Зрењанин и околна села

11. јун 2012.

коментара: 36

Град Зрењанин:

Арадац (до 1947. године Словачки Арадац-Андрејевац), Банатски Деспотовац, Бело Блато, Ботош, Елемир, Ечка, Зрењанин (обухвата и некадашње самостално насеље Мужљу од 1978. године; до 1947. званични назив је био Петровград, пре тога Велики Бечкерек), Јанков Мост, Клек, Книћанин, Лазарево, Лукино Село, Лукићево (до 1947. године Мартиница), Меленци, Михајлово, Орловат, Перлез, Стајићево, Тараш, Томашевац, Фаркаждин и Чента.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (36)

Одговорите

36 коментара

  1. vojislav ananić

    Ариад Пача (Pacsa Arpađ)
    Борбе око Томашевца 1848/49. године

    Сажетак: Томашевац је имао значајну улогу током Револуције 1848/49. Овде је након пада перлеског логора, почетком септембра 1848. организован нови српски војни логор, који се налазио под командом Стевана Петровића Книћанина и посадом која је према различитим проценама имала између 3.000 и 5.000 људи. Стратешки значај Томашевца произилази из његовог положаја: овде је пут Велики Бечкерек – Панчево прелазио преко Тамиша преко једног дрвеног моста.
    Томашевачки логор је штитио центар српског покрета у Банату Панчево од напада из Великог Бечкерека, где су биле стациониране главне снаге банатског корпуса мађарске војске.
    Мађарска војска је трипут кренула на Томашевац. Први пут, 30. новембра 1848. напад није ни предузет због неповољних временских прилика. Други напад, 5. децембра 1848. прерастао је у жестоку битку, током које је мађарска војска из три правца неуспешно напала томашевачки мостобран, али је са једном групацијом, која се пребацила преко Тамиша код Орловата, ударила на Томашевац с југа и успела је да продре све до цркве. Томашевац је коначно пао у мађарске руке 15. децембра 1848. године у оквиру јарковачке битке, пре које је посада логора напустила то село како би учествовала у нападу на Јарковац.
    У близини Томашевца последња велика ратна операција у револуцији 1848/49. одиграла се 7. маја 1849, када су мађарске снаге под командом генерала Мора Перцела у Уздинској бици потукле аустријско-српски корпус под командом пуковника Јозефа Пуфера.

    Кључне речи: Томашевац; 1848/1849; српски народни покрет; Банат; Ерне Киш; Стеван Петровић Книћанин.

    Увод

    Време мађарске револуције и српског покрета у Банату и Бачкој 1848/49. био је период када је Томашевац био поприште значајних историјских дешавања. Тада је око овог места вођено неколико већих битака. У овом раду ћу покушати да дам преглед ових борби из мађарског угла и укажем на неке разлике које постоје у приказима ових догађаја у мађарској и српској историографији.
    Посебна поглавља у овом раду посвећена су настанку томашевачког логора, покушајима освајања томашевачког логора 30. новембра и 5. децембра 1848. године, те јарковачкој бици и напуштању томашевачког логора. Као последња, биће поменута и Уздинска битка, која се одиграла 7. маја 1849.
    Средина 19. века је период прилично добро покривен историјским изворима, због чега је и хронологија догађаја из Мађарске револуције и српске буне 1848/49. углавном добро позната и јасно утврђена. Разилажења и нејасноће, међутим, постоје у приказу и тумачењу детаља и појединих епизода. Нису изузетак ни дешавања око Томашевца и томашевачког логора.

    Осврт на библиографију

    Борбама око Томашевца током револуције 1848/49. у српској историографији подробније се позабавио Милан Петров у чланку Логор српске војске код Томашевца 1848/49. године објављеном 1999. у Зборнику Матице српске за историју. Овом пионирском подухвату следила су последњих година два детаљнија приказа. Душко Петров Савичин бавио се тим борбама у књизи Српски народни покрет 1848/49. на простору од Великог Бечкерека до Панчева (Зрењанин, 2006), а Живан Вијатов је ту тему обрадио у својим Прилозима за историју Томашевца (Панчево, 2009). Петров (1999) и Вијатов утемељили су свој рад на изворима и литератури која им је била доступна на српском језику, док ону на мађарском и немачком нису консултовали, због чега су у њиховим радовима догађаји сагледани из српског угла. Ова перспектива је израженија у раду Петрова, који као историчар од заната покушава да посматра догађаје у ширем контексту и то чини из перспективе српског националног покрета. Вијатов, као локални историчар, настоји пре свега да своје излагање учини занимљивијим за читаоца, што постиже уз помоћ бројних одломака из историјских извора. Нарочито је похвално то што у случају недоумица не даје коначне одговоре, него наводи различита становишта појединих историчара, чиме успешно представља сложеност проблема и оставља читаоцу могућност да се сам одлучи за неки од понуђених одговора. Вијатов, као и Савичин, доносе велик број одломака из историјских извора, па се кроз његов наратив назиру и судбине обичних људи. Најобјективнији и најобухватнији је прилаз Савичина: посебна вредност његовог рада јесте то што се он послужио и мађарским изворима и на тај начин успео да створи тренутно најбоље полазиште за сваког ко жели да сазна нешто више о борбама око Томашевца 1848/49. године.
    На мађарском језику борбе око Томашевца досад је најдетаљније приказао Еден Олчвари (Olchvary Odon) у делу Мађарска борба за независност 1848-1849. у Јужној Угарској (A magyar fuggetlensegi harc 1848- 1849-ben a Delvideken) објављеном 1902. године. Олчвари догађаје приказује из мађарског угла, првенствено на основу мемоарске литературе објављене на мађарском и немачком језику, због чега ни он није увек у стању да постигне објективност, што је уједно и највећи недостатак тог дела. Дело је ипак драгоцено јер Олчвари, као војник, говори веома стручно и објективно о ратним плановима и операцијама.
    Како је дошло до сукоба српског и мађарског националног покрета у пролеће 1848.
    У пролеће 1848. велик део Европе био је захваћен таласом револуционарних покрета, који су имали две основне тежње: остваривање грађанских слобода и националну еманципацију појединих народа. Револуције 1848. највише су потреса изазвале у Аустријском царству (Хабзбуршкој монархији), у то време етнички најхетерогенијој европској држави, у оквиру чијих граница су у већем броју живели припадници 11 народности а да ниједна од њих није чинила апсолутну већину.
    Најснажније су Аустрију уздрмале револуције у Ломбардији и у Мађарској, које су биле резултат стремљења италијанског односно мађарског националног покрета. Италијански национални покрет је повео мале државе Апенинског полуострва у рат против Аустрије и стварање заједничке националне државе, а мађарски национални покрет је успео да се избори не само за парламентаризам и увођење грађанских слобода него је успостављањем сопствене војне силе и сопствених финансија достигао и веома висок степен државне самосталности Краљевине Угарске/Мађарске у односу на Аустријско царство.
    У деценијама које су претходиле 1848. развој мађарског националног покрета био је праћен и развојем националних покрета немађарских народности у Краљевини Угарској, а пре свега Хрвата, Срба, Румуна и Словака. Вођства ових националних покрета нису прихватала ново мађарско државно устројство јер је нова власт, у настојању да укине раније сталешке привилегије и унутар својих граница створи јединствени административни систем, укинула или угрозила оне институционалне оквире које су вође наведених националних покрета сматрале основицом дотадашње самосталности сопствене народности, а који су уједно били и упоришта њихове политичке моћи коју су настојала сачувати. Са друге стране, увођење мађарског као званичног језика отежавало је појединцима из редова немађарских народности унапређење или очување свог друштвеног статуса. Као реакција, код интелигенције немађарских народности убрзо се појавила идеја о признавању њихове народности као посебне нације и о стварању засебних територија. У борби за остваривање сопствених циљева, а против остваривања циљева мађарског националног покрета, вођства националних покрета поменутих немађарских народности наилазила су 1848. на подршку великог броја сународника, али и Бечког двора, што их је охрабривало да се супротставе мађарској влади. Ове супротности на територији Угарске на крају су се изметнуле у грађански рат – хрватски бан Јелачић покренуо је војску против мађарске владе, а Срби и Румуни су се масовно подигли на устанак. Словачки национални покрет је такође подигао побуну, али она није узела маха.
    Најпре се са мађарским властима оружано конфронтирао српски национални покрет. На народној скупштини у Сремским Карловцима одржаној 13-15. маја 1848. присутни су себе прогласили као народни сабор, прокламовали (између осталог) независност српског народа у оквиру Земаља круне Светог Стефана и затражили проглашење српског војводства – као посебне територијалне јединице с атрибутима државности. То је имао бити заметак националне државе, по угледу на Кнежевину Србију, српску државу у оквиру Османског царства, која се за сличан статус изборила непуне две деценије раније. Мађарска влада и јавно мнење су у овом чину виделе нарушавање територијалног интегритета Краљевине Мађарске и нису хтели да се помире са идејом стварања нових државних творевина у оквиру граница своје националне државе. При оспоравању идеје српског војводства мађарска страна се позивала на историјско право, али и на чињеницу да на територијама које су на Мајској скупштини у Сремским Карловцима тражили за своје војводство – у Банату, Бачкој, Срему, Барањи и делу војне границе – Срби живе измешани са припадницима других народа.
    Како до компромиса није дошло, обе стране су се почеле спремати за сукоб. Српски Главни одбор, са карловачким митрополитом Јосифом Рајачићем на челу, позвао је Србе на устанак. Граничари су се дигли на оружје, а помоћ им је у виду људства и наоружања обилато пристизала из Кнежевине Србије. Устаници су организовали војне логоре и почели силом да подводе под своју контролу становништво оних околних места која се нису прикључила устанку. Мађарска влада је против побуњеника прво покренула редовну (царско-краљевску) војску која се налазила на тери- торији под њеном контролом, као и одреде народне гарде. Пошто је првих било недовољно, а потоњи се због своје неувежбаности нису показали поузданим у окршајима, мађарска влада је почела да организује и нову, сопствену војску, мобилну народну гарду, познатију као хонведе.
    Први оружани сукоб између регуларних снага верних мађарској влади и побуњених српских граничара одиграо се 12. јуна 1848, када су јединице регуларне војске пошле из Петроварадинске тврђаве да растуре и разоружају српске логоре у Сремским Карловцима и код Римских шанчева, али им се посада тих логора супротставила. Након кратког примирја због избора за прву мађарску Народну скупштину, крајем јуна су поново букнули оружани сукоби.

    Општи преглед војне ситуације у Банату у лето 1848.

    Током лета 1848. године, српски устаници су настојали да ојачају постојеће логоре, као и да створе нове, како би утврдили одбрамбени појас око главног центра устанка – Сремских Карловаца. У Бачкој су установљени већи логори код Титела, у Римским шанчевима и код Србобрана, а у Банату код Перлеза, код Алибунара и на Врачевом гају. Перлески и алибунарски логори штитили су Панчево, центар српског устанка у Банату, од напада из правца Великог Бечкерека и Вршца. Посаду ова два логора чинило је по 2.500 војника.
    Осим поменутих великих, српски устаници су организовали и неколико мањих логора, а у неким местима поставили су војне посаде. Због стратешког значаја места, устаничка војска је почетком јуна 1848. посела и Томашевац: Дракулић је овде упутио сто војника из перлеског логора са задатком да обезбеђују мост преко Тамиша и патролирају околином. Касније током лета томашевачка посада је добила и два топа. Све то је ипак било довољно само за стражарење и патролирање, а не за какве значајније војне акције.
    Хаотична политичка ситуација је првих недеља јула кочила распламсавање српског устанка у Банату. Део граничара – пре свега официра – колебао се да ли да остане веран цару и краљу, који им је наложио потчињавање мађарској влади, или да се приклони српском националном покрету и српском устанку, што је у том моменту значило отказивање верности законитом владару – тј. велеиздају. Упркос захтевима Главног одбора, они који су били на дужности у граничном кордону нису били вољни да укину кордон и тако омогуће неометан прилив добровољаца и ратног материјала са југа. Неки официри су у својим местима још објављивали прогласе мађарске владе. Расположење се мењало и у зависности од развоја војне ситуације – нпр. командант избиштанске граничарске компаније, капетан Храшћански 2. јуна није дозволио да патрола вршачке народне гарде ухапси комесара Главног одбора за Банат, београдског адвоката Димитрија Станимировића, него га је спровео у команду батаљона у Белу Цркву,11 али је 11. јула разоружао и похапсио добровољце из Србије који су се повлачили после неуспелог напада на Вршац. У Уљми је поручник Јован Илић наводно обећао челницима алибунарског логора подршку при нападу на Вршац, али је након пропасти те операције ухапсио двојицу преживелих вођа, комесара Станимировића и мајора Којића, и спровео их у Вршац, одакле су ови одведени у Темишвар, пред преки суд. Расположење у српским местима Војне границе током јула ипак се сасвим стабилизовало на страни српског устанка. Официри који се нису хтели сврстати на страну устаника, као што су нпр. били Храшћански и Илић, ускоро су затражили премештај из Војне границе. За време ових превирања, мађарске снаге у Бачкој и Банату нису биле ни довољно бројне ни довољно квалитетне да би предузеле неку озбиљнију контраофанзиву, па су само настојале зауставити територијално ширење српског устанка. Мађарски логори били су организовани у следећим местима – у Бачкој око Сентомаша и Шајкашке (Врбас, Стари Кер (Змајево), Фелдварац (Градиште), Бечеј); а у Банату: Велики Бечкерек, Вршац и Бела Црква.
    Под притиском политичара и јавног мњења, мађарска војска је током лета неколико пута безуспешно покушавала да освоји најистуренију тачку српског одбрамбеног појаса у Бачкој, Сентомаш (Србобран). Српски су контранапади били успешнији: устаницима је пошло за руком да освоје (Бачко) Градиште и Темерин. Српски устаници су били у офанзиви и на подручју Баната – у настојању да прошире подручје под својом контролом, из својих логора са променљивим успехом нападали су околна несрпска места како би их присилили на покорност Главном одбору.
    Најзначајнији успех српских устаника у Банату у лето 1848. било је преузимање власти у Панчеву, крајем јула 1848. Устаници су покушавали да освоје и Велики Бечкерек, Вршац и – нарочито – Белу Цркву, али су одбијани од стране тамошњих царско-краљевских регуларних трупа и народне гарде. Мађарска војска у Банату, којом је командовао Ерне Киш, предузела је прву већу офанзиву 2. септембра, када је освојила логор код Перлеза. Пад перлеског логора представљао је озбиљну претњу српском устанку јер је њиме пресечена веза између српских снага у Бачкој и у Банату и остављен је незаштићен пут Велики Бечкерек – Панчево. Запретило је велико осипање устанка, јер је након пада перлеског логора пет околних села – Фаркаждин, Перлез, Орловат, Томашевац и Уздин – послало своје делегације Кишу и изразило покорност мађарској влади.
    Вођство српског устанка настојало је да што пре стабилизује ситуацију и попуни рупу у одбрамбеном појасу око Панчева. Затражена је помоћ од Београда, а панчевачки окружни одбор је наредио својим пододборима општу мобилизацију. Након што је примио вест о паду Перлеза, главни командант српске устаничке војске Ђорђе Стратимировић одмах је обуставио операције у Бачкој, сакупио у Тителу два батаљона граничара (један немачко-банатски и један варадински) и „нешто из Перлеза пребегле војске – осам стотина до хиљаду момака”, а затим прешао Тису са две хиљаде „момака”. Контингент је прошао поред Перлеза, у којем се тада налазила мађарска војска, дошао до Тамиша, прешао га код Сакула, и наставио левом обалом реке до Томашевца, који „невешти војсковођа Киш није окупирао био”. На овај сектор је из околине Беле Цркве пожурио и Стеван Петровић Книћанин са делом својих добровољаца.
    Пошто је ситуација у Банату била критична, влада Кнежевине Србије је послала у помоћ нови контингент добровољаца који су се прикључили Книћанину. Приближавајући се Томашевцу, Книћанинове трупе су успут 8. септембра опљачкале и спалиле мађарско село Дебељачу. Након што је и Книћанин пристигао у Томашевац, Стратимировић се са њим договорио о радовима на изградњи војног логора код Томашевца, па је тамо оставио већи део војске коју је довео са собом, док се са осталима вратио у Бачку. Стратимировић не помиње да је пре тога 9. септембра српска устаничка војска још успела повратити Перлез.
    Стратимировић и Книћанин су договорили и заједнички напад на Велики Бечкерек. Требало је да Книћанин нападне из правца Перлеза, а Стратимировић се вратио у Бачку како би пребацио нови контингент војске у Банат и напао са запада и северозапада. Киш је успешно предупредио овај маневар: његове главне снаге су 11. септембра напале Перлез и потиснуле одатле Книћанинове јединице. Стратимировићеве трупе су успеле поседнути Арадац и Елемир, али су наредног дана и оне претрпеле пораз од Кишових главних снага и вратиле су се у Бачку. Након поновног губитка Перлеза, Томашевац је остао главни војни логор на подручју југозападног Баната. Книћанин је тада од окружног одбора у Панчеву затражио комесара који би се бавио снабдевањем томашевачког логора.
    Томашевачки логор је подигнут на путу Велики Бечкерек – Панчево, код дрвеног моста преко Тамиша. Са северозапада и запада Томашевац је био заштићен реком, а са североистока мочварним земљиштем и каналом Брзава. На левој обали реке, дуж пута који је на врху једног насипа водио у село, протезале су се једна храстова и једна тополова шума. На десној, вишој обали Тамиша, на платоу испред моста саграђен је шанац који се састојао од „три ограђена затворена обкопа”, а као ров је искоришћен јарак дуж пута Ботош-Орловат. Шанац је изграђен и са јужне стране села. Фортификацијом је руководио Книћанинов ађутант, мајор Миливој Петровић Блазнавац, који је командовао и артиљеријом логора. По завршетку изградње томашевачког логора део трупа се сместио у шанчевима, а главнина снага разместила у шумама, где се налазио и Книћанинов штаб. Предстраже су постављене у полукругу на око хиљаду корака пред шанчевима.
    На почетку изградње томашевачког логора овде се налазио један батаљон. Касније је посада увећана. Наводи различитих аутора, које је сакупио Вијатов, слажу се једино у томе да су браниоци имали 12- 13 топова, док процене о посади варирају између 2.800 и 5.000 људи, а противуречне су и информације да ли су они већином били добровољци из Србије или банатски граничари. Јожеф Тим, на основу мемоара Виловског, говори о посади од 2.810 људи. Петров помиње бројку од „3.000 војника, углавном добровољаца из Србије, те банатских граничара”. Рејсиг тврди да су посаду логора чинили Трећи и Четврти батаљон Немачко-банатске регименте, јачине 2.472 људи, а уз њих је ту било и 1.610 добровољаца из Србије. Код Вијатова се може пронаћи и податак да је крајем септембра и почетком октобра 1848. комесар логора Буковала требовао храну за око 4.800 војника.

  2. vojislav ananić

    II

    2.4. Први напад на Томашевац

    Почетком новембра 1848. банатски корпус мађарске војске састојао се од четири дивизиона. Један мањи контингент се налазио пред Темишваром, а други је опседао Арад. Главнина снага била је распоређена у Великом Бечкереку и на потезу Вршац – Бела Црква. Великобечкереч- ка дивизија је имала шест батаљона пешадије, девет ескадрона коњице и пет батерија (30 топова), а вршачко-белоцркванска дивизија пет батаљона пешадије, три ескадрона коњице и пет батерија (30 топова). Командант банатског корпуса био је генерал-мајор Ерне Киш, бечкеречког дивизиона пуковник Антон Фетер, а вршачког потпуковник Јован Дамјанић.
    Крајем новембра су Фетер и његов новонаименовани заменик мајор Ђерђ Клапка разрадили план о нападу на српску линију у Банату, дуж целе линије фронта. Требало је да буду покренута три напада: требало је да великобечкеречки корпус нападне Томашевац, вршачки Алибунар, а јединице око Беле Цркве Банатску Паланку. Истовремено, требало је да бачки корпус ситнијим демонстрацијама веже тамошње српске снаге. За датум операције одређен је 30. новембар.
    Наређење за покрет издато је 28. новембра. Трупе великобечкеречког корпуса одређене за напад на Томашевац груписане суу Ечки, Жигмондфалви и Лазарфелду. Прва група је требало да крене из Лазарфелда ка Ботошу, а потом да нападне десну страну мостобрана. Друга група, под командом потпуковика Лајоша Војнића, јачине седам чета пешадије, два ескадрона коњице и четири топа требало је да пође из Жигмондфалве и веже пажњу бранилаца мостобрана спреда. Лево од ове групе напредовала је резерва са сличним задатком. Главни удар је требало да изведе четврта група, којој је заповедао потпуковник Лудвиг Апел. Она је требало да крене из Ечке, поседне Орловат, сагради мост преко Тамиша, пребаци се и нападне томашевачки логор с југа. Део ове ударне групе требало је да заостане као обезбеђење моста и пута за повлачење.
    Један од учесника ове операције, хонведски официр гроф Карл фон Лајнинген-Вестербург, описао је њен ток неколико дана након што се одиграла. Покрет његове колоне почео је 29. новембра у један сат после подне, „у магли у којој се није могло видети ни на 50 корака”. Након два сата марша колона је стигла пред друм Ечка-Орловат. Лајнингенова колона је мало наставила друмом, а онда га оставила с десне стране [sic!]. Касније су схватили да су залутали и вратили су се некако на орловатски друм. Пред Орловат су стигли након осам сати марша, увече у 9 сати. Улогорили су се на отвореном. Због близине непријатеља, војницима је било забрањено да пале ватру, нису имали ни довољно намирница, а време је било хладно и влажно. Густи мрак је само појачавао напету атмосферу, у којој је дошло чак и до међусобне пуцњаве хонведа, на шта су се сви постројили, мислећи да их је напао непријатељ. На крају се испоставило да је узбуна била лажна. Током ноћи је било још лажних узбуна, због чега се војници нису могли прописно одморити. Лајнинген се жалио да је морао лежати на влажној земљи и да је целе ноћи „дрхтао ко пас”. Потпуковник Војнић је одјахао у извидницу према Орловату, али се вратио тек пред зору јер је у повратку залутао.
    Кад је почело да свиће, мађарска војска се постројила за напад. Након два сата чекања, војсци је ипак наређен повратак. Лајнинген је сматрао да је Фетер одустао од напада зато што се уверио да се магла неће разићи. Према извештају пештанске штампе, напад је одложен због тога што је понтонски мост преко којег је главна ударна група требало да пређе преко Тамиша испао сувише кратак.
    Није успео ни мађарски напад на Алибунар. Вршачки дивизион, којим је у одсуству Дамјанића командовао мајор Пал Киш, требало је да преко Николинаца нападне Алибунар. Мађарске јединице су код Карлсдорфа изненадиле и разбиле једну мању противничку јединицу, али када су против њега кренуле главне снаге из алибунарског логора, повукле су се у Вршац.
    Од операција предузетих 30. новембра успешан је био једино напад на логор код Банатске Паланке: белоцрквански командант, хонведски мајор Франц Мадершпах успео је да у густој магли, уз помоћ пет чета пешадије, пола ескадрона коњице народне гарде и пет топова, дакле са само нешто више од хиљаду војника, изненади и на препад освоји Банатску Паланку и мост преко реке Караш и да уништи тамошњи српски логор у којем се под командом капетана Петра Бобалића налазило око 2.500 људи и осам топова. Мадершпах је затим – према плану – повео своје трупе ка Панчеву, али је поткрај дана, пошто је обавештен о неуспесима код Томашевца и Алибунара, и он наредио својим трупама повратак. Разбијање логора код Паланке био је само маргиналан успех, који није могао прерасти у значајнију операцију.Покушај предузет 30. новембра открио је намере мађарске стране, па је српска команда могла појачати одбрану Томашевца. Книћанин је појачао патроле на левој обали Тамиша, између Сакула и Орловата, и наложио да се јединице стациониране у Идвору и Ковачици ставе у приправност за покрет ка Томашевцу. Олчвари тврди да су у Томашевац послати као појачање три чете (тј. око 500) граничара, 500 Србијанаца и 15 топова, тако да се у томашевачком логору под командом Книћанина у време битке за Томашевац налазило око 3.000 граничара, око 2.000 добровољаца из Србије и 27 топова. У бици су учествовале и две чете народне гарде које је Шупљикац упутио као помоћ из Панчева. Ове јединице су у рано јутро 5. децембра пошле из Ковачице, али иако нису доспеле до одредишта, одиграле су улогу у бици јер су напале и потиснуле ескадрон коњице послат ка Уздину.
    Фетер је извукао неке закључке из пропалог покушаја напада на Томашевац и унео ситне измене у план напада. Оне су се пре свега тицале сатнице. Почетком децембра се са одсуства због болести у Велики Бечкерек вратио и Ерне Киш, који је прихватио Фетеров план, а као дан новог напада на Томашевац одредио 5. децембар.
    Мађарске јединице одређене за напад на томашевачки логор концентрисане су на својим полазиштима 4. децембра увече. Снаге предвиђене за главни удар, јачине пет батаљона пешадије, три ескадрона коњице и 18 топова, пошле су из Ечке, под командом потпуковника Апела. Као и пре неколико дана, оне су имале освојити Орловат и направити понтонски мост преко Тамиша. Након тога би се део јединица пребацио на леву обалу Тамиша и напао Томашевац с југа, а део окренуо ка северу, и напао леву страну мостобрана. У Жигмондфалви су сакупљени два батаљона пешадије, четири ескадрона коњице и шест топова. Њихов задатак је био да се приближе мостобрану спреда, да се развију за напад ван домета топова и тако ишчекују знак за општи напад. Контингент исте јачине сакупљен је у Лазарфелду, одакле је имао упасти у Ботош, осигурати то место, па заокренути на југ и напасти мостобран здесна. У овом нападу мађарских снага на Томашевац је учествовало свега девет батаљона пешадије, 11 ескадрона коњице и 30 топова, укупно око 10.000 људи. Било је присутно и нешто јединица народне гарде, али оне нису учествовале у борбама.
    Јединице су кренуле са својих полазишта у један сат по поноћи. Пошто су пристигле близу мостобрана, јединице централне групације развиле су се у фронт на безбедном одстојању од мостобрана и ту стајале у приправности ишчекујући почетак напада главних снага када је требало да отпочне и општи напад на мостобран. Лево крило је око 7 сати ујутро стигло до Ботоша, где се сукобило са одредом српских добровољаца и потисло га из села, па наставило ка мостобрану, где се поставило на исти начин као и централна колона.
    Главна ударна група стигла је до Орловата у 5 ујутро. Ради обезбеђења радова на мосту, четири чете пешадије и део коњице пребацили су се на леву обалу Тамиша. Нешто војске је остало у Орловату, а војници осталих јединица су на четврт сата узводно од тог села започели изградњу моста. Радовима је руководио капетан Ашбот, раније цивилни инжењер у Темишвару, који није био вичан мостоградњи, а недостајало је и грађевинског материјала, због чега је мост уместо у 7 завршен тек у 11 сати.
    Након почетка изградње моста, генерал Киш је са пуковником Фетером и мајором Клапком напустио Апелову групу и прешао код јединица које су се налазиле пред мостобраном. Око поднева Киш је већ био изгубио стрпљење и послао курира потпуковнику Апелу и пожуривао га да отпочне напад на браниоце с леђа. Пошто је тај напад и даље каснио, генерал Киш који је важио за храброг и ватреног војника, али и за лошег војсковођу
    изгубивши стрпљење, наредио је да сва 24 топа која се налазе на десној обали започну паљбу по мостобрану. Намера му је била да привуче пажњу бранилаца и – по могућству – онеспособи њихове топове. Српски топови им испочетка нису узвраћали, па су се мађарски артиљерци охрабрили и приближили мостобрану. Тада је започео артиљеријски двобој током којег је мађарска артиљерија претрпела велике губитке. Киш се такође спустио у прву борбену линију храбрећи своје војнике. До 3 сата по подне он је већ сасвим изгубио стрпљење, па је наредио да два пешадијска батаљона централне групације крену у јуриш на мостобран.
    На челу јуришне колоне био је поручник Харагош са 200 добровољаца. Сваки од њих је носио свежањ сена и алате за затрпавање јарка. Колона је напредовала под снажном паљбом бранилаца, доспела је до рова и утврдила се у главном јарку пред мостобраном. Нападачи су неко време узалудно покушавали да се попну на грудобран шанца – одбијали су их добровољци наоружани ханџарима у борби прса у прса. Након што је овај јуриш одбијен, нападачи су се повукли и полегали по јарку дуж пута, као и иза осталих косина терена, како би се заштитили од пушчане ватре бранилаца. На сличан начин је прошло и одељење које је напало са севера, а касније и резерва под заповедништвом капетана грофа Лајнингена.
    Браниоци мостобрана су успели да одбију сва три засебна и некоординисана напада. Када се Киш уверио да неће моћи да освоји мостобран, повукао је своје јединице ван домета топова.
    Лајнинген је овако описао јуриш својих јединица:
    „Кренуо сам у јуриш са резервом. Моји људи су ме поздравили речима: живео наш капетан! Али, једва да смо дошли до јаркова и узвишица, непријатељ нас дочека убитачном паљбом. … када сам се окренуо, видим, да ме прате само застава, неколико подофицира и шест редова. Остали су, пратећи пример других јединица, полегали по јарковима. Није преостало ништа друго, него да и ми залегнемо. У овом критичном положају, на шездесет корака од јарка шанца остадосмо и пола сата. … Не прође тренутак, а да метак не профијуче поред мог ува. … Из шанаца се често пуцало, србијанске капе су се могле видети једна поред друге. … само су Србијанци пуцали, остали су за то време пунили пушке. … На нас је непрестано, са највећом хладнокрвношћу пуцало и неколико жена у србијанском оделу.”
    Под оваквим околностима војнике нико није могао да убеди да крену напред. Неколико официра је устајало и позивало своје војнике да их прате, али узалуд. Тада, каже Лајнинген, „наступи критичан тренутак; требало је да се повучемо преко брисаног простора, како бисмо доспели ван домета непријатељских зрна. … Нарочито су срамни били картечи, послати за нама. … земља се прашила од метака.” Пошто војници нису били вољни да крену у нови јуриш, вођство се одлучило на повлачење.
    У међувремену је јединица одређена за заобилазни маневар (два батаљона пешадије, један ескадрон коњице и шест топова) под командом потпуковника Апела прешла преко реке. Апел је четири чете (компаније) пешадије оставио као обезбеђење моста – две чете на десној, а две на левој обали. Коњички ескадрон је послат ка Уздину да надгледа панчевачки пут. Једна чета се развила у јуришну линију, а четири су се поређале иза .
    После подне је почео и напад заобилазне колоне на Томашевац. Ове јединице су након кратке борбе већ у првом јуришу запоселе јужни шанац и упале у село. Фетер у својим мемоарима тврди да је овај упад изведен без икаквих мера предострожности, а војници су одмах по упаду у село кренули да отимају намирнице по кућама.
    Пошто је Киш повукао своје трупе пред мостобраном, Книћанин је део бранилаца и нешто топова могао послати у помоћ својој нападнутој резерви. Док је она стигла, нападачи су већ допрли до цркве. Овде су се сукобили са две чете граничара и 200-300 добровољаца. Развила се жестока борба, током које је запаљено неколико кућа, а страдала је и томашевачка црква. На крају су мађарске снаге потиснуте из села. Коњички ескадрон на панчевачком путу напале су и потисле две чете панчевачке народне гарде, које су пристигле из Ковачице. Пошто се могло чути да је на десној обали Тамиша борба престала, а његове јединице су наишле на отпор јаких снага спреда и претила им је и опасност од напада с леђа, Апел је своје војнике повукао према понтонском мосту. Српске снаге су кренуле за непријатељем, а две панчевачке чете су претиле да му одсеку одступницу, тако да су се Апелове јединице морале бајонетима пробијати до моста, и пред мрак су успеле да се пребаце преко Тамиша.
    Српске снаге су освојиле понтонски мост, а Петров тврди да су оне ушле и у Орловат. Након тога су се морале повући на леву обалу, јер су разориле мост и материјал однеле у Томашевац. Петров наводи да је браниоцима Томашевца пало у руке пет врбових чамаца, 12-14 балвана јеловине, 200-300 дебелих јелових дасака.
    Повлачење главних мађарских снага требало је да покрива резерва капетана Лајнингена, али се већи део његових војника разбежао пред непријатељском ватром, тако да је једва могао одржати на окупу мали део својих снага. Иако су мађарске јединице на зачељу биле у расулу, браниоци их у недостатку коњице нису гонили, па су се оне могле несметано окупити на путевима ка Ечки и Жигмондфалви, одакле се око 6 сати увече цела војска повукла на своја полазишта.
    Губици на мађарској страни били су поприлични. Највеће губитке претрпела је групација која се пребацила преко Тамиша, и то углавном током повлачења. Српски аутори, на основу Книћаниновог извештаја, тврде да је на шанцу пронађено 70, а да се у Тамишу удавило 12 мађарских војника, као и да су са орловатске стране Мађари однели своје мртве и рањене на 40 кола, а са ботошке на девет. Заробљена су само четири мађарска војника, што није чудно ако знамо да су по мађарској војсци колале стравичне приче о томе како се Срби опходе према заробљеним непријатељима. Према Олчварију, укупни мађарски губици износили су око 250 људи. У мађарској литератури се појављује број од 180 српских жртава, док је, према Книћаниновом извештају, било 15 мртвих и 68 рањених.

    2.6. Пад томашевачког логора

    Након неуспеха код Томашевца, мајор Клапка је саставио нов план напада на српске снаге у Банату. Опет је планиран комбиновани напад, али се одустало од идеје да главни напад буде усмерен на јачи, томашевачки логор, него је усмерен на слабије логоре код Карловца и Алибунара. Процена је била да ће ови логори много лакше пасти, после чега би мађарске снаге запретиле Панчеву и тако натерале Книћанина да се сам повуче из Томашевца ка Панчеву. Након повлачења српских снага у Панчево, против тог места би уследио концентрични напад свих мађарских снага у Банату. Истовремено са овим операцијама мађарске јединице у Бачкој такође је требало да нападну на неколико места како би привукле пажњу бранилаца.
    Мађарске јединице су се 11. децембра нашле на полазним тачкама, а напад је требало да започне сутрадан. Пуковник Дамјанић је требало да део својих снага остави под командом потпуковника Мадершпаха ради обезбеђења Вршца и Беле Цркве, а да у Вршцу сакупи ударну групу од два батаљона пешадије, три ескадрона коњице и осам топова. Са овим снагама је затим преко Уљме и Николинаца требало да пође ка Карловцу, потисне одатле српске снаге и настави према Алибунару. Ту је требало да се споји са јединицама мајора Гергеља пристиглим из Великог Бечкерека преко Сарче и Зичидорфа (Пландишта). Након освајања алибунарског логора, Дамјанићеве трупе је 13. децембра требало да наставе преко Иланџе и Јарковца ка Томашевцу и да нападну тамошње српске положаје с леђа.
    Група под командом мајора Гергеља, јачине два батаљона пешадије, два ескадрона коњице и четири топа, требало је да 11. децембра стигне до Зичидорфа и наредног дана настави преко Сентјаноша (Барица) ка Алибунару, где би требало да веже браниоце како не би послали помоћ у Карловац, а после у садејству са Дамјанићевим трупама да освоји алибунарски логор.
    Од преосталих јединица великобечкеречког корпуса неколико деташмана је одређено као обезбеђење обале Тисе од Перлеза до Новог Бечеја. Остале јединице, укупне јачине пет батаљона пешадије, осам ескадрона коњице и 26 топова, разврстане су у две групације, које је требало да 12. децембра пођу из Великог Бечкерека и поседну Ернестовац односно Жигмондфалву. Сутрадан је требало да се обе групе поставе у борбени поредак, на топомет пред томашевачким мостобраном, и ту сачекају Дамјанићев напад.
    Операција је почела још 10. децембра увече, када су Гергељеве јединице, пристигле из Великог Бечкерека, освојиле Зичидорф и потиснуле одатле српске снаге, које су побегле ка Алибунару, оставивши за собом три топа.
    Дамјанићеве трупе су у подне 12. децембра стигле пред Карловац и одмах започеле напад на шанац. Браниоци, батаљон Немачко-банатске регименте под командом поручника Јефте Барајића, дочекали су их картечом, али нису успели да сломе њихов јуриш. Нападачи су упали у шанац и после борбе прса у прса натерали браниоце на повлачење, а онда их пратили у само село. Након два сата крваве борбе, браниоци су се дали у бекство ка Алибунару. На попришту је остало седам официра и 300 војника. (Добар део њих је убијен пошто се предао.) Према Олчварију, мађарски губици су износили десет мртвих и 25 рањених, а Петров тврди да је у овим борбама Дамјанић изгубио 300 војника.
    Мајор Гергељ је у међувремену са својим трупама стигао пред Алибунар и напао тамошњи логор, који су бранила три батаљона петроварадинских граничара и неодређен број добровољаца из Србије са 16 топова. Командовао им је капетан Јоановић. Браниоци су потиснули Гергељев напад, па је он остао у дефанзиви док се из правца Карловца нису појавиле Дамјанићеве јединице. Након пада Карловца међу бранитељима Алибунара је завладао страх од тога да ће бити одсечени и опкољени, па су брзо без отпора побегли ка Панчеву. Гонила су их два ескадрона хусара, који су посекли још 100-200 људи, освојили два топа, неколико мерзера, тренова и доста пушака. Алибунар су Мађари запалили. Њихове трупе су преноћиле на отвореном и наредног дана пошле преко Иланџе ка Јарковцу.
    Према плану, јединице из Великог Бечкерека дошле су увече 13. децембра преко Ернестовца и Жигмондфалве пред томашевачки мостобран и поставиле се испред њега у полукруг. Међутим, Дамјанић је своје јединице покренуо из Алибунара тек 13. децембра, па је у Јарковац стигао тек око 4 сата после подне. Ценећи да је напад на Томашевац тог дана неизводљив, Дамјанић је своје војнике сместио у село, а сам је прешао у Ботош да се са Кишом договори о детаљима напада на Томаше вац.
    У међувремену су се остаци разбијених јединица српске војске из Карловца и Алибунара сакупили 13. децембра после подне у Нојдорфу (Новом Селу). Команду над њима је преузео лично Стеван Шупљикац. Шупљикац је проценио да се Книћанин, буде ли нападнут са три стране, неће моћи одржати. Зато је одлучио да испразни Томашевац и да Книћанина позове себи. На тај начин би српска војска, нарасла на 10.000 људи и 20 топова, могла изненадити Дамјанића, који је располагао са једва 4.000 људи и две батерије топова.
    Јарковчани су мађарске војнике дочекали врло предусретљиво. Војнике су частили вином и ракијом. Љубазност и пријатељство Јарковчана почели су да постају сумњиви неким официрима будући да су војници добијали вина и ракије колико год су могли попити. Када се Дамјанић вратио, заповедио је да се војници не размештају по кућама, него да свака чета остане на отвореном, испред куће у којој је смештен и њихов капетан. Топови, трен са муницијом и пртљажна кола смештени су на главни трг, у близини цркве. Један деташман је одређен да обезбеђује прелаз преко канала у Маргитици, али мост код Јарковца мађарска војска није запосела.
    Шупљикац је 13. децембра у 4 сата после подне покренуо своју војску из Новог Села преко Падине ка Самошу како би се тамо спојила са Книћаниновом. До Самоша је војска стигла пре поноћи. Книћанин је из Томашевца пошао увече у 7-8 сати оставивши на мостобрану сто људи и два топа. Након што је у Самошу концентрисао своје јединице, Шупљикац је издао наређење за препад на Јарковац.
    Капетан Петар Јоановић је са једном четом петроварадинских граничара требало да поседне шумарак између Јарковца и Маргитице, а са другом четом петроварадинских граничара и пола чете јарковачке народне гарде (под народним поручником Павлом Путником) требало да окрене према Јарковцу и неприметно поседне део села ка каналу. Путник је са одредом ловаца требало да настави даље до моста на Брзави.
    Натпоручник Лазић је са две чете немачко-банатских граничара требало да заобиђе непријатељско десно крило, такође окупира северну страну села, до моста, и да га запоседне, како би онемогућио да се непријатељ пробије из села и спасе топове.
    Главне српске снаге развиле су се у фронт јужно од Јарковца. Претходницу су чинили Србијанци у стрељачком строју, а први бојни ред под Книћанином био је састављен од Трећег и Четвртог батаљона Немачко- банатске регименте. Други бојни ред су чинила два илирско-банатска батаљона, док су три петроварадинска граничарска батаљона под командом Михаила Јоановића остала у резерви. Она је постављена на узвишење иза пута Јарковац-Томашевац како би у случају неуспеха зауставила евентуални мађарски противнапад и покрила повлачење својих сабораца.
    Српски напад је започео у три сата ноћу. Книћанинов први ред се у највећем мраку обрушио на мађарске предстраже и са њима заједно упао у село. У мађарским јединицама је завладао хаос. Становници Јарковца су се придружили нападачима, и са тавана, прозора и сваког узвишеног места пуцали на мађарске јединице, које су се покушавале окупити. „Из цркве, са тавана кућа, одасвуд и у свим правцима фијукали су меци”, записао је један очевидац. Нарочито су били збуњени коњаници, који никако нису могли наћи заклон. Двадесет коња се отело и одјездило међу нападаче.
    Око пола сата је трајала страшна борба прса у прса, ханџарима и бајонетима. Лајнинген је са своје три чете почео да потискује нападаче из три улице. Обавештени да се шест топова на главном тргу не може пробити преко моста, капетани Цилић, Фелдвари, Ашерман и Лајнинген стали су наговарати своје војнике на акцију, али су ови били обесхрабрени. Нападачи су полако запоседали куће на обе стране пута који је водио ка мосту и одсецали одступницу мађарским снагама.
    Дамјанић се за то време са нешто више од батаљона пешадије и четири топа пробио из села преко моста на Брзави. Ту је консолидовао своје јединице и одмах их повео назад у село. Војници су морали газити преко канала пошто је мост тада већ био у српским рукама. По повратку хонведа, вођена је борба за сваку кућу. Мађарски војници су били немилосрдни према противнику – свако ко је имао оружје у руци одмах је убијан. Пошто је на њих пуцано и са црквеног торња, хонведи су спалили и јарковачку цркву. Дамјанићеви војници су напали на први српски бојни ред и потиснули га из села. Други српски бојни ред се одмах дао у бекство, са изузетком батаљона под командом натпоручника Викентија Басарабића.
    Пошто су чули како се битка удаљава од центра села, Лајнинген и његове колеге одустали су од идеје форсирања моста и након неколико плотуна картеча покренули топове ка источном излазу из села. Топове је са две стране заклањала пешадија поређана у два густа реда. Упркос жестокој ватри, мађарске јединице су успеле да се пробију до источне ивице села. Ту су их зауставиле српске јединице које су на њих пуцале из јарка. Хонведи су јуришем запосели јарак и избацили одатле нападаче, који су се дали у бекство према Добрици. Лајнинген и колеге такође су извукли своје јединице на око 500 корака ван села и довели их у ред. Две чете су послали да запоседну јарковачке винограде, узвишени терен који се пружао на 800- 1.000 корака пред њима.
    На северној страни села хонведи су кренули против српских јединица на мосту и око њега. Истовремено су их напале и мађарске снаге са друге стране Брзаве, које су се раније пробиле из села. Помисливши да је мађарској војсци пристигла помоћ, нападачи су се и са овог положаја почели масовно повлачити. У недостатку коњице гонила их је само пешадија. На мађарском левом крилу хонведи су такође нанели велике губитке српским снагама које су се повлачиле из Јарковца. Када се разданило, Дамјанићеве снаге су се налазиле на јужној страни села, спремне за борбу, а наспрам њих је била српска резерва.
    Српске јединице које су напале Јарковац повукле су се преко Самоша ка Падини. Успут им се придружио и капетан Петар Јоановић са четом која је држала шумарак између Јарковца и Маргитице. Натпоручник Лазић, који је Јарковац напао са запада, придружио им се са своје две чете тек у Падини. Шупљикчеву војску у повлачењу гониле су два ескадрона хусара. Када су се Срби повукли, Дамјанић је сакупио своју војску и дао јој одмор до поднева. Мађари су спалили и опљачкали Јарковац.
    Значајна неслагања око губитака двеју страна постоје и у вези са овом битком. Олчвари тврди да је мађарска војска у овој бици имала 30 мртвих и 120 рањених, а да је пало 350 српских војника и 150 јарковачких цивила, и процењује да је српска страна имала још толико рањених, и тако су укупни српски губици достигли око хиљаду људи. Петров тврди да су у јарковачкој бици Мађари имали око 400, а Срби преко 80 мртвих.
    У зору 14. децембра, пошто је примио Дамјанићево обавештење да су га напале снажне српске снаге, Ерне Киш је део своје војске је под командом потпуковника Апела послао против томашевачког мостобрана, али је наредио да он буде освојен без пуцњаве. Апелове јединице су у цик зоре упале у мостобран, али су га нашле напуштеног, а мост на Тамишу је био демонтиран. Изненађујуће је да су мађарске јединице сазнале за Книћаниново повлачење и демонтирање моста тек када су „освојиле” мостобран, иако су били размештене у његовој близини. Мађарске јединице су потом ушле у Томашевац, који је спаљен до темеља.

    ИЗВОР: ВОЈНА ГРАНИЦА У БАНАТУ И БАНАТСКИ МИЛИТАРИ у 18. И 19. ВЕКУ, тематски зборник, НОВИ САД, 2014.

    Приредио: Војислав Ананић

  3. vojislav ananić

    Живан Вијатов
    СВАКОДНЕВНИ ЖИВОТ БАНАТСКИХ МИЛИТАРА ОД 1718. ГОДИНЕ

    Свакодневни живот у завојниченим селима јесте био под утицајем војних власти, али се због тога дотадашњи начин живота у великим фамилијама, заснован на принципима задружног живота, није битно променио. Задружни начин живота војне власти су подржавале и додељивале породицама по два грунта плаца, један до другог, за изградњу кућа и других објеката. Сразмерно величини и бројности чланова фамилије, додељивани су јој земљиште за обраду, пашњаци и ливаде (и до пет сесија). Једна сесија састојала се од 24 јутра оранице, 6 јутара ливаде, 3 јутра пашњака и једно јутро окућнице. Мање породице добијале су половину, па и четвртину сесије. Оваква дарежљивост аутријских власти није била без разлога јер се њоме ослобађала неких обавеза. Одласком војног обвезника на границу или пак у неки војни поход, фамилија је преузимала обавезу да се стара о његовој жени и деци, што јој је држава радо препуштала. Бечки двор је у Србима имао јефтину и добру војску али и добре савезнике у борби против утицаја угарских поседника и њихових захтева за враћање поседа у ослобођеном Банату, што је све утицало да се Банат прогласи крунским добром аустријског двора. Срби су уступке добијене од бечког двора сматрали привилегијама, а дозволу држања оружја и деловања православне цркве видели као облик слободе у околностима ондашњег времена. На живот милитара утицали су државни и војни органи, а такође, и различите националне групе које су са њима живеле у истој средини или у суседним селима, радећи исте послове, а то су били: Немци, Румуни, Словаци, касније и Мађари и др.
    Тај утицај се осећао у свим сегментима живота: у употреби термина за различите предмете или појаве, у начину живота и обради земље, укратко: у целокупном животу.
    Посебан утицај долазио је од занатлијског сталежа, нарочито од занатлија којих међу Србима није било или су живели само по градовима. Врхунац тог утицаја је био када су калфе, мајсторски помоћници, пре полагања мајсторског испита морали извесно време да проведу радећи код других мајстора у земљи или иностранству, што је било познато као калфенски френт. Када би се вратили са потврдама, еснаф им их је признавао, а после испита давао мајсторско писмо, за самостално обављање занатске делатности. У свом раду занатлије су примењивали оно што су кроз френт научили, па су на широком простору, како у земљи тако и у иностранству, израђивали исте или сличне занатске производе.

    Насеља и куће

    Завојничена стара села припадала су разбијеном типу насеља, а одликовала су се малим бројем разбацаних кућа, па их је требало преуредити за оновремени изглед: праве уздужне и попречне сокаке – улице. Добијени су блокови чија је величина зависила од величине грунта – плаца, а износила је 40 метара ширине и 120 метара дужине. Зависно од терена, у блоку се могло налазити 10 – 20 грунтова, с тим што је једна половина плацева излазила у једном сокаку а друга у другом, тако да су им се дворишта сучељавала.
    Кућа је на грунту постављана уздуж, поред десне стране грунта – бразде, док је са леве стране за један хват унутар грунта, морао бити празан простор. Све ове мере, предузете при планирању блокова у оквиру насеља и кућа у оквиру њих, имале су за циљ заштиту од пожара, с обзиром на материјал којим су покриване.
    Величине кућа према спољним мерама износила је 8 до 10 хвати дужине уз десну бразду грунта и 3, 5, до 4, 5 хвата ширине.
    Неке куће грађене су тако што је унутар њих насипана земља, да би им се стамбени простор подигао на виши ниво у односу на тло, па се у кућу улазило преко 3 до 4 басамка – штигне (степенице). Другима је улаз у кућу био на нивоу тла, док су треће укопаване па се преко степеница улазило у собу. Већина граничарских кућа набијана је од земље, између слојева стављана је трска, ради чврстоће зидова, а на местима где ће се просећи прозори и врата стављене су носеће греде, да се не би обрушавали зидови изнад њих. Преко набијених зидова стављано је слеме, које је на почетку било само грубо отесано стабло одговарајуће дужине, преко кога су стављане гредице, а преко њих трска покривана блатом. Слеме и гредице, као и трска преко њих, чинили су таваницу собе, видно истакнуту. Каснија градња ове елементе пребацује на таван, тако да је таваница у просторији равна. Грађа крова – рогови, пајанте чинила су грубо отесана стабла, да би их касније заменила тесана грађа. Трска је била основни грађевински материјал за покривање куће, односно израду крова, а бочне стране крова, забати, затворени су трском, облепљени блатом или необрађеним даскама. Овакви забати били су лако запаљиви, па су носили немачки назив фајер маори, што би значило – ватрени зидови. Кућа је под кровом имала две собе усклађене према величини куће, једна од соба била је са сокака, па се и звала „соба са сокака”, а друга је била из авлије, па се и звала „соба из авлије”, између њих налазила се кухиња а испред ње форауз – предсобље, а целом дужином куће налазио се гонг – пролаз, чији су дрвени или зидани стубови носили кров. Гонг је могао бити отворен и до пола висине зазидан, затворен. Гонг је са сокака био затворен вратима, испред којих је била озидана ниша, тако да се у њој могло стајати и водити диван са комшијом и пролазницима, а да се не покисне. Касније су предњи и задњи део гонга затварани, па је са сокака добијана мања соба звана „собица” где су спавали млађи укућани; највише је коришћена за спаваћу собу младенаца, па се отуд певало:
    „Да зна нана,
    Шта зна соба мала,
    Не би нана собу моловала.”
    Задњи део гонга презиђивањем је претваран у шпајз – оставу и затворени улаз на таван. Мања домаћинства, која нису имала потребе да користе две собе, због недостатка материјалних средстава за градњу штале, собу из авлије користили су за шталу у којој су држали краву и коње. Ради сигурности укућана и стоке врата од предсобља коришћена су за пролаз, како укућана тако и стоке. Собе су укућанима служиле за спавање, у њима се боравило за време хладних месеци, а остало време се проводило, ако не на њиви или на паши код стоке, у хладовини дрвета испред куће или у гонгу. Соба за дневни боравак и спавање обавезно је имала фуруну зидану од черпића (сушено блато помешано са плевом или сламом и обликовано у циглу) која је ложена из кујне. Намештај у соби био је више него скроман, спавало се на лежајевима склопљеним од две шошице, преко којих су стављане дебље даске. На даске је стављана сламњача пуњена житном или овсеном сламом, прекривана кудељним чаршавом, касније је сламњача пуњена љускама кукуруза. Јастук је пуњен бољим сеном а касније гушчијим перјем. Покривач звани губер ткан је од кудељне основе и овчије вуне као потке.
    За време топлих ноћи, када су комарци били активни, да би се могло спавати, дуж лежаја постављена је пречка, преко које је пребациван ретко ткан прекривач од кудеље „лепедов”. На средини собе налазио се сто једноставне конструкције, а чиниле су га склопиве ногаре преко којих је стављана плоча од грубо истесаних дасака. Сто је био низак тако да се око њега седело на малим столицама на три или четири ноге. За време топлих дана сто се износио у гонг или у авлију испод дрвета у хлад. У соби су се држали још и такозвани девојачки сандуци, које су доносиле удаваче а у којима су држане кошуље, скуте (гаће) и одевни предмети за свечаније прилике. Свакодневна одећа вешана је о чивилуке или клинове ударене у зид собе. Светиљка у соби прављена је од приручног материјала, а чинили су је: цреп, посуда од печене земље у коју је стављана животињска маст и фитиљ начињен од усукане кудеље или крпе. Светиљка је држана „на крај” фуруне, па је тај ћошак фуруне био мастан. Негде у задњој четвртини XIX века удаваче су доносиле од столара израђене кревете и ормане – комоде са три велике фијоке где су држани одевни предмети. Орман је у соби стајао између два пенџера, испод иконе заветног свеца. Орман је био прекривен извезеним комадом платна.

    Кухиња

    Кухиња се налазила између две собе или собе и штале, од предсобља је била одвојена зидом који је у средини имао врата, а поред њих два мања прозора.
    Изнад зидова кухиње, у полукругу према зиду из предсобља, зидан је оџак који је завршаван великим димњаком изнад крова куће. Овакав оџак служио је да се ложењем пећи, на диму и великој промаји, суше месо и сланина током зиме. Тако је обезбеђивана храна за обављање пољских радова.
    Кроз врата на фуруни убациван је огрев, најчешће трска, слама и други суви отпаци, тулузина – кукурузовина, када је било више кукуруза.
    У банку испред пећи грађена је шупљина звана „пећурак”, а служила је за одлагање и хлађење пепела извађеног из фуруне, да се његовим изношењем у авлију не би изазвао пожар. Банак је на једном крају био проширен и служио је као огњиште на коме се кувала храна у већим земљаним лонцима, лонцима ливеним од сировог гвожђа, нарочито мањим и већим шерпама које су зване „кастроле”; за печење меса и теста служиле су тепсије израђене од бакарног лима, најчешће округле, а пекло се у загрејаној фуруни. Посуде за кување постављане су на троножни гвоздени носач (саџак), испод кога је ложена ватра, а као огрев коришћени су: дрво, односно ситнији отпаци – грање, које се могло рукама ломити и стављати под саџак, тулузина, шапурина, чапурје, а неретко и сува говеђа балега.
    У породицама које су се бавиле чувањем стоке (беле марве) и на појилима – где се стока дуже задржавала, остајало је доста балеге; после сушења на сунцу, говедари су је сакупљали и користили за ложење. Током пролећа, на пољима где је засејана пшеница, сакупљано је корење кукуруза, отресано од земље и коришћено као огрев испод саџака или фуруне. Осим судова за кување и печење коришћени су и судови из којих се јела храна (по облику биле су то чинијице и тањири) израђени од глине, глеђисани и украшени биљним мотивима у разним бојама. Од прибора за јело највише је коришћена кашика, прво дрвена а потом и лимена, ножева је било али мало, док су мушкарци користили бритве.
    Бритва као свакодневна корисна алатка имала је значај талисмана. Приликом проласка поред раскршћа (или преко њега), места где се према народном веровању сакупљају демонске силе које могу пролазнику нанети неко зло, нарочито је добро имати при себи бритву црних корица.

    Храна

    Када говоримо о храни не можемо мимоићи хлеб, намирницу произведену од брашна житарица, добијеног дробљењем у ступи, жрвњу, млевењем у воденици, сувачи, ветрењачи, млину, замешеног водом, уз додатак квасца, соли и испеченом испод сача или у фуруни. Као такав три пута на дан би се нашао на столу а да се ником није дојео. Због оваквог значаја у исхрани хлеб је добио место и примену у различитим обредима који прате човека целог живота, па и после смрти. Када дете прохода, за ту прилику меси се „поступаница”, то је погача замешена од брашна нарвеног машћу, умешена са водом уз додатак млека и соли, по печењу премазује се медом и дели деци. Приликом причешћивања деце, после великог поста, меси се погача од киселог теста и у цркви дели деци, да се после примљеног причешћа заложе. После смрти неког од укућана, приликом изласка сутрадан на погреб, потом на недељу дана, на пола године и годину дана, носи се покојнику колач, који се убраја у парног полазника оних који одлазе на гробље. Овај ритуал даривања хлеба умрлом није завршен, већ сваке године о Митровским задушницама, током јутра, од киселог теста месе се хлепчићи- паскурице, у оноликом броју колико је мртвих забележено у читуљи. После паљења одговарајућег броја свећица и кађења, деца су паскурице разнослила родбини и по комшилуку. Употреба хлеба – колача у свечаним приликама је неизоставна: о Божићу су мешени: колач чија је горња страна украшавана фигурама израђеним од теста, које представљају животиње и биљке од којих домаћинство живи; други колач је здравље, у облику једнокраког крста; трећи колач је погача, која представља њиву. Божићни колач се реже после ручка, то раде два брата или отац и син, тако што се колач придржава на лепо украшеном пешкиру, пресече у облику крста, залива вином, целива уз понављање речи молитве: „У име Оца, Сина и Духа светога.” То се понови три пута и толико се пута колач обрне, на крају се преломи да би се преузела ружа са врха колача – онај од учесника који је преузме биће у тој години орач. Обичај је налагао да се другог дана Божића и Ускрса куму носи колач, брат носи колач удатој сестри, а носио се и чобанину. Исхрана се у току године мењала зависно од годишњег доба, смењивања поста и пољских радова. Период од пролећа до јесени карактерише већа потрошња куваног поврћа са месом, док је мање заступљено печено месо.
    Посебно је цењен кувани купус са овчијим месом, супа од куваног живинског меса, посебно ћурећег, с куваним кромпиром и разним сосевима, зелени пасуљ -боранија, кромпир чорбе и др. Од салата најзаступљенија је зелена салата и краставци, који су сољени, наливани водом уз додатак мирођије и укисељени на сунцу. Као зачини коришћени су: першун, пашканат, шаргарепа, бели и црвени лук, паприка и др. Када би млад кукуруз доспео, крајем лета, радо је коришћен у исхрани у куваном стању. У летњим месецима била су заступљена јела од теста: парадајз чорбе с резанцима, кувани ваљушци, резанци са кромпиром, сиром и пекмезом. Колачи су спремани од тегљеног теста, надевеног пристиглим воћем (вишње, трешње, шљиве, грожђе), с тим надевима прављена је и штрудла, као и сковерце – палачинке, које су могле бити празне или пуњене пекмезом.
    За исхрану у зимским месецима коришћено је зрело и конзервирано поврће.
    Кромпир и све врсте коренастог поврћа чувани су током зиме у траповима, касније у подрумима. Купус је био кисељен (ситно резан или у облику читавих главица) сољењем и слагањем у буре, коришћен је као салата, куван, пржен са црним луком и свињским месом, а потом куван (сарма). Зелена паприка у сланој води и сирћету – туршији остављана је за зиму и јела се као салата уз разна јела. Сличну судбину имало је и зрело грожђе, које је за зиму и дуги пост стављано у туршију или су се гроздови на лози – евенки сушили, а највише се завијало у тегљеном тесту, као колач. Уместо сушеног грожђа најчешће се користила рендана бела лудаја (бундева) и правио познати колач – лудајница, а, неретко, кришке беле лудаје печене су у фуруни и често коришћене у зимској исхрани. Једно од омиљених зимских јела били су ташци, прављени од слатког тегљеног теста пуњеног сиром или пекмезом које је у води кувано. Слани су преливани танком запршком, а слатки посипани шећером. Јели су се и резанци прављени од слатког теста с јајима: кувани су и процеђени, а затим им је додаван сир или млевени мак куван у млеку.
    Током пољских радова на њиви храна је била једнолична и једноставна и састојала се од хлеба и суве сланине, која се могла мало испећи на ватри запаљеној остацима стабљика кукуруза или неких других житарица, оним што се на њиви могло затећи. Поред хлеба и сланине заступљени су сир и кисело млеко, али ту је био обавезан црни и бели лук и паприка.

    Месо и риба

    Месо у исхрани, сем за време поста, заступљено је током целе године јер се у кући гајила живина: кокошке, патке, гуске, ћурке. Живинско месо најчешће се кувало, спремана је супа и јео се ринфлајш (кувано месо са куваним кромпиром и сосем, шаргарепом).
    Осим што се кувало, месо се и пекло, а посебно место имало је печено ћуреће и гушчије месо, као и пачије.
    Током лета и јесени, у складу с могућностима, храњене су свиње, да би се обезбедила сланина, маст и месо. Сланина је прво сољена, а потом сушена на диму и промаји. Коришћена је за јело током целе године. Од једног дела сланине добијана је маст која је служила као запршка за замашћивање јела и чварци, који су се током зиме јели са киселим купусом или куваним кукурузним брашном – куљом. Осим масти, за време великих постова и појединачних посних дана за запршку је коришћен зејтин, који се у сеоским условима производио од семена репице и лудаје, у олајницама.
    Свињско месо је стављано у саламуру а после шест недеља у оџаке, да се на диму и промаји осуши, па се као суво могло користити током целе године, нарочито свињске плећке и шунке. Преостали делови коришћени су за кување јела, најчешће паприкаша.
    Од ситног меса прављене су такозване црне кобасице, које су сушене заједно са месом и трошене током зиме. Од изнутрица које су куване прављене су такозване беле кобасице и шваргле, све се јело док је било још свеже, а могло се и просушити за каснију употребу.
    Житељи села поред река радо су за исхрану користили рибу, кувану или пржену, нарочито за време великих постова. Неке врсте риба су после сољења сушене на сунцу, а после сушења стављане у платнене ретке џакове и чуване на промајним местима за зимску исхрану.
    Поред живинског и свињског, породице које су гајиле овце радо су преко целе године јеле овчије месо, и то најчешће кувано са свежим купусом, затим са паприкашом, а, изузетно, и печено. Недељни и празнични ручак није се могао замислити без колача; слатко тегљено тесто надевано је у летњим месецима пристиглим воћем: шљивама, вишњама, јабукама, грожђем, у зимским месецима ренданом лудајом, ренданим јабукама и грожђем са евенке.
    Преко целе године од киселог квасног теста прављена је штрудла, надевена свежим или воћем остављеним за зиму, а најпознатија је била штрудла пуњена самлевеним маком куваним у млеку (маковњача).
    У то време, мале млинове за млевење мака имали су трговци у својим дућанима; пред недељу или празник жене са чинијама или тањирима чекале су пред дућанима да би самлеле мак. Колико је штрудла била популарна у банатским селима показује и један бећарац:
    „Правим штрудлу фртаљ киле герме, четир коња вуку је из рерне.”

    Најчешћи јеловник:
    Понедељак: кромпир чорба, слатка или кисела;
    Уторак: паприкаш са живинским месом, током зиме са сувим свињским ребрима;
    Среда: чорбаст бели пасуљ;
    Четвртак: супа од живинског или неког другог меса, ринфлајш и неки колачи; Петак: кисели жути пасуљ;
    Субота: кувана тегљена теста, надевена најразличитијим надевима (воћем, маком, сиром, прженим хлебним мрвицама- дропцем).
    Недеља: супа са ринфлајшом и колачима.

    Поред ових стандардних јела спремана су и ритуална јела: пред Богојављање на Крстовдан кувале су се пихтије од сувог свињског меса (папци, главе, делови шунке, буткице).
    Пред Светог Николу на дан Свете Варваре кувало се жито и деци се говорило: „Варварица вари а Никола куси”. То је био одговор зашто кувано жито нису могли јести оног дана када је скувано.
    На Бадњи дан за вечеру је кувана рогачица, врста ситног жутог пасуља, и бели пасуљ (пребранац), густ, запечен и преливен зејтином и црвеном паприком, скуван са доста црног лука и зелени.
    Осим ових ритуалних јела, у јесен, када је пристизао, радо је куван млад кукуруз, а преко зиме је често куван зрео кукуруз, а његова чорба коришћена је против кашља. Током зиме, поред кукуруза у фуруни је печена бела лудаја, која је била омиљена. Поред набројаних, у току зиме за фруштук су куване цицвара, мандара а од тврдог хлеба прављена је попара.
    Од јела која су припремана најзаступљенији је пасуљ, па није случајно што је и у песми опеван:
    „Једва чекам да недеља дође,
    да ме стомак од пасуља прође.”

    Зачини

    Со, основни зачин граничара, обезбеђивале су војне власти преко четних магацина за резерве. Дељена је као камена со граничарским породицама – за исхрану људи и стоке. Мање или веће грумење соли ударано је под покривцима маљем или секиром, а потом је у жрвњу уситњивано за свакодневну употребу. Осим у жрвњу, ситњење је вршено и у дрвеној ступи, у којој је туцана слатка и љута зачинска црвена паприка.
    Посебно треба истаћи першун, коренасту зачинску биљку, чији корен је обилато коришћен, као мирисни лист, свеж или сушен, затим корен шаргарепе и корен рена (за салату и сос).
    Коришћене су и друге мирисне траве: селен – лист који је давао мирис супи, потом шафран – цветне латице су коришћене да би супа добила жуту боју, и за бојење ракијских пића, затим мирођија и др.
    У кризна и ратна времена несташице соли биле су честе, па се тај недостатак надокнађивао домаћом радиношћу: на пашњацима су постојале беле мрље земље без траве, што је била последица високих подземних вода које су со износиле на површину. Заслањена земља је сакупљана, потапана у воду – со се растварала, а земља се таложила на дно суда. Вода је неколико пута претакана, да би се се што више земље одстранило, а слана вода је коришћена за најнужнију употребу. Јела су кисељена такозваним киселицама (током целе године је произвођена киселица од трица – мекиња, које се потопе у воду и оставе дан два да ускисну, па се уз додатак ситног теста, резанаца или ваљушака скува чорба). Цеђењем су се одстрањивале трице и киселица се употребљавала за кување киселих јела. Киселица је добијана и од љусака – покожице раних шљива званих „ринглозе”, које су, недозреле, имале изузетно киселу љуску. Овоме је додавано и зелено грожђе – греш.

    Привреда

    Од привредних грана најзаступљеније је било сточарство (говедарство, овчарство), а најмање је било заступљено свињарство, тек за домаћу употребу. Говедарству је даван примат јер је било доста пашњака – пустара, тако да је стока могла опстати на њима преко целе године јер је стаја за зимовање стоке било мало, само за краве са теладима и понеког коња. Пољопривреда је, са друге стране, давала мало хране за зимску исхрану стоке; то што је од ње добијано говеда би потрошила до Божића и једино решење је било да се стока отера у Панчевачки рит да би копајући по снегу дошла до обиља суве траве и тако презимила зиму. За то време власници су стоку обилазили и носили јој со, а краве које су биле близу тељења доводили су кућама. Доласком пролећа стока је враћана на сеоске пашњаке и ту је проводила време до јесени, кад је терана по вашарима и продавана. Стока се на пашњацима чувала у чопорима, а да би се знало чије је које грло сваки власник је имао свој роваш и жиг. Телад су добијала роваш већ првог пролећа, жиг са навршеном годином дана (овај посао ритуално се обављао на Ђурђевдан, пре одласка на пашу). Ровашење је вршено тако што је младој животињи оштрим ножем одсецан врх уха, или је ухо само мало засецано или је одсецано његово парче. Жиг је био од гвожђа, израђиван као неки знак или су га чинили иницијали власника. Жиг је на ватри загреван и на задњој нози, бутини или сапима трајно утискиван. Мушким животињама, које нису остављане за приплод, одстрањиване су семене жљезде. Овце су преко зиме држане близу куће, али на отвореном, где су и храњене тулузином и припремљеним сеном. Пошто су држане на отвореном, у правцу дувања ветра, грађене су им еведре од трске, којих је било и на пашњацима, да би могле да се склоне од кошаве у какву-такву заветрину. Овце са јагњадима држане су и храњене у шупама, под сламом. Као и говеда, о Ђурђевдану јагњад су ровашена по ушима, а жигање је могло бити изведено само на једногодишњим грлима званим „двизарке”. Мушким јагњадима, ако нису остављани за приплод, одстрањиване су семене жљезде, а потом су терани на пашњаке. За време зиме и великих хладноћа овца је, заједно са јагњетом, да се не би смрзло, уношена у собу и неко време проводила са члановима породице, док не би, како се тада говорило “време попустило”. Касније, када су грађени већи шталски простори и затворене шупе, уз бољу исхрану у току зиме, превазиђене су ове невоље.

    Живина

    Од живине гајиле су се кокошке, ћурке, морке, гуске и патке. Сва набројана живина преко целе године живела је на отвореном, напољу. Кокошке, ћурке и морке од малена су привикаване да ноћи проводе на неком дрвету у авлији, па и преко зиме. Овакав начин гајења живине је опеван у песми:
    „Пева пет’о, на дуду јаловцу.”
    Зашто је коришћен баш дуд јаловац? Зато што су се од родног дуда дудићи сакупљали за ракију, па се испод њих није могла стварати живинска торина.
    Да би се из јаја што раније произвели пилићи, још за зимских дана расквоцане кокошке су насађиване (у старе корпе стављана је слама и потребан број јаја на којима ће кокошка лежати). Да би се насаду обезбедили повољни услови, гнездо са квочком стављано је испод кревета, где су спавали и остали укућани, а касније је с пилићима боравила у истој соби.
    Преко зиме је од свиња остајала само крмача – прасеница, у кочини испод сламе, а ако би се у току зиме и опрасила, да се прасићи не би смрзли, сакупљани су у крпу и уношени у собу где бораве и остали укућани; по потреби су ношени да сисају и враћани назад у собу. То је рађено докле год је било хладно или, како се говорило, док не би „одвркли”.

    Земљорадња

    Граничарске породице које су добиле војничко лено имале су на располагању пристојну количину земље за обраду (24 јутра), међутим, када су биле родне године обрађивано је и сејано онолико житарица колико је било потребно да се подмире само годишње потребе за храном. Ипак, било је и „гладних година” (суше и неродне године) када војне власти у магацинима нису имале довољно резерви. Све ово је последица некоришћења стајњака за ђубрење њива. Оно што се у домаћинству могло накупити бацано је у јаме, које су настале када је вађена земља за набој кућа и за друге потребе. Док је једна половина земље обрађивана, друга је остављана на одмор звани угор, да би се следеће године оно што је изникло заорало, као зелено ђубриво.
    Сасвим друга ситуација је настајала када се из штала износило стајско ђубриво и разбацивало по њивама: увећавали су се приноси, па је поред задовољења сопствених потреба остајало нешто и за продају. Оваквим узгојем и стока је постајала напреднија, а уз одабир јединки којим се у сточарству се постиже квалитет, осим задовољења сопствених потреба остајало је и за продају.
    У јесен се сејала пшеница, јечам, у рано пролеће раж, овас и касније кукуруз.
    Житарице су сејане ручно (омашке): сејач би у џаку или чаршаву привезаном о врату носио сетвено зрно, шаком би га захватао и замахом руке кроз прсте испуштао по ораници. Добар сејач сејао је из такозване три руке.( Прва рука је испуштање зрна десно односно лево од сејача, друга рука је испуштање зрна испред сејача, а трећа је испуштање зрна лево односно десно од сејача, с тим да пази да зрна падају поред претходног пролаза, да не би остали празни простори – оплазине.) При сејању сејач је морао да усклади ход са избацивајем семена, наиме, при сваком искораку и зрно се избацивало и тако равномерно расипало семе по ораници
    Засејана њива мора се браном повлачити да би се семе затрпало.
    Брана је прављена од трња, самоникле дрвенасте биљке отпорне на хабање али погодне за ове послове. Струкови трња стављани су један до другог, везивани између две греде, тако да се могла захватити ширина до три метра.
    Најпогодније време за сетву озимих усева сматрана је Томина недеља, а крајњи рок празник Петковача, време између 19-6. до 27-14. октобра. Отуда је постојала узречица: “Можеш ти жито сејати и на Божић, а шта ћеш жети, то ћеш видети”. Пре пролећне сетве, ако је било сакупљеног стајњака током зиме, изношен је на њиве предвиђене за сетву кукуруза, а после орања сејан је кукуруз. Сетва се обављала „под бразду” тако што је сејач ишао за плугом и на одређеним растојањима убацивао зрна у бразду, затим би се изорале још две бразде и у трећој поновило сејање, све док се не би њиве засејале. Поред кукуруза засејавано је нешто сточних лудаја и пасуља. Пролећном сетвом сејана је и кудеља, за којом је домаћинство имало велике потребе ради израде одевних предмета и ужарије.

  4. vojislav ananić

    II

    Жетва

    Када су житарице сазреле, посебно пшеница, на њиву се одлазило док је још на стабљикама било росе, да би се ужадима покошена пшеница лакше везивала у снопове. Косило се косом, којој је на косишту додаван прут чија је намена била да посечене струкове – стабљике прикупи и наслони на стојеће, како би руковедачица могла српом да их покупи и остави на раширено уже и како би се њиховим везивањем добио сноп. Када је косидба у току дана била завршена, снопови су прикупљани унакрст и влаћем унутра би их стављали у крстине. По завршетку жетве пшеница је довожена и уношена у двориште куће. Затим је у слободном делу дворишта припремано гувно за вршидбу. Припрема гувна састојала се у томе што је чишћено, поливано водом и набијано маљем, то је понављано неколико пута да би се добила што тврђа подлога. Потом се на гувно насађивао вршај, тако што су се снопови слагали један до другог, влаћем нагоре, како би се добио кружни вршај. Преко вршаја терани су волови или коњи који су гажењем истресали зрна, повремено је вилама вршај протресан и слама из њега је избацивана, све дотле док не би осталало зрно и плева. Лопатама би се ова мешавина бацала да би ветар одстранио плеву, притом се певала ова песма:
    „Дај нам, Боже, добар ветар,
    Да нам жито тера у авлију,
    А да плеву тера из авлије.”
    Негде половином XIX века прављена су велика решета помоћу којих вејано жито, односно, одвајано жито од плеве. Житарице су у несигурним ратним временима чуване у такозваним житним јамама које су копане у близини кућа тако што су од отвора прошириване, па је изгледало као да су засвођене, а ложењем сламе у њима опаљивани су им зидови. Пшеница чувана у њима, у зависности од времена, попримала је слабије или јаче мирисе, који ни млевењем нису могли бити одстрањени, па се хлеб на њих осећао. За мирних времена жито је чувано на кућном тавану, али извесне резерве налазиле су се и у војним магацинима, а ако је после зиме нешто претекло, износило се на пијаце ради продаје. Сазрели кукуруз је бран и одлаган у кошеве исплетене од прућа, а повећавањем приноса прављени су већи смештајни простори, звани амбари или котарке. Кукуруз је, према потреби, круњен ручно, на приручним алаткама званим жуљаре.
    Све врсте житарица млевене су у оновременим млиновима, у воденицама грађеним на чамцима (керепима), какве су могле бити на равничарским рекама. Њихов рад зависио је од количине проточне воде, па при малом водостају нису могле радити.
    Ветрењаче, како и сам назив казује, могле су радити само ако је било ветра да им покрене крила, која су, опет, покретала млинско камење. Због оваквих околности и скупе градње било их је мало.
    Суваче су биле бројније јер је млинско камење покретано воловима или коњима, те је свако ко је хтео да меље житарице морао да доведе своје волове или коње. Зато се сувача могла користити преко целе године, без обзира на временске прилике. Због тога је по селима било више сувача, али и више буке, која је настајала због трења дрвенастих делова, точкова, зупчаника и другог, иако су подмазивани сапуном.

    Домаћа радиност

    Домаћа радиност заснивала се на обради сировина које су произведене у домаћинству за потребе њених чланова. Једна од основних сировина била је вуна, добијана стрижом оваца гајених у домаћинству. После прања и сушења вуна је ручно рашчешљавана помоћу гребена, да би се могла прести, претварати у предиво (жицу) и као таква употребити за штрикање (плетење) или ткање.
    Прело се помоћу вретена и дружилице, али се извесна количина вуне (кудељарка) везивала за преслицу коју би преља причвршћивала за струк и једном руком извлачила по мало вуне из кудељке, па би је окретањем вретена или дружилице упредала у нит.
    Приликом предења, вретено се у руци држало окренуто надоле, а често је глава вретена била отежавана набадањем повећег кромпира, да би вретено бржим окретањем боље упредало вуну, да би предиво било чвршће. Дружлица је држана у шаци водоравно и окретана је благим покретима руке у једну страну, па је тако увртала предиво које је било мекше.
    Предиво испредено дружлицом коришћено је за основу при ткању или плетењу иглицама, а штрикале су се: капе, шалови, мараме, прслуци, штрикови, кецеље, чарапе, рукавице. Предиво испредено дружлицом коришћено је као потка и за израду чарапа, натикача. Кудеља је гајена као текстилна биљка, па је после сазревања у води топљена; после извесног времена прана је и сушена, а потом је набијана на дрвене трлице (одвајано је влакно од поздере). Очишћена влакна – повесма су чешљана гребенима да би се лакше прела. Коришћењем такозване „швапске преслице”, чије се вретено брже окретало помоћу точка и папучице која је ногом притискана, добијано је предиво од кудеље које се највише користило за основу при ткању. Ткање је сложенији посао у односу на штрикање, захтева више знања и времена, па су старије жене ткале, док су млађе жене и девојке више штрикале.
    (Почетак рада на ткању је уређење основе, било да се ради о вуни или кудељи, а то се ради укрштањем жица, како би се при при ткању затварала потка.) Жице основе су се укрштале на великом вратилу тако што су на једном од крила вратила била постављена два клина на удаљености од двадесетак центиметара и око њих је жица увијана у облику осмице. Један клин налазио се на доњој страни вратила и за њега се качила пређа, а истим путем предиво је враћано до горњих клинова, све док се не намота. Потом би се предиво скидало са вратила а на место горњих клинова увлачили би се цепци, како би се задржао однос између горњих и доњих жица. Скинуто предиво – основа са вратила чврсто би се намотавала на једно од разбојских вратила. Потом би основу уводили у један пар нити, с тим што би половину основе (горњу) уводили у једну, а другу (доњу) у другу нит. Потом би жице основе биле провучене кроз брдо смештено у брдилу, да би на крају биле повезане за друго разбојско вратило.
    Помоћу подножника (папучица) испод разбоја нити су померане горе – доле, тиме је било могуће чунком провлачити потку, између горњих и доњих жица основе, као и затварање потке; покретањем брдила напред-назад потка је сабијана у тканини. Понављањем ових покрета нарастала је тканина, ткаља је отпуштала вратило са основом, затезала вратило с ткањем и настављала да тка.
    Једним паром нити ткано је: сукно, памучно, ланено и кудељно платно, као и др.
    Ткано сукно, бело или смеђе, да би било за употребу, морало је бити у радионицама – ваљарама уваљано – счеснуто. Према намени, сукно је могло бити више или мање уваљано, више уваљано је било чешће и дебље, а мање – мекше и тање.
    Ако је у домаћинству било потребе за чвршћом и јачом кудељним тканином, основа је увођена у два пара нити.
    Кудељно влакно намењено за израду одевних предмета, креветнине и других потрепштина у домаћинству, добијано је тако што је гребенима дуже чешљано како би се добило дуже и мекше влакно. Предиво добијено од овако обрађене кудеље је помоћу мотовила смотавано у повесмо, па, према потреби, бојено одговарајућом бојом или је више пута квашено и излагано сунцу да би што више избледело.

    Одевање

    Одећу делимо на мушку, женску, летњу, зимску и прелазну. Одећа до тела ношена је преко целе године: кошуља и гаће.
    Мушка летња одећа састојала се из следећих делова: глава је покривана шеширом израђеним од сламе, званим сламским, или филцаним званим губераш, или филцаним који је био израђен према градском моделу. Сви су израђени на занатски начин у шеширџијским радионицама и куповани су по вашарима. Кошуља је била кројена од памучног, ланеног или кудељноиг платна, шивена ручно, касније и машином. Дужина јој је била испод струка, са широким рукавима, завршеним запонком и закопчавањем око зглоба шаке, без крагне, са мањим прорезом на грудима и закопчавањем испод грла. Касније је кошуљи додавана крагна.
    Гаће су шивене од ланеног или кудељног платна, широких ногавица, да ли у шали или збиљи причало се о гаћама шивеним „од шест пола”, а да су бећари носили гаће широких ногавица до дванаест пола. Око струка гаће су сабиране и везиване свитњаком провученим кроз овењачу.
    Ноге од колена и стопала умотавани су у обојке, изаткане од црвеног предива, од симетрично распоређених жица црне и жуте боје.
    Обућу су чинили опанци звани сабранци, израђени у домаћинству од сирове свињске или говеђе коже. Каишима су сабирани око стопала и преко њих, потом везивани око ноге.
    Касније су ношени затворени опанци израђени од учињене говеђе коже, које су израђивали мајстори опанчари; куповани су по вашарима.
    У прелазном периоду, у време хладнији јутара и вечери, ношена је топлија одећа, у првом реду сукнени прслук без рукава, на закопчавање, дужине преко струка. За такво време ношен је хаљетак звани дороц, који је шивен од сукна; био је краћих рукава, без крагне, дужине до испод колена, али се није закопчавао. Да при раду не би сметао – око струка је притезан каишем, а ако није било каиша – добро је било и уже.
    За хладнијег времена, испод сукненог прслука ношена је кошуљанка, шивена од куповног дебљег платна сиве боје, с рукавима, крагном око врата, дужине преко струка, умногоме слична кошуљи. Млађима је шивена од материјала у боји и са шарама, па је ношена и у свечанијим приликама. Зимска одећа шивена је од белог и смеђег сукна, као и од плавичасте и смеђе чоје.
    Одевни предмет звани рекла шивен је од смеђег сукна, с рукавима и крагном око врата, дужине преко струка. Рекла је закопчавана целом дужином с предње стране.
    Сукнене чакшире шивене су од смеђег сукна, а младима су шивене и од белог сукна, са извезеним биљним мотивима на предњем делу ногавица и по шаву са стране; овакве чакшире ношене су и у свечанијим приликама.
    Поред обојака ношене су и вунене штрикане чарапе, дужине до испод колена, али и краће, до листова, преко ногавица чакшира.
    Опанци на ногама били су неизоставни, али је по кући понеко носио и кломпе, дрвену обућу издељану од дрвета врбе или тополе.
    За време хладнијих зимских дана или када се кретало на пут, ношена је сукнена „дебела аљина-бурка”. За разлику од обичне сукнене аљине, бурка је била постављена овчијом кожом од шишане кратке длаке, а рукави су постављани тањим материјалом.
    Одело за свечане прилике шивено је је према кроју сукненог, али од црне, смеђе или плавичасте чоје, а на ногама су ношене чизме крутих сара. За кишних времена, заштите ради, шивене су од белог и смеђег сукна кабанице. Шивене су са рукавима и без њих, на леђима је додаван један комад четвртастог сукна и, према потреби, везивањем његових крајева, добијала би се капуљача за заштиту главе. Дужина кабанице била је до листова, али се није закопчавала, сем копчом на грудима, да при ходу не би спадала са рамена.
    Пастири су везивали један од рукава и у њему носили дневни оброк: хлеб, сланину, лук и др.
    Занатлије које су шиле сукно звале су се абаџије.
    Поред сукнене и чојане одеће, зими је ношена одећа од учињене овчије коже коју су шиле ћурчије.
    Глава је покривана капом (шубаром) сашивеном од јагнеће коже, купастог облика, са врхом савијеним на страну или напред, са једним или два набора. Старији су носили капе од једнобојног крзна, а млађи и деца шарене или беле.
    Горњи део одеће од коже чинили су прслук и грудњак. Прслук је по кроју одговарао прслуку од сукна, док се код грудњака предња и задња страна полукружно завршавала такозваним репом, а закопчаван је са стране и на рамену. Ивице грудњака опшиване су кожицом жуте или црвене боје, а у висини стомака украшаван је крзненом траком, која се на крају завршавала малим џепом.
    Младићима је шивен грудњак нешто краћег репа, са ужим леђима до испод изреза за руке, а украшаван је пришивеним украсима од кожице у боји и биљним мотивима извезеним концем у боји и куповном вуницом – белинером.
    Старијима су шивене чакшире од коже, кројене исто као сукнене, и кожух, горњи комад одеће с рукавима, без крагне, дужине до испод колена, на закопчавање (према жељи наручиоца), а ћурчија му је украшавао предњице и леђа, кожицом у боји и крзненом траком. Неке породице имале су један кожух у кући, па је за хладних зимских дана настала пошалица:„ Ко има кожу’, тај ложи фуруну!”
    Од кожне одеће шивени су опаклија и бундаш. Опаклија је била без рукава и крагне, дужине до опанака, није се закопчавала, сем што је у висини горњег дела груди имала копчу-пређицу, којом је придржавана на раменима. Бундаш је био сличан опаклији али је имао и рукаве, велику крзнену крагну, закопчавао се и са стране је имао џепове, а дужина му је била исто до опанака, па су му и ивице опшивене кожицом у боји, уз додатак крзна на страни која је закопчавана и на џеповима.

    Женска одећа

    Женска одећа, као и мушка, била је прилагођена времену и послу, већи део одеће направљен је од сировина произведених у домаћинству: вуна, лан, кудеља. Касније је овоме придодато куповно памучно предиво. Материјали произведени у домаћинству жене су бојиле бојама добијеним од разних биљака. Упредањем у конац, ткањем на разбоју, добијана је тканина која је кројењем и шивењем „на руке” претварана у различите одевне предмете. Развитком ткачког заната добијане су боље и лепше тканине, како за шивење одела у домаћинству, тако и за занатлије кројаче који су користили шиваће машине и износили готова одела на продају. Глава је покривана марамом, израђена од домаћег платна, по порубу украшена везом, или без њега. Затим, ту је и кошуља, такође шивена од домаћег платна, финијег предива и ткања. Шивена је с рукавима до лактова или краћим, а и без рукава, с изрезом око врата и прорезом који је закопчаван. На грудима (око изреза) украшавана је везом, а дужина јој је била испод колена.
    Блуза, горњи део одеће, дужине испод струка, имала је рукаве и била је с крагном или без ње, спреда је закопчавана. Доњи део одеће је сукња, широка а сабрана у појасу, дужине до листова ногу или дужа, шивена од домаћих или куповних тканина. Комад одеће шивен да покрије цело тело, зван аљина, имао је дугачке рукаве, крагну око врата, прорез на грудима или на леђима који је закопчаван, дужину као сукња, а у струку је прикупљан каишем (гиртл). Чарапе су штрикане од вуненог предива, дужине до колена или преко њих, а млађе жене и девојке, за свечаније прилике, носиле су чарапе штрикане од памучног конца. На ногама су ношене натикаче иштрикане од вуненог предива с ђоном од коже, израђеним у домаћинству или код опанчара. Старији су носили натикаче црне боје, а млађе жене, девојке и деца са шарама у више боја. У летњим данима ношене су папуче, које су шили занатлије-папуџије; старији су шили од црне коже, а млађе жене и девојке од црвене коже или шарене тканине.
    За хладнијих дана ношен је штрикани прслук у шарама различитих боја, без крагне, закопчаван је с предње стране, дужине преко струка. За хладно време ношен је и штриков, иштрикан од вуненог предива, у једној или више боја, с рукавима, без крагне, закопчаван је на предњој страни, дужине испод струка. Током зиме одевни предмети шивени су од дебљег материјала, а испод кошуље ношене су гаће зване скуте, ногавица до испод колена, где су и везиване. Аљина је шивена од куповног пунијег материјала, преко ње је ношен кожни шивени прслук. Преко главе или само преко рамена огртана је велика марама, чији су крајеви укрштани на грудима, а, у зависности од посла, везивани око струка, на леђима. Велике мараме израђене су од вуненог предива, а „за сваки дан” ношене су куповне, које су рађене у једној боји. Када су израђиване, биле су у различитим бојама. Током хладних зимских дана ношен је женски кожух који је на предњој и задњој страни украшаван црвеним и жутим нашивцима од танке коже, званим кармаџија. На ногама, у свечаним приликама, за излазак у коло и другим, обуване су дубоке чојане ципеле. Кецеља, женски одевни предмет, ношена је од младости до старости, а посебна брига је вођена о њеној чистоћи и лепом изгледу јер се по њој ценила и особа која ју је носила.
    Шивене за рад и свечане прилике, најпре ткане од разнобојног вуненог предива, завршаване изукрштаним ресама (фронцем) и препасане око струка, тако ткане кецеље у светлим бојама девојке су носиле и у свечаним приликама. Биле су шивене и од домаћег платна, за млађе су везене вуненим или памучним концем разних боја. Када су се појавили материјали из ткачких радионица, шивене су и дугачке кецеље које су прекривале целу предњу страну тела, опшиване по рубовима широким карнерима, а тај украс је коришћен и за кратке кецеље, које су имале траке за везивање великог шепута на леђој страни струка. Колико је кецеља била цењена као девојачка одевна па и украсна одећа сведочи и овај стих: „Девојачка кецеља, вреди десет сексера.”

    Дечја одећа се није разликовала по кроју од одеће за старије, али је прилагођавана млађем узрасту. Шивена је комотнија, да би је деца носила и кад мало порасту, а ако је и после тога још била за употребу, носила би је млађа браћа и сестре. Невоља је била са девојчицама – шипарицама, које су захтевале нову одећу. Тада им се говорило:
    „Чекај да ти се сестра уда, па ћеш и ти скочити на полоцу.” На то чекање оне би одговарале песмом:
    „Ево, ево мој кецељац бео,
    шарен био па је избелио!”

    Игра и забава

    Игра и забава су биле значајне у животу милитара, јер како се говорило: „Данас јеси, сутра ко зна где си!” (тј. ко зна да ли на овом или на оном ратишту). Са друге стране, кроз игру се остварује најдиректнији контакт са саборцима, члановима сеоске заједнице и препознавање будућег животног сапутника. Отуда се у сеоској заједници сматрало да је срамота не знати играти, па су родитељи говорили дечацима: “Иди у шталу, ухвати се за јасле па заплећи!”, а тоје значило: заплећи ногама, како се игра у колу.
    Није непознато да су старији играчи у својим кућама окупљали дечаке – шипарце и девојчице -шипарице и, уз свирку гајди, учили их да играју, а тај скуп називао се „мало коло”. Гајдаш је за тај рад добијао одређену количину пшенице као накнаду. Када су научили кораке у игри и дорасли „великом колу”, тамо би играли доказујући се ко је бољи играч. Играло се Банатско коло: играчи би се ухватили за руке образујући коло, а играчице би стале између играча придржавајући се рукама за њихова рамена. Кретањем кола лево-десно играчи би се надметали у преплитању ногама, што су научили скакућући у штали за јаслама и у „малом колу”. Знало се и причало ко је најбољи играч и то је било цењено од стране девојака (оне су настојале да се у коло ухвате између добрих играча).
    Друга игра која је помињана је кетуш, касније звама маџарац; играли су је играч и играчица тако што је играч држао играчицу рукама око струка, а она њега рукама за рамена. Играло се уз поскакивање два корака лево и два десно уз окретање укруг.
    За време летњих дана коло је играно на плацу, а током зиме у просторијама великог бирта или у изнајмљеном сеоском бирту.
    Трећа игра која се играла је логовац, називана још и фицки, а играли су је играч и две играчице. Играч је био иза леђа играчица и држао их за руке, а оне су слободним рукама држале играча за рамена. У ритму музике играчи би се кретали лево-десно, напред-назад, окретали се укруг на једну и другу страну или би играчице обилазиле око играча, мењајући места.
    За време великог Ускршњег поста није се ишло у коло, али се младеж окупљала на утрини око села где се забављала играјући шапца-лапца, иде мачка око тебе и других игара.
    На одговарајућу грану неког дрвета качила би се љуљашка и онда би се у љуљању проводило недељно поподне.
    Током зиме, у време такозваног месовеђа (месојеђа) момци и девојке скупили би се у неку од кућа на прело, ту би играли лопова и жандара, кончића, окрени се буво и др.
    Током пролећа, лета и јесени, када је било мање радова у пољопривреди, у вечерњим часовима, момци би излазили „на рогаљ” ( код неке куће на ћошку) и ту проводили време у разговору, песми и чекању девојака које би, свечаније обучене, туда пролазиле, тобож неким послом, и обично застајкивале да са њима разговарају.
    Живот и рад обичних људи испеван је у песмама незнаних песника, па их називамо народним (такву једну чуо сам половином XX века од сада већ покојног чика Лазе Сремца из Ботоша) у којој се описују послови сваког дана у недељи:
    „Понедељак, први дан од дана,
    Уторак, леба да месимо,
    У среду да се оперемо,
    У четвртак, главни пос’о да почнемо,
    Петак, преслици је светац,
    У суботу цицу-мицу,
    У недељу хајд’ на бубалицу.”

    ИЗВОР: ВОЈНА ГРАНИЦА У БАНАТУ И БАНАТСКИ МИЛИТАРИ
    У 18. И 19. ВЕКУ, тематски зборник, НОВИ САД, 2014.

    Одабрао и обрадио: Војислав Ананић

  5. vojislav ananić

    Носталгична ускотрачна пруга Радојево – Зрењанин и незаборавни воз “ћира”

    http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:659955-Vojvodjanske-price-Cira-jezdio-glavnim-sokakom

  6. vojislav ananić

    ПУСТА СЕЋАЊА

    За мном остале већ многе године. Примиче се потајно старост. Oнако нечујно, на прстима, али осећам да је ту. Још увек се радо присећам оних дивних дана младости. Иако понекад тешки и у сиромаштини, ти дани су ми остали као најлепши. Препуни снова, маштања, првих симпатија и љубави. Сећам се још увек свега.
    Све тамо до мојих момачких дана и до првих одлазака из родне куће и мог Александрова у свет, наши животи су били у некаквој вези са тадашњом „Малом пругом“ и возом популарно званим „Ћира“. Данас је тај воз већ готово заборављен и мало га се ко уопште и сећа. Чисто баш ради тога, да се не заборави, присећам се свега. Живот крај пруге, имао је своје чари. Одмах уз пругу, биле су бандере и на њима телефонске жице. Између пруге и макадамског пута живео свој живот неки канал обрастао бујном зеленом травом. Живнуо би посебно кад су ту дечаци пикали неку лопту крпењачу, а девојчице чувале и напасале јата гусака. Успут се играле „пиљака“ каменчићима са пруге. Кад пролази, парна локомотива испушта читаве облаке црног густог дима који се осећа на дрвени угаљ. Машиновођа или његов помоћник и ложач повуче писак и продорним звиждуком поздравља дечурлију.
    Првих дана свог постојања, „Ћира“ је свакодневно саобраћао између тада, Великог Бечкерека (данас Зрењанин) и Жомбоља у данашњој Румунији. Наиме, оба града су онда била у једној држави, а између њих су се налазиле станице са називима места које су опет, многи заборавили (Катарина, Бегеј Св. Ђурађ, Паулов Мајур, Јоханов Мајур, Каролинин Мајур, Леонов Мајур – Леоновац, Јулијин Мајур, Кларија). Данас су нека од тих насеља добила нова имена, или су једноставно нестала.
    Та ускотрачна пруга је била међу првима које су изграђене у Банату. Акционарско друштво „Торонталске локалне железнице“ је у Великом Бечкереку 1887. године донело одлуку да се капитал мађарских аристократа Баната, уложи у развој железничке мреже на том простору. Наиме, тада је то Друштво добило концесију за градњу пруге Велики Бечкерек – Жомбољ. Најзначајнији финансијер и иницијатор њене градње био је гроф Ендре Чеконић од Жомбоља. Намера му је била да омогући превоз пољопривредних производа са његовог имања на бечкеречку пијацу. А његово имање је било велико и обухватало атаре многих села. У редован саобраћај је пуштена 20. октобра 1898. године. После Првог светског рата, „Ћира“ је имао нешто краћу пружну трасу и то, између Великог Бечкерека и Кларије, јер је Жомбољ касније са Румунима мењан за Јашу Томић. Након разграничења између Краљевине СХС и Румуније 1924. године, пруга је била најпре скраћена до Јулијиног Мајура (до Црње – Немачка Црња), а онда продужена до Кларије (Радојева) 1926. године.
    Тада су располагали са десет локомотива парњача, које су биле произведене у Будимпешти или у Винер Нојштату. Једну од тих локомотива из 1896. године преузела је 1924. године Румунија и чува се у Музеју парних локомотива у граду Сибиу. Остале нису сачуване. Основна брзина на прузи је тада била 20 km на сат, а код кривина и преко скретница само 5 km/h. Просечна комерцијална брзина била је између 14,1 и 15,3 km на сат. А време вожње у тих шездесетак километара између Зрењанина и Кларије (Радојева), износила је око четири сата. У периоду после Другог светског рата, станице на прузи Зрењанин – Радојево су биле: Зрењанин Фабрика, Зрењанин Предграђе, Клек, Тополовац, Житиште, Банатски Двор, Честерек, Банатско Карађорђево, Ливаде (сада Александрово), Нова Црња, Војвода Степа, Српска Црња, Радојево. Пошто је у Радојеву била последња станица, тамо се локомотива кад „Ћира“ стигне, окретала у супротном смеру. Врло једноставно. Само је скретничар постави на шине постоља које се ручно окретало а после се опет прикаче вагони. И, том ускотрачном пругом се није одвијао само путнички саобраћај, него се њоме обављао и теретни, у марвенским вагонима, за превоз свега. Од пољопривредних производа, до угља, грађе и свега осталога. Кад није било места у вагонима прве и друге класе, стајало се и путовало и у тим вагонима.
    Често сам као гимназијалац путовао „Ћиром“. Из мојих Ливада је кретао ујутру рано, око 1,30 часова. Станична чекаоница пуна путника и ко је уграбио место на клупи слатко дрема чекајући да се воз огласи својим клопарањем точкова и продорним звучним писком. Они други, млађи, збијају шале да утуку време, а неки одважнији од момака изашао напоље и стиснуо уза зид неку сеоску девојчуру. Кад „Ћира“ коначно стигне, настаје метеж око пењања и укрцавања ствари, трка ко ће боље место да уграби. Већина их наставља са спавањем, али се могла чути и нека лепа песма. У почетку тихо, а онда су се придружили и други. Тамо код оних кривина, кад машиновођа успори и пусти пару и писак, они храбрији од мушке младежи правили се важни, искакали из вагона и онда поново ускакали у неки други. Успут су добро осматрали путнике, тражећи међу њима неку згодну девојку. Ко је нађе, уз неколико лепих речи, са њом одлазио скроз до последњег вагона. Тамо на платформи, били сами напољу. Љубакали се и грлили. Дуг је пут до Зрењанина.
    Пруга је постојала све до 1969. године, када је, како су говорили, демонтирана због нерентабилности. Сав превоз се од онда одвијао аутобусима, камионима, тракторима и запрежним колима. Тако је популарни и добри „Ћира“ данас остао само један од препознатљивих мотива на старим пожутелим фотографијама и на понекој разгледници. А у мом Александрову, поред сада асфалтног магистралног пута поред којег је некада пролазила и уска пруга, и сада постоји улица Железнички ред.
    Друм који је ишао уз саму пругу, некад је био прашњав, са милион рупчага, макадамски. Узалуд су га стално насипали каменом туцаником. Ко зна ко све тим путем није пролазио и с добром и с лошом намером. И војске, и они који су се ту негде затекли и настањивали. Учитељи, бележници, свештеници и лекари. Можда давно и гроф Клаудије Мерси када је размишљао како да исуши те мочварне банатске терене, да их насели новим живљем. Ту сам и ја као дете сачекивао своју мајку да се врати са пијаца из суседног села, гледао далеко не бих ли је угледао, и кад је видим, онда трчао пред њу. Она ме увек обрадовала својим загрљајма и пољупцима, а често ме је и изненадила тако што би ми купила неки слаткиш.
    Што је било најлепше, поред друма били засађени дудови. И они бели, и они розе боје, а и они са тамно плавом, просто мастиљавом бојом. Говорило се да на овим банатским теренима дуд може дуго да опстане. Било је заиста старих стабала са већ испуцалом па и сасушеном кором, али су још увек сваке године доносили плод. На радост деце, а и оних старијих, да пеку ракију дудовачу. Људи су обично закупљивали по неколико стабала дудова и у време њиховог опадања, тресли их и сакупљали плодове за ракију.
    Тим стаблима нису сметали ни велики зимски сметови, ни оне чувене банатске кошаве. Сам Бог ће знати ко их је ту и када засадио. Кад лети овладају тешке оморине, ту су у хладовини тих дудова многи налазили себи спаса, а одозго, са њихових грана чуо се милозвучан пев разних птица. Укидањем ускотрачне пруге, нестајао је и макадамски пут поред ње. А са њим су ко зна куда нестали и дудови мургани. Некоме за огрев, некоме за израду дудових буради. Тако то увек буде. Што је лепо и корисно, код нас дуго не траје. Сад дудовог дрвета скоро нигде да и нема. Остало је само оно осећање у нама да се са сетом сећамо тих старих лепих времена. Сада овим новим асфалтним путем јурцају аутомобили, тутње камиони, брекћу трактори. Јесте то све можда и боље и корисније, али, ово време нема оних старих чари.
    „Ћиром“ а касније и аутобусима из ко зна којих места, у моје Ливаде (Александрово) за време школских распуста, код родбине долазиле многе „прије“ варошанке. Тек онда је настајала трка нас сеоских момака ко ће први уграбити ону најбољу. Тиме је доказивао да је главни „лаф“ међу својим вршњацима. У смирај дана, када се јавља први сутон, почињао је да оживљава чувени корзо. Са својом девојком, сваки најпре направио пар кругова корзоом да га сви виде, а потом су се губили на неку што заклоњенију клупу у парку. Касније, игранка. Тек ту је настајало загледање једно у друго, а богами и осталих који су те вечери остали „кратких рукава“. И док је Злата Голошин са својим оркестром на подијуму свирао раличиту музику за игру, чекао се танго „стискавац“. Привучеш партнерку што ближе к себи, осетиш је под својом руком како се гиба, а и спреда кад те као додирне својим грудима у игри. Нагнеш се и као нешто јој на ухо шапућеш, а читавим телом те обузимају љубавни срси. Узавре млада крв. И где се то може поредити са овим ђускањем данашње омладине?
    Одлазило се онда за време паузе у посластичарницу код Барнића на сутлијаш посут циметом, на ораснице или ратлук, а и на печене јабуке на штапићу са слатком шећерном глазуром. Наручивала се боза или лимунада, а лети и сладолед у корнету. Ко је волео чај са румом или прaву турску кафу, ишао је у другу посластичарницу коју је држао неки Шиптар. Е, ту се гледало и у шољу и прорицала судбина те вечери. Обично су младићи били ти који су измишљали којешта. Својим девојкама давали до знања шта би они желели или им индиректно казивали шта их очекује у блиској будућности. Била су то за многе времена првих љубави и састанци који су дуго остајали у памћењу.
    После су многи ишли у чувену кафану „Код Берара“ или у кафану крај базена коју су сви називали „Хотел“, мада то није био. Причало се да је Јулка Берарова негде у потаји кафане прикачила слепог миша, да тамо сви долазе као слепи. И, заиста, неко се ту радовао и проводио пријатне тренутке, а неко и туговао или из ко зна којих разлога патио. Многи су ту свраћали да играју билијар, да се забаве. Пуно је тајни које данас памте само већ избледели зидови. Из обе кафане се чула жива музика. Улазило се у њих са великом грајом и спајали се столови са друштвом. Конобари само лете, Јоца Арсић и Божа Олћан развлаче хармонике, певаљка долази до стола и на увце ти пева. Поручују се жељене песме преко микрофона, да сви чују за кога је. Запева се и нека народна. Бране Чворак започиње ону „Хај, хај, винца – ца…“ и остали му се здушно придружују. Благоје је галантан као и обично, а пришуња им се и Бача, који се увек гребао или за пиће или бар за цигарету. Девојке се само кикоћу и свака од њих потајно жели да на остале остави утисак било својом лепотом, новом фризуром, мини сукњом која се тек онда почела носити. Неко у том расположењу разбије понекад и чашу, али онако, зналачки, бећарски. Тек је зафрљочи у неко ћоше и пази да неког не повреди.
    У та стара времена се све доживљавало чулно. Додиром, шапатом, мирисом и укусом. Све дато од Бога и природе. И сви у томе уживали. Није тада било ни мобилних телефона, ни интернета, ни фејсбука… Онда смо се зближавали. Данас, сви ти уређаји савременог доба само доводе до отуђења међу младима. До нечег вештачког и краткотрајног. Зато је све мање вечних љубави а све више развода. Нико брате, никог данас неће да трпи, да отћути и оно што му није мило ни чути ни видети.
    И тако. Отпловило време ко зна у ком правцу. Остала само пуста сећања на тамо неки живот из младости. А, многих већ нема међу нама који би се сећали својих лепих животних тренутака. Отишли тамо у неки други свет, да мало предахну и нађу спокоја душама својим. И једнима и другима заједничко да су остали верни своме завичају. Неки га се још увек са носталгијом присећају и обилазе га кад год узмогну, а многи у њему већ одавно почивају. Заборавили га.
    ————————————————————————————————————————–

    Прича о малој прузи и младим данима проведених уз њу из моје седме књиге краћих прича и записа, штампане 2015, године

    Војислав Ананић

  7. vojislav ananić

    Клек – Насељено место Клек се налази на око 5км североисточно од града Зрењанина у истоименој општини, на важној саобраћајној трансверзали Зрењанин-Темишвар. Са северозападне стране места на удаљености од 2.5км протиче река Бегеј, док се са југозападне стране на 1км удаљености налази канал Дунав-Тиса-Дунав. Суседна места, поред Зрењанина су: Јанков Мост, северозападно, на удаљености од 6км Житиште, североисточно, на удаљености од 9км Равни Тополовац, источно, на удаљености од 8км Лазарево, југоисточно, на удаљености од 5км Клек се налази на просечној надморској висини од 79 метара.

    ИСТОРИЈА

    Први писани документи потичу из спискова о прикупљању папског десетка и неких манастирских записа. Ови документи су ретки, као што су била ретка и насеља. Тек по престанку турске владавине, у XVIII веку, почиње нагло насељавање места у овом крају, њихово ширење и развој. У другој половини XVIII века, у време владавине краљице Марије Терезије, државни чиновници, официри и трговци купују од државе огромне пустаре, постају велепоседници и значајно утичу на насељавање и развој Средњег Баната. Велики велепоседник у Клеку, али и знатно ширем региону била је породица Лазар. Интензивније насељавање се бележи 1765. године када краљевска администрација наређује насељавање Румуна, номада, сточара и овчара са обале Мароша. Пошто је подручје било водоплавно, прве куће су грађене на узвишици према Јанков Мосту (тадашњи Јанкахид) , па је тај део и данас познат као “старо село”. Ова 1765.година се и званично сматра годином настанка Клека.
    Након кратког временског периода, досељавају се и Срби, али убрзо бивају пресељени на “Војну Границу” по државној директиви 1783./84. године. Уместо њих, државна администрација аустроугарске монархије на ово подручје насељава Немце из Француске (постоје записи са именима Жирадо, Гиљум и сл.). Највећи број Румунских сточара и овчара се такође раселио на подручје Овче, Глогња, Јанков Моста и Јабуке, а “старо село” је порушено. Немци су изградили ново насеље прво именом Клек, па Бегафо, па опет Клек, што се задржало и до данашњег дана.
    Клек је 1822.године био велико село (комуна) са 209 кућних бројева и 1473 становника. Сеоски атар је имао 2882ха обрадиве земље, 124ха башти, 183ха ливада, 20ха рита, 8ха винограда и 244ха неплодног земљишта. Већина обрадивог земљишта, 1950ха припадала је наследницима Лазара. 1850.године у Клеку је установљен матични уред.
    Од значајнијих датума, с почетка XX века, треба издвојити 1900.-ту годину, када је изграђена и пуштена у рад железничка пруга Велики Бечкерек (Зрењанин)-Темишвар. Пруга је пролазила кроз центар Клека и имала је велики значај за свеобухватан развој места. 1910.-те године почела је изградња уставе-преводнице бродова на реци Бегеј, која ускоро постаје важна речна саобраћајница. Та година је забележена и црним словима у историји села, пошто је избила епидемија колере коју са собом донели управо радници на тој брани. У то време у месту постоји и ради и циглана на пару, која је припадала фирми “Бундy”. 1911.године село има 272 куће, пошту, телеграф и железничку станицу.
    II Светски Рат затекао је ово село са више него затегнутим односима између преосталих Румуна и Немаца, који су били под снажним утицајем Хитлерове Немачке. Село је током рата било под немачком окупацијом. Пред крај рата немачке породице се исељавају, тако да су Руси, октобра 1944. године при уласку у ослобођени Клек затекли само румунске породице.
    Крај II Светског Рата и Закон о аграрној реформи и колонизацији СФРЈ од 28.08.1945. доносе организовано насељавање овог региона живљем из Босне и Херцеговине. У јесен 1945. године у Клек стижу Срби из источне Херцеговине, углавном из околине Требиња. Доселило се 233 породице са укупно 1389 чланова домаћинства. Они и њихови потомци, чине највећи број становништва данашњег Клека…
    ИЗВОР: BANATerra-moguća enciklopedija Banata

  8. vojislav ananić

    Лукићево – Кад пукне поглед низ равну банатску земљу и поглед нелети на ширину која се простире измедју Бегеја, Тамиша и канала Дунав-Тиса-Дунав, зауставиће се на белини насеља које извире из зелене раскоши плодних поља. На 45° и 16? северне географске ширине и 18° и 17? источне географске дужине, на надморској висини од 82м до 84м лежи атар села Лукићева. Са једне од највиших надморских висина у Банату, Лукићево гледа на северо-запад ка Зрењанину, центру средњег Баната, удаљеном непуних десетак километара. Атар се простире на Банатској лесној тераси која се шири целим Банатом и само је дубина река дели на више целина. У прошлости је ово подручје бивали дуже под водом тако да се и данас може наћи богатство флувијалних и барских примеса. Ишак, у атару Лукићева нема мочварног земљишта и ово подручје је углавном поштедјено од обилнијих поплава и падавина и подземних вода. Земљиште је лесно, а његов је горњи слој хумизиран и представља плодан чернозем.
    На основу Пећког катастига, видимо да се медју именима српских насеља у Банату спомиње насеље “Мартинци” код Бечкерека и то два пута. Пошто су прилози за обнову Пећке патријаршије прикупљани први пут 1660. године, забележено је у катастигу да су калудјери отсели у вароши Бечкерек, а да су приложници дошли из места по имену Мартинци. Други пут, 1666. године су калудјери поново отсели у вароши Бечкерек, а приложници су дошли из места по имену Мартинци, монастир Дреновац, Хеч(ка?). Како у околини нема места које има слично име, а како део сеоског атара још од давнина носи име Мартиница, то недвосмислено указује да су на просторима данашњег Лукићева живели Срби још половином XВИИ века. На овакав закључак упућује протојереј Др. Д. Николић у књизи “Срби у Банату” издатој у Новом Саду 1941. године на страни 15. Такодје, насеље по имену Мартиница, спомиње и академик Јован Ердељановић у својој књизи “Срби у Банату” издатој 1986. године на страни 9. када говори о конституисању Илирског граничарског пука 1770. године. Постоји и карта тока Бегеја из тог периода где је на месту дашњег села уисано “Мартинзцу”. Какво је то насеље било и колико је дужа бројало није познато, али узимајући у обзир да су у то време у Банату постојале многобројне српске насеобине са претежно номатским карактеристикама, могуће је да је, због тога што ово подручје није било под мочваром, зеленило пашњака привлачило српске номаде, који су се овде задржали. То задржавање није било краткотрајно. Имајући у виду да се насеље спомиње у Пећком катастигу из 1660-1666. године, а да се касније спомиње 1770. године, може се закључити да је то било трајно српско насеље. Како је после 63. године самосталности, Банат 1778. године ушао у састав угарског државног савеза, дошло је до битних промена у животу становништва на овом подручју. Бечка власт је постојећу имовину, имања и земљу, почела продавати путем лицитација заинтересованим купцима, јер није дозвољавала мадјарским племићима да запоседну имања за која су сматрали да имају право наследја. Осиромашени и малобројни мадјарски племићи нису могли да се равноправно носе на лицитацијама за богаташима пристиглим са разних страна света. Тако су предмет продаје постала читава насеља са становништвом које је живело у њима. Бечки двор је од ове продаје добио преко два милиона гулдена. Убацивши своје агенте са задатком да подигну лицитациону цену поседа, Бечки двор је успео, захваљујући вештити агената, да и поред тога што није продао сва имања, прикупи далеко више новца него што је очекивао. Главни купци на овим лицитацијама су били српски, јерменски и цинцарски трговци. На овим просторима је поново уведена племићка власт, а становништво, које је ту живело, је постало потчињено купцима, новим власницима имања, који су куповином имања куповали и племићке титуле. Велика лицитација у Банату је спроведена августа 1781. године у Темишвару. На тој лицитацији, трговац стоком, Лазар Лукач, пореклом Јермен, купује посед Ечка, који се налазио у великобечкеречком округу у торонталској жупанији. Посед је обухватао око 30.000 јоха (17.265ха) земље. Плаћено је 217.000 флорина, тадашње бечке валуте. Посед је обухватао општине Ечке, Клек, Јанкахид, као и делове имања по имену Мартиница и Деспотовац. Куповиним поседа Лукач је купио и становнике који су живели у насељима на имању, па тако и до тада слободне становнике Мартинице. Куповином имања је купио и титулу племића па је од тада његовом имену додавано “де Етска”. По његовом доласку у Ечку и уводјењу “десетка” и кулука на његовом имању, многи Срби, житељи Ечке и Мартинице су напустили село, а највише их је отишло у Ченту. Одласком Срба из Мартинице насеље је опустело. После смрти Лазара Лукача, посед наследјује најстарији син Јохан, који ступа у преговоре са Немцима из горњег дела Торонталске жупаније и са тамошњим колонистима (Сент Хуберт, Шарлевир, Селтур) тако да део Немаца досељава у Ечку, а други део оснива ново насеље на ширем простору по имену Мартиница. Године 1809. у двобоју гине Јохан Лазар, а пошто није имао породицу, наследио га је брат Аугустин (ожењен Елизабетом, родј. Еделшпахер, ћерком Сигмунда Еделшпахера, родјака Аугустина Лазара). Тако, 1809. под Аугустином Лазаром, на поседу Ечка, у пустим Мартинцима, настаје нова закупна општина. Аугустин јој даје име свог сина родјеног 1801. Сигмундфалва-Сигмундово село. Између Ечке и Лазарфелда, на равном делу пусте Мартиница, на остацима некадашњег насеља српских сељака, које се раније звало Мартинци, градјено је ново село колониста, које је исте године насељено Немцима римо-католичке вере. Придошли немачки колонисти су се бавили пољопривредом и живели сиромашно али у миру све до почетка И Светског рата. Немци из свих банатских села, па самим тим и из Сигмундфелда, су се масовно одазвали позиву свога цара у борбу против сила Антанте. Матичне књиге, медјутим, не указују на страдања становника у царској војсци. Ратне 1918. године, 17. новембра, возом кроз Сигмундфелд, а затим у Бечкерек, стиже “гвоздени пук” српске војске са пуковником Драгутином Ристићем на челу. У Бечкереку је већ било формирано српско народно веће и нова власт. Завршетком Првог светског рата и распадом аустроугарског царства овај део Баната припада новој држави – Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Самим тим и немачко становништво, које је живело у банатским селима, је поново променило државу. Промене које су уследиле у школству, полицији, судству и банкарском систему су имале огромне последице за становнике свих насеља са немачким живљем. Село је добило назив Мартиница. Јавне функције у месту су заузели Срби. Писар, жандари и учитељи су били Срби. Поред тога становници Мартинице бивају погодјени Законом о аграрној реформи. Цео период од 1921. до 1941. године се може обележити као период борбе за земљу, мада је како је време одмицало, већина Немаца из села прихватало судску одлуку и одустајало од своје намере да поврати земљу изгубљену аграрном реформом. Почели су да купују земљу у орловаткском и ботошком атару. Прогрес незадрживо стиже у Мартиницу. Набављају се најнеопходније машине и алати. Ветрењача на моторни погон, аутомобил марке “Фијат” је од 1925. у селу, половни камион, трактор. Ипак, становници села нису могли да реше проблем електричне енергије, па су лампе на петролеј и карбид, као јефтиније решење остале и даље у употреби. У селу се јављају потребе за разним добрима, које је становништво могло да решава само одласком до града, а како је то одузимало много времена и труда, постало је исплатљиво да се у селу отварају разне занатске радионице. Тако су зидари, столари, ковачи, сликари, жетеоци, ужари, ткачи, млинари, пекари, месари, обућари, кројачи, бријачи и кафеџије радили и вршили услуге у селу. Било је времана за игру, песму, спорт. И поред надируће машинизације, у селу је у то време било око 300. коња, укрштених енглеских полукрвних и арапских чистокрвних коња у мадјарског сељачког коња – нонијуса, који се показао као добар за радове у њиви, за вучу, јахање, посебно у равничарским крајевима. Немачке трупе су ушле у село 11. априла 1941, а село су ослободили руски и југословенски партизани 1. октобра 1944. Истовремено са овим дешавањима у Мариници, далеко одатле, у пределима иза Дрине, у Босни, су вршене припреме за масовно пресељавање лица која су као учесници рата, или као жртве ратних разарања решили да напусте завичај и “возом без возног реда” крену у Војводину. Необично је човеку из брдских предела када се спусти у тако пространу равницу као што је ова наша, где човек, сем далеког хоризонта, не види ништа; само неколико белих кућица, раштрканих салаша или пак торњева богатих и лепо уредјених села или варошица. Готово да нема овде ништа друго, само равница, коју деле зелене долине широких река и простране баруштине опкољене трском и шеваром. На дугачко и неизвесно путовање се кретало у већим групама које су се сабирале на железничким станицама већих места у Босни, а одатле “Г” вагонима возова без возног реда у равну Војводину. ИЗВОР: BANATerra-moguća enciklopedija Banata

    • Milan Bošković

      Poštovani, izvor za ovaj članak nije prikazan istinito. Stvarni izvor jeste knjiga “Obećana zemlja” objavljena 2000. godine čiji sam ja autor, a navedeni tekst je u celosti prepisan.
      Meni, kao autoru teksta, ne smeta što se on koristi na više mesta na internetu, jer mi je stalo da istina dopre do što većeg broja čitalaca, ali važno je da se izvori prikažu istinito.
      S poštovanjem, Milan Bošković

  9. vojislav ananić

    КНИЋАНИН

    – село између три реке –

    ”Книћанин (мађ. Резсőхáза нем. Рудолфсгнад) је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Према попису из 2002. било је 2034 становника.

    Пре Другог светског рата село је имало око 3.000 становника, углавном Немаца. После рата су партизани село користили као концентрациони логор за Немце. Данас у селу постоји споменик жртвама над масовном гробницом, који је подигнут заједничком акцијом Срба и Немаца.

    Налази се на левој обали Тисе. У непосредној близини се река Бегеј улива у Тису, а на само 5 км од Книћанина се Тиса улива у Дунав….” (Википедија)

    Положај села је занимљив и неуобичајен: то је најдаље место од средишта општине, Зрењанина, а од табле до табле има мање од километра до Титела који је седиште истоимене општине. Ако сам добро приметио, комуналне службе Титела обављају неке послове у Книћанину.

    Ушће Тисе у Дунав сликано са сремске стране, са места недалеко од Сланкамена.

    На слици се лако уочава Тителски брег изнад Тисе и Титела. Десно од краја Брега назире се светло плаво обојен мост Преко Тисе, десно од моста је Книћанин али се не види јер нема никаквог истакнутијег објекта у селу.

    Испред куће су имитације топова од трешњевог дрвета какве су устаници у I српском устанку употребљавали у недостатку ливених.

    Школа

    ”Село је добило име по војводи Стевану Книћанину, који је био вођа српских добровољаца током револуције у Српској Војводини 1848/1849. године.” (Википедија)

    Војвода Книћанин – слика из Галерије Матице српске.

    ”Книћанин је 25. јула код Ковина прешао у Војводину. Од августа 1848. године командовао је српским добровољцима; код Томашевца је предводио добровољце из Србије и војнике Немачко-банатског граничарског пука бр. 12, а почетком 1849. године је био на челу снага код Сирига у Банату. Истакао се у биткама код Панчева и Вршца. По налогу кнеза Александра, 9. марта 1849. вратио се у Србију. Кнез Александар га је 1852. године почаствовао титулом војводе. Истовремено, аустријски цар Франц Јозеф декорисао га је витешким крстом Марије Терезије.

    Книћанинов погреб је био догађај ретко виђен у Београду. Церемонији су присуствовали кнез Александар и кнегиња Персида Карађорђевић, митрополит београдски Петар (Јовановић), свештеници, чиновништво, војска, ученици београдских школа, велики број Београђана и доста света из Војводине. По наређењу Франца Јозефа I погребној поворци се прикључила и депутација од 80 официра из свих пукова у Војводини.” (‘Политика’ 2011)

    Село сликано са насипа поред Тисе.

    Ловачки дом и стрелиште на глинене голубове су испод насипа.

    Из центра села излази се преко насипа на плажу.

    Фудбалско игралиште је на источном крају села, недалеко од гробља.

    Капела на немачком делу гробља је недавно обновљена.

    Спомен обележје на Телечки – месту логора за Немце 1945-48.

    Лист Зрењанин, 4. октобар 2013.

    ИСТОРИЈА СЕ НЕ ЗАБОРАВЉА

    Годишњи помен недужнострадалим грађанима немачке националности у цивилном логору Книћанин, од 1945. до 1948.године, одржан је у суботу, 28. септембра, на гробници „Телечка“ у Книћанину. Испред споменика на месном гробљу у име Града Зрењанина венце су положили председник Скупштине града Радован Булајић, секретар Градске скупштине Милан Мркшић, као и председник Удржења„Рудолфсгнада“ Лоренц Барон са породицом. Концентрацијски логор Книћанин (Рудолфсганд) био је коришћен за жене, децу и старије особе из Војводине. Просечан број људи у логору био је око 17 хиљада.

    Лоренц Барон јесасвојом породицом преживео овај логор исада сваке године долази из Немачке где живи, у родно село како би одао почаст преминулима. – Када су ме заробили, био сам дете, али ми се чинило да сваког тренутка све више сазревам. Преживео сам прави пакао и од дечака сам се брзо претворио у зрелог човека. Сећам се, најтежа ми је била зима 1946. године, јер четири дана није било хране и тада су почела масовна умирања. Ја сам преживео, али у том логору је, на жалост, умрло око 12 хиљада недужних људи који су овде и сахрањени – поделио је са нама своје искуство Лоренц Барон.

    Захваљујући помоћи донатора 2001. године је почело реновирање капеле и масовне гробнице у Книћанину, и од тада се овде сваке године одаје почаст невиним жртвама.”

  10. vojislav ananić

    БАНАТСКИ ДЕСПОТОВАЦ

    Банатски Деспотовац (мађ. Ernőháza, нем. Ernsthausen) је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу. Налази се 22 километара од Зрењанина, док је од Сечња удаљен око 13 км. Према попису из 2002. било је 1620 становника. (Википедија)

    Насеље је 1822. године формирао велепоседник јерменског порекла Киш Ерне. Породица Киш је тад поседовала највећу површину земљишта у Торонталској жупанији. (Између осталог, и Ечка са дворцем је била њихов посед.) Становници су досељивани из делова Аустрије и Немачке. Били су углавном римокатоличке вероисповести, али је било и евангелиста. Потом долазе румунске, хрватске и ромске породице. Село је испрва носило назив Ернехаза, Ернестхаза, Ернестовац, Банатски Деспотовац и Ернстхаузен, да би после 1945. године добило име Банатски Деспотовац. (Википедија)

    Садашњи назив село је добило након проглашења Краљевине Југославије. Становништво села је крајем 1944. избегло пред надирањем руске војске и одлазило у Немачку, па је остао мали број мештана, које су чинили углавном старије особе и деца. Известан број њих је одведен у логоре, док је неколико породица остало да живи одређено време са српским колонистима из западне Босне, Лике и Црне Горе. Последња колонизација у село је била 1945. године, такође из Босне. Досељеницима су додељене куће и окућнице, затечене у кућама првобитних становника. (Википедија)

    На две овакве плоче су имена бораца и страдалих у II светском рату у крају одакле су се населили колонисти. Такав начин чувања успомене на стари крај видео сам у још колонистичких села,

    Парк у средишту села. Започета је градња православне цркве.

    Према незваничним подацима у месту данас живи 1570 становника у 642 породице. Преовладјују Срби, неколико Румуна и Мађара. Само десетак породица нема крсну славу. Активно становниство у место у највећем броју ради у неком предузећу у Зрењанину или у месном пољопривредном добру. Неколико породица искључиво се бави пољопривредном производњом. Неки са развијеном механизацијом и опремом обрадјују и по неколико десетина јутара земље. (Банатерра 2006.)

    Улаз у село из правца Сечња

    Своју цркву у центру села и средишном делу парка у облику круга први досељеници су подигли 1844. године. Литургија је била на немачком језику. Након 64 године срушили су је колонисти чија поколељња живе данас у селу. Црквене књиге нису сачуване, али се уредно воде књиге рођених од краја деветнаестог века. Повремено се покрене иницијатива за грађење православног храма у селу, али резултата нема. (Банатерра 2006.)

    После Другог светског рата колонистичке породице су имале велики број деце. Тих година прираштај становништва је био евидентан. Међутим, постепено је јењавао тако да је “бела куга” узимала данак. У последњих десет година рађа се 5 до 15 малишана годишње. Село има све више старачких домаћинстава. (Банатерра 2006.)

    Неколико стотина метара од села према месту Сутјеска налази се обележје на узвишици са три камена крста који тешко одолевају зубу времена и несташлуцима деце. (Банатерра 2006.)

    Добио сам објашњење да је хумка гробнице већег дела становника села који су помрли у епидемији колере у другој половини XIX века.