Фељтон: Ко су Шумадинци (52) Reviewed by Momizat on . Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“   Десет на Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“   Десет на Rating:
You Are Here: Home » Инфо » Фељтон: Ко су Шумадинци (52)

Фељтон: Ко су Шумадинци (52)

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Десет нарашатаја Исаковића

У Старој Рашкој, у дежевском крају, данас има 19 кућа Мрљеша. Матица им је у селу Балетићу (2) и Троштици (6), а има их и у Чебинцу код Белих Вода (1), Јаначком Пољу код Јанче (1), Осаоници (5) и на Голији у селу Драмиће (4 – ови последњи се презивају Мрљешевићи). Дежевски Мрљеши, према сведочењу Веселина Мрљеша (1914-1988) из Балетића, знају да воде порекло од Баје Пивљанина и да имају сроднике у Шумадији. Од дежевских Мрљеша данас има одсељених породица у Београду (4), Крагујевцу (2), Аранђеловцу (2), Новом Пазару (2), Краљеву (2), Горњем Милановцу (1) и Ужицу (1).

Да су потомци и сродници Баје Пивљанина једно братство види се и по томе што сви, како они у Пиви, тако и они у Старој Рашкој и Шумадији, без изузетка славе Св. Јована (20. јануара), а преслављају Ивањдан. Од овог рода су један од најугледнијих светских археолога академик Драгослав Срејовић (из Љуљака у Гружи) и публициста Радојко Мрљеш, власник издавачке куће „Мрљеш“ у Београду (од дежевских Мрљеша у Балетићу).

Како је лепа реч доброта, и колико је све разноврсних и истанчаних значења стало у њу, и како се у њој огледају, преплићу и изражавају племенитост, захвалност, доброчинство. Међутим, у овој речи се препознаје и задужбинарство, као највиши вид доброте. Посебно драгоцене, а несебичне. Како су наши стари умели лепо да истакну да је нешто настало и сачувано доброто и старањем одређених људи! Нека ми читаоци опросте на оваквом уводу, али он се сам по себи наметнуо, јер кад се пред истраживачем, који мукотрпно долази до података, одједном укаже обиље чињеница, онда је то права светковина.

Но, да пређемо на ствар. Добротом и старањем београдског агронома Бошка Машића (р. 1935.) до нас су доспела два драгоцена списа. Први је врло опсежан, има више од шест стотина куцаних страница. Написао га је пре две деценије машински инжењер Љубомир Исаковић, под насловом ‘Да трагови не ишчезну`, скромно поднасловљен као успомене. Рукопис су сачували његови синови Александар и Душан, а један примерак је дат Бошку Машићу, којем је аутор Љубомир Исаковић ујак. Други спис је на једном великом листу (формата А-3), на којем је инжењер Душан Исаковић урадио родослов породице Исаковића у распону од 225 година (1750-1975) од родоначелника Исака до његовог осмог колена (укупно 168 особа).

Сада се већ рађа десети нараштај Исаковића, па је утолико већи значај ових рукописа, поготову књиге, јер тако треба назвати рукопис Љубомира Исаковића. Но, његова књига није само приватно сећање, ни прости опис живота и догађања, нити интимна приповест о породици Исаковића. Она је, много више од тога, јер одсликава једно време и друштвене прилике, па тако има снагу ширег сведочанства, у којем драгоцене податке могу да нађу историчари, социолози, етнолози, уметници. Пред нама се указују конкретни људи и судбине, у непатвореним историјским и животним околностима.

За наше, пак, истраживање, породица Исаковића је од нарочитог значаја, јер је ово најстарија породица у Доњој Шаторњи, те се убраја у ред родова који су оснивачи шумадијских села. Етнолог Боривоје Дробњаковић је после Првог светског рата записао да су у Доњој Шаторњи у Прокића и Исаковића крају 104 куће Исаковића (у које је убројио Прокиће, Томиће, Гавриловиће, Јеремиће, Јевтиће, Јоковиће, Васиће, Миловановиће и Тришиће), који славе Св. Николу. И још је додао: „Доселио се чукундеда Исак. Не зна се када и одакле. Ово је најстарија породица у селу. Од Исака „броје шесто колено. Сада се узимају“.

Захваљујући рукопису Љубомира Исаковића, дознајемо да је родоначелник Исак, пореклом из Старе Рашке, рођен око 1750. Године, одакле је око 1770. Године, дакле несумњиво пре Кочине крајине, дошао у Доњу Шаторњу, настанивши се у прво време на обронцима планине Рудник, у близини данашњег манастира Никоља. Исак је имао четири сина – Проку, Николу, Јанка и Петра. Прока, од кога су Прокићи, сачувао је барут што је Карађорђе, кад је одлазио из Србије 1813. Године, поделио виђенијим људима у Шумадији, склонивши га у Чести шиб. Он је одатле однео пуне вучије барута за бој на Љубићу 1815. Године, што је за битку било пресудно. Од Николиних синова Јевте, Јеремије, Томе, Милована и Гаврила су родови Јевтићи, Јеремићи, Томићи, Миловановићи и Гавриловићи, а од Исаковог најмлађег сина Петра су Петровићи. Исаков син Јанко је био свештеник у манастиру Никољу, који је био шаторачка црква.

Свештеник Јанко, који није оставио мушког потомства, старао се о живописању манастира Никоља, о чему сведочи натпис на надвратнику у западном зиду наоса. Даровао је Никољу звоно, на којем је било утиснуто његово име. Звоно су 1915. Године однели Аустријанци. Са Јанком почиње свештенички низ у породици Исаковића. У Никољу га је наследио Радоје, син Јанковог синовца Томе. Попа Радоја Исаковића је описао путописац Феликс Канац, када је, приликом свог крстарења по Србији (1859-1867), посетио Никоље. Почетком овог века Радоја наслеђује у Никољу син Љубомир Исаковић, који је претходно, чекајући на место у Никољу, службовао у Трнави. После Љубомира је свештеник био Велимир Исаковић, који је 1927. године прешао у Београд, где је као протојереј имао врло запаженог удела у раду свештеничког удружења, истичући се као аутор веће броја написа у православној штампи све до шездесетих година.

Од свештеника из рода Исаковића посебно су се истицали, и остали упамћени у околини као значајни људи, браћа Јеремија и Алекса Исаковић, синови попа Љубомира. Поп Јеремија је службовао у Бањи код Аранђеловца, а као патриота и присталица борбе против окупатора назван је „црвени поп“ и заклан од четника 1943. године, јер их је на проповеди јавно проклео. Свештеник Алекса Исаковић је службовао у Саранову. У Првом балканском рату је био свештеник Петог прекобројног пука и освештао је пуковску заставу на Газиместану, приликом освећења Косова.

ИЗВОР: Миле Недељковић, „Ко су Шумадинци“, Глас јавности 6. мај 2001. године

 


Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top