Вршац и околна села

11. јуна 2012.

коментара: 13

Општина Вршац:

Ватин, Велико Средиште, Влајковац, Војводинци, Вршац, Вршачки Ритови (до 1959. године Вршац Салаши), Гудурица, Загајица, Избиште, Јабланка, Куштиљ, Мали Жам, Мало Средиште, Марковац, Месић, Орешац, Павлиш, Парта, Потпорањ, Ритишево, Сочица, Стража, Уљма и Шушара.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (13)

Одговорите

13 коментара

  1. Војислав Ананић

    2.

    УЉМА ПОСЛЕ УКИДАЊА ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ

    Срби у Банату нису били кметови мађарских земљопоседника већ су на основу ранијих царских повеља били слободни. Они су уживали извесну верску и културну аутономију и могли су да се баве појединим привредним гранама. Највећи део српског народа у Банату бавио се земљорадњом и сточарством, а мањим делом занатима и трговином. Пошто је Угарска била најјача и најбогатија област у Аустријском царству, мађарско племство водило је главну реч у политици, па је зато настојало да укине оне привилегије које су имали Срби у Банату, што се нарочито настојало после Аустро-Угарског поравнања, распуштања Војне границе и припајања целог Баната Угарској. Од 1873. године па на даље спроводили су Мађари снажну колонизацију Мађара у Банат. Беч и Пешта поделили су целу државу у две равноправне државе под заједничким именом Аустро-Угарска, тиме су пропале све наде које је очекивао српски народ од Беча. Ширење мађарског капитала потпомагала је и све јача насилна мађаризација и увођење мађарског језика у све школе и државна надлештва.
    Овакве прилике знатно су се измениле све јачим продирањем капиталистичког начина производње. Створени су бољи услови за повећану земљорадничку и сточарску делатност, створена је могућност за јачи развитак мануфактурних и занатских предузећа која су те производе прерађивала. У вези са већим напретком земљорадње почела је да се осећа потреба за повећањем броја оних заната који су снабдевали сељака потребним производима. Срби су се и раније бавили занатима, као слободни људи, тј. војници, када нису били у рату, па су то продужили и кад су престали ратови између Аустрије и Турске. Многобројни ковачи, колари, казанџије, опанчари, бачвари и др. постепено проширују своје занатске радионице и одлазе у већа места и градове, где почињу да врше утицај на локалне политичке догађаје.
    Приличан број Срба трговао је стоком и земљорадничким производима. Ови трговци својом умешношћу долазили су до већих материјалних средстава, па самим тим и до политичког утицаја. Срби трговци и занатлије стекли су материјалне могућности да школују своје синове у мађарским средњим и високим школама. На тај начин стварала се српска интелигенција, која је деловала на даљи развитак друштвених прилика код Срба у Банату. С друге стране црквена јерархија је, да би сачувала своје велике поседе, бранила стечене верске привилегије, а у исто време штитила и интересе српског народа од мађарског племства, које је желело да све Србе претвори у своје кметове. Зато су масе српског народа биле привржене својој интелегенцији и свештенству. У оваквим условима створена је Српска народна странка. Један од вођа странке Јаша Томић и Лазар Нанчић приредили су у Уљми 1884. године протесни збор против мађаризације која је била нарочито уперена против српских школа увођењем наставе и на мађарском језику. Овај збор растурен је од Мађарских хусара.
    Политички утицај грађанских странака брзо је растао, и кад је влада у Пешти видела да од црквене јерархије нема више никакве политичке користи, укинула је народну црквену аутономију 1912. године. Од тога времена па све до 1918. године политичку борбу Срба води грађанска класа, а нарочито њена интелегенција.
    Под Мађарима Уљма је била једна од већих општина у белоцркванском округу темишварске жупаније. По попису из 1890. године имала је Уљма 3.364 становника, а по попису из 1905. године имала је 3.572 становника, од којих: Срба 3.184, Немаца 200, Румуна 113, Мађара 62, осталих 13, са 790 домова. По попису из 1910. године Уљма је имала 3.878 становника.
    Аустрија је помагала Немцима да купују земљу, да отварају своје трговачке и занатске радње. Немачки капиталисти давали су трговцима немачке народности јефтине зајмове помоћу којих су ови куповали по селима земљу, а у градовима подизали индустријска предузећа за прераду пољопривредних и сточарских производа. У Уљми су 1895. године по попису била два великопоседника: Јакоб Глојер са 139 и Браћа Адрија и Карло Ружичка са 117 ланаца земље. Немачки трговци и капиталисти били су конкуренција Мађарима и Србима, који су се углавном бавили земљорадњом и сточарством.
    Кнезови уљмански били су од 1885 до 1918. године: Александар Рашајски, од 1885—1887, Нира Оморац 1888—1891, Нића Николин 1891—1893, Паја Грнчарски 1894—1899, Михајло Оларов 1900—1901, (умро), Лазар Бељин као подкнез 1902, Аксентије Остојић 1903—1904, Гига Попов 1905—1907,
    Аксентије Ранисављев 1908—1911, и Душан Милутинов од 1912. до 1918. године. 
    За време првог светског рата становништво није остало по страни већ активно учествује у борби за ослобођење, тежећи да се ослободи утицаја Аустро-Угарске монархије. У мобилизацији 1914. године Уљмани су покушали на разне начине да се, из националних разлога, ослободе војне обавезе симулирањем, фалсификовањем докумената лекарских комисија, а током рата су бежали са фронта кућама.
    И поред врло строгих мера и прогона које су власти предузимале против војних бегунаца, у Уљми их је било на стотину, који су дезертирали из војске од 1914. до 1918. године. Због тога су их батинали. Неки су од тога умирали. Суровост их није деморалисала. Многи су успевали да по два три пута побегну са фронта.
    Године 1918. стање на фронтовима било је врло критично за Аустро- Угарску. Војне јединице у чијим су редовима били припадници словенских националности, због масовног дезертерства и учесталих саботажа на фронту, стално су се осипале. У самој Аустро-Угарској револуционарно антиратно врење захвата масе свих националности. Бекства са фронта постају свакодневна појава. Демострације, штрајкови, саботаже не могу се више спречити никаквим репресивним мерама. Аустро-Угарска, Хабзбуршка монархија више се не може спасити новембра 1918. године долази до распада и свршетка рата. Аустро-Угарска монархија имала је своју власт све до 6. новембра 1918. године када је српска војска ушла у Уљму.
    У рату од 1914—1918. године, 105 Уљмана изгубило је животе, који су као војници у борбама погинули или у болницама и код куће помрли: Аганацков Гига, Абаџија Сава, Барић Лаза, Бањаш Прока, Барић Тоша, Бабин Душан, Бељин Милан-Новаков, Бискупљанин Младен, Бранков Јоца, Вишацки Нера-официр, Вишацки Тоша-официр, Вренчев Пера, Вренче Љуба, Гајинов Стеја, Гајииов Веља, Гајинов Жива, Грнчарски Божа, Грнчарски Влада, Гричарски Жива, Гвозденов Пера, Ђорђев Милан, Ђорђев Јоца, Живојинов Милан, Имбра Влада, Ивков Васа, Ивков Младен, Ивков Паја, Ивков Секула, Јокић Ђока, Јокић Вељко, Јовин Васа, Јован Никола, Јованов Жива, Ивков Сава, Кусићанин Светозар, Кусићанин Драгомир, Кинџин Илија, Кугрички Тоза, Калинов Јоца, Кадоран Пера, Ковачев Коста, Лилић Лазар, Маринков Бранко, Маринков Љуба, Маринков Влада, Москић Панта, Маркуш Која, Маркуш Душан, Милићев Никола, Милићев Никола-Драгојев, Милошев Пера, Милошев Велимир, Милошев Милош, Милаз Драгомир, Милаз Сава, Миљков Пера, Милин Тоша, Мирков Гена, Николин Јефта, Николин Вељко, Николин Тоза, Николин Сава, Недовић Љуба, Обоћан Сава, Оморац Коста, Оморац С. Влада, Оморац Светозар, Оморац Тодор, Оморац Мита, Остојић Никола, Остојић Сава, Петровић Тима, Петровић Љубомир, Петров Светозар, Петров Жива, Попов Божа-Ракин, Попов Јоца-Ракин, Попов Лазар-Попил, Попов Панта, Павлов Милан, Пешић Жива, Ранић Лаза-Дубоков, Ранић М. Душан, Ранић Жива, Ранић Сава, Радивојев Љубомир, Радивојев Влада, Рашин Коста, Рабијац Јова, Рашајски Иван, Рајаков Светозар, Станојев Лаза, Станојев Коста, Сламарски Сава-Кениг, Сламарски Сава-Бокин, Сламарски Стефан, Стојанов Жива, Стојанов Васа, Субић Бранко, Суботин Младен, Стојадинов Стеја, Шала Франц, Шаин Игњат, Станисављев Милан и Шорђан Никола.

    УЉМА ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

    Банат је ушао у први светски рат као саставни део Аустро-Угарске која је током октобра и новембра 1918. године доживела потпун распад. На територији вишевековне и оронуле монархије створене су нове националне државе, а Банат је ушао у састав прве заједничке државе јужнословенских народа — Краљевине СХС, односно Југославије. Банат је подељен измећу Румуније и Југославије на тај начин што је Југославији припао западни, далеко мањи део Баната уз Тису и Дунав, а Румунији његови источни делови. Марта 1919. године предати су Румунији југоисточни делови Баната где су претежно живели Румуни. У августу 1919. Румунији је предато неколико срезова и град Темишвар у североисточном делу Баната, где је такоће живело претежно румунско становништво.
    До споразума о коначном разграничењу између Југославије и Румуније долази тек 1923. године, по споразуму потписаном у јесен 1923. године. Тако је Југославији припала једна трећина дела Баната који је био састављен од највећег дела бивше торонталске и од дела тамишке жупаније. Уљма је припала по новој административној подели белоцркванском срезу дунавске бановине.
    Када је пропаст Аустро-Угарске постала стварност дошло је до стварања српских народних одбора или народних већа, народних стража или народне гарде у многим војвођанским местима. У раду народних већа учествовали су, поред представника српских грађанских партија, и представници социјал-демократске партије. 16. новембра 1918. године у Уљми јс изабрано општинско веће у које су ушли: Паја Остојић председиик већа, Јосиф Нешић, Алекса Топољанин, Аксентије Ранисављев и Гига Попов, чланови већа.
    Банат је био ослобоћен од стране српских трупа. Долази до националног заноса због успеха српских трупа, али и до захтева за решавање социјалних проблема.
    Током новембра и децембра месеца 1918. године у Банату није било сигурне српске власти. Осећао се јак утицај врења у Мађарској. Новембра 1918. године многе организације социјал-демократске странке у Банату шаљу своје представнике у Темишвар. Тамо је донесена резолуција са захтевом да се створи банатско народно веће а против Српског националног већа и цивилне власти и српских војних власти после уласка српске војске у Темишвар. Са овом резолуцијом сложиле су се готово све партијске организације социјал-демократске странке у Банату, а међу њима и оне у Панчеву, Бечкереку, Белој Цркви и Вршцу. Ово је у суштини био покушај социјалисте др. Рота да формира банатску републику. 
    Буржоазија је била заплашена и агитовала је да се чувају „живот, ред и мир”. У периоду међувлашћа у Банату је било много побуна и никло је неколико република које су брзо угашене. Таквих револуционарних побуна било је у Вршцу, Старчеву код Панчева, Баваништу, Ковачици, где су се народне масе наоружале и преузеле општинску управу. У многим местима оснивани су одбори за аграрну реформу. Буржоазија се толико плашила да је хапсила чак и оне који би споменули Октобарску револуцију. Ослобођењем од Угapске и прикључењем ове територије, заједно са осталим деловима Војних значајних промена у друштвено-економским односима. Мада је у време старе Југославије извршена аграрна реформа, која је садржана у додели земље аграрним интересентима (беземљашима и са мало земље), претежно издвојене из опшгинских земљишних фондова, није битно изменило аграрне односе на селу, јер се није дирало у приватне поседе, иако је било таквих поседника који су имали преко 500 к.ј. својине.
    И ако је буржоазија снажно реаговала на сваки покрет народних маса ипак је овај послератни период био врло револуционаран, пун противречности којима је обиловала стара Југославија. Тај период је карактеристичан по радничким штрајковима и политичким хапшењима.
    Главна политичка партија на коју се ослањала великосрпска буржоазија била је Радикална странка, која је у Уљми основана 1919. године ма иницијативу старог воћства Српске радикалске партије. Од мештана оснивачи су били: Лазар Стојанов-Митрић, председник странке, Светозар Вишацки, Младен Рашајски, Попов Паја, Вишацки Стеја и Младен Лазић.
    Радикална странка имала је веома доследних присталица у Уљми. Као такви успели су да држе општинску власт у својим рукама све до пропасти Краљевине Југославије. Исте 1919. године био је расписан Српско-државни зајам за обнову ратом опустошених крајева новостворене државе. У Уљми је уписан зајам у износу од 147.500 круна, а уписници су били: Младен Лазић 40.000, Ђока Гавриловић 20.000, Тома Михајловић 20.000, Политичка општина 20.0, Срп. прв. црк. опшина 10.000, Заклада Терезе Каниже 10.000, Нића Николин 6.000, Жива Бељин 6.000, Гига Барић 2.000, Јоса Бељин 2.000, Пера и Влада Стефановић 2.000, Алекса Топољанин 1.000, Андрија Ружичка 1.0, Никола Попов 1.500, Душан Милутинов 1.000, Светозар Вишацки 1.0, Коста Барић 500, Трифун Живков 500, Душан Атанацков-Укаличин 500, Никола Оцел 500, Тима Милутинов 500, Гига Попов 500, Жива Милићев 500 и Вељко Попов 500 круна.
    У периоду 1919. и 1920. године у тим првим послератним годинама КПЈ је имала око 60.000 чланова; у сидикату је било организирано око 300 хиљада радника. Пред Вуковарски конгрес, јуна 1920. године, на коме је Партија променила назив у Комунистичка партија Југославије, у њеним редовима било је око 5.500 чланова из Баната. Комунисти су стекли велики углед што се види из резултата са првих парламентарних избора одржаних 28. новембра 1920. године. У сваком месту јужног Баната комунисти добијају гласове. Од укупне 22.056 људи јужног Баната (округ Панчево) гласало је за демократе 4.650, радикале 11.879, сељачку 1.834, социјалисте 803 и за комунистичку листу 2.890. Румуни, Мађари и Немци нису имали право гласа, што је највише оштетило КПЈ јер је било много радника Мађара и Немаца. На првим парламентарним изборима Банаћани су изабрали за посланике комунисте Николу Ковачевића, сарачког радника и Владу Марковића, новинара, обојица из Новог Сада.
    Изборни резултати у Уљми били су следећи: гласало је за демократе 137, радикале 515, сељачку 12, социјалисте 6 и комунистичку листу 12 људи.
    Ово су били први и последњи парламентарни избори на којима је учествовала Комунистичка партија под својим именом и са својим програмом. Ускоро после избора настао је илегапни период све до почетка народног устанка.
    А тада је дошла Обзнана, донесен је 2. августа 1921. године злогласни Закон о заштити државе, којим су забрањене све организације комуниста. Наступило је тешко раздобље илегалне борбе, у којој су и јужнобанатски комунисти трпели тешке губитке, али су истрајали, ослањајући се на подршку коју су имали у народу.
    Управо те исте 1921. године успостављена је Жандармеријска станица у Уљми и извршен попис становништва. По попису Уљма је 1921. године имала 3.669 становника, од којих је било: Срба 3.369, Немаца 169, Румуна 114, Мађара 16 и Словака 1.
    Пада у очи успех Радикалне странке која је добила највећи број гласова. Овакви резултати Радикалне странке на овом подручју, а и у Уљми посебно, обично се приписују великим обећањима. Срби су постали главна гласачка маса на коју је рачунала Радикална странка. Њима је највише обећавано и они су испуњење тих обећања и очекивали од радикала и од нове државе. Поделу земље коју су обећали радикали, била је ближа схватању беземљаша и аграрне сиротиње, него нејасна национализација. Поред тога, Срби су се у целини, и ако класно раслојени осећали национално ослобођени. Јужни Банат је у својој богатој историји био поприште сталних људских струјања и мешања, освајања и ослободилачких борби, тешких болештина и поплава. На тој ветрометини Банаћани су научили да се боре за хлеб и слободу. Радни слојеви српског народа, у оно време, нису ни претпосгављали да ће бити преварени и даље експлоатисани од своје и великосрпске буржоазије.
    Аграрни фонд за доделу земље у Уљми није био довољан да задовољи бројне аграрне потребе у селу, па су многи остали без земље. Земља додељена аграрној сиротињи је била већином неродна и слатињава и доста удаљена од села. Аграрци су продавали добијену земљу због тога што нису могли да са ње подмирују своје животне потребе. Продавали су је и због великих пореза. Земљу су и даље задржавали само они аграрци који су пре деобе имали нешто своје земље и пољопривредног инвентара. Као последица неправилно спроведене аграрне реформе настаје прогес диференцијације становништва Уљме, тј. претварање имућног сељака у предузимача и претварање сиромашних сељака, поглавито аграраца, у најамне раднике.
    Поред аграрних интересената, у Уљми су добили земљу и добровољци који су учествовали на добружанском и солунском фронту. Добровољци су добили по 9 јутара. Ипак, су они, у односу на аграрне интересенте, дошли у далеко повољнији положај због веће количине додељене земље и других повластица.
    У Уљми је 1931. године живело 3.807 становника, од којих је било: Срба 3.488, Немаца 178, Румуна 112, Мађара 14, Чехословака 6, Руса 5 и Бугара 4. Апсолутна већина живела је од земљорадње, један врло мали број од ренте на земљу. Од аграрне реформе до 1936. године повећао се број беземљаша и породица са 3 до 5 јутара. То је био и законити пут развоја села. Већи поседи повећали су се на рачун мањих и средњих поседа, који су се постепено смењивали све док сиромашни сељаци нису остали без земље.
    Од 1934. године рад је постепено оживљавала Удружена опозиција Систем државне диктатуре био је тада у распадању. Нов покушај носилаца диктатуре — оснивањем Југословенске националне странке (ЈНС) није донео жељене резултате. Ни честе промене владе нису ублажиле кризу шестојануарског режима. Она се још више продубљивала, нарочито после октобра 1934. године, кад је убијен у Марсељу краљ Александар, главни ослонац диктатуре. То је већ било време када је у Уљми Светислав Хођера 1934. године основао Профашистичку организацију Борбаша. Служећи се демагошким паролама о брисању сељачких дугова (многи сељаци у Уљми били су оптерећени дуговима), успео је да заведе известан број иеобавештених и политички несвених сељака. Међутим, на петомајским изборима 1935. године када се Хођера појавио са својом кандидатском листом добио је незнатан број гласова. Удружена опозиција одиграла је пресудну улогу која је потпуно демаскирала Хођеру, његову демагогију и његову организацију Борбаша у Уљми ликвидирала.
    На овим петомајским парламентарним изборима народно незадовољство са остацима диктатуре и политиком Југословенске националне странке, видно се испољила. Тадашњи председник владе Богољуб Јевтић носилац кандидатске листе режимске Југословенске националне странке поднео је оставку, а нову владу образовао је др. Милан Стојадиновић месец дана касније и ова влада састављена је од припадника Радикалне странке.
    Стојадиновићу није одговарала компромитована Југословенска национална странка, него је убрзо после формирања владе, формирао нову странку: Југословенску радикалну заједницу, скраћено названу Јереза. Стојадиновић, као председник владе и шеф Странке, често је долазио у Уљму, где је одржавао зборове и вршио утицај у селу на своје приврженике ради стицања што већег броја присталица. Од нарочито истакнутих у то време јерезоваца у Уљми, треба споменути Светозара Вишацког, имућног сељака, личног пријатеља др. Милана Стојадиновића.
    Остале политичке странке нису имале скоро никаквог утицаја на политички живот у Уљми.
    Последње скупштинске изборе у старој Југославији, одржан 11. децембра 1938. године, спроводила је Стојадиновићева влада. Др. Милан Стојадиновић, као председник владе и председник Јерезе, приступио је овим изборима веома смишљено и организовано. Поред органа власти и својих партијских плаћеника, он је располагао и великим финансијским средствима, која су трошена у предизборној пропаганди. На супрот њему, вођство Удружене опозиције, уплашено од широког покрета маса, није за ове изборе показало ни близу онолико интереса колико је то учинило за изборе 1935. године.
    Драгомир Стојадиновић директор дневног листа „Време” из Београда био је срески посланички кандидат на листи Јерезе.
    Др Светозар Мијатовић лекар из Бан. Карловца, био је срески посланички кандидат на листи Удружене опозиције др. Влатка Мачека из Загреба.
    Радослав Пауновић свештеник из Вршца, био је срески посланички кандидат на листи „Збор” Димитрија Љотића, адвоката из Смедерева. То је био човек који није уживао велики политички углед у Уљми.
    На основу података о овим изборима, у Уљми је тада било уписано 1.120 бирача: гласало је 885 бирача и то: за Драгомира Стојадиовића 560, за Светозара Мијатовића 315, и за Радослава Пауновића 10 бирача. Није гласало 235 бирача.
    Стојадиновић као председник владе и шеф Странке, све је више уводио изразитије фашистичке методе владавине и односа у привредном и дрштвеном животу. Систематски идући ка фашизацији наше земље, он је широм отворио врата продору првенствено немачког фашизма и организацији пете колоне мећу домаћим Немцима.
    Такву политику народ је осудио на парламентарним изборима 11. децембра 1938. године. Узевши у целини, у државним размерама, Удружена опозиција добила је незнатну мањину гласова Јерезе. То је за ову значило политички пораз. Омражен и презрен, др Милан Стојадиновић је морао да лоднесе оставку на положај председника владе. Нову владу образовао је Драгиша Цветковић, који је уједно постао и шеф Јерезе, а уз помоћ Мачека Цветковић је много допринео пропасти старе Југославије. Очигледно је било да се вихор рата све више приближавао нашој земљи. Патриотски настројени, људи су се осећали поприлично забринути и потиштени. Било им је све очигледније да профашистичка влада Цветковић — Мачек у све већој мери нагиње Хитлеровој Немачкој.
    Издаја у најширем смислу речи, огледала се у потписивању пакта између Југославије и Немачке, које је обављено у Бечу 25. марта 1941. године. Због тога су се сви осећали као издани и преварени.
    Мартовски пуч био је стварни израз народног гњева и односа снага Мачек. Експлозијом примљене су прве јутарње радио вести 27. марта. Људи су се осећали као препорођени, поноснији и достојанственији.
    Из Уљме и Избишта, враћајући се из Вршца са манифестација, наставила их је у Уљми, њима су се придружили и Остали омладинци и антифашисти.
    Ових 10 дана, од маратонског пуча до почетка рата, протекло је у селу уз различите коментаре, осећања и расположења, већ према националној припадности становништва. Влада генерала Душана Симовића није стварала расположење борбености и патриотизма. Подхрањивало се распламсавање патриотизма. Подхрањивало се уверење као да ће се рат избећи и сачувати државна целина.
    Међутим, 8. априла, у јутарњим часовима пронете су по селу радио пести, односно стравично саопштење да немачки авиони бомбардују Београд. Сваком је било јасно да је почео рат. Тужни и у страху посматрали су већ од 9. априла повлачење југословенске војске са југословенско-румунске границе.
    Председници (кнезови) уљманске општинске управе између два рата били су: Паја Остојић, Светозар Ранков, Лазар Стојанов, Петар Грнчарски, Жива Попов и Жива Петровић.
    Стара Југославија постојала је од децембра 1918. године да 19. априла 1941. године, када је била окупирана од стране фашистичке Немачке, Мађарске и Бугарске.

    Извор: Чедомир Зубац – Уљма 1660 – 1982. Уљма, 1982.

  2. Војислав Ананић

    Попис православног становништва у Вршцу из 1796.

    Адамовић Никола; Адамовић Петар; Адамовић Теодор; Аднађев Живко; Аднађев Павле; Алексић Глиша; Алексиh Константин, ђакон; Алексић Петар; Алексиh Рајко; Алексиh Тодор; Алексић Трифун; Алексијевић Василије; Ананија Лазар; Ананија Преда; Андрејић Георгије; Андрејић Иван; Андрејић Мојсеј; Аничић Андреја; Аничић Теодор; Анка Јован; Антонијев Георгије; Ардељану Јован; Арсенијевић Стојан; Арсин Стеван; Атанасијев Аћим; Аћимовић Атанасије; Аhимов Петар; Аhимов Стеван; Аћимовић Јованов Михаило.
    Бавански Глигорије; Бајин Јован; Бајин Петар; Бајин Симеон; Бајић Георгије; Бајић Јован; Бајиh Михаило; Бајић Петар; Бајиh Сава; Балан Георгије; Балан Јован; Балој Константин; Барбул Николај; Барбулов Димитрије; Барбулов Јоаким; Барбулов Констатин; Барбулов Никола; Барбуловиh Јован;. Барбуловиh Тома; Барлован Василије; Баулиh Барбул; Белаланов Михаило; Белчин Сима; Бељин Сава; Бенин Павле; Берберин Петар; Бербеч Павле; Благојев Стеван; Богданов Живота; Богданов Никола; Богданов Симеон; Богиhев Јован; Богиhев Стојан; Богојев Павле; Богојевиh Марија, удова; Богосављевић Лазар; Богосављевиh Михаило; Божанин Живко; Божинов Јован; Божић Атанасије, парох; Божиh Живан; Божић Павле; Бојер Мичул; Бојер Никола; Бојер Петар; Бојчан Георгије Бојчан Ницу; Бокин Игњат; Боња Стеван; Бореск Георгије; Бошков Георгије; Бошков Никола; Бошков Павле; Бошков Боцина Сара, удова; Бошњачки Живота; Бошњачки Милија; Бошњачки Павле; Бошњачки Симеон; Брадеј Павле; Брадејин Јован; Брадејиh Тома; Брашован Георгије; Брашован Марко; Брестовчанин Јевта; Бpкиh Јован; Брсан Георгије; Бугарин Јован; Бугарин Константин; Бугарин Милош; Бугарски Тома; Бузерин Јован.
    Вакаров Георгије; Вакаров Димитрије; Вакаров Филип; Варјашки Мијат; Васиљев Јаков; Васиљев Филип; Васиљева Дивна, удова; Васиљевић Антоније; Васиљевић Драгоје; Васиљевиh Екатерина, удова; Васиљевиh Нина; Васин Георгије; Васин Живко; Васина удова, Митра; Ваш Михаило; Везенков Константин; Величковић Јован; Велчин Андреј; Велчин Димитрије; Веселинов Војин; Веселинов Георгије; Веселинов Манојло; Вијатовиh Јован; Вијатовиh Михаило; Вијатова, удова Божана; Висаков Лазар; Вишацки Јован; Вишацки Јосиф; Вишацки Лазар; Вищацки Никола; Вишацки Никола; Вишацки Стојиhевиh Јован; Владисављев Георгије; Владулов Петар; Влајков Јован; Влајkовчанин Илија; Војинов Никола; Војкулов Теодор; Војнов Димитрије; Војнов Живко; Војнов Иван; Војнов Јован; Војнов Стојан; Војнов-Козак Мартин; Војновић Георгије; Војновић Јанко; Вољански Илија; Вољански Миливој, Вољански Симеон; Врачогајац Георгије; Врачогајац Спасоје; Врачогајац Тома; Врачогајски Алекса; ВукашиновЈован; Вукмиров Алекса; Вукмиров Антоније; Вукмиров Георгије; Вукмиров Лазар; Вук­ миров Јевтимије; Вуков Глиша; Вулетић Дмитар; Вулетић Марко; Вулетић Милосав; Вулетић Стеван; Вучков Димитрије. Габор Матеј; Гаврилов Аврам; Гаврилов Георгије; Гаврилов Михаил; Гаврилов Петар; Гаврилов Стеван; Гаврилов Грујић Стеван; Газимиров Трифун; Георгијев Димитрије; Георгијев Дмитар; Георгијев Лазар; Георгијев Никола; Георгијев Оприш; Георгијев Петар; Георгијев Петар, Георгијев Симеун; Георгијев Теодор; Георгијев Тома; Георгијева удова Станка; Георгијевић Вучко; Георгијевић Георгије; Георгијевић Димитрије Заим; Георгијевић Хаџи Јован Заим; Георгијевиh Петар; Георгијевић Теодор; Георгијевиh Гатин Лазар; Георгијевић Гатин Трандафил; Гердец Живан; Гердец Пауна, удова Константинова; Гичин Дамјан; Гогој Радул; Голубичин Живота; Голубов Мата; Горчиов Јевта; Грегорин Јован; Гручарски Никола; Гручарски Филип; Грујин Иван; Грујин Илија; Грујин Јосиф; Грујић Алекса; Грујиh Стеван; Грујичин Јован; Грујичин Павле.
    Далчан Ђука; Деђански Новак; Демелиh Сава, капетан; Десимиров Атанасије; Дивља ков Јосиф; Димина удова Куша; Димитријев Гаврило; Димитријев Георгије; Димитријев Илија; Димитријев Јанко; Димитријев Јован; Димитријев Јован; Димитријев Лазар; Димитријев Павле; Димитријев Николајев Стеван; Димитријева удова Софија; Димитријевић Василије;; Димитријевић Димитрије; Димитријевић Михаило; Димитријевић Никола; Димитријевиh Панајот; Димитријевић Симеон; Димић Марија, удова; Димовиh Антоније; Димовић Георгије; Динулова удова Илинка; Добрин Георгије; Доловац Антоније; Докљанов Јован; Докљанов Лука; Докљанов Нићифор; Драган Недељко; Драгиhев Јован; Драгићев Никола; Драгојлов Захарије; Драгојлов Трифун; Драгомиров Константин; Драгомиров Матеја; Драгомиров Михаило; Драгушинов Јован; Дрндарски Ана, удова; Дрндарски Павле; Дудић Никола; Дудић Стеван; Думитрашков Коста; Думитраншов Пантелија; Думитрашков Петар; Дундин Јован; Дурса Наум.Ђаконовиh Алекса, свештеник; Ђаконовиh Лазар; Ђика Константина, удова; Ђонин Василије; Ђонин Јован; Ђулбезан Јонан; Ђурђев Димитрије; Ђурђев Јован; Ђурђев Стеван; Ђурђев Степан; Ђуриh Давид; Ђуричин Јосиф.
    Емануел пл. Арсеније; Ердељан Ана, удова; Ердељан Јован; Ердељан Јован (нов дом); Ердељан Јосиф; Ердељану Букур; Ердељану Симеон; Ериh Дамјан; Ерски Нестор.
    Жива, удова; Живанов Антоније; Живанов Глиша; Живановиh Јован; Живков Алекса; Живков Аhим; Живков Георгије; Живков Лазар; Живков Станко; Живков Стеван; Живков Теодор; Живковиh Илија; Живојнов Антоније; Живојнов-Месицки Павле; Жикиh Христифор; Журжован Ева, удова.
    Завишин Димитрије; Завишин Никола; Загорац Арсеније, Захарије; Јован Захаријев Мартин; Зидар Кузман; Злаrаниh Стеван; Зорић Никола; Зосимовиh Лукачик Григорије, парох и учитељ.
    Иванов Јефта; Иванов Никола; Ивановиh Биберлија Петар; Ивановиh Качаров Павле; Ивановиh Стеван; Ивковиh Исаија; Ивковиh Марија, удова; Ивковиh Станковиh Василије; Игњатов Петар; Игњатов (Иња) Сава; Иrњатовиh Илија; Израилов Јоаким; Израилов Мила; Израилов Панта; Илијев Василије; Илијева удова Теодора; Илин Нестор; Илиh Милија; Илиh Теодор, прота; Илијетин Живота; Илијетин Јован; Илкиh Сава; Илкиh Трифун.
    Јанаhев Јанку; Јанаhев Јосиф; Јанков Арсеније; Јанков Јован; Јанков Катринин Лазар; Јанковиh Атанасије; Јанковиh Живко; Јанковиh Илија; Јанковиh Јован; Јанковиh Лазар; Јанковиh Митар; Јанковиh Михаило; Јанковиh Никола; Јанковиh Фрачка Јован; Јанин Јанко; Јанин Георгије; Јаношев Јован; Јекиh Арсеније; Јекиh Гаврило; Јекиh Павле; Јекиh Петар; Јоакимовиh Кирил; Јованов Атанасије; Јованов Викентије; Јованов Георгије; Јованов Илија; Јованов Јевта; Јованов Коман; Јованов Кузман; Јованов Максим; Јованов Милиh; Јованов Никола N2 367; Јованов Петар; Јованов Стојан; Јованов Теодор; Јованов Теофан; Јованов Црни Стеван; Јованова удова Марија; Јованова удова Живка; Јовановиh Андреј; Јовановиh Антоније; Јовановиh Арсеније Груја; Јивановиh Димитрије; Јовановиh Илија, столар; Јовановиh Илија; Јовановиh Игњат; Јовановиh Јаков; Јовановиh Јанко; Јовановиh Јоаким; Јовановиh Јован; Јовановиh Марија, удова; Јовановиh Милета; Јовановиh Никола; Јовановиh Никола; Јовановиh Петар; Јовановиh Симеон; Јовановиh Стојан; Јовановиh Тома; Јовановиh Теодор; Јовановиh Филип; Јовановиh Биберлија Иван; Јовановиh Продановиh Захарија; Јовановиh пл. Шакабент Јелена, удова; Јовановиh пл. Шакабент Јосиф, епископ; Јовичин Дмитар; Јовичиh Павле; Јокина удова Сара; Јањин Михаило; Јорrованов Иван; Јосимов Милош; Јосифов Милош; Југовиh Петар; Јуrовиh Сава; Јурук Михаило.
    Казан Јован; Казимиров Илија; Казимиров Лазар; Калдараш Петар; Калаканов Цветков Георгије; Каменар Јован; Каменарски Атанасије; Каменарски Захарије; Каменарски Јанко; Каменарски Јевта; Каменарски Јован; Каменарски Сава; Каначки Петар; Каначки Сима; Каначки Тома; Капамаџија Матеја; Катана Мишко; Катана Траило; Катаниh Антоније; Катаниh Никола; Кеверишанин Никола; Кириh Георгије; Кириh Јован; Клајиh: Јован, Никола; Клициh: Живан, Симеон, Стеван, Стојан; Кнежевиh Ђервасија, удова, Илија, Јован, Павле; Ковачев: Недељко, Петар; Коврик Теодор; Кокорин Петрашко; Колцанова Илинка, удова; Констатинов: Георгије, Димитрије, Јанко, Јевта; Констатинова удова Јелисавета; Констатиновиh Ћупин Матеја; Коплиh: Лазар, Недељко, Прока, Теодор; Корбач: Димитрије, Драгиh, Михаило; Костиh: Василије, Георгије, Јанко, Коста, Наум; Крачунов Јован; Крестиh: Димитрије, Риста, Стојан; Крстин Настас; Крстин · удова Стојана; Крстиh: Константин, Петар; Крчагов Петар; Куваров Никола; Кузманов Никола; Кузмановиh: Гаврил, Георгије Кирил, Тома; Куишор: Димитрије, Константин; Кумановиh Тимотеј; Курјак Живота; Кутрички Тома.
    Лабаиџиh Лазар; Лазаров Недељко; Лазаров Петровиh Димитрије; Лазарова удова Станка; Лазаровиh; Иван, Михаило; Лазин: Арсеније, Василије; Лалин Петар; Лангин Мартин; Лаушева удова Јовка; Лацков Димитрије; Лацков: Лазар, Петар; Лера Георгије; Лозовички Михаило; Лујановиh Арсеније; Лукина удова Ана; Лукиh Никола.
    Љотиh Хаџи Георгије.
    Макариh: Димитрије, Павле; Максимов: Арсеније, Аhим, Марко, Недељко; Максиh Павле, парох; Малушев: Кузман, Петар; Манојличин Димитрије; Манојлов Никола; Манојловиh: Георгије, Исак, Пантелија, Стеван (Стерија); Манџиh: Алекса, Крста; Маргитски Петар; Марија удова; Маринков: Атанасије, Јеремија, Јован, Огњан; Маринов: Димитрије, Јосиф; Мариh: Живан, Митар; Марјанов: Иван, Јован; Марков: Андра, Антоније, Георгије, Илија, Јован; Маркова удова Марија; Маркова удова Теодора; Марковиh Панта, Ранимир, Станоје; Мартинов: Алекса, Никола, Павле; Матејиh: Андреј, Јосиф, Коста; Матин Михаило; Матицки: Дмитар, Живан, Иван, Панта, Станко; Матовиh Кирил; Месицки: Григорије, Јован, Момир; Мештеровиh Аврам; Мијатов: Богдан, Георгије, Глигорије, Јован; Мијуца Мартин; Микљин: Живојин, Лацко, Павле, Петар; Миланов Петар; Миленков Живан; Милетиh: Максим, Петар; Миливојевић Илија; Милин Арсеније; Милованов Иван; Миловановиh Симеон; Милојков Стеван; Милосављев Георгије, Лука; Милошев: Брета, Новак, Сандул; Милошевиh Михаило; Милутинов Стеван; Милутиновиh: Гаврило, Лазар, Никола; Миљков: Гавра, Јаков, Јован, Максим, Стеван, Филип; Миљкова удова Анастасија; Мирков Марко; Митрованов Михаило; Михајлов: Антоније, Гаврил, Јован, Коста, Марко, Павле, Петар, Тома; Михајловиh:Александар, Николај парох, Павле, Ставра, Стојан; Младенов: Вељко, Никола; Могоњ Груја; Молдован Јован; Момиров:Јевта, Михаило, Стојко; Моравчанин Голуб; Моришан Константин; Моришановиh Стамена, удова; Москиh Георгије; Муаров Никола; Мумчиh Павле. Нанчиh Настас; Наодов: Живота, Петар; Настиh: Георгије, Живота; Недељков Филип; Недељковиh: Илија, удова Јулијана, Петар; Недиh: Арон, Павле, Сава; Ненин Цветко; Несторов Георгије; Несторовиh: Ана удова, Стеван; Неузинац Стаја; Нешиh: Јован, Никанор парох, Никола, Павле; Нешков Михаил; Нешковић: Георгије парох, Стојан; Никашинов Петар; Никашиновиh Георгије; Николајев: Јанко, Јевта, Јован, Петар; Николајева удова Сара; Николајевиh: Георгије, Димитрије, Лука, Михаило; Николајевиh Поштин Стеван; Николин Јован; Николина удова Ана; Николиh: Георгије, Григорије, Димитрије, удова Екатерина, Живан, Илија, Јосиф, Марко, Матеј, Панта, Преда, Сава, Тодор; Нилиh Илија; Нинков: Војин, Михаило; Новаков Константин; Новаковиh: Данило, Милосав, Панта.
    Његој Симеон.
    Обрадовиh: Јевтимије, Михаило, Момир; Обсеничанин Георгије; Овчаров Стеван; Огнаров Алекса; Оморац: Иван, Николај, Стеван; Опра: Георгије, Николај, Стефан; Оприш: Јован, Сава; Орц Динул.
    Павковиh: Димитрије, Живко. Матеј; Павлов: Лазар, Марко, Милиh, Михаило, Петар, Стојан, Филип; Павлов: Кафечијин Михаило; Павлова удова Агница; Павловиh: Јанко, Јован, Павле, Петар; Палков Ферко; Паниh Стојан; ПаПантелин Петар; Пантелиh Спасоје; Пантелиh Павлов Михаило; Панчевац Стеван; Пантин Марко; Паскулов Јован; Паvнковиh Лазар; Паунов Панта, Петар, Стојан; Пауновиh: Живан, Живко, Илија, Никола, Павле, Петар, Спасоје; Паташан Лазар; Петрашкова удова Марија; Петров Атанасије, Георгије, Живан, Игњат, Јован, Милош, Мојсеј, Павле, Петар, Стојко; Петрова удова Војинка; Петровић: удова Ана, Георгије, Димитрије, Михаило, Никола, Павщ, Стеван, удова Сара, Траило; Петровиh Јовановиh Петар; Петровић Мирин Јован; Плетос Петар; Појинер Василије; Попов: Аксентије, Андреја, Велисав, Димитрје, Јован, Коста; Поповић: Димитрије, Ђорђе, Иван, Јевта, Јован, Лазар, Матеј, Сава, Стеван, Стојко, Теодор, Филип; Попоњец: Јован, Павле; Првин: Јован, Стојадин; Предин: Атанасије, Георгије, Живан, Јован, Јосиф, Петар; Пржољ Михаило; Проданов Христифор; Пркин Арсеније; Пузин: Илија, Јевта, Радосав; Пујић: Гаврило, Сава.
    Радак Димитрије; Радаков: Андреја, Арсеније, Атанасије, Георгије, Јован, Јовица, Јосиф, Константин, Марко, Милош, Павле, Панта, Петар , Петар (нов дом), Тодор; Радаковић Алекса; Радановић Аhим; Радивојев: Иван, Јован, Сава, Филип; Радивојева удова Лепедата; Радивојевић. Панта; Радованов: Иван, Илија, Михаило, Никола, Павле; Радосављев: Ивко, Јован, Симеон; Радуанов Јован; Радулов: Јевта, Лазар; Радуловац Живота; Радуловиh Павле; Рајић: Спасоје, Теодор; Рајков Антоније; Рајковиh Јовица; Ракиh Григорије; Ракосављев Марко; Ранимировиh Павле; Ранисав Атанасије; Ранков: Арсеније, Војин, Иван, Павле, Стојан; Рашић: Аврам, Дамњан, Лазар, Максим парох; Ристић: Гаврило, Георгије, Јован, Никола; Рошулов Тома; Ружа, удова.Савић Јован; Савков: Михаило, удова Славна; Савков Живојинов Антоније; Сакаловчанин: Илија, Панта; Самунар Јован; Сарајлинов Иван; Сарандар Јаков; Седларов Георгије; Седмаков Панта; Секулиh: Алекса, Димитрије, Сава; Семартонац Павле; Сервијанац Павле; Сечански Никола; Силађев Димитрије; Симић: Георгије, Јован; Смедеревац: Никола, Панта; Спајиh Максим; (пасојев: Димитрије, Никола; Спуркат Марко; Срејин Недељко; Среhков Симеон; Станивук Живота; Станимиров: Гавrило, Илија, Живота, Теодор; Станић Димитрије; Станков: Дамњан, Милко, Митар, Михаило, Никола; Радивој, Ранча, Сава ђакон; Станковиh Бировљев Стеван; Станов Јамандије; Станојев: Кузман, Филип; Стану Глиша; Станчулов: Радул; Станика Никола; Станијев Јован; Стеванов Антоније; Степанов Михаил; Стефанов: Атанасије, Георгије, Илија, Лазар, Максим; Максим М1 586, Милоса :Ј, Михаило, Павле, Сава, Стеван, Стојан, Теодор; Стефанова удова Теодора; Стефанов Димитријев Павле; Стефановиh Петар; Стојадинов: Живота, Јевта, Јован; Стојадинов Ненадов Илија; Стојадиновић Иван; Стојанuћ: Арсеније, Атанасије, Гаврило, Марко, Момчило, Недељко, Никола, Павле, Рајко, Стојадин; Стојанов Паламида Арсеније; Стојановиh: Гаврило, Георгије, Јован, Никола, Павле, Рајко молер, Стојко сарач; Стојилов Аhим; Стојиhев Петар; Стојкица Јован; Стојков: Сава, Стојан; Стојковиh Илија; Стојанов Аврам; Суботин Витомир; Сувачаров Јован: Субин: Илија, Тома; Струјин Марија, удова.Талпеш Јован; Теглиh: Илија, Јевта; Теодоров: Георгије, Јован, Михаило, Стеван, Стојан; Теодоровиh Тома; Теодоровић Алишвериш: Константин, Никола; Теодовиh Циганов Јован; Теодосијев Јован; Тодер Михаило; Тодоров: Никола, Танасије; Томина удова Јулијана; Томиh: Арсеније, Георгије, Дамњан, Живко, Јевта, Јован, Кузман, Марко, Павле, Павле, Панта, Петар, Тимотије, Тома; Трифунов Васа; Трифуновиh Димитрије; Трусник Тома; Труц Георгије; Тувегџин: Сава, Станислав; Турковин Никола; Туркул Гаврил. Ћирић Никола.Урошев: Георгије, Павле, Филип; Урошевић Петар.
    Филипов: Алекса, Јован, Стока; Фруераш Георгије; Фрушин: Арсеније, Василије, Симеон.
    Хорватов Живан; Хаџи-Марковић Димитрије пл. Хаџић Георгије; Хорватов Живан
    Цангиh Георгије; Цвејин Симеон; Цветков: Георгије, Димитрије, Иван, Јован, Пацко, Прокопије; Циганин: Драгомир, Марко; Цинцар Захарије.
    Чакован Димитрије; Чепзан Груја; Чизмаш Арсеније; Чизмаџија Адам; Чикон Исак; Чкорин Никола; Чохановиh Јован.
    Шарчев: Атанасије, Јосиф; Шербан Михаило; Шербанов Василије; Шестић Максим, Шиhаров Коста; Шишковиh Петар; Шојмулов Василије.

    Извор: Грађа за историју насеља у Војводини од 1695. до 1796, Душан Поповић – Ж. Сечански, Нови Сад, 1936.

  3. Војислав Ананић

    ПАВЛИШ

    1. Паулус Милотиновић
    2. Јово Терновац

    Извор: Славко Гавриловић – Прилози за биографије официра Потиске и Поморишке војне границе, Зборник за историју Матице српске, бр. 61