Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“
Потомци јунака
Гарашани су рођаци војвода Бошковића из Бјелопавлића
Међу виђенијим Бјелопавлићима у Кочиној крајини и Првом српском устанку је Хаџи Милутин Савић Гарашанин (из Гараша), чији син Илија творац чувеног државничког списа „Начертанија”. По Шобајићу, „Гарашани су се рођакали с војводском кућом Бошковића у Бјелопавлићима. Бошковићи казују да су од њиховог претка Петра Бошковића, у гусларским песмама највише опеваног харамбаше бјелопавлићког из краја XVII и почетка XVIII века.”
У раније досељенике од Бјелопавлића спадају Банковићи са огранком Ђерасимовићима у Баљковцу, досељени у времену 1737-1787. године. Од њих потичу Банковићи у Малој Врбици. Пре Првог устанка у Буковик су дошли од Бјелопавлића тзв. Црногорци (данашњи родови Ивовићи, Влајковићи и Милосављевићи), а од њих су тзв. Буковичани у Парцанима код Раље (општина Сопот). Млађи бјелопавлићки досељеници у средишној Шумадији су Гвозденовићи у гружанском Губеревцу (досељени око 1860), Дајковићи у Лапову (1877) и Вуксановићи у Бадњевцу (1878).
Племенска слава Бјелопавлића је Св. Петка (27. октобра). Пада у очи да су сви досељени Бјелопавлићи у средишној Шумадији, изузев Гвозденовића у Губеревцу, променили славу. У овом тренутку не располажемо разлозима те промене, која је, кад су невоље и сеобе у питању, саме по себи разумљиве (најчешће да се заметне траг због крвне освете). Шумадију су добрим, па и најпретежнијим, делом насељавали досељеници из југозападних српских крајева, поглавито из Старе Рашке, одакле су, са тамошњим становништвом, у којем су неко време пребивали, долазили и припадници црногорских и херцеговачких племена. И као што су у Ваљевској Колубари и Подгорини, према испитивањима Љубе Павловића (1907), заступљена сва племена Херцеговине, Црне Горе и Брда, тако и у средишној Шумадији уочавамо исту појаву.
Међу припадницима тих племена, који су се слегли у Шумадију, приметни су и Пипери. Племе Пипера, настањено у троуглу који настаје од споја река Зете и Мораче ка северу, у тзв. пиперској области (Пиперска гора и Штитово са Лукавицом), невелико је, али је врло значајно српско племе у Црној Гори. Почетком овог века, према испитивањима Јована Ердељановића (1906), било је 984 куће пиперске, са око 5.900 душа. Ово дично племе црногорских Брда, први пут се помиње под данашњим именом 1455. године. Код свих Срба Брђана, као и међу Арбанасима, опште је познато предање о томе да су потомци петорице браће – Пипа, Озра, Васа, Краса и Ота – настала сродна племена Пипера, Озринића, Васојевића, Краснића и Хота. Захваљујући склонитости пиперске области, у овом племену је до нашег века било живо сачувано много стариначких одлика.
Из познатих узрока – неродица, заваде, крвна освета, тежња за бољим условима живљења и сл., исељавало се и пиперско становништво. Пипера досељених до почетка овог века у средишну Шумадију је било у седам села, од којих су по три у Јасеници (Страгари, Пласковац, Липовац) и Гружи (Балосаве, Гледић, Љуљаци), а једно у Лепеници (Јабучје).
Најранији досељеници из Пипера у овом делу Шумадије су Рајићи, велика и знатна фамилија у Страгарима, који су овде дошли из Гуче у Драгачеву, можда непосредно после велике Сеобе 1690. године, али свакако најкасније почетком XVIII века. Од овог рода је Танаско Рајић, Карађорђев барјактар (погинуо славно на Љубићу 1815. године) и песник Велимир Рајић (1879-1915). На жалост, стара породица Рајића у Страгарима је замела своје порекло, али њихови сродници у другим местима су сачували породично предање. Тако Рајићи у Гледићу памте да је њихов предак Милић Рајић дошао са седам синова из Пипера у Велење код Новог Пазара, а одатле пре Првог српског устанка у Кулину код Витковца, па после краћег пребивања у Дрлупи (Гружа) склоне се „због Турака” у Гледић.
Премда Рајићи у Гледићу, који се деле на три рода (Петровићи, Павловићи и Тодоровићи), не славе Ђурђиц, као Рајићи у Страгарима, већ Св. арх. Михаила, сачували су свест да су сродници Рајића у Страгарима. Боривоје М. Дробњаковић је дошао до податка да су Рајићи у Бањици (општина Чачак) дошли ту из Гуче (Драгачево) почетком XVIII века, а у Гучу из Косатице код Нове Вароши. Рајићи у Гучи, који такође славе Ђурђиц, „причају да су од њих одсељени Рајићи у Страгарима”. Од страгарских Рајића су Милићи у Љуљацима и Рајићи у Пласковцу.
Милићи у Љуљацима (слава Ђурђиц – преслава Ђурђевдан), којих је по Драгићевом запису око Првог светског рата било једанаест кућа, памте да се њихов предак Раде као воденичар ту доселио пре Првог српског устанка из Страгара од тамошњих Рајића, што потврђује и иста кућанска слава. Рајићи у Пласковцу (три куће) славе Ђурђевдан, а њихов предак је дошао овде као домазет средином прошлог века од страгарчаких Рајића.
Млађем слоју пиперских досељеника припада род тзв. Пипера (Ђорђевићи и Пантићи) у лепеничком селу Јабучју. Досељени су после Кочине крајине (1788-1803) и сматрају се оснивачима овог села. Потичу од браће Ђорђа и Стевана. По породичном предању, први се доселио Ђорђе Пиперац, који се најмио да овде једном крагујевачком Турчину чува јабучар. По овом јабучару је касније село добило име. Од Ђорђеве лозе су Ђорђевићи, чији је предак Милутин Ђорђевић (р. 1780) уписан као кмет 1831. године, а имао је синове Стевана (р. 1805) и Јована (р. 1815). Старо презиме Пантића је Стевановићи, како се презивао њихов родоначелник Пантелија Стевановић (р. 1799), који је имао сина Милоша (р. 1826).
Попут Пипера у Јабучју, род Луковића се сматра оснивачким родом села Балосаве у Гружи. Луковићи слове као старинци, јер су најстарији живући род у овом селу, али памте да су досељени из Пипера – највероватније кад и Рајићи у Страгаре, после Велике сеобе 1690. године. Луковићи су настањени у засеоку Брђанима, а њихови огранци Томовићи и Марјановићи у засеоку Дубљацима и Милосављевићи у засеоку Главици у истом селу. Двадесетих година је Луковића и њихових сродника било 12 кућа, а све су славиле пиперску племенску славу Св. арх. Михаила, као и Пипери у Јабучју.
Пореклом из Пипера је и род Вујића у јасеничком селу Липовцу, код Тополе. Док Пипери славе Св. арх. Михаила, а Пипери-Лужани Ђурђиц и Ђурђевдан, Вујићи за разлику од њих славе Св. Јеремију, али како је и када дошло до промене славе није нам познато. Но, зато, Вујићи чувају снажну пиперску традицију.
ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 26. мај 2001. године
Коментари (0)