Zrenjanin i okolna sela

36 komentara

1. 8. april 2017. u 17:08

   vojislav ananić

   Ariad Pača (Pacsa Arpađ)
   Borbe oko Tomaševca 1848/49. godine

   Sažetak: Tomaševac je imao značajnu ulogu tokom Revolucije 1848/49. Ovde je nakon pada perleskog logora, početkom septembra 1848. organizovan novi srpski vojni logor, koji se nalazio pod komandom Stevana Petrovića Knićanina i posadom koja je prema različitim procenama imala između 3.000 i 5.000 ljudi. Strateški značaj Tomaševca proizilazi iz njegovog položaja: ovde je put Veliki Bečkerek – Pančevo prelazio preko Tamiša preko jednog drvenog mosta.
   Tomaševački logor je štitio centar srpskog pokreta u Banatu Pančevo od napada iz Velikog Bečkereka, gde su bile stacionirane glavne snage banatskog korpusa mađarske vojske.
   Mađarska vojska je triput krenula na Tomaševac. Prvi put, 30. novembra 1848. napad nije ni preduzet zbog nepovoljnih vremenskih prilika. Drugi napad, 5. decembra 1848. prerastao je u žestoku bitku, tokom koje je mađarska vojska iz tri pravca neuspešno napala tomaševački mostobran, ali je sa jednom grupacijom, koja se prebacila preko Tamiša kod Orlovata, udarila na Tomaševac s juga i uspela je da prodre sve do crkve. Tomaševac je konačno pao u mađarske ruke 15. decembra 1848. godine u okviru jarkovačke bitke, pre koje je posada logora napustila to selo kako bi učestvovala u napadu na Jarkovac.
   U blizini Tomaševca poslednja velika ratna operacija u revoluciji 1848/49. odigrala se 7. maja 1849, kada su mađarske snage pod komandom generala Mora Percela u Uzdinskoj bici potukle austrijsko-srpski korpus pod komandom pukovnika Jozefa Pufera.

   Ključne reči: Tomaševac; 1848/1849; srpski narodni pokret; Banat; Erne Kiš; Stevan Petrović Knićanin.

   Uvod

   Vreme mađarske revolucije i srpskog pokreta u Banatu i Bačkoj 1848/49. bio je period kada je Tomaševac bio poprište značajnih istorijskih dešavanja. Tada je oko ovog mesta vođeno nekoliko većih bitaka. U ovom radu ću pokušati da dam pregled ovih borbi iz mađarskog ugla i ukažem na neke razlike koje postoje u prikazima ovih događaja u mađarskoj i srpskoj istoriografiji.
   Posebna poglavlja u ovom radu posvećena su nastanku tomaševačkog logora, pokušajima osvajanja tomaševačkog logora 30. novembra i 5. decembra 1848. godine, te jarkovačkoj bici i napuštanju tomaševačkog logora. Kao poslednja, biće pomenuta i Uzdinska bitka, koja se odigrala 7. maja 1849.
   Sredina 19. veka je period prilično dobro pokriven istorijskim izvorima, zbog čega je i hronologija događaja iz Mađarske revolucije i srpske bune 1848/49. uglavnom dobro poznata i jasno utvrđena. Razilaženja i nejasnoće, međutim, postoje u prikazu i tumačenju detalja i pojedinih epizoda. Nisu izuzetak ni dešavanja oko Tomaševca i tomaševačkog logora.

   Osvrt na bibliografiju

   Borbama oko Tomaševca tokom revolucije 1848/49. u srpskoj istoriografiji podrobnije se pozabavio Milan Petrov u članku Logor srpske vojske kod Tomaševca 1848/49. godine objavljenom 1999. u Zborniku Matice srpske za istoriju. Ovom pionirskom poduhvatu sledila su poslednjih godina dva detaljnija prikaza. Duško Petrov Savičin bavio se tim borbama u knjizi Srpski narodni pokret 1848/49. na prostoru od Velikog Bečkereka do Pančeva (Zrenjanin, 2006), a Živan Vijatov je tu temu obradio u svojim Prilozima za istoriju Tomaševca (Pančevo, 2009). Petrov (1999) i Vijatov utemeljili su svoj rad na izvorima i literaturi koja im je bila dostupna na srpskom jeziku, dok onu na mađarskom i nemačkom nisu konsultovali, zbog čega su u njihovim radovima događaji sagledani iz srpskog ugla. Ova perspektiva je izraženija u radu Petrova, koji kao istoričar od zanata pokušava da posmatra događaje u širem kontekstu i to čini iz perspektive srpskog nacionalnog pokreta. Vijatov, kao lokalni istoričar, nastoji pre svega da svoje izlaganje učini zanimljivijim za čitaoca, što postiže uz pomoć brojnih odlomaka iz istorijskih izvora. Naročito je pohvalno to što u slučaju nedoumica ne daje konačne odgovore, nego navodi različita stanovišta pojedinih istoričara, čime uspešno predstavlja složenost problema i ostavlja čitaocu mogućnost da se sam odluči za neki od ponuđenih odgovora. Vijatov, kao i Savičin, donose velik broj odlomaka iz istorijskih izvora, pa se kroz njegov narativ naziru i sudbine običnih ljudi. Najobjektivniji i najobuhvatniji je prilaz Savičina: posebna vrednost njegovog rada jeste to što se on poslužio i mađarskim izvorima i na taj način uspeo da stvori trenutno najbolje polazište za svakog ko želi da sazna nešto više o borbama oko Tomaševca 1848/49. godine.
   Na mađarskom jeziku borbe oko Tomaševca dosad je najdetaljnije prikazao Eden Olčvari (Olchvary Odon) u delu Mađarska borba za nezavisnost 1848-1849. u Južnoj Ugarskoj (A magyar fuggetlensegi harc 1848- 1849-ben a Delvideken) objavljenom 1902. godine. Olčvari događaje prikazuje iz mađarskog ugla, prvenstveno na osnovu memoarske literature objavljene na mađarskom i nemačkom jeziku, zbog čega ni on nije uvek u stanju da postigne objektivnost, što je ujedno i najveći nedostatak tog dela. Delo je ipak dragoceno jer Olčvari, kao vojnik, govori veoma stručno i objektivno o ratnim planovima i operacijama.
   Kako je došlo do sukoba srpskog i mađarskog nacionalnog pokreta u proleće 1848.
   U proleće 1848. velik deo Evrope bio je zahvaćen talasom revolucionarnih pokreta, koji su imali dve osnovne težnje: ostvarivanje građanskih sloboda i nacionalnu emancipaciju pojedinih naroda. Revolucije 1848. najviše su potresa izazvale u Austrijskom carstvu (Habzburškoj monarhiji), u to vreme etnički najheterogenijoj evropskoj državi, u okviru čijih granica su u većem broju živeli pripadnici 11 narodnosti a da nijedna od njih nije činila apsolutnu većinu.
   Najsnažnije su Austriju uzdrmale revolucije u Lombardiji i u Mađarskoj, koje su bile rezultat stremljenja italijanskog odnosno mađarskog nacionalnog pokreta. Italijanski nacionalni pokret je poveo male države Apeninskog poluostrva u rat protiv Austrije i stvaranje zajedničke nacionalne države, a mađarski nacionalni pokret je uspeo da se izbori ne samo za parlamentarizam i uvođenje građanskih sloboda nego je uspostavljanjem sopstvene vojne sile i sopstvenih finansija dostigao i veoma visok stepen državne samostalnosti Kraljevine Ugarske/Mađarske u odnosu na Austrijsko carstvo.
   U decenijama koje su prethodile 1848. razvoj mađarskog nacionalnog pokreta bio je praćen i razvojem nacionalnih pokreta nemađarskih narodnosti u Kraljevini Ugarskoj, a pre svega Hrvata, Srba, Rumuna i Slovaka. Vođstva ovih nacionalnih pokreta nisu prihvatala novo mađarsko državno ustrojstvo jer je nova vlast, u nastojanju da ukine ranije staleške privilegije i unutar svojih granica stvori jedinstveni administrativni sistem, ukinula ili ugrozila one institucionalne okvire koje su vođe navedenih nacionalnih pokreta smatrale osnovicom dotadašnje samostalnosti sopstvene narodnosti, a koji su ujedno bili i uporišta njihove političke moći koju su nastojala sačuvati. Sa druge strane, uvođenje mađarskog kao zvaničnog jezika otežavalo je pojedincima iz redova nemađarskih narodnosti unapređenje ili očuvanje svog društvenog statusa. Kao reakcija, kod inteligencije nemađarskih narodnosti ubrzo se pojavila ideja o priznavanju njihove narodnosti kao posebne nacije i o stvaranju zasebnih teritorija. U borbi za ostvarivanje sopstvenih ciljeva, a protiv ostvarivanja ciljeva mađarskog nacionalnog pokreta, vođstva nacionalnih pokreta pomenutih nemađarskih narodnosti nailazila su 1848. na podršku velikog broja sunarodnika, ali i Bečkog dvora, što ih je ohrabrivalo da se suprotstave mađarskoj vladi. Ove suprotnosti na teritoriji Ugarske na kraju su se izmetnule u građanski rat – hrvatski ban Jelačić pokrenuo je vojsku protiv mađarske vlade, a Srbi i Rumuni su se masovno podigli na ustanak. Slovački nacionalni pokret je takođe podigao pobunu, ali ona nije uzela maha.
   Najpre se sa mađarskim vlastima oružano konfrontirao srpski nacionalni pokret. Na narodnoj skupštini u Sremskim Karlovcima održanoj 13-15. maja 1848. prisutni su sebe proglasili kao narodni sabor, proklamovali (između ostalog) nezavisnost srpskog naroda u okviru Zemalja krune Svetog Stefana i zatražili proglašenje srpskog vojvodstva – kao posebne teritorijalne jedinice s atributima državnosti. To je imao biti zametak nacionalne države, po ugledu na Kneževinu Srbiju, srpsku državu u okviru Osmanskog carstva, koja se za sličan status izborila nepune dve decenije ranije. Mađarska vlada i javno mnenje su u ovom činu videle narušavanje teritorijalnog integriteta Kraljevine Mađarske i nisu hteli da se pomire sa idejom stvaranja novih državnih tvorevina u okviru granica svoje nacionalne države. Pri osporavanju ideje srpskog vojvodstva mađarska strana se pozivala na istorijsko pravo, ali i na činjenicu da na teritorijama koje su na Majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima tražili za svoje vojvodstvo – u Banatu, Bačkoj, Sremu, Baranji i delu vojne granice – Srbi žive izmešani sa pripadnicima drugih naroda.
   Kako do kompromisa nije došlo, obe strane su se počele spremati za sukob. Srpski Glavni odbor, sa karlovačkim mitropolitom Josifom Rajačićem na čelu, pozvao je Srbe na ustanak. Graničari su se digli na oružje, a pomoć im je u vidu ljudstva i naoružanja obilato pristizala iz Kneževine Srbije. Ustanici su organizovali vojne logore i počeli silom da podvode pod svoju kontrolu stanovništvo onih okolnih mesta koja se nisu priključila ustanku. Mađarska vlada je protiv pobunjenika prvo pokrenula redovnu (carsko-kraljevsku) vojsku koja se nalazila na teri- toriji pod njenom kontrolom, kao i odrede narodne garde. Pošto je prvih bilo nedovoljno, a potonji se zbog svoje neuvežbanosti nisu pokazali pouzdanim u okršajima, mađarska vlada je počela da organizuje i novu, sopstvenu vojsku, mobilnu narodnu gardu, poznatiju kao honvede.
   Prvi oružani sukob između regularnih snaga vernih mađarskoj vladi i pobunjenih srpskih graničara odigrao se 12. juna 1848, kada su jedinice regularne vojske pošle iz Petrovaradinske tvrđave da rasture i razoružaju srpske logore u Sremskim Karlovcima i kod Rimskih šančeva, ali im se posada tih logora suprotstavila. Nakon kratkog primirja zbog izbora za prvu mađarsku Narodnu skupštinu, krajem juna su ponovo buknuli oružani sukobi.

   Opšti pregled vojne situacije u Banatu u leto 1848.

   Tokom leta 1848. godine, srpski ustanici su nastojali da ojačaju postojeće logore, kao i da stvore nove, kako bi utvrdili odbrambeni pojas oko glavnog centra ustanka – Sremskih Karlovaca. U Bačkoj su ustanovljeni veći logori kod Titela, u Rimskim šančevima i kod Srbobrana, a u Banatu kod Perleza, kod Alibunara i na Vračevom gaju. Perleski i alibunarski logori štitili su Pančevo, centar srpskog ustanka u Banatu, od napada iz pravca Velikog Bečkereka i Vršca. Posadu ova dva logora činilo je po 2.500 vojnika.
   Osim pomenutih velikih, srpski ustanici su organizovali i nekoliko manjih logora, a u nekim mestima postavili su vojne posade. Zbog strateškog značaja mesta, ustanička vojska je početkom juna 1848. posela i Tomaševac: Drakulić je ovde uputio sto vojnika iz perleskog logora sa zadatkom da obezbeđuju most preko Tamiša i patroliraju okolinom. Kasnije tokom leta tomaševačka posada je dobila i dva topa. Sve to je ipak bilo dovoljno samo za stražarenje i patroliranje, a ne za kakve značajnije vojne akcije.
   Haotična politička situacija je prvih nedelja jula kočila rasplamsavanje srpskog ustanka u Banatu. Deo graničara – pre svega oficira – kolebao se da li da ostane veran caru i kralju, koji im je naložio potčinjavanje mađarskoj vladi, ili da se prikloni srpskom nacionalnom pokretu i srpskom ustanku, što je u tom momentu značilo otkazivanje vernosti zakonitom vladaru – tj. veleizdaju. Uprkos zahtevima Glavnog odbora, oni koji su bili na dužnosti u graničnom kordonu nisu bili voljni da ukinu kordon i tako omoguće neometan priliv dobrovoljaca i ratnog materijala sa juga. Neki oficiri su u svojim mestima još objavljivali proglase mađarske vlade. Raspoloženje se menjalo i u zavisnosti od razvoja vojne situacije – npr. komandant izbištanske graničarske kompanije, kapetan Hrašćanski 2. juna nije dozvolio da patrola vršačke narodne garde uhapsi komesara Glavnog odbora za Banat, beogradskog advokata Dimitrija Stanimirovića, nego ga je sproveo u komandu bataljona u Belu Crkvu,11 ali je 11. jula razoružao i pohapsio dobrovoljce iz Srbije koji su se povlačili posle neuspelog napada na Vršac. U Uljmi je poručnik Jovan Ilić navodno obećao čelnicima alibunarskog logora podršku pri napadu na Vršac, ali je nakon propasti te operacije uhapsio dvojicu preživelih vođa, komesara Stanimirovića i majora Kojića, i sproveo ih u Vršac, odakle su ovi odvedeni u Temišvar, pred preki sud. Raspoloženje u srpskim mestima Vojne granice tokom jula ipak se sasvim stabilizovalo na strani srpskog ustanka. Oficiri koji se nisu hteli svrstati na stranu ustanika, kao što su npr. bili Hrašćanski i Ilić, uskoro su zatražili premeštaj iz Vojne granice. Za vreme ovih previranja, mađarske snage u Bačkoj i Banatu nisu bile ni dovoljno brojne ni dovoljno kvalitetne da bi preduzele neku ozbiljniju kontraofanzivu, pa su samo nastojale zaustaviti teritorijalno širenje srpskog ustanka. Mađarski logori bili su organizovani u sledećim mestima – u Bačkoj oko Sentomaša i Šajkaške (Vrbas, Stari Ker (Zmajevo), Feldvarac (Gradište), Bečej); a u Banatu: Veliki Bečkerek, Vršac i Bela Crkva.
   Pod pritiskom političara i javnog mnjenja, mađarska vojska je tokom leta nekoliko puta bezuspešno pokušavala da osvoji najistureniju tačku srpskog odbrambenog pojasa u Bačkoj, Sentomaš (Srbobran). Srpski su kontranapadi bili uspešniji: ustanicima je pošlo za rukom da osvoje (Bačko) Gradište i Temerin. Srpski ustanici su bili u ofanzivi i na području Banata – u nastojanju da prošire područje pod svojom kontrolom, iz svojih logora sa promenljivim uspehom napadali su okolna nesrpska mesta kako bi ih prisilili na pokornost Glavnom odboru.
   Najznačajniji uspeh srpskih ustanika u Banatu u leto 1848. bilo je preuzimanje vlasti u Pančevu, krajem jula 1848. Ustanici su pokušavali da osvoje i Veliki Bečkerek, Vršac i – naročito – Belu Crkvu, ali su odbijani od strane tamošnjih carsko-kraljevskih regularnih trupa i narodne garde. Mađarska vojska u Banatu, kojom je komandovao Erne Kiš, preduzela je prvu veću ofanzivu 2. septembra, kada je osvojila logor kod Perleza. Pad perleskog logora predstavljao je ozbiljnu pretnju srpskom ustanku jer je njime presečena veza između srpskih snaga u Bačkoj i u Banatu i ostavljen je nezaštićen put Veliki Bečkerek – Pančevo. Zapretilo je veliko osipanje ustanka, jer je nakon pada perleskog logora pet okolnih sela – Farkaždin, Perlez, Orlovat, Tomaševac i Uzdin – poslalo svoje delegacije Kišu i izrazilo pokornost mađarskoj vladi.
   Vođstvo srpskog ustanka nastojalo je da što pre stabilizuje situaciju i popuni rupu u odbrambenom pojasu oko Pančeva. Zatražena je pomoć od Beograda, a pančevački okružni odbor je naredio svojim pododborima opštu mobilizaciju. Nakon što je primio vest o padu Perleza, glavni komandant srpske ustaničke vojske Đorđe Stratimirović odmah je obustavio operacije u Bačkoj, sakupio u Titelu dva bataljona graničara (jedan nemačko-banatski i jedan varadinski) i „nešto iz Perleza prebegle vojske – osam stotina do hiljadu momaka”, a zatim prešao Tisu sa dve hiljade „momaka”. Kontingent je prošao pored Perleza, u kojem se tada nalazila mađarska vojska, došao do Tamiša, prešao ga kod Sakula, i nastavio levom obalom reke do Tomaševca, koji „nevešti vojskovođa Kiš nije okupirao bio”. Na ovaj sektor je iz okoline Bele Crkve požurio i Stevan Petrović Knićanin sa delom svojih dobrovoljaca.
   Pošto je situacija u Banatu bila kritična, vlada Kneževine Srbije je poslala u pomoć novi kontingent dobrovoljaca koji su se priključili Knićaninu. Približavajući se Tomaševcu, Knićaninove trupe su usput 8. septembra opljačkale i spalile mađarsko selo Debeljaču. Nakon što je i Knićanin pristigao u Tomaševac, Stratimirović se sa njim dogovorio o radovima na izgradnji vojnog logora kod Tomaševca, pa je tamo ostavio veći deo vojske koju je doveo sa sobom, dok se sa ostalima vratio u Bačku. Stratimirović ne pominje da je pre toga 9. septembra srpska ustanička vojska još uspela povratiti Perlez.
   Stratimirović i Knićanin su dogovorili i zajednički napad na Veliki Bečkerek. Trebalo je da Knićanin napadne iz pravca Perleza, a Stratimirović se vratio u Bačku kako bi prebacio novi kontingent vojske u Banat i napao sa zapada i severozapada. Kiš je uspešno predupredio ovaj manevar: njegove glavne snage su 11. septembra napale Perlez i potisnule odatle Knićaninove jedinice. Stratimirovićeve trupe su uspele posednuti Aradac i Elemir, ali su narednog dana i one pretrpele poraz od Kišovih glavnih snaga i vratile su se u Bačku. Nakon ponovnog gubitka Perleza, Tomaševac je ostao glavni vojni logor na području jugozapadnog Banata. Knićanin je tada od okružnog odbora u Pančevu zatražio komesara koji bi se bavio snabdevanjem tomaševačkog logora.
   Tomaševački logor je podignut na putu Veliki Bečkerek – Pančevo, kod drvenog mosta preko Tamiša. Sa severozapada i zapada Tomaševac je bio zaštićen rekom, a sa severoistoka močvarnim zemljištem i kanalom Brzava. Na levoj obali reke, duž puta koji je na vrhu jednog nasipa vodio u selo, protezale su se jedna hrastova i jedna topolova šuma. Na desnoj, višoj obali Tamiša, na platou ispred mosta sagrađen je šanac koji se sastojao od „tri ograđena zatvorena obkopa”, a kao rov je iskorišćen jarak duž puta Botoš-Orlovat. Šanac je izgrađen i sa južne strane sela. Fortifikacijom je rukovodio Knićaninov ađutant, major Milivoj Petrović Blaznavac, koji je komandovao i artiljerijom logora. Po završetku izgradnje tomaševačkog logora deo trupa se smestio u šančevima, a glavnina snaga razmestila u šumama, gde se nalazio i Knićaninov štab. Predstraže su postavljene u polukrugu na oko hiljadu koraka pred šančevima.
   Na početku izgradnje tomaševačkog logora ovde se nalazio jedan bataljon. Kasnije je posada uvećana. Navodi različitih autora, koje je sakupio Vijatov, slažu se jedino u tome da su branioci imali 12- 13 topova, dok procene o posadi variraju između 2.800 i 5.000 ljudi, a protivurečne su i informacije da li su oni većinom bili dobrovoljci iz Srbije ili banatski graničari. Jožef Tim, na osnovu memoara Vilovskog, govori o posadi od 2.810 ljudi. Petrov pominje brojku od „3.000 vojnika, uglavnom dobrovoljaca iz Srbije, te banatskih graničara”. Rejsig tvrdi da su posadu logora činili Treći i Četvrti bataljon Nemačko-banatske regimente, jačine 2.472 ljudi, a uz njih je tu bilo i 1.610 dobrovoljaca iz Srbije. Kod Vijatova se može pronaći i podatak da je krajem septembra i početkom oktobra 1848. komesar logora Bukovala trebovao hranu za oko 4.800 vojnika.

   Odgovori

2. 8. april 2017. u 17:09

   vojislav ananić

   II

   2.4. Prvi napad na Tomaševac

   Početkom novembra 1848. banatski korpus mađarske vojske sastojao se od četiri diviziona. Jedan manji kontingent se nalazio pred Temišvarom, a drugi je opsedao Arad. Glavnina snaga bila je raspoređena u Velikom Bečkereku i na potezu Vršac – Bela Crkva. Velikobečkereč- ka divizija je imala šest bataljona pešadije, devet eskadrona konjice i pet baterija (30 topova), a vršačko-belocrkvanska divizija pet bataljona pešadije, tri eskadrona konjice i pet baterija (30 topova). Komandant banatskog korpusa bio je general-major Erne Kiš, bečkerečkog diviziona pukovnik Anton Feter, a vršačkog potpukovnik Jovan Damjanić.
   Krajem novembra su Feter i njegov novonaimenovani zamenik major Đerđ Klapka razradili plan o napadu na srpsku liniju u Banatu, duž cele linije fronta. Trebalo je da budu pokrenuta tri napada: trebalo je da velikobečkerečki korpus napadne Tomaševac, vršački Alibunar, a jedinice oko Bele Crkve Banatsku Palanku. Istovremeno, trebalo je da bački korpus sitnijim demonstracijama veže tamošnje srpske snage. Za datum operacije određen je 30. novembar.
   Naređenje za pokret izdato je 28. novembra. Trupe velikobečkerečkog korpusa određene za napad na Tomaševac grupisane suu Ečki, Žigmondfalvi i Lazarfeldu. Prva grupa je trebalo da krene iz Lazarfelda ka Botošu, a potom da napadne desnu stranu mostobrana. Druga grupa, pod komandom potpukovika Lajoša Vojnića, jačine sedam četa pešadije, dva eskadrona konjice i četiri topa trebalo je da pođe iz Žigmondfalve i veže pažnju branilaca mostobrana spreda. Levo od ove grupe napredovala je rezerva sa sličnim zadatkom. Glavni udar je trebalo da izvede četvrta grupa, kojoj je zapovedao potpukovnik Ludvig Apel. Ona je trebalo da krene iz Ečke, posedne Orlovat, sagradi most preko Tamiša, prebaci se i napadne tomaševački logor s juga. Deo ove udarne grupe trebalo je da zaostane kao obezbeđenje mosta i puta za povlačenje.
   Jedan od učesnika ove operacije, honvedski oficir grof Karl fon Lajningen-Vesterburg, opisao je njen tok nekoliko dana nakon što se odigrala. Pokret njegove kolone počeo je 29. novembra u jedan sat posle podne, „u magli u kojoj se nije moglo videti ni na 50 koraka”. Nakon dva sata marša kolona je stigla pred drum Ečka-Orlovat. Lajningenova kolona je malo nastavila drumom, a onda ga ostavila s desne strane [sic!]. Kasnije su shvatili da su zalutali i vratili su se nekako na orlovatski drum. Pred Orlovat su stigli nakon osam sati marša, uveče u 9 sati. Ulogorili su se na otvorenom. Zbog blizine neprijatelja, vojnicima je bilo zabranjeno da pale vatru, nisu imali ni dovoljno namirnica, a vreme je bilo hladno i vlažno. Gusti mrak je samo pojačavao napetu atmosferu, u kojoj je došlo čak i do međusobne pucnjave honveda, na šta su se svi postrojili, misleći da ih je napao neprijatelj. Na kraju se ispostavilo da je uzbuna bila lažna. Tokom noći je bilo još lažnih uzbuna, zbog čega se vojnici nisu mogli propisno odmoriti. Lajningen se žalio da je morao ležati na vlažnoj zemlji i da je cele noći „drhtao ko pas”. Potpukovnik Vojnić je odjahao u izvidnicu prema Orlovatu, ali se vratio tek pred zoru jer je u povratku zalutao.
   Kad je počelo da sviće, mađarska vojska se postrojila za napad. Nakon dva sata čekanja, vojsci je ipak naređen povratak. Lajningen je smatrao da je Feter odustao od napada zato što se uverio da se magla neće razići. Prema izveštaju peštanske štampe, napad je odložen zbog toga što je pontonski most preko kojeg je glavna udarna grupa trebalo da pređe preko Tamiša ispao suviše kratak.
   Nije uspeo ni mađarski napad na Alibunar. Vršački divizion, kojim je u odsustvu Damjanića komandovao major Pal Kiš, trebalo je da preko Nikolinaca napadne Alibunar. Mađarske jedinice su kod Karlsdorfa iznenadile i razbile jednu manju protivničku jedinicu, ali kada su protiv njega krenule glavne snage iz alibunarskog logora, povukle su se u Vršac.
   Od operacija preduzetih 30. novembra uspešan je bio jedino napad na logor kod Banatske Palanke: belocrkvanski komandant, honvedski major Franc Maderšpah uspeo je da u gustoj magli, uz pomoć pet četa pešadije, pola eskadrona konjice narodne garde i pet topova, dakle sa samo nešto više od hiljadu vojnika, iznenadi i na prepad osvoji Banatsku Palanku i most preko reke Karaš i da uništi tamošnji srpski logor u kojem se pod komandom kapetana Petra Bobalića nalazilo oko 2.500 ljudi i osam topova. Maderšpah je zatim – prema planu – poveo svoje trupe ka Pančevu, ali je potkraj dana, pošto je obavešten o neuspesima kod Tomaševca i Alibunara, i on naredio svojim trupama povratak. Razbijanje logora kod Palanke bio je samo marginalan uspeh, koji nije mogao prerasti u značajniju operaciju.Pokušaj preduzet 30. novembra otkrio je namere mađarske strane, pa je srpska komanda mogla pojačati odbranu Tomaševca. Knićanin je pojačao patrole na levoj obali Tamiša, između Sakula i Orlovata, i naložio da se jedinice stacionirane u Idvoru i Kovačici stave u pripravnost za pokret ka Tomaševcu. Olčvari tvrdi da su u Tomaševac poslati kao pojačanje tri čete (tj. oko 500) graničara, 500 Srbijanaca i 15 topova, tako da se u tomaševačkom logoru pod komandom Knićanina u vreme bitke za Tomaševac nalazilo oko 3.000 graničara, oko 2.000 dobrovoljaca iz Srbije i 27 topova. U bici su učestvovale i dve čete narodne garde koje je Šupljikac uputio kao pomoć iz Pančeva. Ove jedinice su u rano jutro 5. decembra pošle iz Kovačice, ali iako nisu dospele do odredišta, odigrale su ulogu u bici jer su napale i potisnule eskadron konjice poslat ka Uzdinu.
   Feter je izvukao neke zaključke iz propalog pokušaja napada na Tomaševac i uneo sitne izmene u plan napada. One su se pre svega ticale satnice. Početkom decembra se sa odsustva zbog bolesti u Veliki Bečkerek vratio i Erne Kiš, koji je prihvatio Feterov plan, a kao dan novog napada na Tomaševac odredio 5. decembar.
   Mađarske jedinice određene za napad na tomaševački logor koncentrisane su na svojim polazištima 4. decembra uveče. Snage predviđene za glavni udar, jačine pet bataljona pešadije, tri eskadrona konjice i 18 topova, pošle su iz Ečke, pod komandom potpukovnika Apela. Kao i pre nekoliko dana, one su imale osvojiti Orlovat i napraviti pontonski most preko Tamiša. Nakon toga bi se deo jedinica prebacio na levu obalu Tamiša i napao Tomaševac s juga, a deo okrenuo ka severu, i napao levu stranu mostobrana. U Žigmondfalvi su sakupljeni dva bataljona pešadije, četiri eskadrona konjice i šest topova. Njihov zadatak je bio da se približe mostobranu spreda, da se razviju za napad van dometa topova i tako iščekuju znak za opšti napad. Kontingent iste jačine sakupljen je u Lazarfeldu, odakle je imao upasti u Botoš, osigurati to mesto, pa zaokrenuti na jug i napasti mostobran zdesna. U ovom napadu mađarskih snaga na Tomaševac je učestvovalo svega devet bataljona pešadije, 11 eskadrona konjice i 30 topova, ukupno oko 10.000 ljudi. Bilo je prisutno i nešto jedinica narodne garde, ali one nisu učestvovale u borbama.
   Jedinice su krenule sa svojih polazišta u jedan sat po ponoći. Pošto su pristigle blizu mostobrana, jedinice centralne grupacije razvile su se u front na bezbednom odstojanju od mostobrana i tu stajale u pripravnosti iščekujući početak napada glavnih snaga kada je trebalo da otpočne i opšti napad na mostobran. Levo krilo je oko 7 sati ujutro stiglo do Botoša, gde se sukobilo sa odredom srpskih dobrovoljaca i potislo ga iz sela, pa nastavilo ka mostobranu, gde se postavilo na isti način kao i centralna kolona.
   Glavna udarna grupa stigla je do Orlovata u 5 ujutro. Radi obezbeđenja radova na mostu, četiri čete pešadije i deo konjice prebacili su se na levu obalu Tamiša. Nešto vojske je ostalo u Orlovatu, a vojnici ostalih jedinica su na četvrt sata uzvodno od tog sela započeli izgradnju mosta. Radovima je rukovodio kapetan Ašbot, ranije civilni inženjer u Temišvaru, koji nije bio vičan mostogradnji, a nedostajalo je i građevinskog materijala, zbog čega je most umesto u 7 završen tek u 11 sati.
   Nakon početka izgradnje mosta, general Kiš je sa pukovnikom Feterom i majorom Klapkom napustio Apelovu grupu i prešao kod jedinica koje su se nalazile pred mostobranom. Oko podneva Kiš je već bio izgubio strpljenje i poslao kurira potpukovniku Apelu i požurivao ga da otpočne napad na branioce s leđa. Pošto je taj napad i dalje kasnio, general Kiš koji je važio za hrabrog i vatrenog vojnika, ali i za lošeg vojskovođu
   izgubivši strpljenje, naredio je da sva 24 topa koja se nalaze na desnoj obali započnu paljbu po mostobranu. Namera mu je bila da privuče pažnju branilaca i – po mogućstvu – onesposobi njihove topove. Srpski topovi im ispočetka nisu uzvraćali, pa su se mađarski artiljerci ohrabrili i približili mostobranu. Tada je započeo artiljerijski dvoboj tokom kojeg je mađarska artiljerija pretrpela velike gubitke. Kiš se takođe spustio u prvu borbenu liniju hrabreći svoje vojnike. Do 3 sata po podne on je već sasvim izgubio strpljenje, pa je naredio da dva pešadijska bataljona centralne grupacije krenu u juriš na mostobran.
   Na čelu jurišne kolone bio je poručnik Haragoš sa 200 dobrovoljaca. Svaki od njih je nosio svežanj sena i alate za zatrpavanje jarka. Kolona je napredovala pod snažnom paljbom branilaca, dospela je do rova i utvrdila se u glavnom jarku pred mostobranom. Napadači su neko vreme uzaludno pokušavali da se popnu na grudobran šanca – odbijali su ih dobrovoljci naoružani handžarima u borbi prsa u prsa. Nakon što je ovaj juriš odbijen, napadači su se povukli i polegali po jarku duž puta, kao i iza ostalih kosina terena, kako bi se zaštitili od puščane vatre branilaca. Na sličan način je prošlo i odeljenje koje je napalo sa severa, a kasnije i rezerva pod zapovedništvom kapetana grofa Lajningena.
   Branioci mostobrana su uspeli da odbiju sva tri zasebna i nekoordinisana napada. Kada se Kiš uverio da neće moći da osvoji mostobran, povukao je svoje jedinice van dometa topova.
   Lajningen je ovako opisao juriš svojih jedinica:
   „Krenuo sam u juriš sa rezervom. Moji ljudi su me pozdravili rečima: živeo naš kapetan! Ali, jedva da smo došli do jarkova i uzvišica, neprijatelj nas dočeka ubitačnom paljbom. … kada sam se okrenuo, vidim, da me prate samo zastava, nekoliko podoficira i šest redova. Ostali su, prateći primer drugih jedinica, polegali po jarkovima. Nije preostalo ništa drugo, nego da i mi zalegnemo. U ovom kritičnom položaju, na šezdeset koraka od jarka šanca ostadosmo i pola sata. … Ne prođe trenutak, a da metak ne profijuče pored mog uva. … Iz šanaca se često pucalo, srbijanske kape su se mogle videti jedna pored druge. … samo su Srbijanci pucali, ostali su za to vreme punili puške. … Na nas je neprestano, sa najvećom hladnokrvnošću pucalo i nekoliko žena u srbijanskom odelu.”
   Pod ovakvim okolnostima vojnike niko nije mogao da ubedi da krenu napred. Nekoliko oficira je ustajalo i pozivalo svoje vojnike da ih prate, ali uzalud. Tada, kaže Lajningen, „nastupi kritičan trenutak; trebalo je da se povučemo preko brisanog prostora, kako bismo dospeli van dometa neprijateljskih zrna. … Naročito su sramni bili karteči, poslati za nama. … zemlja se prašila od metaka.” Pošto vojnici nisu bili voljni da krenu u novi juriš, vođstvo se odlučilo na povlačenje.
   U međuvremenu je jedinica određena za zaobilazni manevar (dva bataljona pešadije, jedan eskadron konjice i šest topova) pod komandom potpukovnika Apela prešla preko reke. Apel je četiri čete (kompanije) pešadije ostavio kao obezbeđenje mosta – dve čete na desnoj, a dve na levoj obali. Konjički eskadron je poslat ka Uzdinu da nadgleda pančevački put. Jedna četa se razvila u jurišnu liniju, a četiri su se poređale iza .
   Posle podne je počeo i napad zaobilazne kolone na Tomaševac. Ove jedinice su nakon kratke borbe već u prvom jurišu zaposele južni šanac i upale u selo. Feter u svojim memoarima tvrdi da je ovaj upad izveden bez ikakvih mera predostrožnosti, a vojnici su odmah po upadu u selo krenuli da otimaju namirnice po kućama.
   Pošto je Kiš povukao svoje trupe pred mostobranom, Knićanin je deo branilaca i nešto topova mogao poslati u pomoć svojoj napadnutoj rezervi. Dok je ona stigla, napadači su već doprli do crkve. Ovde su se sukobili sa dve čete graničara i 200-300 dobrovoljaca. Razvila se žestoka borba, tokom koje je zapaljeno nekoliko kuća, a stradala je i tomaševačka crkva. Na kraju su mađarske snage potisnute iz sela. Konjički eskadron na pančevačkom putu napale su i potisle dve čete pančevačke narodne garde, koje su pristigle iz Kovačice. Pošto se moglo čuti da je na desnoj obali Tamiša borba prestala, a njegove jedinice su naišle na otpor jakih snaga spreda i pretila im je i opasnost od napada s leđa, Apel je svoje vojnike povukao prema pontonskom mostu. Srpske snage su krenule za neprijateljem, a dve pančevačke čete su pretile da mu odseku odstupnicu, tako da su se Apelove jedinice morale bajonetima probijati do mosta, i pred mrak su uspele da se prebace preko Tamiša.
   Srpske snage su osvojile pontonski most, a Petrov tvrdi da su one ušle i u Orlovat. Nakon toga su se morale povući na levu obalu, jer su razorile most i materijal odnele u Tomaševac. Petrov navodi da je braniocima Tomaševca palo u ruke pet vrbovih čamaca, 12-14 balvana jelovine, 200-300 debelih jelovih dasaka.
   Povlačenje glavnih mađarskih snaga trebalo je da pokriva rezerva kapetana Lajningena, ali se veći deo njegovih vojnika razbežao pred neprijateljskom vatrom, tako da je jedva mogao održati na okupu mali deo svojih snaga. Iako su mađarske jedinice na začelju bile u rasulu, branioci ih u nedostatku konjice nisu gonili, pa su se one mogle nesmetano okupiti na putevima ka Ečki i Žigmondfalvi, odakle se oko 6 sati uveče cela vojska povukla na svoja polazišta.
   Gubici na mađarskoj strani bili su poprilični. Najveće gubitke pretrpela je grupacija koja se prebacila preko Tamiša, i to uglavnom tokom povlačenja. Srpski autori, na osnovu Knićaninovog izveštaja, tvrde da je na šancu pronađeno 70, a da se u Tamišu udavilo 12 mađarskih vojnika, kao i da su sa orlovatske strane Mađari odneli svoje mrtve i ranjene na 40 kola, a sa botoške na devet. Zarobljena su samo četiri mađarska vojnika, što nije čudno ako znamo da su po mađarskoj vojsci kolale stravične priče o tome kako se Srbi ophode prema zarobljenim neprijateljima. Prema Olčvariju, ukupni mađarski gubici iznosili su oko 250 ljudi. U mađarskoj literaturi se pojavljuje broj od 180 srpskih žrtava, dok je, prema Knićaninovom izveštaju, bilo 15 mrtvih i 68 ranjenih.

   2.6. Pad tomaševačkog logora

   Nakon neuspeha kod Tomaševca, major Klapka je sastavio nov plan napada na srpske snage u Banatu. Opet je planiran kombinovani napad, ali se odustalo od ideje da glavni napad bude usmeren na jači, tomaševački logor, nego je usmeren na slabije logore kod Karlovca i Alibunara. Procena je bila da će ovi logori mnogo lakše pasti, posle čega bi mađarske snage zapretile Pančevu i tako naterale Knićanina da se sam povuče iz Tomaševca ka Pančevu. Nakon povlačenja srpskih snaga u Pančevo, protiv tog mesta bi usledio koncentrični napad svih mađarskih snaga u Banatu. Istovremeno sa ovim operacijama mađarske jedinice u Bačkoj takođe je trebalo da napadnu na nekoliko mesta kako bi privukle pažnju branilaca.
   Mađarske jedinice su se 11. decembra našle na polaznim tačkama, a napad je trebalo da započne sutradan. Pukovnik Damjanić je trebalo da deo svojih snaga ostavi pod komandom potpukovnika Maderšpaha radi obezbeđenja Vršca i Bele Crkve, a da u Vršcu sakupi udarnu grupu od dva bataljona pešadije, tri eskadrona konjice i osam topova. Sa ovim snagama je zatim preko Uljme i Nikolinaca trebalo da pođe ka Karlovcu, potisne odatle srpske snage i nastavi prema Alibunaru. Tu je trebalo da se spoji sa jedinicama majora Gergelja pristiglim iz Velikog Bečkereka preko Sarče i Zičidorfa (Plandišta). Nakon osvajanja alibunarskog logora, Damjanićeve trupe je 13. decembra trebalo da nastave preko Ilandže i Jarkovca ka Tomaševcu i da napadnu tamošnje srpske položaje s leđa.
   Grupa pod komandom majora Gergelja, jačine dva bataljona pešadije, dva eskadrona konjice i četiri topa, trebalo je da 11. decembra stigne do Zičidorfa i narednog dana nastavi preko Sentjanoša (Barica) ka Alibunaru, gde bi trebalo da veže branioce kako ne bi poslali pomoć u Karlovac, a posle u sadejstvu sa Damjanićevim trupama da osvoji alibunarski logor.
   Od preostalih jedinica velikobečkerečkog korpusa nekoliko detašmana je određeno kao obezbeđenje obale Tise od Perleza do Novog Bečeja. Ostale jedinice, ukupne jačine pet bataljona pešadije, osam eskadrona konjice i 26 topova, razvrstane su u dve grupacije, koje je trebalo da 12. decembra pođu iz Velikog Bečkereka i posednu Ernestovac odnosno Žigmondfalvu. Sutradan je trebalo da se obe grupe postave u borbeni poredak, na topomet pred tomaševačkim mostobranom, i tu sačekaju Damjanićev napad.
   Operacija je počela još 10. decembra uveče, kada su Gergeljeve jedinice, pristigle iz Velikog Bečkereka, osvojile Zičidorf i potisnule odatle srpske snage, koje su pobegle ka Alibunaru, ostavivši za sobom tri topa.
   Damjanićeve trupe su u podne 12. decembra stigle pred Karlovac i odmah započele napad na šanac. Branioci, bataljon Nemačko-banatske regimente pod komandom poručnika Jefte Barajića, dočekali su ih kartečom, ali nisu uspeli da slome njihov juriš. Napadači su upali u šanac i posle borbe prsa u prsa naterali branioce na povlačenje, a onda ih pratili u samo selo. Nakon dva sata krvave borbe, branioci su se dali u bekstvo ka Alibunaru. Na poprištu je ostalo sedam oficira i 300 vojnika. (Dobar deo njih je ubijen pošto se predao.) Prema Olčvariju, mađarski gubici su iznosili deset mrtvih i 25 ranjenih, a Petrov tvrdi da je u ovim borbama Damjanić izgubio 300 vojnika.
   Major Gergelj je u međuvremenu sa svojim trupama stigao pred Alibunar i napao tamošnji logor, koji su branila tri bataljona petrovaradinskih graničara i neodređen broj dobrovoljaca iz Srbije sa 16 topova. Komandovao im je kapetan Joanović. Branioci su potisnuli Gergeljev napad, pa je on ostao u defanzivi dok se iz pravca Karlovca nisu pojavile Damjanićeve jedinice. Nakon pada Karlovca među braniteljima Alibunara je zavladao strah od toga da će biti odsečeni i opkoljeni, pa su brzo bez otpora pobegli ka Pančevu. Gonila su ih dva eskadrona husara, koji su posekli još 100-200 ljudi, osvojili dva topa, nekoliko merzera, trenova i dosta pušaka. Alibunar su Mađari zapalili. Njihove trupe su prenoćile na otvorenom i narednog dana pošle preko Ilandže ka Jarkovcu.
   Prema planu, jedinice iz Velikog Bečkereka došle su uveče 13. decembra preko Ernestovca i Žigmondfalve pred tomaševački mostobran i postavile se ispred njega u polukrug. Međutim, Damjanić je svoje jedinice pokrenuo iz Alibunara tek 13. decembra, pa je u Jarkovac stigao tek oko 4 sata posle podne. Ceneći da je napad na Tomaševac tog dana neizvodljiv, Damjanić je svoje vojnike smestio u selo, a sam je prešao u Botoš da se sa Kišom dogovori o detaljima napada na Tomaše vac.
   U međuvremenu su se ostaci razbijenih jedinica srpske vojske iz Karlovca i Alibunara sakupili 13. decembra posle podne u Nojdorfu (Novom Selu). Komandu nad njima je preuzeo lično Stevan Šupljikac. Šupljikac je procenio da se Knićanin, bude li napadnut sa tri strane, neće moći održati. Zato je odlučio da isprazni Tomaševac i da Knićanina pozove sebi. Na taj način bi srpska vojska, narasla na 10.000 ljudi i 20 topova, mogla iznenaditi Damjanića, koji je raspolagao sa jedva 4.000 ljudi i dve baterije topova.
   Jarkovčani su mađarske vojnike dočekali vrlo predusretljivo. Vojnike su častili vinom i rakijom. Ljubaznost i prijateljstvo Jarkovčana počeli su da postaju sumnjivi nekim oficirima budući da su vojnici dobijali vina i rakije koliko god su mogli popiti. Kada se Damjanić vratio, zapovedio je da se vojnici ne razmeštaju po kućama, nego da svaka četa ostane na otvorenom, ispred kuće u kojoj je smešten i njihov kapetan. Topovi, tren sa municijom i prtljažna kola smešteni su na glavni trg, u blizini crkve. Jedan detašman je određen da obezbeđuje prelaz preko kanala u Margitici, ali most kod Jarkovca mađarska vojska nije zaposela.
   Šupljikac je 13. decembra u 4 sata posle podne pokrenuo svoju vojsku iz Novog Sela preko Padine ka Samošu kako bi se tamo spojila sa Knićaninovom. Do Samoša je vojska stigla pre ponoći. Knićanin je iz Tomaševca pošao uveče u 7-8 sati ostavivši na mostobranu sto ljudi i dva topa. Nakon što je u Samošu koncentrisao svoje jedinice, Šupljikac je izdao naređenje za prepad na Jarkovac.
   Kapetan Petar Joanović je sa jednom četom petrovaradinskih graničara trebalo da posedne šumarak između Jarkovca i Margitice, a sa drugom četom petrovaradinskih graničara i pola čete jarkovačke narodne garde (pod narodnim poručnikom Pavlom Putnikom) trebalo da okrene prema Jarkovcu i neprimetno posedne deo sela ka kanalu. Putnik je sa odredom lovaca trebalo da nastavi dalje do mosta na Brzavi.
   Natporučnik Lazić je sa dve čete nemačko-banatskih graničara trebalo da zaobiđe neprijateljsko desno krilo, takođe okupira severnu stranu sela, do mosta, i da ga zaposedne, kako bi onemogućio da se neprijatelj probije iz sela i spase topove.
   Glavne srpske snage razvile su se u front južno od Jarkovca. Prethodnicu su činili Srbijanci u streljačkom stroju, a prvi bojni red pod Knićaninom bio je sastavljen od Trećeg i Četvrtog bataljona Nemačko- banatske regimente. Drugi bojni red su činila dva ilirsko-banatska bataljona, dok su tri petrovaradinska graničarska bataljona pod komandom Mihaila Joanovića ostala u rezervi. Ona je postavljena na uzvišenje iza puta Jarkovac-Tomaševac kako bi u slučaju neuspeha zaustavila eventualni mađarski protivnapad i pokrila povlačenje svojih saboraca.
   Srpski napad je započeo u tri sata noću. Knićaninov prvi red se u najvećem mraku obrušio na mađarske predstraže i sa njima zajedno upao u selo. U mađarskim jedinicama je zavladao haos. Stanovnici Jarkovca su se pridružili napadačima, i sa tavana, prozora i svakog uzvišenog mesta pucali na mađarske jedinice, koje su se pokušavale okupiti. „Iz crkve, sa tavana kuća, odasvud i u svim pravcima fijukali su meci”, zapisao je jedan očevidac. Naročito su bili zbunjeni konjanici, koji nikako nisu mogli naći zaklon. Dvadeset konja se otelo i odjezdilo među napadače.
   Oko pola sata je trajala strašna borba prsa u prsa, handžarima i bajonetima. Lajningen je sa svoje tri čete počeo da potiskuje napadače iz tri ulice. Obavešteni da se šest topova na glavnom trgu ne može probiti preko mosta, kapetani Cilić, Feldvari, Ašerman i Lajningen stali su nagovarati svoje vojnike na akciju, ali su ovi bili obeshrabreni. Napadači su polako zaposedali kuće na obe strane puta koji je vodio ka mostu i odsecali odstupnicu mađarskim snagama.
   Damjanić se za to vreme sa nešto više od bataljona pešadije i četiri topa probio iz sela preko mosta na Brzavi. Tu je konsolidovao svoje jedinice i odmah ih poveo nazad u selo. Vojnici su morali gaziti preko kanala pošto je most tada već bio u srpskim rukama. Po povratku honveda, vođena je borba za svaku kuću. Mađarski vojnici su bili nemilosrdni prema protivniku – svako ko je imao oružje u ruci odmah je ubijan. Pošto je na njih pucano i sa crkvenog tornja, honvedi su spalili i jarkovačku crkvu. Damjanićevi vojnici su napali na prvi srpski bojni red i potisnuli ga iz sela. Drugi srpski bojni red se odmah dao u bekstvo, sa izuzetkom bataljona pod komandom natporučnika Vikentija Basarabića.
   Pošto su čuli kako se bitka udaljava od centra sela, Lajningen i njegove kolege odustali su od ideje forsiranja mosta i nakon nekoliko plotuna karteča pokrenuli topove ka istočnom izlazu iz sela. Topove je sa dve strane zaklanjala pešadija poređana u dva gusta reda. Uprkos žestokoj vatri, mađarske jedinice su uspele da se probiju do istočne ivice sela. Tu su ih zaustavile srpske jedinice koje su na njih pucale iz jarka. Honvedi su jurišem zaposeli jarak i izbacili odatle napadače, koji su se dali u bekstvo prema Dobrici. Lajningen i kolege takođe su izvukli svoje jedinice na oko 500 koraka van sela i doveli ih u red. Dve čete su poslali da zaposednu jarkovačke vinograde, uzvišeni teren koji se pružao na 800- 1.000 koraka pred njima.
   Na severnoj strani sela honvedi su krenuli protiv srpskih jedinica na mostu i oko njega. Istovremeno su ih napale i mađarske snage sa druge strane Brzave, koje su se ranije probile iz sela. Pomislivši da je mađarskoj vojsci pristigla pomoć, napadači su se i sa ovog položaja počeli masovno povlačiti. U nedostatku konjice gonila ih je samo pešadija. Na mađarskom levom krilu honvedi su takođe naneli velike gubitke srpskim snagama koje su se povlačile iz Jarkovca. Kada se razdanilo, Damjanićeve snage su se nalazile na južnoj strani sela, spremne za borbu, a naspram njih je bila srpska rezerva.
   Srpske jedinice koje su napale Jarkovac povukle su se preko Samoša ka Padini. Usput im se pridružio i kapetan Petar Joanović sa četom koja je držala šumarak između Jarkovca i Margitice. Natporučnik Lazić, koji je Jarkovac napao sa zapada, pridružio im se sa svoje dve čete tek u Padini. Šupljikčevu vojsku u povlačenju gonile su dva eskadrona husara. Kada su se Srbi povukli, Damjanić je sakupio svoju vojsku i dao joj odmor do podneva. Mađari su spalili i opljačkali Jarkovac.
   Značajna neslaganja oko gubitaka dveju strana postoje i u vezi sa ovom bitkom. Olčvari tvrdi da je mađarska vojska u ovoj bici imala 30 mrtvih i 120 ranjenih, a da je palo 350 srpskih vojnika i 150 jarkovačkih civila, i procenjuje da je srpska strana imala još toliko ranjenih, i tako su ukupni srpski gubici dostigli oko hiljadu ljudi. Petrov tvrdi da su u jarkovačkoj bici Mađari imali oko 400, a Srbi preko 80 mrtvih.
   U zoru 14. decembra, pošto je primio Damjanićevo obaveštenje da su ga napale snažne srpske snage, Erne Kiš je deo svoje vojske je pod komandom potpukovnika Apela poslao protiv tomaševačkog mostobrana, ali je naredio da on bude osvojen bez pucnjave. Apelove jedinice su u cik zore upale u mostobran, ali su ga našle napuštenog, a most na Tamišu je bio demontiran. Iznenađujuće je da su mađarske jedinice saznale za Knićaninovo povlačenje i demontiranje mosta tek kada su „osvojile” mostobran, iako su bili razmeštene u njegovoj blizini. Mađarske jedinice su potom ušle u Tomaševac, koji je spaljen do temelja.

   IZVOR: VOJNA GRANICA U BANATU I BANATSKI MILITARI u 18. I 19. VEKU, tematski zbornik, NOVI SAD, 2014.

   Priredio: Vojislav Ananić

   Odgovori

3. 10. april 2017. u 14:11

   vojislav ananić

   Živan Vijatov
   SVAKODNEVNI ŽIVOT BANATSKIH MILITARA OD 1718. GODINE

   Svakodnevni život u zavojničenim selima jeste bio pod uticajem vojnih vlasti, ali se zbog toga dotadašnji način života u velikim familijama, zasnovan na principima zadružnog života, nije bitno promenio. Zadružni način života vojne vlasti su podržavale i dodeljivale porodicama po dva grunta placa, jedan do drugog, za izgradnju kuća i drugih objekata. Srazmerno veličini i brojnosti članova familije, dodeljivani su joj zemljište za obradu, pašnjaci i livade (i do pet sesija). Jedna sesija sastojala se od 24 jutra oranice, 6 jutara livade, 3 jutra pašnjaka i jedno jutro okućnice. Manje porodice dobijale su polovinu, pa i četvrtinu sesije. Ovakva darežljivost autrijskih vlasti nije bila bez razloga jer se njome oslobađala nekih obaveza. Odlaskom vojnog obveznika na granicu ili pak u neki vojni pohod, familija je preuzimala obavezu da se stara o njegovoj ženi i deci, što joj je država rado prepuštala. Bečki dvor je u Srbima imao jeftinu i dobru vojsku ali i dobre saveznike u borbi protiv uticaja ugarskih posednika i njihovih zahteva za vraćanje poseda u oslobođenom Banatu, što je sve uticalo da se Banat proglasi krunskim dobrom austrijskog dvora. Srbi su ustupke dobijene od bečkog dvora smatrali privilegijama, a dozvolu držanja oružja i delovanja pravoslavne crkve videli kao oblik slobode u okolnostima ondašnjeg vremena. Na život militara uticali su državni i vojni organi, a takođe, i različite nacionalne grupe koje su sa njima živele u istoj sredini ili u susednim selima, radeći iste poslove, a to su bili: Nemci, Rumuni, Slovaci, kasnije i Mađari i dr.
   Taj uticaj se osećao u svim segmentima života: u upotrebi termina za različite predmete ili pojave, u načinu života i obradi zemlje, ukratko: u celokupnom životu.
   Poseban uticaj dolazio je od zanatlijskog staleža, naročito od zanatlija kojih među Srbima nije bilo ili su živeli samo po gradovima. Vrhunac tog uticaja je bio kada su kalfe, majstorski pomoćnici, pre polaganja majstorskog ispita morali izvesno vreme da provedu radeći kod drugih majstora u zemlji ili inostranstvu, što je bilo poznato kao kalfenski frent. Kada bi se vratili sa potvrdama, esnaf im ih je priznavao, a posle ispita davao majstorsko pismo, za samostalno obavljanje zanatske delatnosti. U svom radu zanatlije su primenjivali ono što su kroz frent naučili, pa su na širokom prostoru, kako u zemlji tako i u inostranstvu, izrađivali iste ili slične zanatske proizvode.

   Naselja i kuće

   Zavojničena stara sela pripadala su razbijenom tipu naselja, a odlikovala su se malim brojem razbacanih kuća, pa ih je trebalo preurediti za onovremeni izgled: prave uzdužne i poprečne sokake – ulice. Dobijeni su blokovi čija je veličina zavisila od veličine grunta – placa, a iznosila je 40 metara širine i 120 metara dužine. Zavisno od terena, u bloku se moglo nalaziti 10 – 20 gruntova, s tim što je jedna polovina placeva izlazila u jednom sokaku a druga u drugom, tako da su im se dvorišta sučeljavala.
   Kuća je na gruntu postavljana uzduž, pored desne strane grunta – brazde, dok je sa leve strane za jedan hvat unutar grunta, morao biti prazan prostor. Sve ove mere, preduzete pri planiranju blokova u okviru naselja i kuća u okviru njih, imale su za cilj zaštitu od požara, s obzirom na materijal kojim su pokrivane.
   Veličine kuća prema spoljnim merama iznosila je 8 do 10 hvati dužine uz desnu brazdu grunta i 3, 5, do 4, 5 hvata širine.
   Neke kuće građene su tako što je unutar njih nasipana zemlja, da bi im se stambeni prostor podigao na viši nivo u odnosu na tlo, pa se u kuću ulazilo preko 3 do 4 basamka – štigne (stepenice). Drugima je ulaz u kuću bio na nivou tla, dok su treće ukopavane pa se preko stepenica ulazilo u sobu. Većina graničarskih kuća nabijana je od zemlje, između slojeva stavljana je trska, radi čvrstoće zidova, a na mestima gde će se proseći prozori i vrata stavljene su noseće grede, da se ne bi obrušavali zidovi iznad njih. Preko nabijenih zidova stavljano je sleme, koje je na početku bilo samo grubo otesano stablo odgovarajuće dužine, preko koga su stavljane gredice, a preko njih trska pokrivana blatom. Sleme i gredice, kao i trska preko njih, činili su tavanicu sobe, vidno istaknutu. Kasnija gradnja ove elemente prebacuje na tavan, tako da je tavanica u prostoriji ravna. Građa krova – rogovi, pajante činila su grubo otesana stabla, da bi ih kasnije zamenila tesana građa. Trska je bila osnovni građevinski materijal za pokrivanje kuće, odnosno izradu krova, a bočne strane krova, zabati, zatvoreni su trskom, oblepljeni blatom ili neobrađenim daskama. Ovakvi zabati bili su lako zapaljivi, pa su nosili nemački naziv fajer maori, što bi značilo – vatreni zidovi. Kuća je pod krovom imala dve sobe usklađene prema veličini kuće, jedna od soba bila je sa sokaka, pa se i zvala „soba sa sokaka”, a druga je bila iz avlije, pa se i zvala „soba iz avlije”, između njih nalazila se kuhinja a ispred nje forauz – predsoblje, a celom dužinom kuće nalazio se gong – prolaz, čiji su drveni ili zidani stubovi nosili krov. Gong je mogao biti otvoren i do pola visine zazidan, zatvoren. Gong je sa sokaka bio zatvoren vratima, ispred kojih je bila ozidana niša, tako da se u njoj moglo stajati i voditi divan sa komšijom i prolaznicima, a da se ne pokisne. Kasnije su prednji i zadnji deo gonga zatvarani, pa je sa sokaka dobijana manja soba zvana „sobica” gde su spavali mlađi ukućani; najviše je korišćena za spavaću sobu mladenaca, pa se otud pevalo:
   „Da zna nana,
   Šta zna soba mala,
   Ne bi nana sobu molovala.”
   Zadnji deo gonga preziđivanjem je pretvaran u špajz – ostavu i zatvoreni ulaz na tavan. Manja domaćinstva, koja nisu imala potrebe da koriste dve sobe, zbog nedostatka materijalnih sredstava za gradnju štale, sobu iz avlije koristili su za štalu u kojoj su držali kravu i konje. Radi sigurnosti ukućana i stoke vrata od predsoblja korišćena su za prolaz, kako ukućana tako i stoke. Sobe su ukućanima služile za spavanje, u njima se boravilo za vreme hladnih meseci, a ostalo vreme se provodilo, ako ne na njivi ili na paši kod stoke, u hladovini drveta ispred kuće ili u gongu. Soba za dnevni boravak i spavanje obavezno je imala furunu zidanu od čerpića (sušeno blato pomešano sa plevom ili slamom i oblikovano u ciglu) koja je ložena iz kujne. Nameštaj u sobi bio je više nego skroman, spavalo se na ležajevima sklopljenim od dve šošice, preko kojih su stavljane deblje daske. Na daske je stavljana slamnjača punjena žitnom ili ovsenom slamom, prekrivana kudeljnim čaršavom, kasnije je slamnjača punjena ljuskama kukuruza. Jastuk je punjen boljim senom a kasnije guščijim perjem. Pokrivač zvani guber tkan je od kudeljne osnove i ovčije vune kao potke.
   Za vreme toplih noći, kada su komarci bili aktivni, da bi se moglo spavati, duž ležaja postavljena je prečka, preko koje je prebacivan retko tkan prekrivač od kudelje „lepedov”. Na sredini sobe nalazio se sto jednostavne konstrukcije, a činile su ga sklopive nogare preko kojih je stavljana ploča od grubo istesanih dasaka. Sto je bio nizak tako da se oko njega sedelo na malim stolicama na tri ili četiri noge. Za vreme toplih dana sto se iznosio u gong ili u avliju ispod drveta u hlad. U sobi su se držali još i takozvani devojački sanduci, koje su donosile udavače a u kojima su držane košulje, skute (gaće) i odevni predmeti za svečanije prilike. Svakodnevna odeća vešana je o čiviluke ili klinove udarene u zid sobe. Svetiljka u sobi pravljena je od priručnog materijala, a činili su je: crep, posuda od pečene zemlje u koju je stavljana životinjska mast i fitilj načinjen od usukane kudelje ili krpe. Svetiljka je držana „na kraj” furune, pa je taj ćošak furune bio mastan. Negde u zadnjoj četvrtini XIX veka udavače su donosile od stolara izrađene krevete i ormane – komode sa tri velike fijoke gde su držani odevni predmeti. Orman je u sobi stajao između dva pendžera, ispod ikone zavetnog sveca. Orman je bio prekriven izvezenim komadom platna.

   Kuhinja

   Kuhinja se nalazila između dve sobe ili sobe i štale, od predsoblja je bila odvojena zidom koji je u sredini imao vrata, a pored njih dva manja prozora.
   Iznad zidova kuhinje, u polukrugu prema zidu iz predsoblja, zidan je odžak koji je završavan velikim dimnjakom iznad krova kuće. Ovakav odžak služio je da se loženjem peći, na dimu i velikoj promaji, suše meso i slanina tokom zime. Tako je obezbeđivana hrana za obavljanje poljskih radova.
   Kroz vrata na furuni ubacivan je ogrev, najčešće trska, slama i drugi suvi otpaci, tuluzina – kukuruzovina, kada je bilo više kukuruza.
   U banku ispred peći građena je šupljina zvana „pećurak”, a služila je za odlaganje i hlađenje pepela izvađenog iz furune, da se njegovim iznošenjem u avliju ne bi izazvao požar. Banak je na jednom kraju bio proširen i služio je kao ognjište na kome se kuvala hrana u većim zemljanim loncima, loncima livenim od sirovog gvožđa, naročito manjim i većim šerpama koje su zvane „kastrole”; za pečenje mesa i testa služile su tepsije izrađene od bakarnog lima, najčešće okrugle, a peklo se u zagrejanoj furuni. Posude za kuvanje postavljane su na tronožni gvozdeni nosač (sadžak), ispod koga je ložena vatra, a kao ogrev korišćeni su: drvo, odnosno sitniji otpaci – granje, koje se moglo rukama lomiti i stavljati pod sadžak, tuluzina, šapurina, čapurje, a neretko i suva goveđa balega.
   U porodicama koje su se bavile čuvanjem stoke (bele marve) i na pojilima – gde se stoka duže zadržavala, ostajalo je dosta balege; posle sušenja na suncu, govedari su je sakupljali i koristili za loženje. Tokom proleća, na poljima gde je zasejana pšenica, sakupljano je korenje kukuruza, otresano od zemlje i korišćeno kao ogrev ispod sadžaka ili furune. Osim sudova za kuvanje i pečenje korišćeni su i sudovi iz kojih se jela hrana (po obliku bile su to činijice i tanjiri) izrađeni od gline, gleđisani i ukrašeni biljnim motivima u raznim bojama. Od pribora za jelo najviše je korišćena kašika, prvo drvena a potom i limena, noževa je bilo ali malo, dok su muškarci koristili britve.
   Britva kao svakodnevna korisna alatka imala je značaj talismana. Prilikom prolaska pored raskršća (ili preko njega), mesta gde se prema narodnom verovanju sakupljaju demonske sile koje mogu prolazniku naneti neko zlo, naročito je dobro imati pri sebi britvu crnih korica.

   Hrana

   Kada govorimo o hrani ne možemo mimoići hleb, namirnicu proizvedenu od brašna žitarica, dobijenog drobljenjem u stupi, žrvnju, mlevenjem u vodenici, suvači, vetrenjači, mlinu, zamešenog vodom, uz dodatak kvasca, soli i ispečenom ispod sača ili u furuni. Kao takav tri puta na dan bi se našao na stolu a da se nikom nije dojeo. Zbog ovakvog značaja u ishrani hleb je dobio mesto i primenu u različitim obredima koji prate čoveka celog života, pa i posle smrti. Kada dete prohoda, za tu priliku mesi se „postupanica”, to je pogača zamešena od brašna narvenog mašću, umešena sa vodom uz dodatak mleka i soli, po pečenju premazuje se medom i deli deci. Prilikom pričešćivanja dece, posle velikog posta, mesi se pogača od kiselog testa i u crkvi deli deci, da se posle primljenog pričešća založe. Posle smrti nekog od ukućana, prilikom izlaska sutradan na pogreb, potom na nedelju dana, na pola godine i godinu dana, nosi se pokojniku kolač, koji se ubraja u parnog polaznika onih koji odlaze na groblje. Ovaj ritual darivanja hleba umrlom nije završen, već svake godine o Mitrovskim zadušnicama, tokom jutra, od kiselog testa mese se hlepčići- paskurice, u onolikom broju koliko je mrtvih zabeleženo u čitulji. Posle paljenja odgovarajućeg broja svećica i kađenja, deca su paskurice raznoslila rodbini i po komšiluku. Upotreba hleba – kolača u svečanim prilikama je neizostavna: o Božiću su mešeni: kolač čija je gornja strana ukrašavana figurama izrađenim od testa, koje predstavljaju životinje i biljke od kojih domaćinstvo živi; drugi kolač je zdravlje, u obliku jednokrakog krsta; treći kolač je pogača, koja predstavlja njivu. Božićni kolač se reže posle ručka, to rade dva brata ili otac i sin, tako što se kolač pridržava na lepo ukrašenom peškiru, preseče u obliku krsta, zaliva vinom, celiva uz ponavljanje reči molitve: „U ime Oca, Sina i Duha svetoga.” To se ponovi tri puta i toliko se puta kolač obrne, na kraju se prelomi da bi se preuzela ruža sa vrha kolača – onaj od učesnika koji je preuzme biće u toj godini orač. Običaj je nalagao da se drugog dana Božića i Uskrsa kumu nosi kolač, brat nosi kolač udatoj sestri, a nosio se i čobaninu. Ishrana se u toku godine menjala zavisno od godišnjeg doba, smenjivanja posta i poljskih radova. Period od proleća do jeseni karakteriše veća potrošnja kuvanog povrća sa mesom, dok je manje zastupljeno pečeno meso.
   Posebno je cenjen kuvani kupus sa ovčijim mesom, supa od kuvanog živinskog mesa, posebno ćurećeg, s kuvanim krompirom i raznim sosevima, zeleni pasulj -boranija, krompir čorbe i dr. Od salata najzastupljenija je zelena salata i krastavci, koji su soljeni, nalivani vodom uz dodatak mirođije i ukiseljeni na suncu. Kao začini korišćeni su: peršun, paškanat, šargarepa, beli i crveni luk, paprika i dr. Kada bi mlad kukuruz dospeo, krajem leta, rado je korišćen u ishrani u kuvanom stanju. U letnjim mesecima bila su zastupljena jela od testa: paradajz čorbe s rezancima, kuvani valjušci, rezanci sa krompirom, sirom i pekmezom. Kolači su spremani od tegljenog testa, nadevenog pristiglim voćem (višnje, trešnje, šljive, grožđe), s tim nadevima pravljena je i štrudla, kao i skoverce – palačinke, koje su mogle biti prazne ili punjene pekmezom.
   Za ishranu u zimskim mesecima korišćeno je zrelo i konzervirano povrće.
   Krompir i sve vrste korenastog povrća čuvani su tokom zime u trapovima, kasnije u podrumima. Kupus je bio kiseljen (sitno rezan ili u obliku čitavih glavica) soljenjem i slaganjem u bure, korišćen je kao salata, kuvan, pržen sa crnim lukom i svinjskim mesom, a potom kuvan (sarma). Zelena paprika u slanoj vodi i sirćetu – turšiji ostavljana je za zimu i jela se kao salata uz razna jela. Sličnu sudbinu imalo je i zrelo grožđe, koje je za zimu i dugi post stavljano u turšiju ili su se grozdovi na lozi – evenki sušili, a najviše se zavijalo u tegljenom testu, kao kolač. Umesto sušenog grožđa najčešće se koristila rendana bela ludaja (bundeva) i pravio poznati kolač – ludajnica, a, neretko, kriške bele ludaje pečene su u furuni i često korišćene u zimskoj ishrani. Jedno od omiljenih zimskih jela bili su tašci, pravljeni od slatkog tegljenog testa punjenog sirom ili pekmezom koje je u vodi kuvano. Slani su prelivani tankom zaprškom, a slatki posipani šećerom. Jeli su se i rezanci pravljeni od slatkog testa s jajima: kuvani su i proceđeni, a zatim im je dodavan sir ili mleveni mak kuvan u mleku.
   Tokom poljskih radova na njivi hrana je bila jednolična i jednostavna i sastojala se od hleba i suve slanine, koja se mogla malo ispeći na vatri zapaljenoj ostacima stabljika kukuruza ili nekih drugih žitarica, onim što se na njivi moglo zateći. Pored hleba i slanine zastupljeni su sir i kiselo mleko, ali tu je bio obavezan crni i beli luk i paprika.

   Meso i riba

   Meso u ishrani, sem za vreme posta, zastupljeno je tokom cele godine jer se u kući gajila živina: kokoške, patke, guske, ćurke. Živinsko meso najčešće se kuvalo, spremana je supa i jeo se rinflajš (kuvano meso sa kuvanim krompirom i sosem, šargarepom).
   Osim što se kuvalo, meso se i peklo, a posebno mesto imalo je pečeno ćureće i guščije meso, kao i pačije.
   Tokom leta i jeseni, u skladu s mogućnostima, hranjene su svinje, da bi se obezbedila slanina, mast i meso. Slanina je prvo soljena, a potom sušena na dimu i promaji. Korišćena je za jelo tokom cele godine. Od jednog dela slanine dobijana je mast koja je služila kao zaprška za zamašćivanje jela i čvarci, koji su se tokom zime jeli sa kiselim kupusom ili kuvanim kukuruznim brašnom – kuljom. Osim masti, za vreme velikih postova i pojedinačnih posnih dana za zapršku je korišćen zejtin, koji se u seoskim uslovima proizvodio od semena repice i ludaje, u olajnicama.
   Svinjsko meso je stavljano u salamuru a posle šest nedelja u odžake, da se na dimu i promaji osuši, pa se kao suvo moglo koristiti tokom cele godine, naročito svinjske plećke i šunke. Preostali delovi korišćeni su za kuvanje jela, najčešće paprikaša.
   Od sitnog mesa pravljene su takozvane crne kobasice, koje su sušene zajedno sa mesom i trošene tokom zime. Od iznutrica koje su kuvane pravljene su takozvane bele kobasice i švargle, sve se jelo dok je bilo još sveže, a moglo se i prosušiti za kasniju upotrebu.
   Žitelji sela pored reka rado su za ishranu koristili ribu, kuvanu ili prženu, naročito za vreme velikih postova. Neke vrste riba su posle soljenja sušene na suncu, a posle sušenja stavljane u platnene retke džakove i čuvane na promajnim mestima za zimsku ishranu.
   Pored živinskog i svinjskog, porodice koje su gajile ovce rado su preko cele godine jele ovčije meso, i to najčešće kuvano sa svežim kupusom, zatim sa paprikašom, a, izuzetno, i pečeno. Nedeljni i praznični ručak nije se mogao zamisliti bez kolača; slatko tegljeno testo nadevano je u letnjim mesecima pristiglim voćem: šljivama, višnjama, jabukama, grožđem, u zimskim mesecima rendanom ludajom, rendanim jabukama i grožđem sa evenke.
   Preko cele godine od kiselog kvasnog testa pravljena je štrudla, nadevena svežim ili voćem ostavljenim za zimu, a najpoznatija je bila štrudla punjena samlevenim makom kuvanim u mleku (makovnjača).
   U to vreme, male mlinove za mlevenje maka imali su trgovci u svojim dućanima; pred nedelju ili praznik žene sa činijama ili tanjirima čekale su pred dućanima da bi samlele mak. Koliko je štrudla bila popularna u banatskim selima pokazuje i jedan bećarac:
   „Pravim štrudlu frtalj kile germe, četir konja vuku je iz rerne.”

   Najčešći jelovnik:
   Ponedeljak: krompir čorba, slatka ili kisela;
   Utorak: paprikaš sa živinskim mesom, tokom zime sa suvim svinjskim rebrima;
   Sreda: čorbast beli pasulj;
   Četvrtak: supa od živinskog ili nekog drugog mesa, rinflajš i neki kolači; Petak: kiseli žuti pasulj;
   Subota: kuvana tegljena testa, nadevena najrazličitijim nadevima (voćem, makom, sirom, prženim hlebnim mrvicama- dropcem).
   Nedelja: supa sa rinflajšom i kolačima.

   Pored ovih standardnih jela spremana su i ritualna jela: pred Bogojavljanje na Krstovdan kuvale su se pihtije od suvog svinjskog mesa (papci, glave, delovi šunke, butkice).
   Pred Svetog Nikolu na dan Svete Varvare kuvalo se žito i deci se govorilo: „Varvarica vari a Nikola kusi”. To je bio odgovor zašto kuvano žito nisu mogli jesti onog dana kada je skuvano.
   Na Badnji dan za večeru je kuvana rogačica, vrsta sitnog žutog pasulja, i beli pasulj (prebranac), gust, zapečen i preliven zejtinom i crvenom paprikom, skuvan sa dosta crnog luka i zeleni.
   Osim ovih ritualnih jela, u jesen, kada je pristizao, rado je kuvan mlad kukuruz, a preko zime je često kuvan zreo kukuruz, a njegova čorba korišćena je protiv kašlja. Tokom zime, pored kukuruza u furuni je pečena bela ludaja, koja je bila omiljena. Pored nabrojanih, u toku zime za fruštuk su kuvane cicvara, mandara a od tvrdog hleba pravljena je popara.
   Od jela koja su pripremana najzastupljeniji je pasulj, pa nije slučajno što je i u pesmi opevan:
   „Jedva čekam da nedelja dođe,
   da me stomak od pasulja prođe.”

   Začini

   So, osnovni začin graničara, obezbeđivale su vojne vlasti preko četnih magacina za rezerve. Deljena je kao kamena so graničarskim porodicama – za ishranu ljudi i stoke. Manje ili veće grumenje soli udarano je pod pokrivcima maljem ili sekirom, a potom je u žrvnju usitnjivano za svakodnevnu upotrebu. Osim u žrvnju, sitnjenje je vršeno i u drvenoj stupi, u kojoj je tucana slatka i ljuta začinska crvena paprika.
   Posebno treba istaći peršun, korenastu začinsku biljku, čiji koren je obilato korišćen, kao mirisni list, svež ili sušen, zatim koren šargarepe i koren rena (za salatu i sos).
   Korišćene su i druge mirisne trave: selen – list koji je davao miris supi, potom šafran – cvetne latice su korišćene da bi supa dobila žutu boju, i za bojenje rakijskih pića, zatim mirođija i dr.
   U krizna i ratna vremena nestašice soli bile su česte, pa se taj nedostatak nadoknađivao domaćom radinošću: na pašnjacima su postojale bele mrlje zemlje bez trave, što je bila posledica visokih podzemnih voda koje su so iznosile na površinu. Zaslanjena zemlja je sakupljana, potapana u vodu – so se rastvarala, a zemlja se taložila na dno suda. Voda je nekoliko puta pretakana, da bi se se što više zemlje odstranilo, a slana voda je korišćena za najnužniju upotrebu. Jela su kiseljena takozvanim kiselicama (tokom cele godine je proizvođena kiselica od trica – mekinja, koje se potope u vodu i ostave dan dva da uskisnu, pa se uz dodatak sitnog testa, rezanaca ili valjušaka skuva čorba). Ceđenjem su se odstranjivale trice i kiselica se upotrebljavala za kuvanje kiselih jela. Kiselica je dobijana i od ljusaka – pokožice ranih šljiva zvanih „ringloze”, koje su, nedozrele, imale izuzetno kiselu ljusku. Ovome je dodavano i zeleno grožđe – greš.

   Privreda

   Od privrednih grana najzastupljenije je bilo stočarstvo (govedarstvo, ovčarstvo), a najmanje je bilo zastupljeno svinjarstvo, tek za domaću upotrebu. Govedarstvu je davan primat jer je bilo dosta pašnjaka – pustara, tako da je stoka mogla opstati na njima preko cele godine jer je staja za zimovanje stoke bilo malo, samo za krave sa teladima i ponekog konja. Poljoprivreda je, sa druge strane, davala malo hrane za zimsku ishranu stoke; to što je od nje dobijano goveda bi potrošila do Božića i jedino rešenje je bilo da se stoka otera u Pančevački rit da bi kopajući po snegu došla do obilja suve trave i tako prezimila zimu. Za to vreme vlasnici su stoku obilazili i nosili joj so, a krave koje su bile blizu teljenja dovodili su kućama. Dolaskom proleća stoka je vraćana na seoske pašnjake i tu je provodila vreme do jeseni, kad je terana po vašarima i prodavana. Stoka se na pašnjacima čuvala u čoporima, a da bi se znalo čije je koje grlo svaki vlasnik je imao svoj rovaš i žig. Telad su dobijala rovaš već prvog proleća, žig sa navršenom godinom dana (ovaj posao ritualno se obavljao na Đurđevdan, pre odlaska na pašu). Rovašenje je vršeno tako što je mladoj životinji oštrim nožem odsecan vrh uha, ili je uho samo malo zasecano ili je odsecano njegovo parče. Žig je bio od gvožđa, izrađivan kao neki znak ili su ga činili inicijali vlasnika. Žig je na vatri zagrevan i na zadnjoj nozi, butini ili sapima trajno utiskivan. Muškim životinjama, koje nisu ostavljane za priplod, odstranjivane su semene žljezde. Ovce su preko zime držane blizu kuće, ali na otvorenom, gde su i hranjene tuluzinom i pripremljenim senom. Pošto su držane na otvorenom, u pravcu duvanja vetra, građene su im evedre od trske, kojih je bilo i na pašnjacima, da bi mogle da se sklone od košave u kakvu-takvu zavetrinu. Ovce sa jagnjadima držane su i hranjene u šupama, pod slamom. Kao i goveda, o Đurđevdanu jagnjad su rovašena po ušima, a žiganje je moglo biti izvedeno samo na jednogodišnjim grlima zvanim „dvizarke”. Muškim jagnjadima, ako nisu ostavljani za priplod, odstranjivane su semene žljezde, a potom su terani na pašnjake. Za vreme zime i velikih hladnoća ovca je, zajedno sa jagnjetom, da se ne bi smrzlo, unošena u sobu i neko vreme provodila sa članovima porodice, dok ne bi, kako se tada govorilo “vreme popustilo”. Kasnije, kada su građeni veći štalski prostori i zatvorene šupe, uz bolju ishranu u toku zime, prevaziđene su ove nevolje.

   Živina

   Od živine gajile su se kokoške, ćurke, morke, guske i patke. Sva nabrojana živina preko cele godine živela je na otvorenom, napolju. Kokoške, ćurke i morke od malena su privikavane da noći provode na nekom drvetu u avliji, pa i preko zime. Ovakav način gajenja živine je opevan u pesmi:
   „Peva pet’o, na dudu jalovcu.”
   Zašto je korišćen baš dud jalovac? Zato što su se od rodnog duda dudići sakupljali za rakiju, pa se ispod njih nije mogla stvarati živinska torina.
   Da bi se iz jaja što ranije proizveli pilići, još za zimskih dana raskvocane kokoške su nasađivane (u stare korpe stavljana je slama i potreban broj jaja na kojima će kokoška ležati). Da bi se nasadu obezbedili povoljni uslovi, gnezdo sa kvočkom stavljano je ispod kreveta, gde su spavali i ostali ukućani, a kasnije je s pilićima boravila u istoj sobi.
   Preko zime je od svinja ostajala samo krmača – prasenica, u kočini ispod slame, a ako bi se u toku zime i oprasila, da se prasići ne bi smrzli, sakupljani su u krpu i unošeni u sobu gde borave i ostali ukućani; po potrebi su nošeni da sisaju i vraćani nazad u sobu. To je rađeno dokle god je bilo hladno ili, kako se govorilo, dok ne bi „odvrkli”.

   Zemljoradnja

   Graničarske porodice koje su dobile vojničko leno imale su na raspolaganju pristojnu količinu zemlje za obradu (24 jutra), međutim, kada su bile rodne godine obrađivano je i sejano onoliko žitarica koliko je bilo potrebno da se podmire samo godišnje potrebe za hranom. Ipak, bilo je i „gladnih godina” (suše i nerodne godine) kada vojne vlasti u magacinima nisu imale dovoljno rezervi. Sve ovo je posledica nekorišćenja stajnjaka za đubrenje njiva. Ono što se u domaćinstvu moglo nakupiti bacano je u jame, koje su nastale kada je vađena zemlja za naboj kuća i za druge potrebe. Dok je jedna polovina zemlje obrađivana, druga je ostavljana na odmor zvani ugor, da bi se sledeće godine ono što je izniklo zaoralo, kao zeleno đubrivo.
   Sasvim druga situacija je nastajala kada se iz štala iznosilo stajsko đubrivo i razbacivalo po njivama: uvećavali su se prinosi, pa je pored zadovoljenja sopstvenih potreba ostajalo nešto i za prodaju. Ovakvim uzgojem i stoka je postajala naprednija, a uz odabir jedinki kojim se u stočarstvu se postiže kvalitet, osim zadovoljenja sopstvenih potreba ostajalo je i za prodaju.
   U jesen se sejala pšenica, ječam, u rano proleće raž, ovas i kasnije kukuruz.
   Žitarice su sejane ručno (omaške): sejač bi u džaku ili čaršavu privezanom o vratu nosio setveno zrno, šakom bi ga zahvatao i zamahom ruke kroz prste ispuštao po oranici. Dobar sejač sejao je iz takozvane tri ruke.( Prva ruka je ispuštanje zrna desno odnosno levo od sejača, druga ruka je ispuštanje zrna ispred sejača, a treća je ispuštanje zrna levo odnosno desno od sejača, s tim da pazi da zrna padaju pored prethodnog prolaza, da ne bi ostali prazni prostori – oplazine.) Pri sejanju sejač je morao da uskladi hod sa izbacivajem semena, naime, pri svakom iskoraku i zrno se izbacivalo i tako ravnomerno rasipalo seme po oranici
   Zasejana njiva mora se branom povlačiti da bi se seme zatrpalo.
   Brana je pravljena od trnja, samonikle drvenaste biljke otporne na habanje ali pogodne za ove poslove. Strukovi trnja stavljani su jedan do drugog, vezivani između dve grede, tako da se mogla zahvatiti širina do tri metra.
   Najpogodnije vreme za setvu ozimih useva smatrana je Tomina nedelja, a krajnji rok praznik Petkovača, vreme između 19-6. do 27-14. oktobra. Otuda je postojala uzrečica: “Možeš ti žito sejati i na Božić, a šta ćeš žeti, to ćeš videti”. Pre prolećne setve, ako je bilo sakupljenog stajnjaka tokom zime, iznošen je na njive predviđene za setvu kukuruza, a posle oranja sejan je kukuruz. Setva se obavljala „pod brazdu” tako što je sejač išao za plugom i na određenim rastojanjima ubacivao zrna u brazdu, zatim bi se izorale još dve brazde i u trećoj ponovilo sejanje, sve dok se ne bi njive zasejale. Pored kukuruza zasejavano je nešto stočnih ludaja i pasulja. Prolećnom setvom sejana je i kudelja, za kojom je domaćinstvo imalo velike potrebe radi izrade odevnih predmeta i užarije.

   Odgovori

4. 10. april 2017. u 14:14

   vojislav ananić

   II

   Žetva

   Kada su žitarice sazrele, posebno pšenica, na njivu se odlazilo dok je još na stabljikama bilo rose, da bi se užadima pokošena pšenica lakše vezivala u snopove. Kosilo se kosom, kojoj je na kosištu dodavan prut čija je namena bila da posečene strukove – stabljike prikupi i nasloni na stojeće, kako bi rukovedačica mogla srpom da ih pokupi i ostavi na rašireno uže i kako bi se njihovim vezivanjem dobio snop. Kada je kosidba u toku dana bila završena, snopovi su prikupljani unakrst i vlaćem unutra bi ih stavljali u krstine. Po završetku žetve pšenica je dovožena i unošena u dvorište kuće. Zatim je u slobodnom delu dvorišta pripremano guvno za vršidbu. Priprema guvna sastojala se u tome što je čišćeno, polivano vodom i nabijano maljem, to je ponavljano nekoliko puta da bi se dobila što tvrđa podloga. Potom se na guvno nasađivao vršaj, tako što su se snopovi slagali jedan do drugog, vlaćem nagore, kako bi se dobio kružni vršaj. Preko vršaja terani su volovi ili konji koji su gaženjem istresali zrna, povremeno je vilama vršaj protresan i slama iz njega je izbacivana, sve dotle dok ne bi ostalalo zrno i pleva. Lopatama bi se ova mešavina bacala da bi vetar odstranio plevu, pritom se pevala ova pesma:
   „Daj nam, Bože, dobar vetar,
   Da nam žito tera u avliju,
   A da plevu tera iz avlije.”
   Negde polovinom XIX veka pravljena su velika rešeta pomoću kojih vejano žito, odnosno, odvajano žito od pleve. Žitarice su u nesigurnim ratnim vremenima čuvane u takozvanim žitnim jamama koje su kopane u blizini kuća tako što su od otvora proširivane, pa je izgledalo kao da su zasvođene, a loženjem slame u njima opaljivani su im zidovi. Pšenica čuvana u njima, u zavisnosti od vremena, poprimala je slabije ili jače mirise, koji ni mlevenjem nisu mogli biti odstranjeni, pa se hleb na njih osećao. Za mirnih vremena žito je čuvano na kućnom tavanu, ali izvesne rezerve nalazile su se i u vojnim magacinima, a ako je posle zime nešto preteklo, iznosilo se na pijace radi prodaje. Sazreli kukuruz je bran i odlagan u koševe ispletene od pruća, a povećavanjem prinosa pravljeni su veći smeštajni prostori, zvani ambari ili kotarke. Kukuruz je, prema potrebi, krunjen ručno, na priručnim alatkama zvanim žuljare.
   Sve vrste žitarica mlevene su u onovremenim mlinovima, u vodenicama građenim na čamcima (kerepima), kakve su mogle biti na ravničarskim rekama. Njihov rad zavisio je od količine protočne vode, pa pri malom vodostaju nisu mogle raditi.
   Vetrenjače, kako i sam naziv kazuje, mogle su raditi samo ako je bilo vetra da im pokrene krila, koja su, opet, pokretala mlinsko kamenje. Zbog ovakvih okolnosti i skupe gradnje bilo ih je malo.
   Suvače su bile brojnije jer je mlinsko kamenje pokretano volovima ili konjima, te je svako ko je hteo da melje žitarice morao da dovede svoje volove ili konje. Zato se suvača mogla koristiti preko cele godine, bez obzira na vremenske prilike. Zbog toga je po selima bilo više suvača, ali i više buke, koja je nastajala zbog trenja drvenastih delova, točkova, zupčanika i drugog, iako su podmazivani sapunom.

   Domaća radinost

   Domaća radinost zasnivala se na obradi sirovina koje su proizvedene u domaćinstvu za potrebe njenih članova. Jedna od osnovnih sirovina bila je vuna, dobijana strižom ovaca gajenih u domaćinstvu. Posle pranja i sušenja vuna je ručno raščešljavana pomoću grebena, da bi se mogla presti, pretvarati u predivo (žicu) i kao takva upotrebiti za štrikanje (pletenje) ili tkanje.
   Prelo se pomoću vretena i družilice, ali se izvesna količina vune (kudeljarka) vezivala za preslicu koju bi prelja pričvršćivala za struk i jednom rukom izvlačila po malo vune iz kudeljke, pa bi je okretanjem vretena ili družilice upredala u nit.
   Prilikom predenja, vreteno se u ruci držalo okrenuto nadole, a često je glava vretena bila otežavana nabadanjem povećeg krompira, da bi vreteno bržim okretanjem bolje upredalo vunu, da bi predivo bilo čvršće. Družlica je držana u šaci vodoravno i okretana je blagim pokretima ruke u jednu stranu, pa je tako uvrtala predivo koje je bilo mekše.
   Predivo ispredeno družlicom korišćeno je za osnovu pri tkanju ili pletenju iglicama, a štrikale su se: kape, šalovi, marame, prsluci, štrikovi, kecelje, čarape, rukavice. Predivo ispredeno družlicom korišćeno je kao potka i za izradu čarapa, natikača. Kudelja je gajena kao tekstilna biljka, pa je posle sazrevanja u vodi topljena; posle izvesnog vremena prana je i sušena, a potom je nabijana na drvene trlice (odvajano je vlakno od pozdere). Očišćena vlakna – povesma su češljana grebenima da bi se lakše prela. Korišćenjem takozvane „švapske preslice”, čije se vreteno brže okretalo pomoću točka i papučice koja je nogom pritiskana, dobijano je predivo od kudelje koje se najviše koristilo za osnovu pri tkanju. Tkanje je složeniji posao u odnosu na štrikanje, zahteva više znanja i vremena, pa su starije žene tkale, dok su mlađe žene i devojke više štrikale.
   (Početak rada na tkanju je uređenje osnove, bilo da se radi o vuni ili kudelji, a to se radi ukrštanjem žica, kako bi se pri pri tkanju zatvarala potka.) Žice osnove su se ukrštale na velikom vratilu tako što su na jednom od krila vratila bila postavljena dva klina na udaljenosti od dvadesetak centimetara i oko njih je žica uvijana u obliku osmice. Jedan klin nalazio se na donjoj strani vratila i za njega se kačila pređa, a istim putem predivo je vraćano do gornjih klinova, sve dok se ne namota. Potom bi se predivo skidalo sa vratila a na mesto gornjih klinova uvlačili bi se cepci, kako bi se zadržao odnos između gornjih i donjih žica. Skinuto predivo – osnova sa vratila čvrsto bi se namotavala na jedno od razbojskih vratila. Potom bi osnovu uvodili u jedan par niti, s tim što bi polovinu osnove (gornju) uvodili u jednu, a drugu (donju) u drugu nit. Potom bi žice osnove bile provučene kroz brdo smešteno u brdilu, da bi na kraju bile povezane za drugo razbojsko vratilo.
   Pomoću podnožnika (papučica) ispod razboja niti su pomerane gore – dole, time je bilo moguće čunkom provlačiti potku, između gornjih i donjih žica osnove, kao i zatvaranje potke; pokretanjem brdila napred-nazad potka je sabijana u tkanini. Ponavljanjem ovih pokreta narastala je tkanina, tkalja je otpuštala vratilo sa osnovom, zatezala vratilo s tkanjem i nastavljala da tka.
   Jednim parom niti tkano je: sukno, pamučno, laneno i kudeljno platno, kao i dr.
   Tkano sukno, belo ili smeđe, da bi bilo za upotrebu, moralo je biti u radionicama – valjarama uvaljano – sčesnuto. Prema nameni, sukno je moglo biti više ili manje uvaljano, više uvaljano je bilo češće i deblje, a manje – mekše i tanje.
   Ako je u domaćinstvu bilo potrebe za čvršćom i jačom kudeljnim tkaninom, osnova je uvođena u dva para niti.
   Kudeljno vlakno namenjeno za izradu odevnih predmeta, krevetnine i drugih potrepština u domaćinstvu, dobijano je tako što je grebenima duže češljano kako bi se dobilo duže i mekše vlakno. Predivo dobijeno od ovako obrađene kudelje je pomoću motovila smotavano u povesmo, pa, prema potrebi, bojeno odgovarajućom bojom ili je više puta kvašeno i izlagano suncu da bi što više izbledelo.

   Odevanje

   Odeću delimo na mušku, žensku, letnju, zimsku i prelaznu. Odeća do tela nošena je preko cele godine: košulja i gaće.
   Muška letnja odeća sastojala se iz sledećih delova: glava je pokrivana šeširom izrađenim od slame, zvanim slamskim, ili filcanim zvanim guberaš, ili filcanim koji je bio izrađen prema gradskom modelu. Svi su izrađeni na zanatski način u šeširdžijskim radionicama i kupovani su po vašarima. Košulja je bila krojena od pamučnog, lanenog ili kudeljnoig platna, šivena ručno, kasnije i mašinom. Dužina joj je bila ispod struka, sa širokim rukavima, završenim zaponkom i zakopčavanjem oko zgloba šake, bez kragne, sa manjim prorezom na grudima i zakopčavanjem ispod grla. Kasnije je košulji dodavana kragna.
   Gaće su šivene od lanenog ili kudeljnog platna, širokih nogavica, da li u šali ili zbilji pričalo se o gaćama šivenim „od šest pola”, a da su bećari nosili gaće širokih nogavica do dvanaest pola. Oko struka gaće su sabirane i vezivane svitnjakom provučenim kroz ovenjaču.
   Noge od kolena i stopala umotavani su u obojke, izatkane od crvenog prediva, od simetrično raspoređenih žica crne i žute boje.
   Obuću su činili opanci zvani sabranci, izrađeni u domaćinstvu od sirove svinjske ili goveđe kože. Kaišima su sabirani oko stopala i preko njih, potom vezivani oko noge.
   Kasnije su nošeni zatvoreni opanci izrađeni od učinjene goveđe kože, koje su izrađivali majstori opančari; kupovani su po vašarima.
   U prelaznom periodu, u vreme hladniji jutara i večeri, nošena je toplija odeća, u prvom redu sukneni prsluk bez rukava, na zakopčavanje, dužine preko struka. Za takvo vreme nošen je haljetak zvani doroc, koji je šiven od sukna; bio je kraćih rukava, bez kragne, dužine do ispod kolena, ali se nije zakopčavao. Da pri radu ne bi smetao – oko struka je pritezan kaišem, a ako nije bilo kaiša – dobro je bilo i uže.
   Za hladnijeg vremena, ispod suknenog prsluka nošena je košuljanka, šivena od kupovnog debljeg platna sive boje, s rukavima, kragnom oko vrata, dužine preko struka, umnogome slična košulji. Mlađima je šivena od materijala u boji i sa šarama, pa je nošena i u svečanijim prilikama. Zimska odeća šivena je od belog i smeđeg sukna, kao i od plavičaste i smeđe čoje.
   Odevni predmet zvani rekla šiven je od smeđeg sukna, s rukavima i kragnom oko vrata, dužine preko struka. Rekla je zakopčavana celom dužinom s prednje strane.
   Suknene čakšire šivene su od smeđeg sukna, a mladima su šivene i od belog sukna, sa izvezenim biljnim motivima na prednjem delu nogavica i po šavu sa strane; ovakve čakšire nošene su i u svečanijim prilikama.
   Pored obojaka nošene su i vunene štrikane čarape, dužine do ispod kolena, ali i kraće, do listova, preko nogavica čakšira.
   Opanci na nogama bili su neizostavni, ali je po kući poneko nosio i klompe, drvenu obuću izdeljanu od drveta vrbe ili topole.
   Za vreme hladnijih zimskih dana ili kada se kretalo na put, nošena je suknena „debela aljina-burka”. Za razliku od obične suknene aljine, burka je bila postavljena ovčijom kožom od šišane kratke dlake, a rukavi su postavljani tanjim materijalom.
   Odelo za svečane prilike šiveno je je prema kroju suknenog, ali od crne, smeđe ili plavičaste čoje, a na nogama su nošene čizme krutih sara. Za kišnih vremena, zaštite radi, šivene su od belog i smeđeg sukna kabanice. Šivene su sa rukavima i bez njih, na leđima je dodavan jedan komad četvrtastog sukna i, prema potrebi, vezivanjem njegovih krajeva, dobijala bi se kapuljača za zaštitu glave. Dužina kabanice bila je do listova, ali se nije zakopčavala, sem kopčom na grudima, da pri hodu ne bi spadala sa ramena.
   Pastiri su vezivali jedan od rukava i u njemu nosili dnevni obrok: hleb, slaninu, luk i dr.
   Zanatlije koje su šile sukno zvale su se abadžije.
   Pored suknene i čojane odeće, zimi je nošena odeća od učinjene ovčije kože koju su šile ćurčije.
   Glava je pokrivana kapom (šubarom) sašivenom od jagneće kože, kupastog oblika, sa vrhom savijenim na stranu ili napred, sa jednim ili dva nabora. Stariji su nosili kape od jednobojnog krzna, a mlađi i deca šarene ili bele.
   Gornji deo odeće od kože činili su prsluk i grudnjak. Prsluk je po kroju odgovarao prsluku od sukna, dok se kod grudnjaka prednja i zadnja strana polukružno završavala takozvanim repom, a zakopčavan je sa strane i na ramenu. Ivice grudnjaka opšivane su kožicom žute ili crvene boje, a u visini stomaka ukrašavan je krznenom trakom, koja se na kraju završavala malim džepom.
   Mladićima je šiven grudnjak nešto kraćeg repa, sa užim leđima do ispod izreza za ruke, a ukrašavan je prišivenim ukrasima od kožice u boji i biljnim motivima izvezenim koncem u boji i kupovnom vunicom – belinerom.
   Starijima su šivene čakšire od kože, krojene isto kao suknene, i kožuh, gornji komad odeće s rukavima, bez kragne, dužine do ispod kolena, na zakopčavanje (prema želji naručioca), a ćurčija mu je ukrašavao prednjice i leđa, kožicom u boji i krznenom trakom. Neke porodice imale su jedan kožuh u kući, pa je za hladnih zimskih dana nastala pošalica:„ Ko ima kožu’, taj loži furunu!”
   Od kožne odeće šiveni su opaklija i bundaš. Opaklija je bila bez rukava i kragne, dužine do opanaka, nije se zakopčavala, sem što je u visini gornjeg dela grudi imala kopču-pređicu, kojom je pridržavana na ramenima. Bundaš je bio sličan opakliji ali je imao i rukave, veliku krznenu kragnu, zakopčavao se i sa strane je imao džepove, a dužina mu je bila isto do opanaka, pa su mu i ivice opšivene kožicom u boji, uz dodatak krzna na strani koja je zakopčavana i na džepovima.

   Ženska odeća

   Ženska odeća, kao i muška, bila je prilagođena vremenu i poslu, veći deo odeće napravljen je od sirovina proizvedenih u domaćinstvu: vuna, lan, kudelja. Kasnije je ovome pridodato kupovno pamučno predivo. Materijali proizvedeni u domaćinstvu žene su bojile bojama dobijenim od raznih biljaka. Upredanjem u konac, tkanjem na razboju, dobijana je tkanina koja je krojenjem i šivenjem „na ruke” pretvarana u različite odevne predmete. Razvitkom tkačkog zanata dobijane su bolje i lepše tkanine, kako za šivenje odela u domaćinstvu, tako i za zanatlije krojače koji su koristili šivaće mašine i iznosili gotova odela na prodaju. Glava je pokrivana maramom, izrađena od domaćeg platna, po porubu ukrašena vezom, ili bez njega. Zatim, tu je i košulja, takođe šivena od domaćeg platna, finijeg prediva i tkanja. Šivena je s rukavima do laktova ili kraćim, a i bez rukava, s izrezom oko vrata i prorezom koji je zakopčavan. Na grudima (oko izreza) ukrašavana je vezom, a dužina joj je bila ispod kolena.
   Bluza, gornji deo odeće, dužine ispod struka, imala je rukave i bila je s kragnom ili bez nje, spreda je zakopčavana. Donji deo odeće je suknja, široka a sabrana u pojasu, dužine do listova nogu ili duža, šivena od domaćih ili kupovnih tkanina. Komad odeće šiven da pokrije celo telo, zvan aljina, imao je dugačke rukave, kragnu oko vrata, prorez na grudima ili na leđima koji je zakopčavan, dužinu kao suknja, a u struku je prikupljan kaišem (girtl). Čarape su štrikane od vunenog prediva, dužine do kolena ili preko njih, a mlađe žene i devojke, za svečanije prilike, nosile su čarape štrikane od pamučnog konca. Na nogama su nošene natikače ištrikane od vunenog prediva s đonom od kože, izrađenim u domaćinstvu ili kod opančara. Stariji su nosili natikače crne boje, a mlađe žene, devojke i deca sa šarama u više boja. U letnjim danima nošene su papuče, koje su šili zanatlije-papudžije; stariji su šili od crne kože, a mlađe žene i devojke od crvene kože ili šarene tkanine.
   Za hladnijih dana nošen je štrikani prsluk u šarama različitih boja, bez kragne, zakopčavan je s prednje strane, dužine preko struka. Za hladno vreme nošen je i štrikov, ištrikan od vunenog prediva, u jednoj ili više boja, s rukavima, bez kragne, zakopčavan je na prednjoj strani, dužine ispod struka. Tokom zime odevni predmeti šiveni su od debljeg materijala, a ispod košulje nošene su gaće zvane skute, nogavica do ispod kolena, gde su i vezivane. Aljina je šivena od kupovnog punijeg materijala, preko nje je nošen kožni šiveni prsluk. Preko glave ili samo preko ramena ogrtana je velika marama, čiji su krajevi ukrštani na grudima, a, u zavisnosti od posla, vezivani oko struka, na leđima. Velike marame izrađene su od vunenog prediva, a „za svaki dan” nošene su kupovne, koje su rađene u jednoj boji. Kada su izrađivane, bile su u različitim bojama. Tokom hladnih zimskih dana nošen je ženski kožuh koji je na prednjoj i zadnjoj strani ukrašavan crvenim i žutim našivcima od tanke kože, zvanim karmadžija. Na nogama, u svečanim prilikama, za izlazak u kolo i drugim, obuvane su duboke čojane cipele. Kecelja, ženski odevni predmet, nošena je od mladosti do starosti, a posebna briga je vođena o njenoj čistoći i lepom izgledu jer se po njoj cenila i osoba koja ju je nosila.
   Šivene za rad i svečane prilike, najpre tkane od raznobojnog vunenog prediva, završavane izukrštanim resama (froncem) i prepasane oko struka, tako tkane kecelje u svetlim bojama devojke su nosile i u svečanim prilikama. Bile su šivene i od domaćeg platna, za mlađe su vezene vunenim ili pamučnim koncem raznih boja. Kada su se pojavili materijali iz tkačkih radionica, šivene su i dugačke kecelje koje su prekrivale celu prednju stranu tela, opšivane po rubovima širokim karnerima, a taj ukras je korišćen i za kratke kecelje, koje su imale trake za vezivanje velikog šeputa na leđoj strani struka. Koliko je kecelja bila cenjena kao devojačka odevna pa i ukrasna odeća svedoči i ovaj stih: „Devojačka kecelja, vredi deset seksera.”

   Dečja odeća se nije razlikovala po kroju od odeće za starije, ali je prilagođavana mlađem uzrastu. Šivena je komotnija, da bi je deca nosila i kad malo porastu, a ako je i posle toga još bila za upotrebu, nosila bi je mlađa braća i sestre. Nevolja je bila sa devojčicama – šiparicama, koje su zahtevale novu odeću. Tada im se govorilo:
   „Čekaj da ti se sestra uda, pa ćeš i ti skočiti na polocu.” Na to čekanje one bi odgovarale pesmom:
   „Evo, evo moj keceljac beo,
   šaren bio pa je izbelio!”

   Igra i zabava

   Igra i zabava su bile značajne u životu militara, jer kako se govorilo: „Danas jesi, sutra ko zna gde si!” (tj. ko zna da li na ovom ili na onom ratištu). Sa druge strane, kroz igru se ostvaruje najdirektniji kontakt sa saborcima, članovima seoske zajednice i prepoznavanje budućeg životnog saputnika. Otuda se u seoskoj zajednici smatralo da je sramota ne znati igrati, pa su roditelji govorili dečacima: “Idi u štalu, uhvati se za jasle pa zapleći!”, a toje značilo: zapleći nogama, kako se igra u kolu.
   Nije nepoznato da su stariji igrači u svojim kućama okupljali dečake – šiparce i devojčice -šiparice i, uz svirku gajdi, učili ih da igraju, a taj skup nazivao se „malo kolo”. Gajdaš je za taj rad dobijao određenu količinu pšenice kao naknadu. Kada su naučili korake u igri i dorasli „velikom kolu”, tamo bi igrali dokazujući se ko je bolji igrač. Igralo se Banatsko kolo: igrači bi se uhvatili za ruke obrazujući kolo, a igračice bi stale između igrača pridržavajući se rukama za njihova ramena. Kretanjem kola levo-desno igrači bi se nadmetali u preplitanju nogama, što su naučili skakućući u štali za jaslama i u „malom kolu”. Znalo se i pričalo ko je najbolji igrač i to je bilo cenjeno od strane devojaka (one su nastojale da se u kolo uhvate između dobrih igrača).
   Druga igra koja je pominjana je ketuš, kasnije zvama madžarac; igrali su je igrač i igračica tako što je igrač držao igračicu rukama oko struka, a ona njega rukama za ramena. Igralo se uz poskakivanje dva koraka levo i dva desno uz okretanje ukrug.
   Za vreme letnjih dana kolo je igrano na placu, a tokom zime u prostorijama velikog birta ili u iznajmljenom seoskom birtu.
   Treća igra koja se igrala je logovac, nazivana još i ficki, a igrali su je igrač i dve igračice. Igrač je bio iza leđa igračica i držao ih za ruke, a one su slobodnim rukama držale igrača za ramena. U ritmu muzike igrači bi se kretali levo-desno, napred-nazad, okretali se ukrug na jednu i drugu stranu ili bi igračice obilazile oko igrača, menjajući mesta.
   Za vreme velikog Uskršnjeg posta nije se išlo u kolo, ali se mladež okupljala na utrini oko sela gde se zabavljala igrajući šapca-lapca, ide mačka oko tebe i drugih igara.
   Na odgovarajuću granu nekog drveta kačila bi se ljuljaška i onda bi se u ljuljanju provodilo nedeljno popodne.
   Tokom zime, u vreme takozvanog mesoveđa (mesojeđa) momci i devojke skupili bi se u neku od kuća na prelo, tu bi igrali lopova i žandara, končića, okreni se buvo i dr.
   Tokom proleća, leta i jeseni, kada je bilo manje radova u poljoprivredi, u večernjim časovima, momci bi izlazili „na rogalj” ( kod neke kuće na ćošku) i tu provodili vreme u razgovoru, pesmi i čekanju devojaka koje bi, svečanije obučene, tuda prolazile, tobož nekim poslom, i obično zastajkivale da sa njima razgovaraju.
   Život i rad običnih ljudi ispevan je u pesmama neznanih pesnika, pa ih nazivamo narodnim (takvu jednu čuo sam polovinom XX veka od sada već pokojnog čika Laze Sremca iz Botoša) u kojoj se opisuju poslovi svakog dana u nedelji:
   „Ponedeljak, prvi dan od dana,
   Utorak, leba da mesimo,
   U sredu da se operemo,
   U četvrtak, glavni pos’o da počnemo,
   Petak, preslici je svetac,
   U subotu cicu-micu,
   U nedelju hajd’ na bubalicu.”

   IZVOR: VOJNA GRANICA U BANATU I BANATSKI MILITARI
   U 18. I 19. VEKU, tematski zbornik, NOVI SAD, 2014.

   Odabrao i obradio: Vojislav Ananić

   Odgovori

5. 14. april 2017. u 19:13

   vojislav ananić

   Nostalgična uskotračna pruga Radojevo – Zrenjanin i nezaboravni voz “ćira”

   http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:659955-Vojvodjanske-price-Cira-jezdio-glavnim-sokakom

   Odgovori

6. 15. april 2017. u 05:22

   vojislav ananić

   PUSTA SEĆANJA

   Za mnom ostale već mnoge godine. Primiče se potajno starost. Onako nečujno, na prstima, ali osećam da je tu. Još uvek se rado prisećam onih divnih dana mladosti. Iako ponekad teški i u siromaštini, ti dani su mi ostali kao najlepši. Prepuni snova, maštanja, prvih simpatija i ljubavi. Sećam se još uvek svega.
   Sve tamo do mojih momačkih dana i do prvih odlazaka iz rodne kuće i mog Aleksandrova u svet, naši životi su bili u nekakvoj vezi sa tadašnjom „Malom prugom“ i vozom popularno zvanim „Ćira“. Danas je taj voz već gotovo zaboravljen i malo ga se ko uopšte i seća. Čisto baš radi toga, da se ne zaboravi, prisećam se svega. Život kraj pruge, imao je svoje čari. Odmah uz prugu, bile su bandere i na njima telefonske žice. Između pruge i makadamskog puta živeo svoj život neki kanal obrastao bujnom zelenom travom. Živnuo bi posebno kad su tu dečaci pikali neku loptu krpenjaču, a devojčice čuvale i napasale jata gusaka. Usput se igrale „piljaka“ kamenčićima sa pruge. Kad prolazi, parna lokomotiva ispušta čitave oblake crnog gustog dima koji se oseća na drveni ugalj. Mašinovođa ili njegov pomoćnik i ložač povuče pisak i prodornim zviždukom pozdravlja dečurliju.
   Prvih dana svog postojanja, „Ćira“ je svakodnevno saobraćao između tada, Velikog Bečkereka (danas Zrenjanin) i Žombolja u današnjoj Rumuniji. Naime, oba grada su onda bila u jednoj državi, a između njih su se nalazile stanice sa nazivima mesta koje su opet, mnogi zaboravili (Katarina, Begej Sv. Đurađ, Paulov Majur, Johanov Majur, Karolinin Majur, Leonov Majur – Leonovac, Julijin Majur, Klarija). Danas su neka od tih naselja dobila nova imena, ili su jednostavno nestala.
   Ta uskotračna pruga je bila među prvima koje su izgrađene u Banatu. Akcionarsko društvo „Torontalske lokalne železnice“ je u Velikom Bečkereku 1887. godine donelo odluku da se kapital mađarskih aristokrata Banata, uloži u razvoj železničke mreže na tom prostoru. Naime, tada je to Društvo dobilo koncesiju za gradnju pruge Veliki Bečkerek – Žombolj. Najznačajniji finansijer i inicijator njene gradnje bio je grof Endre Čekonić od Žombolja. Namera mu je bila da omogući prevoz poljoprivrednih proizvoda sa njegovog imanja na bečkerečku pijacu. A njegovo imanje je bilo veliko i obuhvatalo atare mnogih sela. U redovan saobraćaj je puštena 20. oktobra 1898. godine. Posle Prvog svetskog rata, „Ćira“ je imao nešto kraću pružnu trasu i to, između Velikog Bečkereka i Klarije, jer je Žombolj kasnije sa Rumunima menjan za Jašu Tomić. Nakon razgraničenja između Kraljevine SHS i Rumunije 1924. godine, pruga je bila najpre skraćena do Julijinog Majura (do Crnje – Nemačka Crnja), a onda produžena do Klarije (Radojeva) 1926. godine.
   Tada su raspolagali sa deset lokomotiva parnjača, koje su bile proizvedene u Budimpešti ili u Viner Nojštatu. Jednu od tih lokomotiva iz 1896. godine preuzela je 1924. godine Rumunija i čuva se u Muzeju parnih lokomotiva u gradu Sibiu. Ostale nisu sačuvane. Osnovna brzina na pruzi je tada bila 20 km na sat, a kod krivina i preko skretnica samo 5 km/h. Prosečna komercijalna brzina bila je između 14,1 i 15,3 km na sat. A vreme vožnje u tih šezdesetak kilometara između Zrenjanina i Klarije (Radojeva), iznosila je oko četiri sata. U periodu posle Drugog svetskog rata, stanice na pruzi Zrenjanin – Radojevo su bile: Zrenjanin Fabrika, Zrenjanin Predgrađe, Klek, Topolovac, Žitište, Banatski Dvor, Česterek, Banatsko Karađorđevo, Livade (sada Aleksandrovo), Nova Crnja, Vojvoda Stepa, Srpska Crnja, Radojevo. Pošto je u Radojevu bila poslednja stanica, tamo se lokomotiva kad „Ćira“ stigne, okretala u suprotnom smeru. Vrlo jednostavno. Samo je skretničar postavi na šine postolja koje se ručno okretalo a posle se opet prikače vagoni. I, tom uskotračnom prugom se nije odvijao samo putnički saobraćaj, nego se njome obavljao i teretni, u marvenskim vagonima, za prevoz svega. Od poljoprivrednih proizvoda, do uglja, građe i svega ostaloga. Kad nije bilo mesta u vagonima prve i druge klase, stajalo se i putovalo i u tim vagonima.
   Često sam kao gimnazijalac putovao „Ćirom“. Iz mojih Livada je kretao ujutru rano, oko 1,30 časova. Stanična čekaonica puna putnika i ko je ugrabio mesto na klupi slatko drema čekajući da se voz oglasi svojim kloparanjem točkova i prodornim zvučnim piskom. Oni drugi, mlađi, zbijaju šale da utuku vreme, a neki odvažniji od momaka izašao napolje i stisnuo uza zid neku seosku devojčuru. Kad „Ćira“ konačno stigne, nastaje metež oko penjanja i ukrcavanja stvari, trka ko će bolje mesto da ugrabi. Većina ih nastavlja sa spavanjem, ali se mogla čuti i neka lepa pesma. U početku tiho, a onda su se pridružili i drugi. Tamo kod onih krivina, kad mašinovođa uspori i pusti paru i pisak, oni hrabriji od muške mladeži pravili se važni, iskakali iz vagona i onda ponovo uskakali u neki drugi. Usput su dobro osmatrali putnike, tražeći među njima neku zgodnu devojku. Ko je nađe, uz nekoliko lepih reči, sa njom odlazio skroz do poslednjeg vagona. Tamo na platformi, bili sami napolju. Ljubakali se i grlili. Dug je put do Zrenjanina.
   Pruga je postojala sve do 1969. godine, kada je, kako su govorili, demontirana zbog nerentabilnosti. Sav prevoz se od onda odvijao autobusima, kamionima, traktorima i zaprežnim kolima. Tako je popularni i dobri „Ćira“ danas ostao samo jedan od prepoznatljivih motiva na starim požutelim fotografijama i na ponekoj razglednici. A u mom Aleksandrovu, pored sada asfaltnog magistralnog puta pored kojeg je nekada prolazila i uska pruga, i sada postoji ulica Železnički red.
   Drum koji je išao uz samu prugu, nekad je bio prašnjav, sa milion rupčaga, makadamski. Uzalud su ga stalno nasipali kamenom tucanikom. Ko zna ko sve tim putem nije prolazio i s dobrom i s lošom namerom. I vojske, i oni koji su se tu negde zatekli i nastanjivali. Učitelji, beležnici, sveštenici i lekari. Možda davno i grof Klaudije Mersi kada je razmišljao kako da isuši te močvarne banatske terene, da ih naseli novim življem. Tu sam i ja kao dete sačekivao svoju majku da se vrati sa pijaca iz susednog sela, gledao daleko ne bih li je ugledao, i kad je vidim, onda trčao pred nju. Ona me uvek obradovala svojim zagrljajma i poljupcima, a često me je i iznenadila tako što bi mi kupila neki slatkiš.
   Što je bilo najlepše, pored druma bili zasađeni dudovi. I oni beli, i oni roze boje, a i oni sa tamno plavom, prosto mastiljavom bojom. Govorilo se da na ovim banatskim terenima dud može dugo da opstane. Bilo je zaista starih stabala sa već ispucalom pa i sasušenom korom, ali su još uvek svake godine donosili plod. Na radost dece, a i onih starijih, da peku rakiju dudovaču. Ljudi su obično zakupljivali po nekoliko stabala dudova i u vreme njihovog opadanja, tresli ih i sakupljali plodove za rakiju.
   Tim stablima nisu smetali ni veliki zimski smetovi, ni one čuvene banatske košave. Sam Bog će znati ko ih je tu i kada zasadio. Kad leti ovladaju teške omorine, tu su u hladovini tih dudova mnogi nalazili sebi spasa, a odozgo, sa njihovih grana čuo se milozvučan pev raznih ptica. Ukidanjem uskotračne pruge, nestajao je i makadamski put pored nje. A sa njim su ko zna kuda nestali i dudovi murgani. Nekome za ogrev, nekome za izradu dudovih buradi. Tako to uvek bude. Što je lepo i korisno, kod nas dugo ne traje. Sad dudovog drveta skoro nigde da i nema. Ostalo je samo ono osećanje u nama da se sa setom sećamo tih starih lepih vremena. Sada ovim novim asfaltnim putem jurcaju automobili, tutnje kamioni, brekću traktori. Jeste to sve možda i bolje i korisnije, ali, ovo vreme nema onih starih čari.
   „Ćirom“ a kasnije i autobusima iz ko zna kojih mesta, u moje Livade (Aleksandrovo) za vreme školskih raspusta, kod rodbine dolazile mnoge „prije“ varošanke. Tek onda je nastajala trka nas seoskih momaka ko će prvi ugrabiti onu najbolju. Time je dokazivao da je glavni „laf“ među svojim vršnjacima. U smiraj dana, kada se javlja prvi suton, počinjao je da oživljava čuveni korzo. Sa svojom devojkom, svaki najpre napravio par krugova korzoom da ga svi vide, a potom su se gubili na neku što zaklonjeniju klupu u parku. Kasnije, igranka. Tek tu je nastajalo zagledanje jedno u drugo, a bogami i ostalih koji su te večeri ostali „kratkih rukava“. I dok je Zlata Gološin sa svojim orkestrom na podijumu svirao raličitu muziku za igru, čekao se tango „stiskavac“. Privučeš partnerku što bliže k sebi, osetiš je pod svojom rukom kako se giba, a i spreda kad te kao dodirne svojim grudima u igri. Nagneš se i kao nešto joj na uho šapućeš, a čitavim telom te obuzimaju ljubavni srsi. Uzavre mlada krv. I gde se to može porediti sa ovim đuskanjem današnje omladine?
   Odlazilo se onda za vreme pauze u poslastičarnicu kod Barnića na sutlijaš posut cimetom, na orasnice ili ratluk, a i na pečene jabuke na štapiću sa slatkom šećernom glazurom. Naručivala se boza ili limunada, a leti i sladoled u kornetu. Ko je voleo čaj sa rumom ili pravu tursku kafu, išao je u drugu poslastičarnicu koju je držao neki Šiptar. E, tu se gledalo i u šolju i proricala sudbina te večeri. Obično su mladići bili ti koji su izmišljali koješta. Svojim devojkama davali do znanja šta bi oni želeli ili im indirektno kazivali šta ih očekuje u bliskoj budućnosti. Bila su to za mnoge vremena prvih ljubavi i sastanci koji su dugo ostajali u pamćenju.
   Posle su mnogi išli u čuvenu kafanu „Kod Berara“ ili u kafanu kraj bazena koju su svi nazivali „Hotel“, mada to nije bio. Pričalo se da je Julka Berarova negde u potaji kafane prikačila slepog miša, da tamo svi dolaze kao slepi. I, zaista, neko se tu radovao i provodio prijatne trenutke, a neko i tugovao ili iz ko zna kojih razloga patio. Mnogi su tu svraćali da igraju bilijar, da se zabave. Puno je tajni koje danas pamte samo već izbledeli zidovi. Iz obe kafane se čula živa muzika. Ulazilo se u njih sa velikom grajom i spajali se stolovi sa društvom. Konobari samo lete, Joca Arsić i Boža Olćan razvlače harmonike, pevaljka dolazi do stola i na uvce ti peva. Poručuju se željene pesme preko mikrofona, da svi čuju za koga je. Zapeva se i neka narodna. Brane Čvorak započinje onu „Haj, haj, vinca – ca…“ i ostali mu se zdušno pridružuju. Blagoje je galantan kao i obično, a prišunja im se i Bača, koji se uvek grebao ili za piće ili bar za cigaretu. Devojke se samo kikoću i svaka od njih potajno želi da na ostale ostavi utisak bilo svojom lepotom, novom frizurom, mini suknjom koja se tek onda počela nositi. Neko u tom raspoloženju razbije ponekad i čašu, ali onako, znalački, bećarski. Tek je zafrljoči u neko ćoše i pazi da nekog ne povredi.
   U ta stara vremena se sve doživljavalo čulno. Dodirom, šapatom, mirisom i ukusom. Sve dato od Boga i prirode. I svi u tome uživali. Nije tada bilo ni mobilnih telefona, ni interneta, ni fejsbuka… Onda smo se zbližavali. Danas, svi ti uređaji savremenog doba samo dovode do otuđenja među mladima. Do nečeg veštačkog i kratkotrajnog. Zato je sve manje večnih ljubavi a sve više razvoda. Niko brate, nikog danas neće da trpi, da otćuti i ono što mu nije milo ni čuti ni videti.
   I tako. Otplovilo vreme ko zna u kom pravcu. Ostala samo pusta sećanja na tamo neki život iz mladosti. A, mnogih već nema među nama koji bi se sećali svojih lepih životnih trenutaka. Otišli tamo u neki drugi svet, da malo predahnu i nađu spokoja dušama svojim. I jednima i drugima zajedničko da su ostali verni svome zavičaju. Neki ga se još uvek sa nostalgijom prisećaju i obilaze ga kad god uzmognu, a mnogi u njemu već odavno počivaju. Zaboravili ga.
   ————————————————————————————————————————–

   Priča o maloj pruzi i mladim danima provedenih uz nju iz moje sedme knjige kraćih priča i zapisa, štampane 2015, godine

   Vojislav Ananić

   Odgovori

7. 13. maj 2017. u 17:09

   vojislav ananić

   Klek – Naseljeno mesto Klek se nalazi na oko 5km severoistočno od grada Zrenjanina u istoimenoj opštini, na važnoj saobraćajnoj transverzali Zrenjanin-Temišvar. Sa severozapadne strane mesta na udaljenosti od 2.5km protiče reka Begej, dok se sa jugozapadne strane na 1km udaljenosti nalazi kanal Dunav-Tisa-Dunav. Susedna mesta, pored Zrenjanina su: Jankov Most, severozapadno, na udaljenosti od 6km Žitište, severoistočno, na udaljenosti od 9km Ravni Topolovac, istočno, na udaljenosti od 8km Lazarevo, jugoistočno, na udaljenosti od 5km Klek se nalazi na prosečnoj nadmorskoj visini od 79 metara.

   ISTORIJA

   Prvi pisani dokumenti potiču iz spiskova o prikupljanju papskog desetka i nekih manastirskih zapisa. Ovi dokumenti su retki, kao što su bila retka i naselja. Tek po prestanku turske vladavine, u XVIII veku, počinje naglo naseljavanje mesta u ovom kraju, njihovo širenje i razvoj. U drugoj polovini XVIII veka, u vreme vladavine kraljice Marije Terezije, državni činovnici, oficiri i trgovci kupuju od države ogromne pustare, postaju veleposednici i značajno utiču na naseljavanje i razvoj Srednjeg Banata. Veliki veleposednik u Kleku, ali i znatno širem regionu bila je porodica Lazar. Intenzivnije naseljavanje se beleži 1765. godine kada kraljevska administracija naređuje naseljavanje Rumuna, nomada, stočara i ovčara sa obale Maroša. Pošto je područje bilo vodoplavno, prve kuće su građene na uzvišici prema Jankov Mostu (tadašnji Jankahid) , pa je taj deo i danas poznat kao “staro selo”. Ova 1765.godina se i zvanično smatra godinom nastanka Kleka.
   Nakon kratkog vremenskog perioda, doseljavaju se i Srbi, ali ubrzo bivaju preseljeni na “Vojnu Granicu” po državnoj direktivi 1783./84. godine. Umesto njih, državna administracija austrougarske monarhije na ovo područje naseljava Nemce iz Francuske (postoje zapisi sa imenima Žirado, Giljum i sl.). Najveći broj Rumunskih stočara i ovčara se takođe raselio na područje Ovče, Glognja, Jankov Mosta i Jabuke, a “staro selo” je porušeno. Nemci su izgradili novo naselje prvo imenom Klek, pa Begafo, pa opet Klek, što se zadržalo i do današnjeg dana.
   Klek je 1822.godine bio veliko selo (komuna) sa 209 kućnih brojeva i 1473 stanovnika. Seoski atar je imao 2882ha obradive zemlje, 124ha bašti, 183ha livada, 20ha rita, 8ha vinograda i 244ha neplodnog zemljišta. Većina obradivog zemljišta, 1950ha pripadala je naslednicima Lazara. 1850.godine u Kleku je ustanovljen matični ured.
   Od značajnijih datuma, s početka XX veka, treba izdvojiti 1900.-tu godinu, kada je izgrađena i puštena u rad železnička pruga Veliki Bečkerek (Zrenjanin)-Temišvar. Pruga je prolazila kroz centar Kleka i imala je veliki značaj za sveobuhvatan razvoj mesta. 1910.-te godine počela je izgradnja ustave-prevodnice brodova na reci Begej, koja uskoro postaje važna rečna saobraćajnica. Ta godina je zabeležena i crnim slovima u istoriji sela, pošto je izbila epidemija kolere koju sa sobom doneli upravo radnici na toj brani. U to vreme u mestu postoji i radi i ciglana na paru, koja je pripadala firmi “Bundy”. 1911.godine selo ima 272 kuće, poštu, telegraf i železničku stanicu.
   II Svetski Rat zatekao je ovo selo sa više nego zategnutim odnosima između preostalih Rumuna i Nemaca, koji su bili pod snažnim uticajem Hitlerove Nemačke. Selo je tokom rata bilo pod nemačkom okupacijom. Pred kraj rata nemačke porodice se iseljavaju, tako da su Rusi, oktobra 1944. godine pri ulasku u oslobođeni Klek zatekli samo rumunske porodice.
   Kraj II Svetskog Rata i Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji SFRJ od 28.08.1945. donose organizovano naseljavanje ovog regiona življem iz Bosne i Hercegovine. U jesen 1945. godine u Klek stižu Srbi iz istočne Hercegovine, uglavnom iz okoline Trebinja. Doselilo se 233 porodice sa ukupno 1389 članova domaćinstva. Oni i njihovi potomci, čine najveći broj stanovništva današnjeg Kleka…
   IZVOR: BANATerra-moguća enciklopedija Banata

   Odgovori

8. 13. maj 2017. u 17:14

   vojislav ananić

   Lukićevo – Kad pukne pogled niz ravnu banatsku zemlju i pogled neleti na širinu koja se prostire izmedju Begeja, Tamiša i kanala Dunav-Tisa-Dunav, zaustaviće se na belini naselja koje izvire iz zelene raskoši plodnih polja. Na 45° i 16? severne geografske širine i 18° i 17? istočne geografske dužine, na nadmorskoj visini od 82m do 84m leži atar sela Lukićeva. Sa jedne od najviših nadmorskih visina u Banatu, Lukićevo gleda na severo-zapad ka Zrenjaninu, centru srednjeg Banata, udaljenom nepunih desetak kilometara. Atar se prostire na Banatskoj lesnoj terasi koja se širi celim Banatom i samo je dubina reka deli na više celina. U prošlosti je ovo područje bivali duže pod vodom tako da se i danas može naći bogatstvo fluvijalnih i barskih primesa. Išak, u ataru Lukićeva nema močvarnog zemljišta i ovo područje je uglavnom poštedjeno od obilnijih poplava i padavina i podzemnih voda. Zemljište je lesno, a njegov je gornji sloj humiziran i predstavlja plodan černozem.
   Na osnovu Pećkog katastiga, vidimo da se medju imenima srpskih naselja u Banatu spominje naselje “Martinci” kod Bečkereka i to dva puta. Pošto su prilozi za obnovu Pećke patrijaršije prikupljani prvi put 1660. godine, zabeleženo je u katastigu da su kaludjeri otseli u varoši Bečkerek, a da su priložnici došli iz mesta po imenu Martinci. Drugi put, 1666. godine su kaludjeri ponovo otseli u varoši Bečkerek, a priložnici su došli iz mesta po imenu Martinci, monastir Drenovac, Heč(ka?). Kako u okolini nema mesta koje ima slično ime, a kako deo seoskog atara još od davnina nosi ime Martinica, to nedvosmisleno ukazuje da su na prostorima današnjeg Lukićeva živeli Srbi još polovinom XVII veka. Na ovakav zaključak upućuje protojerej Dr. D. Nikolić u knjizi “Srbi u Banatu” izdatoj u Novom Sadu 1941. godine na strani 15. Takodje, naselje po imenu Martinica, spominje i akademik Jovan Erdeljanović u svojoj knjizi “Srbi u Banatu” izdatoj 1986. godine na strani 9. kada govori o konstituisanju Ilirskog graničarskog puka 1770. godine. Postoji i karta toka Begeja iz tog perioda gde je na mestu dašnjeg sela uisano “Martinzcu”. Kakvo je to naselje bilo i koliko je duža brojalo nije poznato, ali uzimajući u obzir da su u to vreme u Banatu postojale mnogobrojne srpske naseobine sa pretežno nomatskim karakteristikama, moguće je da je, zbog toga što ovo područje nije bilo pod močvarom, zelenilo pašnjaka privlačilo srpske nomade, koji su se ovde zadržali. To zadržavanje nije bilo kratkotrajno. Imajući u vidu da se naselje spominje u Pećkom katastigu iz 1660-1666. godine, a da se kasnije spominje 1770. godine, može se zaključiti da je to bilo trajno srpsko naselje. Kako je posle 63. godine samostalnosti, Banat 1778. godine ušao u sastav ugarskog državnog saveza, došlo je do bitnih promena u životu stanovništva na ovom području. Bečka vlast je postojeću imovinu, imanja i zemlju, počela prodavati putem licitacija zainteresovanim kupcima, jer nije dozvoljavala madjarskim plemićima da zaposednu imanja za koja su smatrali da imaju pravo nasledja. Osiromašeni i malobrojni madjarski plemići nisu mogli da se ravnopravno nose na licitacijama za bogatašima pristiglim sa raznih strana sveta. Tako su predmet prodaje postala čitava naselja sa stanovništvom koje je živelo u njima. Bečki dvor je od ove prodaje dobio preko dva miliona guldena. Ubacivši svoje agente sa zadatkom da podignu licitacionu cenu poseda, Bečki dvor je uspeo, zahvaljujući veštiti agenata, da i pored toga što nije prodao sva imanja, prikupi daleko više novca nego što je očekivao. Glavni kupci na ovim licitacijama su bili srpski, jermenski i cincarski trgovci. Na ovim prostorima je ponovo uvedena plemićka vlast, a stanovništvo, koje je tu živelo, je postalo potčinjeno kupcima, novim vlasnicima imanja, koji su kupovinom imanja kupovali i plemićke titule. Velika licitacija u Banatu je sprovedena avgusta 1781. godine u Temišvaru. Na toj licitaciji, trgovac stokom, Lazar Lukač, poreklom Jermen, kupuje posed Ečka, koji se nalazio u velikobečkerečkom okrugu u torontalskoj županiji. Posed je obuhvatao oko 30.000 joha (17.265ha) zemlje. Plaćeno je 217.000 florina, tadašnje bečke valute. Posed je obuhvatao opštine Ečke, Klek, Jankahid, kao i delove imanja po imenu Martinica i Despotovac. Kupovinim poseda Lukač je kupio i stanovnike koji su živeli u naseljima na imanju, pa tako i do tada slobodne stanovnike Martinice. Kupovinom imanja je kupio i titulu plemića pa je od tada njegovom imenu dodavano “de Etska”. Po njegovom dolasku u Ečku i uvodjenju “desetka” i kuluka na njegovom imanju, mnogi Srbi, žitelji Ečke i Martinice su napustili selo, a najviše ih je otišlo u Čentu. Odlaskom Srba iz Martinice naselje je opustelo. Posle smrti Lazara Lukača, posed nasledjuje najstariji sin Johan, koji stupa u pregovore sa Nemcima iz gornjeg dela Torontalske županije i sa tamošnjim kolonistima (Sent Hubert, Šarlevir, Seltur) tako da deo Nemaca doseljava u Ečku, a drugi deo osniva novo naselje na širem prostoru po imenu Martinica. Godine 1809. u dvoboju gine Johan Lazar, a pošto nije imao porodicu, nasledio ga je brat Augustin (oženjen Elizabetom, rodj. Edelšpaher, ćerkom Sigmunda Edelšpahera, rodjaka Augustina Lazara). Tako, 1809. pod Augustinom Lazarom, na posedu Ečka, u pustim Martincima, nastaje nova zakupna opština. Augustin joj daje ime svog sina rodjenog 1801. Sigmundfalva-Sigmundovo selo. Između Ečke i Lazarfelda, na ravnom delu puste Martinica, na ostacima nekadašnjeg naselja srpskih seljaka, koje se ranije zvalo Martinci, gradjeno je novo selo kolonista, koje je iste godine naseljeno Nemcima rimo-katoličke vere. Pridošli nemački kolonisti su se bavili poljoprivredom i živeli siromašno ali u miru sve do početka I Svetskog rata. Nemci iz svih banatskih sela, pa samim tim i iz Sigmundfelda, su se masovno odazvali pozivu svoga cara u borbu protiv sila Antante. Matične knjige, medjutim, ne ukazuju na stradanja stanovnika u carskoj vojsci. Ratne 1918. godine, 17. novembra, vozom kroz Sigmundfeld, a zatim u Bečkerek, stiže “gvozdeni puk” srpske vojske sa pukovnikom Dragutinom Ristićem na čelu. U Bečkereku je već bilo formirano srpsko narodno veće i nova vlast. Završetkom Prvog svetskog rata i raspadom austrougarskog carstva ovaj deo Banata pripada novoj državi – Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Samim tim i nemačko stanovništvo, koje je živelo u banatskim selima, je ponovo promenilo državu. Promene koje su usledile u školstvu, policiji, sudstvu i bankarskom sistemu su imale ogromne posledice za stanovnike svih naselja sa nemačkim življem. Selo je dobilo naziv Martinica. Javne funkcije u mestu su zauzeli Srbi. Pisar, žandari i učitelji su bili Srbi. Pored toga stanovnici Martinice bivaju pogodjeni Zakonom o agrarnoj reformi. Ceo period od 1921. do 1941. godine se može obeležiti kao period borbe za zemlju, mada je kako je vreme odmicalo, većina Nemaca iz sela prihvatalo sudsku odluku i odustajalo od svoje namere da povrati zemlju izgubljenu agrarnom reformom. Počeli su da kupuju zemlju u orlovatkskom i botoškom ataru. Progres nezadrživo stiže u Martinicu. Nabavljaju se najneophodnije mašine i alati. Vetrenjača na motorni pogon, automobil marke “Fijat” je od 1925. u selu, polovni kamion, traktor. Ipak, stanovnici sela nisu mogli da reše problem električne energije, pa su lampe na petrolej i karbid, kao jeftinije rešenje ostale i dalje u upotrebi. U selu se javljaju potrebe za raznim dobrima, koje je stanovništvo moglo da rešava samo odlaskom do grada, a kako je to oduzimalo mnogo vremena i truda, postalo je isplatljivo da se u selu otvaraju razne zanatske radionice. Tako su zidari, stolari, kovači, slikari, žeteoci, užari, tkači, mlinari, pekari, mesari, obućari, krojači, brijači i kafedžije radili i vršili usluge u selu. Bilo je vremana za igru, pesmu, sport. I pored nadiruće mašinizacije, u selu je u to vreme bilo oko 300. konja, ukrštenih engleskih polukrvnih i arapskih čistokrvnih konja u madjarskog seljačkog konja – nonijusa, koji se pokazao kao dobar za radove u njivi, za vuču, jahanje, posebno u ravničarskim krajevima. Nemačke trupe su ušle u selo 11. aprila 1941, a selo su oslobodili ruski i jugoslovenski partizani 1. oktobra 1944. Istovremeno sa ovim dešavanjima u Marinici, daleko odatle, u predelima iza Drine, u Bosni, su vršene pripreme za masovno preseljavanje lica koja su kao učesnici rata, ili kao žrtve ratnih razaranja rešili da napuste zavičaj i “vozom bez voznog reda” krenu u Vojvodinu. Neobično je čoveku iz brdskih predela kada se spusti u tako prostranu ravnicu kao što je ova naša, gde čovek, sem dalekog horizonta, ne vidi ništa; samo nekoliko belih kućica, raštrkanih salaša ili pak tornjeva bogatih i lepo uredjenih sela ili varošica. Gotovo da nema ovde ništa drugo, samo ravnica, koju dele zelene doline širokih reka i prostrane baruštine opkoljene trskom i ševarom. Na dugačko i neizvesno putovanje se kretalo u većim grupama koje su se sabirale na železničkim stanicama većih mesta u Bosni, a odatle “G” vagonima vozova bez voznog reda u ravnu Vojvodinu. IZVOR: BANATerra-moguća enciklopedija Banata

   Odgovori

   • 12. maj 2023. u 15:52

     Milan Bošković

     Poštovani, izvor za ovaj članak nije prikazan istinito. Stvarni izvor jeste knjiga “Obećana zemlja” objavljena 2000. godine čiji sam ja autor, a navedeni tekst je u celosti prepisan.
     Meni, kao autoru teksta, ne smeta što se on koristi na više mesta na internetu, jer mi je stalo da istina dopre do što većeg broja čitalaca, ali važno je da se izvori prikažu istinito.
     S poštovanjem, Milan Bošković

     Odgovori

9. 17. maj 2017. u 17:00

   vojislav ananić

   KNIĆANIN

   – selo između tri reke –

   ”Knićanin (mađ. Rezsőháza nem. Rudolfsgnad) je naselje grada Zrenjanina u Srednjobanatskom okrugu. Prema popisu iz 2002. bilo je 2034 stanovnika.

   Pre Drugog svetskog rata selo je imalo oko 3.000 stanovnika, uglavnom Nemaca. Posle rata su partizani selo koristili kao koncentracioni logor za Nemce. Danas u selu postoji spomenik žrtvama nad masovnom grobnicom, koji je podignut zajedničkom akcijom Srba i Nemaca.

   Nalazi se na levoj obali Tise. U neposrednoj blizini se reka Begej uliva u Tisu, a na samo 5 km od Knićanina se Tisa uliva u Dunav….” (Vikipedija)

   Položaj sela je zanimljiv i neuobičajen: to je najdalje mesto od središta opštine, Zrenjanina, a od table do table ima manje od kilometra do Titela koji je sedište istoimene opštine. Ako sam dobro primetio, komunalne službe Titela obavljaju neke poslove u Knićaninu.

   Ušće Tise u Dunav slikano sa sremske strane, sa mesta nedaleko od Slankamena.

   Na slici se lako uočava Titelski breg iznad Tise i Titela. Desno od kraja Brega nazire se svetlo plavo obojen most Preko Tise, desno od mosta je Knićanin ali se ne vidi jer nema nikakvog istaknutijeg objekta u selu.

   Ispred kuće su imitacije topova od trešnjevog drveta kakve su ustanici u I srpskom ustanku upotrebljavali u nedostatku livenih.

   Škola

   ”Selo je dobilo ime po vojvodi Stevanu Knićaninu, koji je bio vođa srpskih dobrovoljaca tokom revolucije u Srpskoj Vojvodini 1848/1849. godine.” (Vikipedija)

   Vojvoda Knićanin – slika iz Galerije Matice srpske.

   ”Knićanin je 25. jula kod Kovina prešao u Vojvodinu. Od avgusta 1848. godine komandovao je srpskim dobrovoljcima; kod Tomaševca je predvodio dobrovoljce iz Srbije i vojnike Nemačko-banatskog graničarskog puka br. 12, a početkom 1849. godine je bio na čelu snaga kod Siriga u Banatu. Istakao se u bitkama kod Pančeva i Vršca. Po nalogu kneza Aleksandra, 9. marta 1849. vratio se u Srbiju. Knez Aleksandar ga je 1852. godine počastvovao titulom vojvode. Istovremeno, austrijski car Franc Jozef dekorisao ga je viteškim krstom Marije Terezije.

   Knićaninov pogreb je bio događaj retko viđen u Beogradu. Ceremoniji su prisustvovali knez Aleksandar i kneginja Persida Karađorđević, mitropolit beogradski Petar (Jovanović), sveštenici, činovništvo, vojska, učenici beogradskih škola, veliki broj Beograđana i dosta sveta iz Vojvodine. Po naređenju Franca Jozefa I pogrebnoj povorci se priključila i deputacija od 80 oficira iz svih pukova u Vojvodini.” (‘Politika’ 2011)

   Selo slikano sa nasipa pored Tise.

   Lovački dom i strelište na glinene golubove su ispod nasipa.

   Iz centra sela izlazi se preko nasipa na plažu.

   Fudbalsko igralište je na istočnom kraju sela, nedaleko od groblja.

   Kapela na nemačkom delu groblja je nedavno obnovljena.

   Spomen obeležje na Telečki – mestu logora za Nemce 1945-48.

   List Zrenjanin, 4. oktobar 2013.

   ISTORIJA SE NE ZABORAVLJA

   Godišnji pomen nedužnostradalim građanima nemačke nacionalnosti u civilnom logoru Knićanin, od 1945. do 1948.godine, održan je u subotu, 28. septembra, na grobnici „Telečka“ u Knićaninu. Ispred spomenika na mesnom groblju u ime Grada Zrenjanina vence su položili predsednik Skupštine grada Radovan Bulajić, sekretar Gradske skupštine Milan Mrkšić, kao i predsednik Udrženja„Rudolfsgnada“ Lorenc Baron sa porodicom. Koncentracijski logor Knićanin (Rudolfsgand) bio je korišćen za žene, decu i starije osobe iz Vojvodine. Prosečan broj ljudi u logoru bio je oko 17 hiljada.

   Lorenc Baron jesasvojom porodicom preživeo ovaj logor isada svake godine dolazi iz Nemačke gde živi, u rodno selo kako bi odao počast preminulima. – Kada su me zarobili, bio sam dete, ali mi se činilo da svakog trenutka sve više sazrevam. Preživeo sam pravi pakao i od dečaka sam se brzo pretvorio u zrelog čoveka. Sećam se, najteža mi je bila zima 1946. godine, jer četiri dana nije bilo hrane i tada su počela masovna umiranja. Ja sam preživeo, ali u tom logoru je, na žalost, umrlo oko 12 hiljada nedužnih ljudi koji su ovde i sahranjeni – podelio je sa nama svoje iskustvo Lorenc Baron.

   Zahvaljujući pomoći donatora 2001. godine je počelo renoviranje kapele i masovne grobnice u Knićaninu, i od tada se ovde svake godine odaje počast nevinim žrtvama.”

   Odgovori

10. 18. maj 2017. u 09:12

    vojislav ananić

    BANATSKI DESPOTOVAC

    Banatski Despotovac (mađ. Ernőháza, nem. Ernsthausen) je naselje grada Zrenjanina u Srednjobanatskom okrugu. Nalazi se 22 kilometara od Zrenjanina, dok je od Sečnja udaljen oko 13 km. Prema popisu iz 2002. bilo je 1620 stanovnika. (Vikipedija)

    Naselje je 1822. godine formirao veleposednik jermenskog porekla Kiš Erne. Porodica Kiš je tad posedovala najveću površinu zemljišta u Torontalskoj županiji. (Između ostalog, i Ečka sa dvorcem je bila njihov posed.) Stanovnici su doseljivani iz delova Austrije i Nemačke. Bili su uglavnom rimokatoličke veroispovesti, ali je bilo i evangelista. Potom dolaze rumunske, hrvatske i romske porodice. Selo je isprva nosilo naziv Ernehaza, Ernesthaza, Ernestovac, Banatski Despotovac i Ernsthauzen, da bi posle 1945. godine dobilo ime Banatski Despotovac. (Vikipedija)

    Sadašnji naziv selo je dobilo nakon proglašenja Kraljevine Jugoslavije. Stanovništvo sela je krajem 1944. izbeglo pred nadiranjem ruske vojske i odlazilo u Nemačku, pa je ostao mali broj meštana, koje su činili uglavnom starije osobe i deca. Izvestan broj njih je odveden u logore, dok je nekoliko porodica ostalo da živi određeno vreme sa srpskim kolonistima iz zapadne Bosne, Like i Crne Gore. Poslednja kolonizacija u selo je bila 1945. godine, takođe iz Bosne. Doseljenicima su dodeljene kuće i okućnice, zatečene u kućama prvobitnih stanovnika. (Vikipedija)

    Na dve ovakve ploče su imena boraca i stradalih u II svetskom ratu u kraju odakle su se naselili kolonisti. Takav način čuvanja uspomene na stari kraj video sam u još kolonističkih sela,

    Park u središtu sela. Započeta je gradnja pravoslavne crkve.

    Prema nezvaničnim podacima u mestu danas živi 1570 stanovnika u 642 porodice. Preovladjuju Srbi, nekoliko Rumuna i Mađara. Samo desetak porodica nema krsnu slavu. Aktivno stanovnistvo u mesto u najvećem broju radi u nekom preduzeću u Zrenjaninu ili u mesnom poljoprivrednom dobru. Nekoliko porodica isključivo se bavi poljoprivrednom proizvodnjom. Neki sa razvijenom mehanizacijom i opremom obradjuju i po nekoliko desetina jutara zemlje. (Banaterra 2006.)

    Ulaz u selo iz pravca Sečnja

    Svoju crkvu u centru sela i središnom delu parka u obliku kruga prvi doseljenici su podigli 1844. godine. Liturgija je bila na nemačkom jeziku. Nakon 64 godine srušili su je kolonisti čija pokoleljnja žive danas u selu. Crkvene knjige nisu sačuvane, ali se uredno vode knjige rođenih od kraja devetnaestog veka. Povremeno se pokrene inicijativa za građenje pravoslavnog hrama u selu, ali rezultata nema. (Banaterra 2006.)

    Posle Drugog svetskog rata kolonističke porodice su imale veliki broj dece. Tih godina priraštaj stanovništva je bio evidentan. Međutim, postepeno je jenjavao tako da je “bela kuga” uzimala danak. U poslednjih deset godina rađa se 5 do 15 mališana godišnje. Selo ima sve više staračkih domaćinstava. (Banaterra 2006.)

    Nekoliko stotina metara od sela prema mestu Sutjeska nalazi se obeležje na uzvišici sa tri kamena krsta koji teško odolevaju zubu vremena i nestašlucima dece. (Banaterra 2006.)

    Dobio sam objašnjenje da je humka grobnice većeg dela stanovnika sela koji su pomrli u epidemiji kolere u drugoj polovini XIX veka.

    Odgovori