Васојевићи су највеће српско племе, које је настањено у источном делу Црне Горе, у Лијевој Ријеци и с обе стране Лима све до реке Љешнице, а некада се тај предео звао Стара Србија.
По предању Васојевићи воде порекло од Васа, сина херцеговачког краља, који се такође преко Црне Горе доселио из Херцеговине и настанио на Ножици у Лијевој Ријеци.
По легенди, Васо је имао још четири брата: Пипа, Озра, Краса и Ота. Од њих су настала племена Пипери и Озринићи у Црној Гори и Краснићи и Хоти у Албанији.
Павел Аполонович Ровински, који је више од четврт вијека боравио у Црној Гори, проучавао прошлост, живот и обичаје и написао капитална дела о Црној Гори, истиче да Васови потомци “нијесу знали да објасне, одакле и када је Васо дошао у Црну Гору”. Нијесу могли јер Васо није “дошљак” или српски пребег у Црној Гори, већ је поникао, опстао и челник племена Васојевића постао у Лијевој Ријеци.
Првобитна, почетна, племенска територија и племенско језгро Васојевића формирани су у Лијевој Ријеци у периоду од друге половине XV, до средине XVI века, уједињавањем братстава црногорског поднебља, а Васо је био један од првих или можда први васојевићки челник. А сам Васо је, наводно, имао четири сина – Раја, Новака, Мија и Ђура.
Најмлађи Ђуро се одселио у Црмницу и од њега је настало велико братство Ђуровићи, а од остала три Васова сина развиле су се три велике братственичке групе у Васојевићима – Рајевићи, Новаковићи и Мијомановићи.
Данас, додуше у Васојевићима нема ниједног таквог презимена јер су се братства даље делила и цепала на мање подгрупе али сви тачно знају ко од кога води порекло и сваки иоле старији човек може набројити све пасове својих предака до самог родоначелника племена.
Тај број се већ попео на двадесет пасова и ако се узме просек од око тридесет година од паса до паса, који се у науци сматра објективним, потврђује се предање да су Васојевићи на овим просторима најмање шест векова.
Како у својој књизи “Племе Васојевићи” пише професор др Радослав Јагош Вешовић, од три братственичке групе овог племена, најјача и најбројнија је она која је постала од Васовог најстаријег сина Раја. Њу чине три подгрупе братстава: Лопаћани, Дабетићи и Ковачевићи.
Лопаћани су:
Ракетићи, Радуловићи, Поповићи односно Вешовићи, Марсенићи, Вулевићи, Бојовићи, Ђукићи, Милошевићи, Велиџикнићи, Чукићи, Голубовићи, Лалевићи, Рајичевићи, Ивановићи, Нововићи, Вашовићи, Павићевићи, Драгићевићи, Миковићи, Нерадовићи, Алексићи, Вукашиновићи, Спасојевићи, Стојановићи, Стојковићи, Вукићевићи, Боричићи, Лабани, Мијовићи, Радуновићи, Радивојевићи, Вуканићи, Угреновићи, Јелићи, Перовићи, Мирковићи, Ивановићи, Киковићи, Караџићи, Шаковићи, Фолићи, Зулевићи…
Други огранак Рајевића – Дабетићи – су:
Дабетићи, Делетићи, Лекићи, Ђекићи, Нововићи, Рајовићи, Вуковићи, Мирчићи, Лабовићи, Роснићи, Ћировићи, Грозданићи, Лазаревићи, Станисавићи – Илићи, Лашковићи, Радуновићи – Дрндари, Кубуровићи, Осмајлићи, Вулинићи, Зоњићи, Драгојевићи, Ивановићи – Сјеножећани (од којих су Бакићи и Рајовићи), затим Арсенијевићи, Протићи, Вуксановићи, Лакићевићи, Станићи, Лалићи, Лашићи, Журићи, Којићи, Митровићи, Палевићи и Гарчевићи.
Трећи огранак – Ковачевићи – су:
Кастратовићи, Војводићи, Мићовићи, Аковићи, Ђуришићи, Мартиновићи, Јојићи, Симовићи, Царевићи, Медонићи, Ђурковићи, Станићи, Оташевићи, Брадићи, Маријановићи, Ракићи, Плавшићи, Ружићи, Обрадовићи, Савићи, Микетићи, Јукићи, Вуксановићи, Зекићи, Вучићевићи, Катанићи, Вулићи, Шаровићи, Новичићи, Алетићи, Бацановићи, Дедовићи, Ђиновићи, Миловићи, Таићи и др.
Од другог Васовог сина, Новака, постала су братства:
Миликићи, Томовићи, Радевићи, Ђекићи, Мујовићи, Кићовићи, Лакушићи, Рачићи (чији су огранци Јелићи и Вукићи), затим Асановићи, Боричићи, Љубићи, Николићи, Милошевићи, Пантовићи, Зековићи, Радуновићи, Радоњићи, Малевићи, Ивановићи у Слатини, потом Дујовићи, Марнићи, Бакићи, Прелићи, Драговићи, Ћулафићи, Мимовићи, Аџићи, Бабовићи, Чакићи, Вуковићи, Ђуровићи, Радојевићи, Лаковићи, Оровићи, Кочановићи, Салевићи, Бандовићи, Радојевићи, Радосављевићи, Вукадиновићи, Митровићи, Ђековићи, Матовићи, Жујовићи итд.
Трећа братственичка група, Мијомановићи, од Васовог трећег сина Мија, као и претходне две, има своје подгрупе, а углавном јој припадају следећа братства:
Делевићи, Цемовићи, Јоксимовићи, Мићовићи, Ћеранићи, Марковићи, Штипаљи, Зечевићи, Сајичићи, Масловарићи, Дубаци, Губеринићи, Фатићи, Нововићи, Мишковићи, Вуковићи, Лепосавићи, Ђерковићи, Туровићи, Јововићи, Вучелићи, Вујовићи, Савовићи, Вукићевићи (различити од Вукићевића Лопаћана), Стијовићи, Ћорци – Шуњевићи, Бајићи, Шарбајићи, Малишићи, Недићи и Крушчићи.
ИЗВОР: www.komovi.com; “Племе Васојевићи”, професор др Радослав Јагош Вешовић. Приредио сарадник портала Порекло Војислав Ананић
24. март 2017. у 06:53
vojislav ananić
Албанска нлемена, сродна српским племенима немањићког поријекла
Поред предања код Срба, да су два албанска племена од двојице браће која су браћа тројици предака српских племена, постоји и код Албанеза слично предање. Руски учењак Павле Равински проучио је Црну Гору и написао велико дјело са насловом Черногорија у више књига. У своме краћем раду са наслоном Грађа за историју Васојевића (у цетињској „Новој Зети“ за 1889 год. стр. 153 и 154) наводи књигу: Н. Hecquard, consul de France a Sckutari „Histoire et desrription de la Hantr Alhanie ou Guegarie Paris. 1859. По Равинскога преводу, доносимо то албанско народио предање: „Три брата Хасо, Колач и Васо, пошто су ушљед сиромаштине и гладних година. оставили Србију, а истодобно, да би избјегли неправде и зулуме, које су слабији подносили у то бесудно доба, кренули су, надајући се у Бога заштитника несрећних, у туђе земље, да нађу себи ново жилиште, или да изгубе главу. Они су повели собом и своје жене (ђеце нијесу још тада имали); свој мали пртљаг натоварили су на два коња; повели су 25 коза и мало друге стоке, да се ране млијеком од њих у течају читавог свога пута. Дани, неђеље и мјесеци су пролазили, а та породица, скитајући се тамо-амо, по незнаним путањама, кретала се напријед, не налазећи удесна мјеста да се настани. Зима се примицала; они су могли погинути у леду и снијегу; ријеке и тихи поточићи надошли су од киша и преграђивали им пут; хране, како за њих, тако и за животињу, морало је скоро нестати, јер је наступило вријеме, када сва природа обамире. Сваки од њих мислио је о томе, али није смио казати другоме, бојећи се да не пану у очајање. Настала је ноћ, кад сваки човјек уморен путом, хита да успостави своје силе сном, али сан се није хватао њихових очију. У осталом једне зоре, кад сунчане луче још нијесу биле позлатиле траву и цвијеће, када су росне капљице висиле као брилијанти па листићима, кад шева својом пјесмом храбри своје тиће н обећаје им, да ће сва њена брига бити да им у течају тога дана добави нужну храну; кад се најпосље, све живо спрема новоме животу са новим силама, на западу, с оне стране р. Цема, браћа угледаше бијеле врхове Кома. Са те тачке они су могли погледати неизмјерни простор око себе. “Ах, повикао је Васо, најмлађи и најмудрији од све браће — тај простор, кога виђу, та висока гopa мора бити крај нашег дугог и уморног путовања. Чини ми се као да нас та гора предусријета слатким осмјејком и дарива нам ново отачаство, нову колијевку за наше синове и наше ново покољење, које ћe с временом бити силно и јако. Ти облаци, који се купе у подножју те огромне планине показују да је земља тамо богата и плодна. Тамо је воде изобиља; тамо поточићи као дивокозе скачу са литице на литицу и савијају се пo равницама, дајући им храну и живот. Тамо ћe пасти наша стада, која ћe се размножити до безбројности. Тамо ћемо наћи земљу, која ће обилно наградити онога, ко је буде умио радити“. Ове ријечн охрабрише свију и они весело кренуше напријед.
Пролазећи по трудним путањама и кроз мрачие и густе борове шуме, они су најпосље дошли у пространу и богагу долину, покривену ћилимом од зслене травс и цвијећа угодног не само оку, него и мирису; она изрезана поточићима чисте и бистре воде, а њима за храну служи снијег на планинским врховима. Тамо, под сјенком старога дуба, они угледаше старца са дугом брадом и бијелим као снијег косама, који клечаше на кољена и узносаше своју молитву Богу. Његова величанствена фигура, благородни израз лица, на коме се јасно исказивала чистота његове душе, његово свијетло чело потицали су гледаоца на уважење и обожавање.
Када су се они примакли, старац прекине молитву и упита их, ко су они и куда иду; на то му одговори најстарији брат Хасо, а посље тога старац им рече: „Ђецо, мора бити да сте ви добри људи, н зато вам Бог даје благослов; ви стојите на земљи, на којој нема човјечијег трага, али коју је рука Стноритељева одарила даровима, којих више нигђе наћи не можете. Затим хвалећи ту природу продужава даље: „Овдје ћете, о моји љубазни синци, наћи мир и провест ћете ваш живот у срећи и богатству, ако међу вама буде слоге, п ако будете избјегавали кавгу, која често бива у великим породицама, када нема мудрог и опитног старјешине, кога млађи поштују. Зато им он савјетује, да се разиђу, и да Хасо иде на исток, к долини р. Цема; Колач на сјевер. A ти Васо, говори старац, продужи твој пут по западном крају гope, на којој смо. Кад дођеш на пространу равницу, покривену травом и цвијећем, а око ње високе планине покривене снијегом, тада се устави и ту направи себи стан: тамо ћеш наћи благу климу и природу, која ће наградити твој труд и вјештину. Колач захваљујући старцу на савјет, моли га да их не приморава на диобу, а ради тога, да се слога држи међу њима и да им буде старјешина. „Не, не, ђецо моја“, одговара старац, „ја не могу више живјети међу људима, мој живот морам проводити у самоћи и кајању, морам мучити и шибати моје тијело на колико ми божанска милост даде моћи, да би душа постала чиста и безгријешна, достојна да по вољи Господа мога заузме мјесто међу сретнпм становницима неба. Но нe рачунајте да ја мрзим људе; нити је очајање, нити порочне страсти побудиле мене на овакав живот; то је само мој завјет, кога ја морам тачно испунити и само ме смрт од тога завјета ослободити може“. Посље тога Васо се први ријеши да се покори старцу и павши на кољена пред старцем рече: „Оче! Ми ћемо се растати; ми ћемо те оставити. јер нам ти то наређујеш, на кога полажемо сву нашу наду; сада нам дај твој благослов, који ће нас пратити и штитити у нашим новим жилиштима. Ти наш оче, не престаји молити се за нас; ти, мислим, нећеш нас заборавити, је ли истина? Смилуј се и окрени кад год твој поглед к тим странама, куда ми идемо, да се настанимо. Кад се облаци дима са олтара, које ми подигнемо, управе к небу, саједини и ти твоје молитве с нашима, да буду Богу милије и угодније.“ За тим се браћа растадоше плачући како један за другим, тако и за сгарцем.
Једанпут сунчана свјетлост још није била обасјала земљу, а на истоку се показала нека необична свјетлост. Та појава била је нова за свакога; на небу се направи круг, иза којег летијаху искре као кад пламен трепери на вјетру. Појава та показала се у земљи, ђе је живио Хасо. Прошло је већ двије године од како се браћа расташе са старцем и све њихове бриге да га нађу осташе узалудне. Кроз пет мјесеца он се упокојио у крилу Господа, али о смрти његовој нико није знао ништа.
Хасо, рачунајући свјетлост за неко привиђење позове жену ради вишег увјерења у ту чудесну свјеглост, која је сијала на истом мјесту све са вишом силом и јакошћу. „Ох! повика он, ово је заиста некакво чудо, то је знак за којим се ми морамо упутити. Срце ми говори, да то морамо учинити. Идимо!“ Они иду и налазе на том истом мјесту човјека, који лежи на постељи од сламе, глава му је почивала на каменом подглавачу; ођевен је био у црне хаљине од простог сукна; у рукама прекрштеним на грудима, налазио се мали крст од црног дрвета, извезен танким златним кончићима, а тим је било претстављено страдање Хистово; близу њега налазаху се бројнице. Испод сјенке дрва, које се бјеху навиле над њим као да би хтјеле заштити тјело од непогоде, пpeлијетаху разноврсне тице и чујаху се мелодични звуци њежни и пријатни, као да поје хор небеских анђела. Лаки и пријатни мирис долазио је од тијела; мирис тај није био налик иа оне мирисе, које људи умију добијати од цвјетова, то је био мирис који је кадар занијети и опојити, и који баца душу у неки изванредно слатки екстаз. Свјетлост је окружавала главу покојника, али то бјеше нека свјетлост необична, налик на ону, која бива на полусима при заласку сунца. Но ко је тај смртни, који је окружен са толико чудеса и који неће да се пробуди, да ужива толика блаженства? Далеки глас одговорио је: „То је пустињак Кома, чија се душа, захвалећи његовим светим дјелима и подвизима, сада налази у царству небеском међу светитељима и угодницима Божјим. Подигни на том мјесту храм, споменик тврди и трајни, па нека људи долазе у њега, да прослављају св. Ивана књаза из босанске краљевске породице, који се одрекао свијета и посветио се Богу и чије врлине и побожности побиједише лукавство ђаволско и злобу људску”.
Ровински истиче, да има много фантастичнога у овоме предању. По народној философији „није ништа без ништа”, па према томе и из овога ће се моћи критичном анализом да издвоји и нешто историјске истине.
Њемачки учењак Dr Johau Georp von Hahn у своме делу Albanesischc Studien (1854) наводи ово народно албанско предање које доносимо по преводу Ровинског („Нова Зета“ за 1889 г. стр. 239 и 240): — „Родоначелник Хота и Трепчана био је неки Кећи (Ketschi), за њега се не зна одкуда је, али по претпоставци аутора он је био Арнаут, јер његови потомци (Хоти, Трепчани ? говоре арнаутски, а уз то су и вјере католичке.) По народноме предању Кећи је побјегао од турског зулума у словенске земље и то баш тамо ђе данас живе Пипери. Он је имао 6 сииова: Лазара, Бана, Мркоту, Кастра, Васа и Пипера. Кад су одрасли, један од њих убије у некој свађи једног старосједиоца и ушљед тога морали су сви да бјеже. Отац пак због старости није могао да бјежи, а заустави код себе и најмлађег сина, који је такође био слаб и хром. Зато он замоли братство убијенога да му опросте. Они му опросте и допусте, да задржи код себе најмлађег сина, те су од њега и постали Пипери. Остали се населе у Трепчанима (Загребач?).
Мркота је више волио уживање и лак живот, него слободан скитнички живог у горама н пресели се на равницу на два сата на запад од Подгорице, ђе се његови потомци и до данас зову по његовом имену Мркотићи (Мрке у Пиперима на сјевер од Подгорице?); они су такођер Славени и православне вјере. Они што су остали у Трепчима пострадају једне године од неродице. Жито је родило само у равници око Бијелога Дрима. Двојица млађе браће одоше тамо. Кад дођу у Пећ, нађу у хану двије лијепе ђевојке, које исто бијаху дошле да купују жита. Момци се допану ђевојкама и почну их распитивати ко су и куда иду, а за тим реку за себе, да су оне јединице кћери богатих родитеља и да би они, кад би се оженили с њима, добили богато нашљедство и толико земље, да би доста било не само за њих, но и за њихову већ ожењену браћу. Момци одговоре да не знаду, да ли ће се браћа на сеобу сагласити, јер иако живе одијељено од оца, опет су тако близо, да се могу често гледати; најпослије ријеше, да се сва четири остала брата ту састану и заједно ријеше. Бpaћa дођу у Пећ и у реченом хану нађу родитеље ђевојачке и с њима крену њиховим постојбинама.
Једна је ђевојка била из Рјечице (Redschiiza мора бити злорјечица) и избере себи за мужа Васа, од којег су Васојевићи, који су по ријечима аутора познати као разбојници и не даду пролазити караванима из Гусиња, Бјелопоља и Рожаја. Они се дјеле на горње и доње: први живе око Ријечице, која пада у Лим, а други се населе у Лијевој ријеци, зато се и зову Љеворијечани. У старину Лијева ријека није била насељена; но многи од њих, што су били најприје насељени на Ријечици побјегну од туда од Турака и тако се насели Лијева ријека, а посље кад су Турци почели мање наваљивати они се поново упуте на Рјечицу. Друга ђевојка била је из Дукађина, близу Ђаковице; она је узела Кастра, од њега произлази Kaztrovieh (Крастенићи?), који сви говоре арнаутски, а по вјери већина их је мухамеданаца. Лазар, Бан и Кеми осташе у Трепчу и посље се подијелише.
У оба ова предања видимо, да је узрок сеоби зулум од освајача Турака; а сличност ова два предања код Срба и Арнаута даје нам с једнс сгране као неко јемство за њихову истинитост, а с друге показује нам, да је ту била и смјеса између двају племена, Срба и Арнаута, кад их је ујединила једнака судбина и једнака мржња против Турака кад још није међу њима било вјерске разлике.
Војвода Марко Миљанов у својој књизи „Живот и обичаји Арбанаса“ наводи да се Keћo два пута женио. Са првом женом имао је синове: Озра, Васа, Краса и Пипа, а са другом Ота и Бача (наведено по Вешовићевој књизи „Племе Васоjeвuћи стр. 96 и 97).
ИЗВОР: Динарска племена Немањићског поријекла, Милан Карановић
Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
6. мај 2017. у 19:04
Dejan
Bog vas blagoslovio Vojislave, sažet i detaljan članak o bližem poreklu. srpskih i arnautskih plemena i našim precima, poštovanje vama i srdačan pozdrav
24. март 2017. у 06:55
vojislav ananić
Разматрања професора Ердељановића о тим племенима
Професор Етнологије на Београдском универзитету и академик, др. Јован Ердељановић у својој етнолошкој студији Постанак племена Пипера (једног од пет племена које изводе своје поријекло од Немањића), штампаној у Српском ЕтнографскомЗборнnку књ. XVII дао је преглед свих тих предања о поријеклу племена који своју старину вежу за Немањиће и пропратио их са кригичким разматрањима, строго научно. Преглед свих тих предања и њихових варијаната, критички размотрених, доносимо као неопходно потребан ради даљих сакупљања варијаната, уколико нису већ записана и где штампана.
Пошто је размотрио од чега је племенско име Пипери и да је од надимка Пипер, Пиперко, који означује малена и хитра човека (малишана, малишу), и да је доцније уобичајено као крсно лично име, прелази на критична разматрања о броју браће и вели: „Ово старинско предање о неколицини браће Пипу, Озру, Васу итд. од којих би постала нека садашња српска и арбанашка племена, већ је на толико места у књижевности испричано, да га је излишно овде понављати. Поменућу само, да има неких разлика у појединостима Тако неки, и њих је највише, наводе предање, да је било петеро браће: Пипо, Озро, Васо, Красо и Ото (т. ј. Хото); пo једном арбанашком предању било их је чак шест и неки се од њих зову друкчијим, арбанашким именима (b. Ј. G. v. Hah: „Albanesische Studien“ сгр. 185-188; тако и Гопчевић: „Oberalbanien”, сгр. 573); по другом брђанском предању било их је само тројица: Озро, Пипо, и Васо (нпр. Р.: „Пјесме из Васојевића“, у „Црногорци” за 1884, бр.6., стр. 46; или Ровинског „Черногорија II, 1, стр. 29 и 92: и др.) а васојевићко предање узима четири брата, а за Пипа се не тврди поуздано, да им је био брат (Б. Лалевић и Ив. Протић: „Васојевићи”, Етнограф. Зборник, V. стр. 536).“ – (стр. 323)
Затим узимље Ердељановић, у разматрање и предања одакле су та браћа кренула, па вели: „Даље се још особито казивања не слажу у томе, одакле су могла бити досељена та браћа. Једни кажу, да су били из Старе Србије: од Шар-планине (као у Ровинског, на помен. месту) или „из Дукађина“ (пећска нахија”, код помен. Р. :„Пјесме из Васојевића”); по другима су били из Херцеговине (Лалевић и Протић: „Васојевићи”, на наведеном месту); у Катунској Нахији, нарочито код Озринића, казивали су ми највише, да су били из Босне; итд.“ (стр. 323).
Иза тога излаже предања и о времену када су та браћа кренула, пропраћа то са неколико својих критичких напомена и вели: „Ни пo времену у које узимају да су та браћа живела, предања се не слажу: по једнима — и њих је највише — то је било у врло давнашње доба, које се не може ближе одредити; а по другима та су браћа живела у време турског завојевања: по паду „српског царства“ или по освојењу Босне и Херцеговине, итд, и склонила се у Брда испред Турака. А исто је такво неслагање и о месту, са кога се узима, да су се та браћа разишла на разне стране: једни веле да су се разишли из Пипера; други кажу, да су дошли најпре на Кчево, па ту остао Озро, а остали пошли даље; итд. (стр. 323 и 324).
После тога етнолог Ердељановић узимље у критичка разматрања и предања која је он сам забиљежио, испитујући пиперску племенску област, и вели: „ У самим Пиперима слушао сам два раалична казивања. Али на жалост оба та казивања имају један недостатак, који им одузима вредност оне првобитне старине, коју су морали некад имати. Тај је недостатак у овоме. Пре дванаест до тринаест пасова почели су се у Пипере досељавати из Лутова у Братоножићима потомци једног јаког братства, које је уз то и знатног рода. Они су успели, да се населе готово по свима деловим данашње пиперске области и тако су се намножили, да сад чине најјачу сродничку грану у Пиперима. Ти су досељеници имали међу својим прецима једнога, који се звао Пипо Николин, а који је живео npe гринаест до чегрнаест пасова (Ј. Ердељановић: иБратоножићи“, стр. 600). И једно то што се он звао Пипо пуним именом: Пипер — а друго што су ови његови потомци услед своје јачине и многобројности постали главним претставником племена Пипера, они су и само племенско име, Пипери“ присвојили себи и сматрају себе за праве Пипере. Све пак староседеоце они зову „старима „старим свијетом“ и „Лужанима“. Да они немају право звати себе правим Пиперима, имамо јасан доказ у томе, што је њихов предак Пипо Николин живео тек пре од прилике 350 година (13 до 14 пасова по 25 година), дакле око средине Ш века, а ми имамо сасвим поуздан писани податак, да се племе Пипери звало тим својим именом још у средини 15 века“. (стр. 324).
На основу свега rope изложенога приказује Ердељановић процес постанка и развитка племенског и вели: „Ну ова „јачица пиперска присвојивши себи на силу старо племенско име учинила је насиље и старим предањима о постанку племена Пипера. Староседеоци пиперски, којих има још и сада приличан број, истина вазда поричу тим дошљацима право да се само они сматрају Пиперима и енергично одбијају од себе називе „стари свијет“, „Лужани“ и др., које сматрају за погрдне. Та распра око порекла је бивала шта више и повод споровима и оштрим сукобима, па је због тога било једном „давијања (жалби, поглавито црначких) и пред кнезом. Али крај свега тога пиперски су старинци учинили знатан уступак јаким и угледним браствима лутовских досељеника, од којнх су, као што смо нидели, у последњим столећима редовно биране и племснске војводе и друге старешине. Староседеоци су наиме гледали, да доведу своје претке у неку тобожњу сродничку везу са прецима тих нових „Пипера”, а нови су им сами ишли у томе на руку. Мања староседелачка братства примила су и крсно име лутовских досењеника, да би се са њима штo више изједначила.
На тај начин је дошло до тога, да се старо предање о првом претку илемена Пипера, које је без сумње и онако било тамно и неодређено, спојило са предањем о прецима лутовских досељеника. И тако у садашњем казивању пиперском о претку „Пипу” има поред сасвим поузданих, одређених података, који су му дошли из лутовског предања, још и таквих података, који су му несумњиво додати из неког старијег предања”. (стр. 324 и 325).
(6) Kao допуну томе излаже Ердељановић предања о тим племенима која су забиљежена у Црмници, у Старој Црној Гори: „Једно је казивање пиперско; које се поглавито прича у Црнцима, да је Пипо имао четири брата: Оздра, Васа, Ота и Краса; и да су се они у давнашње доба, не зна сс кад, разишли из данашњих Пипера, а Пипо да је остао и населио се више предела Мрка или у селу Свиби. Од Пипова потомства су сви Пипери, па н староседеоци у Црнцима (које иначе сви сматрају за „Лужане”) су од Пипова унука, Андрије. Ово главно казивање појединци измењују или допуњавају са још понеким појединостима или сасвим на свој начин, нпр. да је Пипо био војвода Ивана Црнојевића; да је и Брато предак садашњег племена Братоножића, био брат Пипов, али само по оцу, а не по мајци; итд. Друго је казнвање, да су четири брата Пипо, Озро (или Оздро), Васо и Ото добегла испред Турака из неке од источних српских земаља у Брда и одатле се разишли на разне стране, те Пипо дошао у Братоножиће а његови потомци прешлп у садашње Пипере. Једни (а међу њима и дрбар паметар, старац Вукић Симов Ђурковић из Завале) кажу, да су поменута четири брата били синови Николе Гојкова, који је из Пирота утекао од Турака и дошао најпре у Ком, па затим стојао неко време по Лијевој Ријеци и на планини Ножици (у данашњим Васојевићима) и најзад прешло у Братоножиће у Змијинац. За то време су му се три сина преселила у друге крајеве, а Пипо се настани у Лутову. Други опет веле, да су поменута четири брата добегла од Призрена отприлике „по Косову”. А старац Радоња Радевић (Петровић) цз Ожега казивао ми је, да су та браћа били унуци ,,банa Страхиње од Косова” чији је син. „бан Здриноје пребегао у пределе данашњих Васојевића и „пануо на Лопате”. Од његових синова Пипо је са Лопата прешао у Брагоножиће у Лутово. Сви пак приповедачи настављају даље на овај први део свога казивања предање о гранању лутовских брастава како оних што су остала у Лутову гако и оних што су се преселила у Пипере. А то јс предање већ сасвим ново и о њему ћемо говорити даље, у одељку о новим досељеницима.” – (стр. 325 и 326.).
(7) Завршујући разматрања са тиме да има 14 старих брастава Пипера са 218 домова и о свему томе даје Ердељановић овај научно значајан закључак: „Из овога штo смо навели види се јасно; како сад у самом народу у племену Пиперима нема нимало поузданих и сагласних предања о постанку и о првом претку или о првим прецима тога племена. Може се веровати само толико, да у наведеним казивањима имa и остатака од врло старих предања, од оних која се односе још на старо племе Пипepe. Нису од малог значаја за ово питањ и два стара предања. Једно је од њих оно опште познато и јако распрострањено брђанско, црногорско и северноарбанашко предање о неколицини (тројици, четворици или петорице) браће од којих су данашња српска и арбанашка племена: Пипери, Озринићи, Васојевићи; Краснићи и Хоти. Као штo смо и напред нагласили, у овоме предању, свакако има нечегa стварног. А овде вреди нарочито истаћи, да је врло знатно, што сва три српска племена Пипери, Озринићи и Васојевићи славе Св. Архаиђела и што сва три имају називе начињене од личних имена (од Пипер, Озрјен и Васоје). Друго је старо предање, које je очувано у самим Пиперима; да се је „Пипо” предак свих Пипера, био настанио више Мрка или у Свиби. Можда је и то предање очувало тачну или приближно тачну успомену о месту становања правог праоца оног језгра, из кога се после развила најстарија сродничка група под именом Пипери. И данас је у Мркама свеколико становништво врло старо, и што је још нарочито знатно: све су Мрке заједничког порекла, и нису се све до пре четрдесет и пет година никако међу собом узимали. И само име Мрке постало је очевидно по називу или по надимку неког српског браства.
Према свему што смо до сад изнели излази, да племена Пипера није било пре српског насеља, него да су га тек Срби основали и дали му име. (стр. 326. 327 и 413.).
На завршетку главе о племенима која изводе своје поријекло од мушке линије Немањића додати ми је само још и ово. У племену Братоножићима (црногорско-брђанској племенској области), одржава се једно народно прдање о претку Братоногу да је од унука Деспота Ђурђa Бранковића, а по другом предању да је био брат оне тројице браће од којих су Васојевићи, Озринићи и Пипери. Деспот Стеван Лазаревић, не имајући сина, одредио себи за наследника сестрића Ђурђа Бранковића и он је постао владар преосталих дијелова средњевјековне Србије. Тада су почели хроничари и летописци да изводе поријекло Бранковнћа од Немањића и то од Вукана, сина Немањиног, од којега је и Милица косовског Лазара, баба Деспота Ђурђа Смедеревца. Да ли је истинито то поријекло или потечс из тежње да се истакне старост династије и њено „светородно” поријекло и „светородна” крв од Немањића — а старину су Немањићи везивали за Цара Константина — тешко је то данас установити. У народу нема предања да је династија Бранковића од Немањића и зато се нећемо тиме овде ни да бавимо.
ИЗВОР: Динарска племена Немањићског поријекла, Милан Карановић
Одабрао и обрадио: Војислав Ананић
21. април 2017. у 13:55
vojislav ananić
http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/plemena/crnogorsko_pleme_vasojevici_korijeni_i_prapreci.htm
4. мај 2017. у 15:05
новак зекић
Поштовани добри људи,који желите и трудите се да помогнете онима који још лутају за својим пореклом,искрено и Ја сам један од тих.Зовем се Новак Зекић 1957 год,од оца Ивана и ђеда Сава,прађеда Ивана,чукунђеда Боја-славимо славу Светог Василија Великог Слава му и милост.Колонизирани су моји Зекићи у Савино Село 1946 год,по колонизацији коју је добио најстарији син Савов Милорад носилац партизанске споменице из Радеве махале насеље које је ближе Рожајама него Беранама.Ко су Зекићи ком племену припадају и када су дошли на подручје Берана или Рожаја,ако вам нешто значи име су ми дали по покојном Новаку којег су убили због Инфорбироа,кажу да је тада био начелник Беранског среза иначе је био Петров син који је имао поред њега још пет синова.Надам се да ће те ми дати неку смерницу и да дођем до свог порекла.Хвала унапред мој маил- [email protected] и моб.0648372889
16. мај 2017. у 20:12
milorad
Ja se zovem Rosic Milorad rodjen u selu Vrbica kod Livna , Bosna i Hercegovina. Iz prica moga dijeda Rosici su u Livanjski kraj dosli iz sela Otisic u Dalmaciji Hrvtska ali pre toga iz Crne Gore u Dalmaciju koja je bila pod Mlecanima.Dali neko zna nesto vise o prezimenu Rosic u Crnoj Gori.
Pozdrav svoj pravoslavon braci ma gde bili,
21. јул 2017. у 13:48
Borivoje Obradović
@Vlado
Pohara Kuča, u dva navrata, zbila se juna meseca 1855., nakon što su neke kučke plemenske vođe objavile pokornost turskom paši u Skadru.
Deo Kuča prešao je demonstrativno iz pravoslavlja na islam. Kuči su odbili da plaei porez crnogorskoj državi, te su knjazu Danilu I. Petroviću Njegošu cinično poručili da bi mogao, ako želi porez, poslati svoju suprugu u Kuče da ga uzme.
Koncem juna1855. oko 3000 Crnogoraca, kojima je zapovijedao veliki vojvoda Mirko Petrović silovito je nastupilo i zaposjelo Kuče. U osvetničkim smaknućima odrubljivane su glave Kučima, tako je pobijeno 80 pretežno staraca i dece, potpuno nevinih, jer su plemenske vođe bile izbjegle k turskom paši.
Krajem jula 1855. usledila je nova pohara Kuča, sada još surovija. Prema izvještaju Marka Miljanova Popovića, tada perjanika Danila I., zaklano je 243 Kuča, dok je prema izvješću Kuča skadarskome paši broj zaklanih iznosio “131 glava, među kojima tri žene, 10 djece u kolijevci i pet djevojaka”.
Kuči su od toga doba bili odani Kneževini Crnoj Gori.
19. август 2017. у 15:34
Miloš Milošević
Moja porodica Milošević je iz Popova blizu Bijeljine iz Republike Srpske. Slavimo svetog Savu. Prema istraživanjima nekih potomaka iste loze naše bratstvo postoji na području Semberije 5 koljena unazad. Prvi doseljeni iz Hercegovine se zvao Petar i nosio je perčin. Ako iko ima bilo kakvih podataka o našem bratsvu volio bih da podijeli. Pozdrav!
11. септембар 2017. у 18:34
Ivan Dragićević
Pomaže Bog, Moje ime je Ivan Dragićević, rođen u Beogradu, od Oca Dragana i Majke Stanojke(Vidaković), zanima me poreklo moje porodice Dragićević, deda mi je rodom iz Svrljiga, selo Davidovac, južna Srbija, on kaže da su mu stari pričali da je naša porodica došla iz Crne Core, mada sam čitao da Dragićevići vode poreklo iz Prebilovaca u Hercegovini, tako da me zanima da li nekako mogu da saznam ko je taj moj predak koji je došao u južnu Srbiju, i kada se to desilo, kao i razlog zbog kojeg se to desilo. Da li nam je poreklo iz Hercegovine. Slavimo Sv. Alimpija, i narod dole na jugu je našu porodicu zvao Tokalci, po zlatnim tokama koje su nosili naši preci, to je još jedan podatak koji mi je đed ispričao.
30. септембар 2017. у 17:13
Страхиња
Помоз Бог,Име ми је Страхиња презиме Јовељић…Моји су из Осојнице село 12км од Зенице(Централна Босна) отац ми је причао како потичемо од Васојевића славимо Митровдан интересује ме који је мој предак и одакле је дошао у то село…А мој рођак Раде је хиљадудеветстоосамдесет и неке ишао у Никшић код наводно наших рођака који потичу исто од тог претка,али због ратних дешавања су се прекинули контакти нажалост он је умро и нико није више ни отишо код њих
30. септембар 2017. у 19:24
Бранко Тодоровић
Бог ти помогао, Страхиња! 🙂
Ако си вољан, учлани се на наш форум, и обрати пажњу мало на тему о Васојевићима. 😉
Може да ти буде корисна. 🙂
Defendor
9. децембар 2017. у 15:05
LEKIC
Zna li neko nesto o lekicima koji su se doselili u toplicki kraj,iz kog mesta u cg su tacno dosli? Pozdrav svim vasojevicima