Фељтон: Ко су Шумадинци (63)

19. јула 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Сјеничани у Гружи и Јасеници

Неки предели имају изражену сличност у називима насеља

Караша, који славе Свете Враче, има два огранка – Мијаиловићи и Симовићи. Родоначелник Мијаиловића је Мијаило Радосављевић (р. 1787), који је имао синове Аксентија (р. 1826) и Вићентија (р. 1828), а родоначелник Симовића је Сима Мијаиловић (р. 1787), који је имао синове Милована (р. 1815) и Милутина (р. 1817). Милорадовића (слава Св. Никола), чије је старо презиме Владисављевићи, има два огранка – Милорадовићи у ужем смислу и Марковићи, а њихов је родоначелник Милорад Владисављевић (р. 1797), који је имао брата Радована (р. 1801) и потомке Мијаила (р. 1825) и Вукосава (р. 1828). До овог века у Добрачу су досељена само два рода (по једна кућа) – Бањчевићи, прозвани тако по месту порекла (Брестовачка Бања), чији је предак дошао после Другог српског устанка (1818) и Јекићи (друго презиме Марковићи), који су, у оквиру пресељавања у области, дошли из Јасенице 1854. године. Први славе Св. Николу, а други Св. Луку.

Тако је, обновљена средином XVIII века, до XX века насељавана Добрача. Неки предели имају изражену сличност у називима појединих насеља у њима. Ако бисмо, на пример, навели села: Баре, Брњица, Грабовица, Градац, Кнежевац, Лијева Река, Петрово Поље или Петропоље, Плана, Рашковиће, Сугубина, Трешњевица, Урсуле – довели бисмо у забуну људе из два наша предела. Шумадинац би био уверен да су то шумадијска села, али би, на другој страни, Сјеничанин такође био уверен да је реч о сјеничким селима. У праву би била обојица, јер побројана села постоје и у средишној Шумадији и у околини Сјенице. Уз ова, постоје, такође у оба предела, села која имају своје двојнике – Жабаре, Кијево, Крћевац и Стубао у Шумадији и Жабрен, Кијевци, Крће и Ступ у сјеничком крају.

Ова подударност није случајна. Наш великан Јован Цвијић је уочио да „исељеници носе, као пуж кућицу, имена свога села, краја, потока, планине, кадшто и целог предела, и по њима називају исте предмете у новој области, где су се населили”, што је нарочито заступљено идући од сјеничког и новопазарског краја до у ниску Шумадију. По Цвијићу, то преношење топографских и географских имена, тај низ поновљених назива насеља, означава правац селидбеног кретања становништва од Сјенице ка Шумадији.

Цвијићево запажање добија потврду и у чињеници да се у називима делова појединих шумадијских села, као и у презименима појединих родова, јавља више ознака које упућују на Сјеницу као стари завичај, или предео из кога су житељи ових насеља дошли. Но, није само Сјеница, као средиште Сјеничко-пештерске висоравни ушла у шумадијски презименски скуп, већ су и друга сјеничка насеља оставила свој траг у презивању Шумадинаца – Штаваљ, Буђево, Губерине, Вапа, Бољаре, Дујке, Градац, Бороштица и Мелаје, по којима носе презимена многи шумадијски родови. Тако имамо – Сјеничко поље у Доњој Трешњевици, насеље Сеничани у Буковику (данас урасло у Аранђеловац), где су некад била поља села Буковика, у којима су се, после сеобе 1809. године, настаниле избеглице од Сјенице. На порекло становништва од Сјенице такође упућују у Шумадији презимена Сеничићи у Витановцу и Печеногу, Сјеничани у Топоници и Ђуриселу, Бороштице и Грачани у Барама Гружанским, Штављани у Брњици, Вучковици, Грабовцу и Липници, Губерине и Буђевци у вучковачком засеоку Орашани, Мелајци у Витановцу, или Бољарци и Дујкићи у Белосавцима. Уз Сјеницу као опште одредиште, у овим презименима је лако препознати спомен на стари завичај, Сјеничко-пештерску висорован и њена насеља.

Осим знаменитог рода Штављана у Брњици, који су досељени из Штавља код Сјенице, постоје штављански родови у још три гружанска села Липници, Грабовцу и Вучковици. Од њих је најстарији род Штављана у Липници, чији је предак дошао из Штавља код Сјенице почетком XVIII века и рачунају се у најстарије родове у селу. Штављанин у Грабовцу (Аћимовић) је од њих одсељен. Особито су били бројни и јаки Штављани у Вучковици (1920. године ихе је било 50 кућа), досељени за време Карађорђа. Из Штавља су и Богдановићи, у истом селу. У Барама Гружанским су Грачани и Бороштице, досељени из Граца и Бороштице на Сјеничко-пештерској висоравни.

Средиште Буђеваца у Вучковици је у засеоку Орашанима, где их је, по Драгићевом запису почетком овог века било шездесет кућа. Овде су се из Буђева код Сјенице населили њихови преци Радич и Павле пре Првог српског устанка. Од њих су овде потекли Јекићи у истом селу, у засеоку Средини, а род су им и Ђерковићи у засеоку Орашанима, чији се родоначелник Ђерко, наишавши у Вучковици на рођаке Радича и Павла, овде настанио такође пре Првог српског устанка. Са овим родовима су сродници Мековићи (Новичевићи), јер је њихов родоначеник Меко брат од стрица Радичу и Павлу, са којима је заједно дошао. Сви су ови родови, Буђевци, Јекићи, Ђерковићи и Мековићи (Новичевићи), дошли из Буђева, а да су род види се и по томе што сви њихови потомци славе исту славу – Св. арх. Михаила. Као што је уз Буђево село Губерине, тако се уз Буђевце у Вучковици населио род Губерина, за време Карађорђа.

Мелајци – друго презиме Милића у Витановцу – досељени су из Мелаја пре Првог српског устанка, а у току устанка (1809. године) из Бољара су дошли Бољарци у Белосавце. Од Бољараца, који имају и друго презиме Симићи, потичу Николићи, звани Бановићи, смештени у белосавачком крају Зовљаку. Бољарци нису у Белосавце дошли усамљено, но у већем таласу, у којем су били – такође од Сјенице, али без назнаке села из кога потичу – данашњи родови Гајовићи, Мићићи и Вукајловићи (један род), Драгићевићи, Савићи, Вукадиновићи, Миловановићи, Шаровићи, Алексићи, Милићевићи (Марићи), Бошковићи, Николићи, Димитријевићи, Миливојевићи, Миловановићи, Миљковићи, Ракићи, Тодоровићи, Лукићи, Ђокићи и Буровићи. Од белосавачких родова су једино Илићи сачували спомен на село одакле су дошли, јер је њихово презиме Дујкићи – по селу Дујке (општина Сјеница). Ови Илићи/Дујкићи су сродници Козодера, велике скупине родова у Белосавцима, које је Карађорђе довео и овде настанио. До данас се у говору Белосавчана, ту и тамо, више но у суседним селима, у којима је сродно становништво, сачувао тзв. западни нагласак у изговору појединих речи.

 ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 17. мај 2001. године

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.