Фељтон: Ко су Шумадинци (76)

20. јула 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Лесковчани у Шумадији

Под појмом Лесковца и околине подразумевамо целину која се назива Лесковачка Морава

Академик Владимир Стојанчевић, несумњиво један од најбољих савремених познавалаца и тумача српске историје XIX века, први је у својим чланцима и књигама указао на удео и значај Лесковчана у саставу становништва Шумадије. У самом Првом устанку су становништвом избеглим из околине Лесковца управљали кнез Момир Стојановић у цивилним и војвода Стреља Петровић у војним стварима. Кнез Момир и војвода Стреља су предводили своје земљаке у устанцима који су избили у лесковачком крају 1805, 1806, 1807. и 1809. године, уздрмавши турску управу дубоко у позадини, али су, услед турске премоћи, морали да избегну у ослобођени део Србије, највише у Темнић, али и у остале пределе Шумадије.

„Пред крај устанка, пре но што ће турска војска кренути у последњи поход на Србију, војвода Стреља истицао се не само као главни управитељ над лесковачком избегличком популацијом већ је важио и као један од најзапаженијих српских команданата на Јастрепцу, одакле се преко границе могло прелазити у блиску Лесковачку нахију”, пише Стојанчевић, у чему се види и тежња за ослобођењем овог српског краја, што ће се остварити тек 1878. године.

Од знаменитих људи из Лесковца и околине, који су се истакли у Првом српском устанку, Стојанчевић наводи, између осталих, војводу Цветка Врановачког, Саву Дедобарца и попа Стојана-Цеку Павловића, пребега из села Мрштана, а од потомака лесковачких избеглица у Шумадији истиче познатог добротвора Николу Спасића и прослављеног војводу Степу Степановића. Анализирајући живот лесковачке емиграције у Карађорђевој Србији пред крај Првог српског устанка, Стојанчевић указује на присуство становништва пореклом од Лесковца, илуструјући то примером четрнаест родова насељених у шест села северног дела некадашње Крагујевачке нахије почетком XX века (Баточина, Лапово, Мајнић, Маршић, Никшић и Црни Као).

Идући трагом овог Стојанчевићевог навода, може се, захваљујући етнолошким изучавањима, стећи подробнија слика о броју и значају становништва из околине Лесковца у етничкој композицији Шумадије. За ову прилику, под појмом Лесковца и околине подразумевамо предеону целину која се у етнолошкој литератури назива Лесковачка Морава, укључујући ту и насеља у сливу Ветернице и Јабланице.

Изузимајући, овде, становништво предела Власине (Власотинце, Црна Трава), са подручја Лесковачке Мораве је, углавном почетком XIX века, досељено становништво у око осамдесет села у Шумадији, од чега по 15 у Лепеници и Белици, 14 у Смедеревском Подунављу, 13 у Јасеници, 11 у Темнићу, 4 у Шумадијској Колубари, 3 у Космају и по једно у Качеру и Левчу, док их у Гружи и Љубићским селима нема, а у пределу Такова их је било досељених, али се до почетка XX века ту нису одржали. Како су досељеници из Лесковачке Мораве ишли стазом вардарско-моравске селидбене струје, то су се они стицали у Поморављу и тзв. ниској Шумадији (Темнић, Белица, Лепеница, Јасеница, Смедеревско Подунавље) па је долина Груже остала по страни, а самим тим и висински предели Шумадије (Качер, Таково, Љубићска села, Левач), где их је мало или у занемарљивом броју.

Најстарији досељенички слој Лесковчана у шумадијским селима је у Лепеници. Он је, највероватније, потекао са Великом сеобом 1690. године, или, несумњиво, после ње, када је Шумадија била поприлично запустела. Том најстаријем слоју припадају у Горњој Сабанти Равништани, велики род, чији су огранци Марчићи или Стевановићи (4 куће), Радовановићи (4), Милутиновићи (3), Недељковићи (3), Николићи (3), Стевановићи други или Ћосићи (2), Лазаревићи (1) и Петровићи (1), који су у свом имену задржали спомен на село Равништа у Јабланици (постоји и претпоставка да су у ово село дошли из Равништа код Витине на Косову).

Пада у очи да је у Лепеници, за разлику од осталих предеоних целина Шумадије, главнина Лесковчана насељена пре Првог српског устанка. Тако су средином XVIII века у село Баточину дошли преци Јоцића (чији су огранци Јоцићи 10 кућа, Спасићи 4, Живановићи 2, Милосављевићи 2, Ђокићи 1, Стојановићи звани Томићи 1) и тзв. Ликарцини (чији су данашњи родови (Крстићи 6, Милосављевићи 5, Стаменковићи 3, Танасковићи 2).

Сродници Ликарцина су тзв. Ликарци у Горњој Баточини и Црном Калу. Ликарци у Горњој Баточини су Младеновићи (6 кућа), Антићи (4), Милисављевићи (1) и Милошевићи (1), а у Црном Калу Ђорђевићи (2), Николићи (2) и Петровићи (1). Да су сви Ликарци род, види се и по томе што све њихове породице дуже од два и по века славе исту славу – Ђурђиц. У ово време се у Белошевцу настањују Ужаревићи (данас Јовановићи 4, Ђорђевићи 3, Димитријевићи 1).

После Кочине крајине, када су у Београдском пашалуку били сношљивији услови но у другим српским крајевима, Лесковчани се досељавају у још два села Лепенице. Тада у Ботуње долазе Цветковићи (у оквиру којих су Станковићи 4, Арсичићи 2, Вукајловићи 1), а у Теферич Лазаревићи (2) и Петровићи (2), чије је старо презиме Николићи. Ова два рода воде порекло од истог претка, Вељка Николића (р. 1788), од чијих су синова Лазара (р. 1804) и Петра (р. 1810) они настали. Заједно са Николићима је у Теферич досељен и предак Павловића, чије је старо презиме Ђорђевићи. Њихов родоначелник је Павле Ђорђевић (р. 1796), који је имао синове Илију (р. 1820) и Пантелију (р. 1826).

У овом селидбеном таласу се неке лесковачке породице настањују уз своје земљаке у селима Баточини – Симићи, друго презиме Милошевићи (2 куће) и у Горњој Баточини – Ђорђевићи (друга презимена Ђокићи, Константиновићи, Петровићи, укупно 7 кућа). За време Првог српског устанка се у варошицу Баточину досељавају Лалићи (друго презиме Миловановићи, слава Св. Јован Златоусти, 2 куће) и Миловановићи други (слава Свети Никола, 1 кућа), затим у село Баточину Божанићи и Стојановићи, у Лапово Асурџићи (Ђорђевићи, 1) и у Маршић род Томића (1). Једино Божанићи, као и Равништани у Горњој Сабанти, од свих родова који су у овом превратном времену, бежећи од свакојаког зла и покора, доспели у Шумадију, памте место из кога су дошли – Поковце код Лебана. Код осталих је завичајни спомен пресечен, само знају да су „од Лесковца”.

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 30. мај 2001. године

 

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.