Фељтон: Ко су Шумадинци (71)

20. јул 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Најпривлачнија Јасеница

У Шумадијској Колубари је само једна породица, Милинковићи у Вреоцима (1948. године их је било четири куће), која слови као дробњачка, јер, како је записао Петар Ж. Петровић, „доскора су се звали Дробњаци”. Милинковићи су дошли после Првог српског устанка из Добриње код Ужичке Пожеге, али не славе крсно име Дробњака, Ђурђевдан, него Митровдан, при чему не располажемо за сада подацима о разлозима промене славе. За разлику од Шумадијске Колубаре, као и Шумадије уопште, Ваљевска Колубара и Подгорина су кудикамо биле привлачније за насељавање Дробњака, чему је свакако погодовао и брдско-планински предео, којем су ови горштаци вичнији. Тако је у Ваљевској Колубари и Подгорини, где има, према истраживању Љубомира Павловића (1907. године), 39 родова Дробњака са 488 домова, свака 27. кућа пореклом дробњачка (3,68 одсто од укупног броја кућа), а просечан број кућа по роду је 12, што упућује на време ранијег досељавања

Од свих предеоних целина Шумадије за насељавање Дробњака је била најпривлачнија Јасеница, како Крагујевачка или Горња тако и Смедеревска или Доња Јасеница. Сеоба Дробњака у Јасеницу је обављена после Пожаревачког мира (1718. године), а до почетка XX века припадници овог брђанског племена су се у овом пределу разместили у девет насеља – Баничини, Влакчи, Вукасовцима, Горњој Шаторњи, Белосавцима, Јеленцу, Јагњилу, Великој Плани и варошици Аранђеловцу.

У половини од ових насеља живе потомци једне дробњачке породице, која се временом разгранала и настанила у Горњој Шаторњи, Јагњилу, Јеленцу и Белосавцима. По сачуваном родословном памћењу, око 1720. године се у Горњу Шаторњу доселио из Дробњака предак Филип са седам синова. Како су овде после извесног времена побили неке Турке (што је могло бити после 1739. године), морали су, услед страха од одмазде, да се раселе. У Горњој Шаторњи је остала удовица једног од Филипових синова, будући да су жене биле изузете од крвне освете, а остали Филипови синови се са потомством разиђу на две стране – једни оду у Јагњило, а други у Бели Поток под Авалом.

Ови који су остали у Горњој Шаторњи су прозвани Ћурчијска породица (1923. су се презивали Величковићи, Новаковићи и Бељићи, а укупно их је било 20 кућа), они који су отишли у Јагњило се скупно презивају Бељаковићи, док се онима који су отишли у Бели Поток временом затурио траг. Бељаковићи у Јагњилу се деле на три огранка – саме Бељаковиће, Милојевиће и Симиће, којих је укупно 1923. године било 21 кућа. У оквиру рода Бељаковића је крајем XVIII века био угледни род Филиповића, чије презиме недвосмилено подсећа на родоначелника Филипа, који их је повео из Дробњака. Међу Филиповићима су се у то време истицали Ђука, који је био лепенички кнез (умро 1818) и браћа Марко (Карађорђев пашеног) и Стеван, лепенички капетани. Марко је у Првом српском устанку изашао на глас као јунак, а Стеван Филиповић, такође истакнут као устаник, био је Карађорђев писар (један од петорице писара Деловодног протокола).

Од Милојевића, огранка Бељаковића у Јагњилу, један део се после Првог српског устанка одселио у Јеленац, који се тада звао Љубинић, где су имали трла – то су данашњи Милисављевићи, Тодоровићи, Јовановићи и Танасијевићи, којих је 1923. године било скупа девет кућа. А од Симића, огранка Бељаковића у Јагњилу, потичу Симићи у Белосавцима, чији се предак око 1870. године овде населио. Пре Првог српског устанка су у Влакчу дошли из Дробњака, са Језера, Павловићи (друго презиме Ђорђевићи), који су у слому 1813. године бежали у Срем. Са Језера су са њима у Влакчу дошли и Драгутиновићи (друго презиме Петровићи), који држе да су истог порекла са Павловићима. За разлику од осталих Дробњака, ови у Влакчи славе Св. Николу. У Великој Плани, по налазу Јована Ердељановића (1908), Дробњаци су Петровићи, о чему сведочи и њихова слава (Ђурђевдан).

У погледу становништва је Црна Гора, као и Шумадија, сва насељеничка. И једно и друго подручје су били природни збегови, па је разумљиво што је Шумадија примила становништво из свих српских крајева, а Црна Гора постала јуначко упориште за све пребеге и слободаре који се, пред турском најездом, нису дали у ланце свезати. Становништво и Црне Горе и Шумадије је састављено од припадника свих селидбених струја, поготову динарских, које су се покренуле после косовске погибије, да би иза пада Србије 1459. године, биле најживље у XVII веку, када је, у сталним, па и масовним, сеобама, како је Јован Цвијић установио, испремештано све становништво од Демир Капије до Загребачке горе.

Стога је погрешно, и неприхватљиво, уопштено закључивање да шумадијски родови углавном потичу из Црне Горе, јер се заборавља да је становништво Црне Горе претходно тамо насељено из других српских крајева, а понајвише из Старе Рашке и Косова, откуда вуку порекло и многа данашња црногорска племена, а нарочито њихов новији и пресудни слој. То је само, захваљујући историјским догађајима, кружно кретање становништва које је, по сваку цену, чувало и сачувало „дично име и свету слободу”. И на Ловћен да станемо, па да саберемо племе Његуша – дакле једно од темељних и водећих племена у Црној Гори – видели бисмо да је оно, подједнако као и било који крај Шумадије, састављено од саплеменика који потичу са разних страна. Како је Јован Ердељановић установио, почетком овог века племе Његуша је бројало 442 породице, од којих су две трећине (297 породица) пореклом из Босне и Херцеговине, 53 породице су из других делова Црне Горе, 16 из западних делова Старе Рашке, осам из Брда, а само 68 од старих зећанских Срба. Као што се види, како је и Ердељановић и закључио, „у Његушима нема ниједне породице која не би била пореклом из наших динарских крајева”.

Слично је и са осталим племенима у Црној Гори, која је наша најизразитија област племенског друштва и живота, где је историја свакога племена огледало вековне борбе, стапања и сплемењавања. Свест о племенској припадности се чува и негује. И они који се, из ових или оних разлога, иселе из племена – чувају племенске знаке у новим срединама, у којима најчешће, нема никаквих услова за наставак племенског живљења.

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 25. мај 2001. године

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.