Фељтон: Ко су Шумадинци (28)

18. јул 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Прегнуће из безнађа

Нисмо обележили 200 година Кочине крајине!?

Спомен на неке саборце Коче Капетана је очуван у родословном памћењу, али се са многих још може, уз додатна истраживања, скинути вео заборава у који неправедно падају. Овакви преци су такав напор од нас и те како заслужили.

Историја није безимена, јер је стварају врло конкретни људи. Не појединци, јер они не могу сами много да учине, како подсмешљиво каже Брехт: ни да скувају себи ручак. Историју, разуме се, ствара народ. Али не безоблична, безимена, неидентификована народна маса, него људи одређених својстава, са именом и пореклом, тежњама, уверењима и осећањима.

Да смо – као што, на нашу несрећу и срамоту, нисмо – пре седам година обележили, или боље рећи прославили, јер тај историјски догађај то завређује, 200-годишњицу Кочине крајине, видели бисмо да су учесници овог слободарског подухвата врло одређени људи, па и преци некима од нас.

У казивањима Гаје Пантелића, које је између 1846. и 1849. године записивао учени београдски професор Исидор Стојановић, овај честити устаник и земљоделац се сећа да је уочи Кочине крајине свет нагрнуо у бежанију, па се тако, крадом по народу, чу да утече и Коча у Немачку. После тога утекоше и Стеван Чвара из Тополе, Радич из Бечевице, поп Ђорђе Николајевић из Пајсијевића, Ђорђе Петровић из Загорице и многи други.

У Ђорђу Петровићу је лако препознати потоњег Карађорђа, чији је отац у то време чувао у Загорици пчеле. Од Стевана Чваре, који ће учествовати и у Првом устанку, потећи ће род Чварковића, који данас живе у Тополи, Крћевцу, Маскару и Београду, а од казивача Гаје Пантелића ће потећи данашњи род Гајића, који живи у Тополи, Крћевцу и Калифорнији.

Није тешко закључити да су Кочина крајина и Први српски устанак време када је живела већина родоначелника данашњих породица. Много тога, из дуга према прецима, али и зарад сопственог памћења и достојанства, треба истражити. Међутим, о том времену се подоста и зна, само многе податке треба учинити видљивим и понегде наћи драгоцену карику која недостаје у родословном памћењу.

Када се Коча вратио из бежаније, почео је да окупља војску. У лето 1788. године, према списима Ратног архива у Бечу, чета Коче капетана је имала 562 борца, који су потицали из 109 наших насеља. Из дванаест места је било више од по десет бораца. Највише је било из Крњева (39), Плане (31) и Ланишта (25), затим Свилајнца (19), Глоговца (18), Штипља (17) и Лучице (14), док је из пет места било по тринаест бораца – Ливађа, Грабовца, Кавадара, Рибара и Пањевца (Кочиног родног места, које се по њему данас зове Кочино Село). По девет бораца је из Ракинца и Црљенца. Седам насеља имају по осам, три по седам, једно шест, седам по пет, шест по четири, девет по три, седамнаест по два и четрдесет пет по једног борца, док за шездесет осморицу није уписано из ког места потичу.

Из тадашње Крагујевачке нахије су у Кочиној чети деветорица из Ракинца, по петорица из Брзана и Жировнице, по четворица из Башина и Марковца, по тројица из Градца, Глибовца, Бошњана и Лапова, по двојица из Ботуња, Забојнице и Топонице, а по један из Кијева, Јунковца, Крчмара, Тополе, Баточине, Раче, Липнице, Пчелица, Драче, Сибнице, Церовца и Аџибеговца (данас Старо Село код Велике Плане).

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 7. април 2001. године

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.