlade kneza Zaharije, istakli kao svog kandidata za srpski presto, ali ne iskreno. Pozvali su srpske župane, oko 924, da ga prime, pa kad su ovi došli, Bugari su ih verolomno okovali, a Srbiju pregazili. Posle smrti cara Simeona, uhvativši pogodnu priliku, Časlav je oko 930. prebegao u Srbiju i digao ustanak protiv Bugara. Pomagan od Vizantije, kao njen štićešik, Č. je oslobodio Srbiju od butarske vlasti. Njegova država obuhvatala je Bosnu, Rašku, Duklju i Travuniju. Č. je poginuo u borbi sa Mađarima, koji su počeli nasrtati na njegove zemlje (oko 960).

    V. Ć.

    IZVOR: prof. St. Stanojević, NARODNA ENCIKLOPEDIJA SRPSKO-HRVATSKO-SLOVENAČKA, IV KNJIGA, S—Š, IZDAVAČ: BIBLIOGRAFSKI ZAVOD D.D. ZAGREB, GUNDULIĆEVA 29 ZASTUPA DR ERIK MOŠE, MIHANOVIĆEVA ULICA 1, 1929.

    Odgovori