Фељтон: Ко су Шумадинци (21)

18. јула 2012.

коментара: 0

Портал Порекло објављује фељтон Миодрага Недељковића „Ко су Шумадинци“, који је први пут публикован 2001. године у дневном листу „Глас јавности“

 

Стање цркве и свештенства

Шумадија се расељавала и попуњавала

У том времену у Горњу Сабанту се насељавају Равништани, Требињци, Симићи и Тарани, а у Доњу Сабанту Беговићи, Раденковићи, Симушили и Цветојевићи. Недуго затим, око 1737. године или Друге сеобе, оживеће и друга насеља: У Кијево се досељавају Толићи, Стошићи и Станковићи, а у Поскурице Алексићи, Гавриловићи, Иванковићи, Јевтовићи, Јеросимовићи, Петрићевићи, Стевановићи (Ђорђевци) и Степановићи.

У сталном млазу усељавања у Шумадију тих година (до средине XVIII века) долазе у Корићане Милосављевићи, у Велико Крчмаре Цукићи (Срећковићи) и Первизи. Огранак Первиза се тад насељава и у Мало Крчмаре, у које истовремено долазе и Томићи (звани Ђорђевци), у Светлић Вукићевићи, у Сипић Продановићи, у Трмбас Ђерићи и Матићи…

Шумадија се расељавала, али и стално попуњавала новим становништвом. У њој је у овом времену дошло до смене становништва. Нетачну слику о слабој насељености овог дела Шумадије најбоље оповргавају две историјске чињенице – Кочина крајина и Први српски устанак. Јер пуста или слабо настањена земља не би могла да диже буне и ратује против моћне Отоманске царевине.

Између два зла, између две царевине и између два рата (1717-1739), српски народ се селио у потрази за бољим животом, а најчешће само у нади да преживи. Ту судбину је делила и Шумадија, налазећи се тада под аустријском окупацијом, која је многим видовима била суровија од турске. Од добра се не бежи, каже народна пословица, којом се једино и могу објаснити многа тадашња бекства и пресељења. Јер, ни са једне стране границе Србима нису цветале руже.

У широком појасу који је обухватио Левач, Темнић, Белицу, Гружу, веће делове Лепенице и Јасенице било је у 1735. години само 68 насељених места, а у њима укупно 1051 кућа. Ови предели су припадали ваљевској епархији, и по попису који је сачињен за потребе Митрополије београдске, у њима је тада било седам манастира (Никоље у Шаторњи, Вољавча и Благовештење код Страгара, Враћевшница, Каленић, Љубостиња и Каменац). У целој овако пописаној области је било три вароши – Крагујевац, Блазнава и Јагодина, два шанца – Врбица (данас Аранђеловац) и Витановац и још 63 насељена места.

Највеће место је било шанац и варош Крагујевац (110 кућа), затим шанац Врбица и село Страгари (по 50 кућа), варош Блазнава (40), варош Јагодина (36), село Жабари (30), Рековац (28), Кнић (26), шанац Витановац и село Стубао (по 24), Забојница (23), Бачина (21), Чумић, Грошница, Каменица (по 20), Годачица, Честин, Рашевица (по 18), Живковци, Црнућа (по 16), Трешњевица, Јарменовци, Шуци, Медвеђа, Губеревац (по 15), Хан (14), Дренова, Гунцати, Кукљин (по 13), Сараново, Драча, Минојевац, Ресник, Багрдан (Гордан), Ошаковци, Голочело (по 12), Баточина (11), Бокчиновићи, Бечевица (по 10), Лужница, Опарић, Сибница, Волујак, Липница (по 9), Трудељ, Шаторња, Рамаћа, Карановац, Лепојевић, Риљац, Бела Црква, Маскаре, Јасика, Падеж (по 8), Жупањевац, Борач, Љуљаци, Ракјани (по 7), Рудник, Влакча (по 6), Грабовица, Брестовац, Претоке, Брајковац (уписан као Смрдљиковац), Катун (по 5), Превешт, Секурич (по 4) и Гривац (две куће).

По овом цркевном попису, у овој области је само шест цркава – у Крагујевцу, Витановцу, Грошници, Жабару и Страгарима, док се за цркву у Врбици каже да је удаљена сат и по хода. У њима је седам, а нурије без цркава имају још три свештеника (у Јагодини, Дренови и Бачини).

ИЗВОР: Миле Недељковић, “Ко су Шумадинци”, Глас јавности 31. март 2001. године

 

Претходни чланак:

Коментари (0)

Одговорите

Тренутно нема коментара. Будите први и оставите коментар.