Фељтон: Ко су Шумадинци (29)

18. јула 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Марковчани Кочини саборци

Унуци баш често нису ништа знали о својим прецима

Из Ракинца су, редом, како су уписивани по пристизању у Кочину чету, Јовица Радованов (27 година), Радојко Стојадинов (25), Јован Илин (25), Радивоје Бурић (36), Пантелија Павловић (24), Михаило Павловић (24), Марко Ђурђевић (24), Видоје Савин (20) и Стојко Дмитровић (36). Јовица, Михаило, Марко и Видоје су неожењени, Стојко је удовац, а остали су ожењени.

У то време у Ракинцу живе преци Ђорђевића, Мартиновића, Радојковића, Теофиловића, Бранковића, Павловића, Ракића и Тимотијевића. Предак Радојковића је засигурно у Кочиној чети, главом Радојко Стојадинов, уписан као жењен. Радојковићи су се у Ракинац населили из Сјенице око средине XVIII века. Тешко је, због промена презимена, установити ко је у Кочиној чети од Мартиновића, али је несумњиво неко од њих ту. Поготову што се једна грана Мартиновића назива Арбијаши – данашњи Ивановићи, којих је 1911. било пет кућа, а то одаје њихов војнички позив. Назвања, па и надимци, појединих родова никада нису случајност. Наиме, арбија (код Вука харбија) је дрвена или гвоздена шипка којом се мала пушка набија кад се пуни. Према томе је предак Мартиновића, који су досељени с Косова, или уже Ивановића, званих Арбијаша, био пуњач муниције у устаничком ратовању. Из рода Павловића, досељених од Сјенице после 1736. године у Ракинац, двојица су у Кочиној чети – Пантелија, који је ступио 20. јула, и Михаило, који је дошао 1. августа 1788. године у чету. Вршњаци су, али се из списа не види да ли су близанци или браћа од стричева.

Из Брзана су у Кочиној чети Тодор Гавриловић (18), Дмитар Марковић (20), Радиша Милићевић (20), Јован Глигоријевић (20) и Васиљ Савић (35 година). У то време у Брзану живе Андрејићи, Кошани (Миливојевићи и Миловановићи), Љутићи, Маринковићи, Горданићи, Драгићевићи, Парезановићи и Курјучевићи. Ови последњи, досељени из ресавског Грабовца, који су се до данас разгранали у родове Ђорђевића, Јовановића, Петровића званих Спасојевића, Нешића и Пановића, дугују своје презиме такође војничком пореклу. Курјук значи: плетеница или кика, односно перчин, какав су имали српски војници до 1806. године, када је Карађорђе наредио да се поодсецају, да их не би Турци, хватајаћи се перчина, олако убијали. Али, курјук се назива и део пушчане цеви где стоји набој. Очито, Курјучевићи дугују презиме свом ратничком духу.

Премда су само два века протекла од тако знаменитог историјског прегнућа као што је Кочина крајина, недопустиво је много тога заборављено. Данас је у Шумадији, и не само њој, реткост да неко зна претке у правој линији до чукундеде. Но, то није особеност само садашњег нараштаја. Још је Милан Ђ. Милићевић осамдесетих година прошлог века, трагајући за тако знаменитим Србима као што су били вођи Првог српског устанка, јадиковао: „Обраћао сам се потомцима да ми јаве што се зна у породицама о заслужним прецима, па сам од њих, некад, примао одговоре: да унуци ,баш ништа не знају о дедима својим’, ма да су деди били војводе, а унуци пуковници.”

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 8. април 2001. године

 

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.