Фељтон: Ко су Шумадинци (66)

20. јула 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

У потрази за новим животом

Насиље јаничара негативно ће се одразити на расположење потчињеног српског становништва

Тако се у Вапи смањивало становништво од 513 (у 1948. години), преко 360 (1971), 309 (1981) до 268 (1991), од чега је 110 Срба, а 156 се изјаснило као муслимани и 2 као Југословени. С обзиром да је у истом попису било 111 православаца и 157 исламске вероисповести, то значи да се у националном погледу као Југословени изјаснили по један православац и муслиман. Кијевци су имали 348 житеља 1948. године, 340 (1971), 288 (1981), а данас имају 233 (1991), сви муслимани. Богути, заселак Штавља, нису посебно пописани 1948. године. У попису 1981. године су имали 107, а сада (по попису 1991) имају 78 житеља, од који 77 Срба и један Југословен.

Попут великог рода Матејића у Рамаћи, који једини од родова досељених од Сјенице у Лепеницу после Велике сеобе 1690. године чува спомен села Крајиновића из кога су им преци дошли, три рода у Лепеници још памте називе села из којих су досељени после 1736. године. То су Богдановићи (Рајичићи, Тошићи) у Чумићу, досељени из Богута и Перовићи у Аџиним Ливадама, досељени из Вапе. Перовићи су даљом старином од Жабљака у Црној Гори, од њих су Павловићи у Вучковици, а род су им Павловићи у Грошници.

Трећи род, Толићи (Ђорђевићи, Миленковићи, Ђурђевићи) у Кијеву досељен је из Кијеваца. По томе је село Кијево у Лепеници добило назив по Кијевцима у околини Сјенице, одакле је род Толића, један од три оснивачка рода овог насеља, досељен после Друге велике сеобе (1736). Тоша Радивојевић мисли да је овде реч о селу Кијеву код Ораховца у Метохији, напросто стога што је то село нашао на ђенералштабној карти из 1893. године, па му се то учинило прихватљивим. Могуће је да су у селидбеној вези Кијево у Метохији и Кијевци код Сјенице, јер су на правцу сељакања нашег становништва, али је несумњиво да су из Кијеваца код Сјенице, могуће и као етапне станице, Толићи сишли у село код Баточине и назвали га Кијевом.

Трећи талас Сјеничана, после двеју великих сеоба (1690. и 1736. године), који је запљуснуо Шумадију, уследио је крајем XVIII века. За разлику од претходна два, која су изазвана сукобима ширих размера и ратовима који су их пратили, треће досељавање је било у релативно мирном раздобљу. То краткотрајно раздобље мира је деценија и по од Кочине крајине (1788) до избијања Првог српског устанка (1804), и у њему су мотиви досељавања били претежно економски, а мање национални или верски. Ово кратко раздобље је у знаку трећег аустро-турског рата у XVIII веку (1787-1791), који је завршен Свиштовским миром (1791). У нашим приликама ово ратовање је засвођено Кочином крајином (1788. године), иза чијег слома су за тзв. рају створене повољне прилике у Београдском пашалуку, што је последица и његовог пограничног положаја. Но, како је у то доба и највеће расуло Турске царевине, као и највећег беса одметнутих јаничара и крџалија, то ће се њихово насиље негативно одразити на расположење потчињеног српског становништва.

У овом времену нови талас досељеника од Сјенице и из Брњице и Штавља је насељен у нових осам насеља Лепенице, а део их се сместио у још шест насеља у којима су се у претходне две сеобе већ налазили досељеници од Сјенице.

Белошевац: Шарчевићи, 12 (Милојевићи 6, Танасијевићи 3, Радосављевићи 2, Јовановићи 1).

Бошњане: Миливојевићи, 11 (Миливојевићи 9, Вуловићи 2), Милићи, 6 (Јеремићи 2, Јовановићи 2, Милутиновићи 2).

Добрача: Новаковићи, 8 (Новаковићи 4, Сретеновићи 4), Петровићи, 5.

Драча: Алемпијевићи, 11 (Алемпијевићи 7, Лазаревићи 4).

Дреновац: Соковићи, 5, (Соковићи 4, Ђоковићи 1).

Корман: Гајовићи, 7 (Гајићи 3, Ђуричићи 2, Јанковићи 1, Срећковићи 1), Ивковићи, 13 (Станојевићи 4, Ивковићи 3, Милановићи 3, Васиљевићи 2, Огњановићи 1). Кутлово: Бабићи, 3, Божанићи, 5 (Божанићи 3, Вулетићи 2), Поповићи, 6 (Минићи 3, Поповићи 3).

Лапово: Томићи, 7. Нови Милановац: Павићевићи, 8 (Павићевићи 7, Сретеновићи 1, Стевановићи 1). Ракинац: Терзићи, друго име Спасојевићи, 2.

Рогојевац: Филиповићи (Вилиповићи), 7 (Филиповићи 3, Илићи 2, Лукићи/Луковићи 2), Гавриловићи, 7 (Вуковићи 2, Радовићи 2, Симовићи 2, Јанковићи 1), Мирковићи, 9 (Јанковићи 4, Антонијевићи 2, Радојевићи 2, Мирковићи 1), Пајевићи, 6 (Радисављевићи 4, Радивојевићи 2), Шамановићи, друго презиме Милисављевићи, 6 (Павловићи 4, Пауновићи 2). Њихов огранак су Вуковићи, 1, у истом селу.

Шљивовац: Пејовићи, 9 (Тодоровићи 5, Јовановићи 2, Игњатовићи 1, Мијаиловићи 1).

Ђурисело: Сеничани, 21 (Мирковићи 5, Ђурђевићи 3, Вујовићи 2, Јовановићи 2, Симоновићи 2, Ћирковићи 2, Гавриловићи/Гајовићи 1, Гвозденовићи 1, Радивојевићи 1, Радомировићи 1, Стевановићи 1). Њихов огранак су Вуковићи у истом селу – Вуковићи, 2 (Милошевићи 1, Срећковићи 1). Аџине Ливаде: Ковачевићи, 3.

Први српски устанак је, природно, повукао у Шумадију, као главну област устаничког подухвата, становништво из свих српских предела. У становништву које се доселило у Шумадију упадљиво је најбројније оно које потиче од Сјенице, за шта је пресудан догађај Карађорђево ратовање 1809. године, уз које је пристала маса српског становништва на Сјеничко-пештерској висоравни, Бихору и Коритима и које се, привучено примамљивим условима живота у Шумадији, повукло одатле са Карађорђем. У овом времену се становништво од Сјенице и из Буђева и Вапе смешта у тридесет и два лепеничка насеља, од којих се у дванаест насеља смештају уз претходне досељенике из ових предела, а долазе и у двадесет нових насеља. У овој сеоби дошљаци од Сјенице заснивају на старим напуштеним стаништима своја, нова насеља, тачније обнављају живљење у њима (Баре, Велики Шењ, Горње Грбице, Дивостин, Драгобраћа, Ђурђево – стари назив Лукање, Мајнић, Мала Врбица, Мала Пчелица, Мали Шењ, Миронић, Пајазитово, Станово и Трешњевак).

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 21. мај 2001. године

 

 

 

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.