Вршац и околна села Reviewed by Momizat on . Општина Вршац: Ватин, Велико Средиште, Влајковац, Војводинци, Вршац, Вршачки Ритови (до 1959. године Вршац Салаши), Гудурица, Загајица, Избиште, Јабланка, Кушти Општина Вршац: Ватин, Велико Средиште, Влајковац, Војводинци, Вршац, Вршачки Ритови (до 1959. године Вршац Салаши), Гудурица, Загајица, Избиште, Јабланка, Кушти Rating:
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Вршац и околна села

Вршац и околна села

Општина Вршац:

Ватин, Велико Средиште, Влајковац, Војводинци, Вршац, Вршачки Ритови (до 1959. године Вршац Салаши), Гудурица, Загајица, Избиште, Јабланка, Куштиљ, Мали Жам, Мало Средиште, Марковац, Месић, Орешац, Павлиш, Парта, Потпорањ, Ритишево, Сочица, Стража, Уљма и Шушара.


Коментари (12)

  • vojislav ananić

    Гудурица – је насеље у општини Вршац у Јужно-банатском округу. Према попису из 2002. било је 1267 становника (према попису из 1991. било је 1338 становника).
    У насељу Гудурица живи 1020 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,3 година (38,8 код мушкараца и 41,7 код жена). У насељу има 430 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,94.
    Ово насеље је у углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
    У додиру Карпата и Вршачког горја, као божјом руком постављено на брежуљке испресецане дивљим гудурама, виноградима заклоњено и сачувано од света, налази се Гудурица – по свему необично село. У овом малом планинском селу усред питомог равног Баната, петнаестак километара североисточно од Вршца, вековима живи и о укрштеним балканским путевима сведочи чак 14 различитих нација. Гудурица је помирила разне људе и обуздала свакакве ћуди.
    Према белешкама вршачког историчара Феликса Милекера (1858–1942), Гудурица се испрва, у 15. веку, помиње као Кутрес, затим Кутрица, у 18. као Гутериц, у 19. веку Кудриц, 1894. године звала се Темескутас, а данашње име добила је 1922. По некима, име је настало од немачког гутен Ритз, што значи добар рит, а, по другима, названо је управо по околним гудурама.
    Писани подаци о Банату говоре да су Срби гудуричке крајеве населили после 1389, односно, када су након Косовске битке прелазили Дунав. У крашовском комитету 1458. и 1462. била је мало насеље. Стари угарски документи казују да је била власништво Павла и Николе од Кутреса. Нешто касније, 1597, записано је да је настањена српским становништвом и да је у поседу Фрање Јошике де Карансебеш, а 1716. да је додељена аустријској провинцији – вршачком дистрикту темишварског Баната. Исте године у архиву бечког двора записано је да је насеље имало 17 кућа. Године 1719, по одласку Турака, када је Банат након Пожаревачког мира враћен Аустрији, у Гудурицу се досељавају виноградари из западне Немачке, из Лотарингије , Мозелске долине, Рајнске области, Тријера и Мајнца. Староседеоци Срби повлаче се у оближње село Велико Средиште. Записи из црквених књига кажу да је село 1742. бројало 150 кућа са чисто немачким становништвом. Овај крај 1763. колонизује царица Марија Терезија, а од 1780. до 1790. цар Фрања Јосиф. Крајем 18. века у Кутрици је било 768 католичких становника и додељена је темишварском комитату. Франц Први издао је 1821. повластице којима добија право и подршку Краљевске канцеларије да сваког 1. маја и 16. октобра одржава вашар за продају робе и стоке. Тада је имала 1.067, а 1854. 1.538 становника.
    Крајем 19. века постала је општина и добила бележника, апотеку, телеграф…У новембру 1918. у Кутрицу је умарширала српска војска, а наредне године је припојена торонталско – тамишкој жупанији. Године 1921. пописано је 2.097 становника, од којих 2013 Немаца, 53 Мађара, 15 Срба, 10 Румуна, 5 Чеха, а један је подведен под “остали”. У село 1941. улазе Немци, а 1944. Руси. Демографска слика Гудурице тада добија данашње карактеристике. Уз преостале Немце који су били у мешовитим браковима, у великом броју су насељени колонисти из свих бивших југословенских република. Прво стижу Словенци и Македонци. Последњи досељеници биле су избеглице из Хрватске, БиХ и са Косова. Њих неколико стотина. На улазу у село изграђено им је и насеље.
    У Гудурици су некада живеле чак 24 различите нације, а данас их има 14, односно 1.300 становника у 420 домаћинстава. И нико никога више не пита шта је пореклом и којим путем је дошао.
    Преузето са http://www.gudurica.page.tl/

    Одговори
  • vojislav ananić

    ВРШАЦ
    (ВРШАЦ / VRŠAC / VERSEC / VARSET)

    Стари банатски град карактеристичан је по својој живописној околини, виногорју и културним знаменитостима. Налази се у подножју Вршачких планина, недалеко од Делиблатске пешчаре. Богата археолошка налазишта на ширем подручју града сведоче о присуству многих народа који су се током векова смењивали на месту данашњег насеља: Келти, Дачани, Римљани, Сармати, Авари, а у IX веку Словени. Данашње насеље настало је почетком XV века од када потичу и први записи. Угарски краљ Жигмунд помиње га као Подвршац (место под врхом). Старо насеље подигнуто је у подножју брда Кула, на којем је највероватније деспот Ђурађ Бранковић подигао тврђаву, након првог пада Смедерева (1439). Од ње је данас сачувана само једна кула, која представља симбол града и због које је Вршац дуго био познат као град под Кулом. Град је био под турском влашћу од 1552. до 1717. године, када је ушао у састав Тамишког Баната. Средиште Вршачког дистрикта постао је 1718. године. Од тада се мења и етничка слика града; колонизују се Немци, а масовно га насељавају и Румуни. Формирани су српски и немачки део града, који су 1794. године спојени у једну административну целину.
    Статус слободног краљевског града Вршац је добио 1817. године, од када почиње његов убрзани привредни развој. Ипак, развој је био знатно интензивнији тек у другој половини XVIII и почетком XIX века. Тада су најразвијеније привредне гране биле занатство, трговина, виноградарство, ратарство и сточарство. Крајем XIX века вршачко становништво се највише бавило виноградарством (око 60% становништва), а вршачко виногорје било је у то време најпространије у Европи. Занатство је у овом граду било знатно заступљено још у средњем веку, али је највећи замах у развоју вршачких заната наступио после 1817. године. Тада је град имао 13 еснафа и преко 6о разних заната, а 1880. године забележена је 1.161 занатска радионица. Зачеци индустрије јављају се већ у XVIII веку. Оснива се индустрија свиле (тридесетих година XVIII века), пива (1742), млинарска индустрија, фабрике сирћета, шпиритуса и жестоких пића. У другој половини XIX века настаје неколико десетина фабрика и радионица текстилне, прехрамбене, хемијске, металне, дрвне индустрије, итд.
    Привредни развој Вршца убрзао је урбанизацију града и развој градитељства. Најстарија кућа у граду позната као Стара апотека (Апотека на степеницама), изграђена је половином XVIII века, као и барокна зграда Два пиштоља. Владичански двор је 1759. године подигао владика Јован Ђорђевић. У њему је смештена збирка портрета и икона, дела Теодора Крачуна, Јакова Орфелина, Теодора Уича Ћешљара, Арсе Теодоровића. Саборна црква посвећена Св. Николи изграђена је 1785. године у барокном стилу. У њој су иконе које је радио Никола Нешковић, као и две слике Паје Јовановића. Од сакралних објеката значајна је и римокатоличка црква Св. Герхарда (1860-1863).
    Културни развој Вршца одвијао се у складу са привредним развитком града и процесом настанка грађанства у њему. Овај град има дугу традицију у развоју просвете и образовања. Прва латинска гимназија – граматикална школа почела је са радом 1790. године, а 1868. године основана је реална гимназија. Учитељска школа радила је у периоду од 1852. до 1871. године, а од 1859. године и музичка школа. Већ педесетих година XIX века забележена су бројна гостовања разних дилетантских позоришних трупа из свих делова Хабзбуршке монархије, а у другој половини XIX века у граду је радило много културних друштава, читаоница и разних друштвених организација припадника свих народа који су живели у овом граду.
    Из Вршца потичу многи културни и јавни радници, а међу њима су сликар Паја Јовановић и писац и драматург Јован Стерија Поповић.

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ВРШАЧКА КУЛА

    Са источне стране града Вршца, на брду Кула (399 м), налазе се остаци вршачког средњовековног града. Као феудално седиште саграђен је средином 14. века. Град је имао две куле које су биле спојене масивним зидом у једно двориште. Унутар њега налазила се мања зграда за становање. Најстарији докуменат у коме се помиње град под називом Подвршац, потиче из 1427. године. Очувана кула је правоугаоне основе и представља остатке Донжона утврђења. Има више спратова и подрума за чување хране и оружја. Улаз у кулу налази се на око 10 метара изнад тла, а до њега се долазило покретним дрвеним степеницама, које су се лако могле склонити у случају опасности. Зидови куле су дебљине до 3,90 метара, грађени су од ломљеног камена у кречном малтеру. Остаци пећи са два ложишта и димњаком упућују на њену стамбену функцију. Град-тврђава је имала стратешки значај, била је упориште феудалаца, али служила је и као прибежиште околном становништву. У 17. веку турски путописац Евлија Челебија наводи податак да је град или тврђава ван употребе и да је запуштена.

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ВРШАЦ

    Вршац, један од најстаријих банатских градова, налази се на југоисточном рубу Панонске низије, смештен у подножју и на падинама Вршачких планина, са којих се спушта свеж ваздух, шума и дах винограда, овај град у себи сликовито одражава и прошлост и савременост.
    Бројна стара здања разноврсних стилова и низ институција чувају једну од најзанимљивијих културних историја међу војвођанским градовима. Вршачке планине, имају претежно одлике брдско-брежуљкастих предела чији централни део има планински карактер.
    Највиши врх је Гудурички врх са 641м који је уједно и највиши врх у Војводини. Клима је умерено-континентална, са следећим обележјима: дуга и топла лета, нешто хладније, а понекад хладне и снеговите зиме, свежија и краћа пролећа, док су јесени дуже и топлије.
    Посебну специфичност Вршцу даје кошава. Иако је Вршац сиромашан што се тиче водотокова у самом граду се налази вештачко језеро које је уређено као градско купалиште.
    Културно-историјско наслеђе у Вршцу је веома богато, град у коме су рођени Јован Стерија Поповић, Паја Јовановић, Бора Костић, Васко Попа…..довољно говори о томе шта Вршац може да понуди својим гостима.
    Општини Вршац припадају села: Ватин, Мали Жам, Велико Средиште, Гудурица, Марковац, Месић, Павлиш, Сочица, Јабланка, Влајковац, Ритишево, Куштиљ, Уљма, Избиште, Војводинци, Потпорањ, Стража, Мало Средиште, Шушара, Орешац и Загајица.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ВРШАЦ

    Феликс Милекер, српски учитељ с почетка XX века, сматра да су Срби приликом насељавања овог места 1425-е своје насеље назвали Подврхац (Подвршац) јер су да су се настаниле у подножју брега, односно, испод највише тачке тада њима видљиве, односно врха брега.

    Одговори
  • vojislav ananić

    ВРШАЦ

    Име нашег града према писаним траговима први пут се појављује пре скоро шест векова, далеке 1427. године у облику ПОДВРШАН, у једном писму краља Жигмунда (1387-1439). Крајем XVI века у списима се могу пронаћи облици ВАРСОЦЗ (ВАРШОЦ), ВЕРСЕЦЗ (ВЕРШЕЦ), ВИРСИЦЗА (ВИРШКА). Године 1694. забелезен је топоним ВЕРСОЦЗ (ВЕРШОЦ), а 1707. Године ВАРСАЦЗ (ВАРШАЦ).У свим овим називима корен је српска реч „врх“. Године 1427. испред наведеног основног значења стајао је префикс „под“ што значи испод врха (брега) и то би био ПОДВРШАН. Касније се префикс „под“ изгубио, а додат је завршетак „шац“ корену речи „врх“ и тако смо добили име које град носи и данас – ВРШАЦ (мали врх).

    НАСТАНАК ГРАДА
    Предео у коме се спајају две различите привредне површине – равница и Вршачке планине, одувек су привлачили људе да ту изграде своја станишта, јер је земљиште погодно за земљорадњу, виноградатство и сточарство, простране мочваре омогућавале су богат риболов, шуме пуне дивљачи биле су идеална ловишта.
    Прва насеља јављају се у неолиту, у доба глачаног камена о чему сведоче археолошки налази. Људска насеља добијају сталнији карактер доласком Словена (позни средњи век) у ове крајеве, а пре њих овде су боравили Кимерци, Трачани, Келти, Скити, Дачани, Римљани, Сармати, Гепиди, Авари и други.
    Први трагови насеља на Вршачком брду потичу из времена праисторије. Подграђе испод Вршачке куле (средњевековно утврђење) високо је 21 м, са зидовима дебелим 2,5 м. У њему се смењују мађарски и српски господари, а једно време био је у поседу Ђурђа Смедерервца о чему постоје и писани документи. 1425. године у време деспота Ђурда, Срби се насељавају и оснивају насеље Подвршац, а он утврђење на брегу повезује са својим главним утврђењима јужно од Дунава (Смедеревом) у чврсти одбрамбени систем.

    СТАРИЈА И НОВИЈА ИСТОРИЈА
    Ова област била је раскршће многих путева, недалеко од Вршца пролазио је и римски пут, који је везивао Виминацијум (данашњи Костолац), Ледерату (на острву Сапаји, код Банатске Паланке), Аггидаву (сада Варадија) са лимесом у Поморишју. У средњем веку Вршац се налазио на путу који полази од Дунава и води ка Лугошу, Темишвару, Трансилванији, Понту и даље према украјинским степама и са севера према југу до Медитерана.
    Данашњи симбол града, Вршачка кула, настао је у првој половини 15. века у време Угарске власти. Поједини извори говоре да је трврђава подигнута на месту староримске куле осматрачнице. Подигао је Ђурађ Бранковић после пада Смедерева за одбрану од Турака. Потврда овоме је да је утврђење на брегу изнад Вршца веома слично утврђењу изнад Смедерева.
    Већ средином 15. века ова област позната је по својим винима која су била међу најтраженијим на угарском двору. Цесто се код историчара помиње 1494. година када се на двору угарског краља Владислава за буре вршачког вина плаћало 10,50 дуката.
    Период турске владавине на овим просторима трајао је од 1552. до 1716. (укупно 164 године).
    Када је 1552. године Ахмет паша освајао Банат, кренувши на Темишвар, Вршац и његова тврђава били су први на удару. Град је опустошен, а становништво се повукло у околна брда где је саградило мања насеља од којих су се сачувала само имена: Тополово, Лудош, Гробљиште, Црвенка, Манастириште и Јарак. Пошто су уништили град, Турци су на месту данашње Чукур-мале саградили четвороугану паланку, од набијача и коља, на обали језера које се простирало на простору Малог рита.
    Народ Баната се побунио. Вршачки владика Теодор Несторовић, у договору са ердељским кнезом Баторијем, покрене народ Баната на устанак. Српске чете које су почеле да освајају и ослобађају банатска насеља, носиле су пред собом барјаке са извезен ликом Светог Саве, како би им уливао храброст и давао нову снагу. Исправа су имали пуно успеха И између осталих ослобођен је и Вршац. Како би потпуно уништио српски национални и верски занос, турски војсковођа Синан паша, наредио је да се из манастира Милешеве, донесу мошти Светог Саве и спалио их у Београду. Била је то освета за српске ратне успехе.
    Једна чета устаника под вођством Јанка Лугошана зв. Халабура опседала је Вршачку кулу. Заповедник тврђаве, изазове на двобој Јанка Халабуру, те Јанко у том двобоју одруби главу аги. Та победа појављује се као један од симбола амблема града (изнад утврђења-куле види се рука са мачем и одсеченом турском главом). Крајем лета стиже Хасан паша који својим снагама потуче устанике и започне са осветом. Већина Срба се повукла, сам Халабура неколико дана касније погине у битци код села Парте. Највећи део народа побегне са владиком у Ердељ да се склони од турског гнева, а Вршац је након тога у потпуности попримио орјентални изглед.

    ВРШАЦ У XVIII И XIX ВЕКУ
    Турке је из града протерао војсковођа Еуген Савојски 1716. године, чиме је отворио нову епоху у историји града. Вршац улази у састав Тамишког Баната са седиштем у Темишвару. Град постаје седиште новооснованог Вршачког дистрикта (1718.) који је обухватао 72 насеља и око 3.500 кућа.
    Од 1717. године у ове крајеве стижу групе колониста из Немачке, Француске, Италије и Шпаније, првенствено виноградари. Истовремено у Вршац се сливају многи досељеници из Србије, прветежно занатлије и трговци, Срби и Цинцари. Тада је крај старог (Српског Вршца) основано и немачкко насеље (простор данашњих улица – Стеријине и Хероја Пинкија). Српским делом управља кнез, а немачким шулхајз (кмет). Аустријски двор је 1794. године одобрио је уједињење Српског и Немачког Вршца и тако је 1795. годне створен јединствени град у коме су власт, на основу посебног уговора, делили Срби и Немци.
    У овом периоду саграђене су многе грађевине које су сачуване и до данас. Једно од најстаријих здања је црквица на Брегу, Капела св. Крста, која је зидана 1720, Капела св. Рока 1739, Двор православне епархије банатске 1759, Црква успенија св. Богородице 1763. (позната као Мала или Алексина црква, зидана је средствима трговца Алексе Николића), Саборна црква 1783-85. (посвећена св. Николи). Из тог времена је и зграда прве апотеке „Код Спаситеља“ 1783. (Апотека на степеницама). Најстарији део вршачке Градске куће такође је грађен крајем XВИИИ века.
    Вец 30-тих година XВИИИ века овде раде прве основне школе, а од 1790. године и прва латинска гимназија. Током следецег века у Вршцу се оснивају многе школе као што су: занатска, реална гимназија, пољопривредна, виша девојачка, учитељска и др. Многе позоришне дружине и позоришта гостују у Вршцу и бораве у њему чак по неколико месеци.
    Град 1804. год. добија Тржишну повељу Фрање ИИ за храбро држање његових становника у ратовима против Турака 1787.-1791, а 1817. постаје слободни краљевски град у ондашњој Аустроугарској.
    У граду ради 13 великих занатских удружења (еснафа) који окупљају неколико стотина, па и преко 1000 занатлија. Трговина нарочито добија у замаху 1857. године када се град железницом, с којом долазе телеграф и брза пошта, повезује са Темишваром, а даље са Европом и на југу са луком Базијаш на Дунаву, преко које роба иде на Црно море и даље према истоку. Убрзо се отварају прве банке, граде млинови и велике занатске радионице које се претварају у фабрике пољопривредних машина, првенствено оних намењених виноградарству.
    Калдрмисање улица и тргова почело је 1820, а следеће године отворена је друга апотека. На, тада новом, православном гробљу подигнута је 1837. црвка „Свих светих“. Прво акционарско друштвно из редова занатлија, формирано 1833, саградило је хотел „Конкордија“ 1847. године. У Градском парку (подигнут 1797.) изграђена је 1803. године „варошка арена“ за јавне приредбе и наступе са око 400 места. Подаци о првим библиотекама говоре да су Вршчани имали јавне читаонице већ 1840. године, да би се касније оснивале и истовремено радиле и по три библиотеке.
    Револуционарна збивања 1848. год. захватила су више европских земаља, проширивши се и на Хабсбуршку монархију, у чијем саставу је била и данашња територија Војводине.
    1859. године преко Месића је подигнуто 7 мостова, уз стари део назидана је нова зграда Магистрата, а 1860-63. и нова католичка црква у истом архитектонском стилу. 1873. изградњом и уређењем променаде на данашњем Светосавском тргу, оформљено је градско језгро, добивши изглед какав је углавном сачуван и до данас. Швајцарски трговац Бернард Штауб подиже у Вршцу подрум „Хелвеција“ 1880. (капацитет 10.000 хл) а вршачки виногради излагажу своје производе у свим већим европским градовима: Бечу, Паризу, Лондону, Бриселу, Бремену, Линцу, Будимпешти. 1891. почело се са асвалтирањем улица и тргова. Прве сијалице засветлеле су у домовина 1897. када је прорадила градска електрична централа, а телефонска централа из 1892. спојена је на међуградску везу 1901. године. Нова зграда железничке станице саграђена је 1900. године.
    Вршац је 1872. постао самостална муниципија, добио је свог првог жупана и првостепени суд.

    I СВЕТСКИ РАТ
    Крајем 19. века у Вршац продиру социјалистичке идеје, снажним деловањем групе „Вршачки социјалисти“ (Лаза Начић и Јаша Томић) шире социјалистичке идеје међу омладином, радницима, занатлијама и ситним трговцима. У 20. Вршац је ушао као град са 25.000 становника и са доста развијеном малом индустријом, снажном трговином и обновљеним виноградарством, добрим саобраћајним везама са свим правцима Аустро-Угарске и Европе, великим бројем културних и просветних установа, разним удружењима, бројним листовима на српском, немачком и мађарском језику, неколико штампарија, два стална и више повремених биоскопа. По избијању И светског рата, статус српског становништва се изменио, многи угледни Срби послати су у прогонство. У граду су престали да излазе листови на српском језику. Један део српске омладине, војних обвезника, мобилисан је у аустро-угарску војску и послат на западни фронт према Италији или на источни – према Русији. Немачка војска стиже у Вршац 1915. године, почиње са утврђивањем града, копајући ровове и градећи пут за топове до Куле како би оданде могла да контролише околину. 10. новембра 1918, пошто се немачка војска повукла према Темиштвау, у Вршац улазе српске јединице на челу са мајором Душаном Додићем.
    Живот се у граду сада оганизује у оквиру нове државе, али због близине границе, Вршца је убрзо изгубио велико трговачко и сировинско залеђе, почео је екононски да стагнира. Ипак нешто од раније индустрије и даље постоји а оснивају се и неке мање фабрике, као што су фабрика саламе, фабрика шпиритуса, коњака, шампањца, још увек раде индустрија намештаја и нешто мањих хемијских фабрика, док је и даље најзначајнија производња вина од чије је продаје углавном зависио просперитет града.

    II СВЕТСКИ РАТ И НОВИЈА ИСТОРИЈА
    Између два рата, у Вршцу делује више политичких странака међу којима се по снази истичу Радикална и Демократска странка као најбројније. У илегали делује и Комунистичка партија Југославије, која је у Вршцу имала известан број истакнутих активиста као што су Жарко Зрењанин, Борислав Петров, Јелисавета Петров, Жива Јовановић и други. Односи међу народностима, посебно Србима и Немцима, у граду почињу да се заоштравају са појавом фашизма у Немачкој. Други светски рат (1941-1945) донео је велике патње, разарања, жртве и страдања народа на овим просторима. После слома фашизма Вршчани су се одужили својим јунацима и великанима, тако што њихова имена носе бројне улице, тргови, школе а у парковима се налазе вајарска дела која представљају познате личности.

    Неколико дана по ослобођењу града у Вршац стиже и део Главног штаба народноослободилачке војске на челу са врховним командантом – Јосипом Брозом Титом, одавде се командује борбама за ослобађење Београда. Велики број Вршчана бива моблисан или се добровољно укључује у народноослободилачку војску и одлази на сремски фронт, а затим се бори до коначног ослобођења земље. Највеће етничке промене настале су последњих дана ИИ Свског рата када су локални Немци избегли пред Црвеном армијом. Долази до систематске демографске и побличке промене, комунисти презимају сву власт. Земља, имања, фабрике, зграде… одузимају се староседеоцима и додељују подобнима. До педесетих година XX века траје пљачка, насиље, малтретирање и убијање, да би касније град почео да живи као и сви други у СФРЈ. Осамдесетих година XX века Вршац почиње да излази из привредне таме и развија имиџ успешног града.
    Данас је то град са развијеном мрежом школа, спортских друштава, културних институција, здравствених установа, а пре свега град са јаким привредним потенцијалом на чијим основама је изградио свој просперитет за 21. век. Вршац са патином дуге и бурне прошлости спремно је закорачио у нови миленијум. Данас, као и у већем делу своје прошлости, Вршац са околином представља мултинационалну средину у којој се поштују права човека без обзира на верску припадност.
    Извор: Интернет

    Одговори
  • vojislav ananić

    ВРШАЦ

    Хроничар тока историје

    Током дугог временског периода подручје Вршца служило је за људска станишта и као пролазна територија разним народима – Трачанима, Келтима, односно Скордисцима, Скитима, Дачанима, Римљанима, Гепидима, Сарматима, Аварима, Словенима, Мађарима и другима – чије је присуство констатовано археолошким налазима. Вршац је један од најстаријих банатских градова. Лежи у подножју живописних Вршачких планина, недалеко од српско-румунске границе. Група палеолитских налазишта на отвореном простору (Козлук, Месић канал, Црвенка, Ат), није још археолошки истражена, док је неолит потврђен са две културне групе: старчевачком и винчанском; нађени су керамика, оруђа од камена и кости, тегови за рибарске мреже, фи- гурална пластика (изузетно богато налазиште је у селу Потпорањ). И друго једно село, Ватин у коме је откривено велико насеље и некропола из бронзаног доба, дало је чак име култури бронзаног доба у Војводини и северној Србији. За гвоздено доба везана је сребрна наруквица (са налазишта Ат), ремек-дело синкретистичке уметности Скордиска (из И века старе ере). Вршена су и систематска ископавања утрврђеног насеља Жидовара (јужно од Вршца, на ободу Делиблатске пешчаре), где је заступљено бронзано, старије и млађе гвоздено доба. Изузетн налаз је остава сребрног накита (из 1. века старе ере) са импортом хеленистичког порекла. Код Вршца су откривени и остаци дачког лимеса. Још у далекој прошлости ова област била је раскршће многих путева. Путеви од Балтика ка Средоземљу водили су подножјем Вршачког горја, а за време Римљана овуда је пролазио пут који је спајао Мезију и Дакију, а пролазиле су и саобраћајнице које су водиле од Дунава ка планинском делу Баната.
    Почетком 15. века (1427) помиње се Подвршањ. У недостатку извора, непоуздано народно предање доводи га у везу са деспотом Ђурђем Бранковићем. Стари Вршац налазио се у подножју брега Кула, на чијем су врху још увек видљиви остаци утврђења (реконструисани 1970). Вршачко горје, због свог доминантног положаја у овом делу Баната, одувек је имало важан стратешки значај. Отуда су у разним временским раздобљимна, од многих народа, и подизани фортификацијски окјекти. Утврђење је овде постојало још за време Дачана, потом су Римљани имали ту своју утвђену осматрачницу. Чини се да до почетка 15. века Вршачка кула још није постојала. По мишљењу Срећка Милекера, начин њеног зидања води порекло заправо од Нормана. По предању, догађаји опевани у народној песми “Смрт војводе Кајице” везани су управо за овај град и његову околину.
    Насеље и тврђаву Турци су освојили 1552. године. У најранијим званичним пописима османске администрације (познатијим под именом дефтери) Семлик (од мађ. Сомлyо – први помен 1227. године, у нашим изворима Шемљуг), друго име Вршац, назива се тврђавом (касније – паланком). Имала је невелику посаду.
    Око 1580. године насеље је седиште истоимене нахије и има статус вароши у којој је било 30 муслиманских и 235 хришћанских домаћинстава. Међу муслиманима има неколико занатлија (поткивач, кројач, трговац), уписано је и пет дућана (берберски и чизмарски), а посредно се може закључити (поми- њу се мујезин и хатиб) да је постојала и џамија. Хришћани вароши имали су обавезу – будући да се Вршац налазио на важном путу који је повезивао Темишвар (центар пашалука) са (Х)рамом на Дунаву и Београдом – да хране поштанске коње и дају људе и кочије за поштанску службу. За узврат, уживали су дербенџијски статус, што значи да су неке дажбине плаћали у умањеном износу а неких су били сасвим ослобођени. У укупном пореском приходу Лотићева кућа од Вршца – износио је 49.950 акчи – највећу ставку чинио је при- у Вршцу ход од шире (односно мошта) – 36.000 акчи. Овом дажбином били су оптерећени хришћани, док су муслимани плаћали по дунуму земље, па се тако може израчунати да су поседовали 555 ари под виновом лозом. Гајене су, такође, и житарице, разно поврће, лан, конопља, пчеле, свиње и овце, а није занемарљив ни приход од риболова (помиње се и један рибњак).
    Године 1594, Вршац је у центру устанка Срба у Банату, а неко време држао га је у својој власти ердељски кнез Зигмунд Батори (кога су устаници били прогласили за српског краља). Један од вођа устанка био је и вршачки владика Теодор Тиводоровић, који је, потом сурово смакнут (мада има вести и да је утекао).
    У првим деценијама 17. века Вршац се назива паланком и у њему борави посада од стотињак војника. Спомиње се, такође и Вршачка митрополија.
    По сведочењу турског светског путника Евлије Челебије, Горњи град – дивна камена тврђава на високом брду – био је оштећен и без посаде и било каквих зграда. Испод ове тврђаве – на обали поред малог језера (у данашњој Чукур-мали) – налазила се једна вештачки изграђена четвороугаона паланка са диздаром и 20 чланова градске посаде. Од грађевина, ту је била још једна даском покривена џамија са дрвеним минаретом и осам, даском покривених војничких кућа. На југоисточној страни града налазила се дрвена двокрилна капија, а испред ње покретни мост.
    У спољној вароши Вршца – и она је, чини се, била опасана „паланка – зидом” (што значи да је био од блата и прућа) – налазило се 300 пространих и добрих, даском покривених кућа (приземних и на спрат) окружених баштама и виноградима. Ту су биле и три џамије, медреса, две основне школе, (х)амам, два хана (свратишта), дервишка текија, 110 дућана и три јавне чесме – себиља, што би, можда, указивало на постојање водовода. „На источној страни ове вароши” – казује даље Евлија – „све горе до старог града, пружају се брегови који су засађени лозом. Како је клима добра, становништво је здраво. Грожђе румене боје је врло укусно”. Евлија још додаје да су становници богати трговци и пријатељи странаца, а сама варош богата и врло јефтина. После протеривања Турака (1717) Вршац постаје седиште дистрикта и отада се етнички односи у граду битно мењају. За разлику од турског периода кад су у Вршцу живели претежно Срби и Турци (муслимани), током 18. долази до планске колонизације Немаца из долине реке Мозела (који су са собом донели вештину сађења и гајења винове лозе), из планинског дела Баната масовно се спуштају Румуни, досељавају се и српске породице из околине Темишвара, из Јужне Угарске, као и с Балкана. А текла су и појединачна насељавања занатлија из Аустрије, Угарске, Чешке, Словачке и с Балкана. Насељене су, најзад и мање групе Шпанаца (да би подстакле развој свиларства). Становништво се из Вршца и исељавало; у Јужну Русију, Војну границу и на Балкан. Године 1786, Вршац је имао око 8000 становника, међу којима је било 237 занатлија који су обављали 34 разна заната у граду. Немачки и српски живаљ (поред српског, изграђен је и немачки део града) дуго дају основно етничко обележје Вршцу. Период од одласка Турака до уједињења оба дела у једну општину (1794) карактерише развој сточарства, виноградарства, трговине и занатства, нарочито свиларства. У свиларској радиности Вршац је тада заузимао прво место у монархији (у 19. веку имао је четири одмотаваонице свиле).
    У другој половини 18. века Вршац добија прву апотеку, пошту, подигнут је најстарији део зграде вршачког Магистрата, саграђен Епархијски двор. Успенска црква, Велика Саборна црква.
    Упркос временским непогодома, епидемијама и ратним пустошењима град је привредно напредовао и развијао се. Крајем 18. имао је 1489 кућа (933 српских и 547 немачких), односно око 10.000 становника.
    Године 1804, Вршац добија статус привилегованог тржишта, те се трговина још више развија, а нешто касније (1817) и привилегију слободног краљевског града и сва права бенефицираних градова у тадашњој Аустрији. Тако су створени услови за бржи развој капиталистичке привреде. За Вршац је то период све- страног развоја; расте и по броју становника, и урбанистички се уобличава. Уз занатство које је врло значајна привредна делатност, развија се и индустрија (прехрамбена, дрвна, металска, пре свега), а виноградарство достиже свој највећи успон. Између 1873 и 1875, вршачко виногорје је топографски највеће у Европи (заједно са околним местима било је укупно око 15.000 јутара под виновом лозом). Након успостављања железничког саобраћаја (1858) вршачка вина и грожђе доспевају на безмало сва евроспка тржишта. Проширује се и мрежа школства.
    Оружане борбе за Вршац и око Вршца у догађајима из 1848/49. године (о тадашњим политичким превирањима сведоче понајбоље, Стеријини Родољупци) привремено заустављају почетни ритам привредног развоја града. Но, од седамдесетих година поново се интензивније развија, све до 1918, кад улази у састав Краљевине СХС.
    Године 1921, Вршац има 27.011 становника, од којих 10.034 Срба, 13.244 Немаца, 2433 Мађара, 471 Румуна, 591 Јевреја (или, 10.290 православних и 15.568 католика). Између два светска рата виноградарство је почело да губи ранији значај.
    После Другог светског рата мења се етничка слика, немачко становништво је изгнано из Вршца, а на његово место, планским насељавањем долазе породице из разних делова Југославије. Године 1981, има 37.513 становника, а 2002, 36.623. На сајту се наглашава да је Вршац мултиетничка заједница са 16 нација. Реорганизује се и модернизује индустрија. У послератним годинама Вршац постаје центар познатог виногорја (ДД „Вршачки виногради”, који располажу плантажама са више од 1700 хектара, међу многим врхунским и стоним винима најпознатији је банатски ризлинг)). Има више фабрика: пољопривредних машина, хране, свиле, коже, пића, пива (прва пивара, камерална, основана је 1742). У наше време напредак забележила је хемијска индустрија, посебно Компанија “Хемофарм” – фабрика лекова, један од носилаца развоја у овој општини.
    Уз основне школе и гимназију, Вршац има и Техничку школу “Никола Тесла”, Пољопривредну школу “Вршац”, Вишу школу васпитача и Учитељски факултет (где се настава одвија на српском и румунском језику). И у појединим школама, уз српски, постоје и одељења са наставом на мађарском језику. Ту је, најзад и „Пилотска школа ЈАТ”, једна од три највеће школе те врсте у Европи.
    Вршац се налази на међународној железничкој прузи и путу Београд – Темишвар – Букурешт и значајан је културно-просветни и туристички центар (има око 55.000 становника и представља мултиетнилчку заједницу, јер уз Србе овде живе и Румуни и Мађари). Уз многобројне сачуване споменике из ближе и даље прошлости, Вршац и околина спадају у најбогатије археолошко подручје Баната, нарочито у погледу праисторијских налаза (Народни музеј поседује више од 200.000 предмета), док сам центар града – са својим зградама из 18. и 19. века – представља вредну амбијенталну целину.

    Извор: ОЛГА ЗИРОЈЕВИЋ, Панонска урбана култура, Београд, 2015.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Велико Средиште је на завршецима благих коса Вршачких планина,око пута који везује Вршац са Марковцем и крај Марковачког Потока,близу границе између Југославије и Румуније. Недалеко од села је и железничка станлца на прузи између Вршца и Румуније. Село је у облику правоугаоника,са правим и широким улицама. Куће имају већа дворишта или окућнице. Налази се на средњој висини од 109 метара над морем. Средиштани се баве ратарством. Има и виноградара. Поред староседелаца Срба и познијих досељеника Мађара и Чеха има и знатан број насељеника из Војводине, Србије и Македоније 24.

    Извор: Др БРАНИСЛАВ РУСИЋ, Белешке о најновијим насељенима из
    Македоније у седам села вршачког дела Баната, НОВИ САД, 1958.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Гудурица је на североисточној падини Вршачких планина и ниже њихова Гудуричког Врва, на левој страни слабога Марковачког потока, близу границе између Југославије и Румуније. Село је на валовиту земљишту. Већин куће с осредњим двориштима или окућницама. Налази се на висини од око 123 метра над морем. По побрђу су најчешће виногради, а у низини оранице. Главно занимање становништва је ратарство, на првом месту виноградарство. У њој живе многи насељеници из разних делова Југославије.

    Извор: Др БРАНИСЛАВ РУСИЋ, Белешке о најновијим насељенима из
    Македоније у седам села вршачког дела Баната, НОВИ САД, 1958.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    УЉМА

    Географски положај

    Село Уљма лежи, у југоисточном делу Баната, у нижој лесној заравни на ободу Делиблатске пешчаре на 21° 14′ источне географске дужине и 45° Т северне географске ширине. Уљма има веома повољан географски положај. Од Вршца је удаљена 14,7 км, од Београда 72 км, а од Беле Цркве 33 км. Са овим градовима повезана је асфалтним путем. Налази се и на железиичкој прузи Београд—Вршац—Темишвар. На североистоку и истоку од села пружају се живописне Вршачке планине разноврсног рељефа и покривене шумом, са много путева, пешачких и шумских стаза које их пресецају, изворима и потоцима. Село је ушорено у облику правоугаоника. У њему је пет уздужних улица које се пружају од југозапада ка североистоку, а четири попречне од северозапада ка југоистоку. Све су улице асфалтиране у дужини од 18 км. У трговинском погледу гравитира према Вршцу, Банатском Карловцу и Београду.
    Уљма административно припада Скупштини општине Вршац, Социјалистичкој Аутономној Покрајини Војводини, Социјалистичкој Републици Србији.
    По попису из 1961. године Уљма је имала 4.237 становника, а 1971. године 4.398, од којих: Срба 3.952, Хрвата 23, Црногораца 2, Македонаца 12, Словенаца 5, Румуна 332, Немаца 23, Мађара 18 и осталих 31.
    Прошле, 1981. године пописане је 4.105 становника, од којих Срба 3.531, Хрвата 18, Македонаца 13, Словенаца 3, Румуна 429, Мађара 32, Словака 5, Југословена 43, Муслимана 1, неизјашњених 1, неопредељених 11, осталих 18, са 1.249 домаћинстава.
    Атар Уљме граничи се са севера и североистока Влајковцем и Ритишевом, са источне стране Избиштем, са јужне и југозападне стране атаром Шушаре и Николинаца, са западне стране атаром Николинаца. Назив Уљма је чисто словенског порекла. Y прошлости у Уљми је било доста кошница са пчелама. Кошнице су стари Срби називали „Улем”, а касније су кошнице називали улма по којима је насеље и добило име. Постоје и претпоставке да реч Уљма долази од латинске речи „улмус“ или румунске „улм“ што значи брест. Ови називи нису тачни јер цела околина од свог постанка, била је насељена искључиво Србима и они су били ти, који су јој дади име. Уљма је до 1911. године носила; име Улма, од 1911. Хомокгсил, а од 1918. до данас Уљма.
    У висинском погледу само село налази се у низији чија је надморска внсина у северном делу атара 76 м, па се према јужном делу постепено уздиже. На западу достиже висину 88 м, да би на истоку достигла висину од 105 м Према југу достиже различите висине, од 119 манских винограда, одакле се према југу диже до 187 м и постепено опада, тако, да суседно село Шушара има надморску висину 173 м Према југозападу достиже висину до 140 м а према југоистоку 151 м. Разлика у висини према северу од села износи 9 м; према истоку и југоистоку 62 м; према југу 74 м.; према југоистоку 51 м, а према западу само један метар.
    Из овог се види да се земљиште постепено уздиже од северног дела атара према јужном, југоисточном и југозападном.
    У низији, у којој лежи село, као делу Панонске низије, земљиште је представљено дилувијалним и алувијалним наносима и ритским талозима. Како је земљиште плиогене и квартарне старости, то је овде било раседања и спуштања. У току неогента врши се трансгресија и читава ова област покрива се морем. Из овог времена јављају се слојеви песка и глине. У овом делу ове наслаге су покривене млађим творевинама. 
    Северозападни део територије села чини један део великог вршачког рита. Како је мали вршачки рит био квартарно језеро, при високом стању воде имало је везе са Великим вршачким ритом. Сплашњавање воде у језеру у току алувијума има још језерски карактер а после барски карактер. Овакво стање задржало се све до 18. века, када су прокопани канали и регулисани потоци.
    На територији атара нема ни једне реке, нити потока. Године 1898. прокопан је у Риту канал, кога становници називају „Бегеј“. Широк је 3 м, а дубок 1,5 м. Поред овога касније је прокопано и неколико мањих канала који служе за одводњавање сувишне воде. До послератне изградње хндро-система Дунав—Тиса—Дунав, воде из канала овог подручја биле су везане за Тамиш, а сада магистралним каналом ДТД (који је недалеко од Уљме) спроводе се у Дунав код Банатске Паланке.
    Становништво села у време насељавања снабдевало се водом из копаних бунара, касније из артерских бунара. Први артерски бунар бушен је испред школе 1906. године. Од 1968. године постоји изграђена водоводна мрежа кроз село у дужини од 12 км., сада са 33 чесме и 8 хидраната распоређених по улицама. Поред водовода постоје још 2 артерска бунара и 4 на које су постављене пумпе и из којих се становништво снабдева водом за пиће. Све је већи број домаћинстава која уводе воду у домове.
    Пошто се Уљма налази у југоисточном делу Панонске низије, има климу која је ближа континенталној. Има врло хладне зиме и топла лета. Прелазна доба су слабо изражена, кратка су, нарочито пролећа. Јесени су нешто изразитије и дуже, те често представљају продужетак лета. У позно пролеће јављају се често мразеви који штетно утичу на воће, винограде и усеве.
    На основу тридесетогодишњег посматрања прорачунате су температуре за поједина годишња доба Вршца и ближе околине. Средња годишња температура износи 12 степени Ц. Најхладнији месец јануар има 0,1 степен Ц, а најтоплији јул 23,2 степена Ц. 20. јула 1905. године у 12 часова у Уљми је забележена температура од 38 степени Ц. Овако знатно колебање температуре знак је велике континенталности.
    Најниже средње месечне температуре јављају се у јануару и фебруару и достижу чак и до —33 степена, а већ у марту, априлу и мају има већих скокова. Од маја средњомесечне температуре су још увек у порасту, а нагла опадања температуре јављју се измећу септембра и октобра месеца.
    Облачност је највећа зими у децембру и јануару, када се јављају и магле. Најмања облачност је лети, када је најјача инсолација. Атмосферски талог пада у облику кише, снега, града, слане, росе и иња. Просечна количина талога износи 650—700 мм. Некада падне преко просека, а некада испод просека. По годишњим добима талог је распоређен и то: зими 136,6 мм или 19,5%, у пролеће 186,8 мм или 26,7%, лети 213 мм, или 30,3% и у јесен 165,4 мм или 23,5%. Максимум талога пада у мају и јуну, почетком лета, када је најпотребнији усевима. Минимум талога пада зими, у 
    јануаpy и фебруару. Западни ветрови, као и северозападни, врло су значајни за oвaj крај и на њих долази 32% или 101 дан. То су кишни ветрови, нарочито западни.
    Упогледу ваздушних струја, доминира ветар југоисточног правца — кошава. Кошава достиже често велику брзину и наноси штете. У пролеће и јесен има брзину 7 м. у секунди, а зими 2 м у секунди, а некада достиже и много више. Поред кошаве дувају и јужни, северни и северо-западни ветрови.
    Имајући у обзир да флора зависи од састава земљишта и хидрографских прилика, она је на овој територији оскудна. Шума нема. Скоро читава ова област има полустепски карактер, те према томе и полустепску вегетацију. Највише су заступљене житарице кукуруз и пшеница, а од индустријских биљака сунцокрет и шећерна репа, затим сточно биље и разно поврће.
    Било је доста пашњака који су се налазили око села а највећим делом у „Риту“, али су пре доста година, по ослобоћењу, преорани и претворени у обрадиво земљиште.
    Поред јавних путева, и у селу, било је засаћено доста дудова чије се лишће све до другог светског рата користило за исхрану свилених буба. Већина дудова је повађена тако да се данас ретко може и видети у селу. На њихово место све се више саде канадске тополе и багрем. У виноградима има доста ораха, трешања, вишања, јабука, крушака, бресака, шљива, дуња, бадема и другог средњеевропског воћа.
    Од животињског света има лисица, зечева, пољских мишева. Дивљих свиња, срна и јелена има у оближњој шуми Делиблатске пешчаре. У јесен се појављују у уљманском атару и причињавају штете усевима. Овде се може срести и дивља мачка. Није ретка појава вукова који су пребегли из Румуније или преко залећеног Дунава из Србије.
    Од грабљивица овде живи буљуна и друге мање птице, као на пример чворак, врабац, гавран, сврака, кукавица, дивљи голуб, фазан. На влажном и барском земљишту налазимо велики број гмизаваца и водоземаца, а од птица дивље пловке, гуске, барску шљуку, роду и друге.
    Од домаћих животиња заступљени су коњ, говече, овца, свиња и разноврсна живина, али у мањем броју него што је било ранијих година јер су смањене површине земљишта под пашњацима.
    Некада се „Рит“ до одводњавања баруштина одликовао разноврсном фауном и био је зборно место за многе птице селице. Као и сви ритови у Банату и уљмански рит је пре мелиоративних радова имао сасвим други пејсаж. Он је услед честих поплава, блиске издани и доста топле климе имао веома бујну вегетацију. Она се састојала из трске, сите, шаше, затим од шибља врба и топола, а на оцеднијим деловима било je и брестових шума. Све је то заједно са високом травом, одавало слику неке врсте прашуме кроз коју је човек једва могао да пролази. Многобројне пузавице, шумске јагоде и купине скоро су потпуно онемогућавале кретање пешацима.
    У таквој флористичко-вегетативној средини указивали су се веома повољни услови за живот разне дивљачи, ситних и крупних зверова, као и мноштва птица селица и гмизаваца. У њему су се скривали и веома ретки примерци птица којих делимично има и данас. У овим мирним водама рита живеле су и разноврсне рибе, а у мочварама многобројни и разноврсни гмизавци, жабе и ситни инсекти. Птице, које су се овим бићима храниле око ових хидрографских површина, увек су имале доста хране, па су им ту била и пролећна, летња и јесења станишта. Нестанком овог света инсеката и гмизаваца, повлачиле су се и оне на југ где је овакве хране било на претек.
    Висока коса Домака — уљманских винограда која према североистоку заграћује пешчару, припада прелазној зони рељефа и по саставу је леснопесковита. Домака је према југоистоку разуђена релативно дубоким котлинама, чија је вегетација разноврсна: широка и блага долинска дна су под њивама са кукурузом. Док су на странама окренутим југозападу винограда постоји једно удубљење звано „Долина” којим протиче вода у шуме. Темена коса је под њивама, а стрмије стране су под шумама. Сада Домака је у свом јегоисточном делу под њивама и шумама. Од уљманских винограда постоји једно удубљење звано „Долина” којим протиче вода за време кише и при отапању снега. Она води до села, кроз њега пролази у виду потока и одлази према каналу ДТД.
    Уљмански атар обухвата 11,180 к. јутара обрадивог земљишта. У атару постоји више типова земљишта (тла). Највише је заступљен чернозем, ритска црница а има и беле слатинске земље, смонице и иловаче. Скоро на целом подручју атара на дубини од 50 цм до 1 м испод површинског земљишта, налази се иловача. Атмосферски талог који пада задржава се на овој дубини, те има доста влаге која је од велике користи за плодност земљишта. Рит је најниже земљиште у атару. За време суша он доноси сигурне приносе услед плитке издани, којом се снабдевају биљке храном, а за време киша он је прекривен великом површином изливене воде из каналских корита.
    Називи потеза у атару су: Баба-Лазин вакант, Бандашт, Велика бара, Велики рит, Горње ливаде, Горње утрине, Греда, Деонице, До бунара, До Избишта, Доње ливаде, За брег, Код гата, Код црепане, Локва, Мала бара, Мали рит, Под виноградима, Позјалово, Рит, Селиште, Слатина и Суве њиве.

    УЉМА ДО ОСНИВАЊА ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ

    Територија овог села била је насељена већ у праисторијском добу. Има нађених остатака из тог доба. Према врсти предмета пронађених у старијим гробовима, констатовано је да воде порекло из неолитског — новог и каменог доба. Такође су нађени остаци оружја и алата од бронзе код старе циглане, поред пута за Панчево. Нађени материјали чувају се у Музеју у Вршцу. Недалеко од ове оставе налази се хумка „Принцезе” у којој је нађен костур младе жене и разни златни украси. Тај гроб назван је гроб „Принцезе”, а ствари нађене у њему чувају се у музеју у Темишвару. На потезу „За брег” а у оквиру економског дворишта ПД „ОГЛЕД” Уљма (сада 00YP „УЉМА” у Уљми) на падини једне хумке, приликом копања рова за канализацију 1965. године, откривено је више сараматских гробова. Добар број гробних предмета налази се у вршачком Музеју.
    Уљма се први пут у историји помиње под Турцима, у познатом Пећком катастигу, тј. списку прилога за Пећку патријаршију из 1660. и 1666. године, када је постојала као српско насеље у Банату. У Катастигу се помињу и насеља Позјалово и Селиште која су постојала између Уљме и Николинаца, касније нестала, те се данас помињу у називу потеса њива.
    Они који су вршили сакупљање прилога за рачун Пећке патријаршије први пут су посетили Уљму 1660. године, тада су као приложници забележени поп Русимир, кнез Фијат, Лауш, Кузман, Младен, Васа, Лаза, Стојан, Живко ковач, Вујин Мирковић, Пана, Цвеја, Рајко, Стојмир, Живко Ранић, Ивко. Када су по други пут навратили по истом послу 1666. године, забележени су као приложници: поп Русимир, кнез Станко, кир Фијат, Ђура, Арадит Рашајић, Радоња Стефановић, Сабља Петроније, јеромонах Стефан Хилендарац, Даба, Живан, Остоја, Младен и Васа. Ови који су вршили примања за рачун Пећке патријаршије у својим списковима убележавали су место, имена људи (обично име, а врло ретко и презиме). На основу ових списа може се сасвим сигурно утврдити да су у то доба и постојале назначене породице чији потомци и данас живе у Уљми, а то су: Мирковић, Ранић, Стефановић и Рашајић (Рашајски). Осим ових породица свакако су живеле у то доба и друге, али о њима нема помена у списима.
    Уљма је због честих ратова за време турске власти била паљена и пустошена. Људи су живели у земуницама и сасвим ниским кућама плетарама покривеним трском. Куће су биле раштркане, а село се више могло познати по воћњацима око кућа, него по самим кућама. Живело се у тешким економским условима, борећи се са болестима и разним недаћама које су произлазиле из честих упада Турака у насеље. Становништво се у то доба врло мало бавило земљорадњом, мада је било плодног земљишта. Сваки је сејао онолико колико је мислио да ће му бити доста за живот. Пашњака је било доста око села па им је сточарство било главно занимање. Гајили су овце, говеда, а у мањем броју коње и биволе. Село је било са малим бројем кућа, без тврдог пута, а у прошлости лежало је на вишем терену данашњег села, према виноградима, одакле се постепено развијало према данашњем центру. Тада је већи део садашњег центра села био покривен великим барама. Из података се види да је у селу постојала и организација цркве, јер се 1660 и 1666. године помиње поп Русимир и један јеромонах по имену Стефан Хилендарац. Цркве у прошлости биле су, као и у свим насељима Баната тог времена, грађене од дрвета, плетаре и земунице.
    Како је била организована власт на селу под Турцима нема много података, али се са сигурношћу може говорити да су иа челу села стајали кнезови. Тако се у Уљми помиње 1660. кнез Фијат, а 1666. године кнез Станко. Кнез Станко назначен је као син предходног кнеза Фијата. Спомињу се и кметови, уз кнеза, који су представљали локалну власт у селу.
    Природно је да су занимања становништва у паланкама или варошима била разноврснија него на селима. У Катастигу се поред попа и сељака помиње и један ковач. Занатска делатност није била развијена, већ кућна радиност. Људи у селу одећу, обућу, веш и разно оруће сами су израђивали.
    Оданост верском и црквеном животу види се из прилога који је, на име милостиње приложено Пећкој патријашији. Давали су колико су могли, а за разне сврхе, за помен, молитву, благослов, парастос мртвима или живима. Давали су разноврсне ствари, нарочито крупну стоку. Прилози су давани још и у новцу и храни. По једном податку из 1660. године и 1666. године, примила је Пећка патријаршија, на име прилога из Уљме нзнос од 1.790 аспри и 4 гроша, а у стоци дванаест волова и једног јунца,.
    По административној подели за време турске власти Банат је био подељен на санџаке и нахије. Уљма се помиње 1713. године под нахијом вршачком, а у темишварском санџаку, са свега 12 кућа.
    Године 1716. када је ослобоћена од Турака, и потпала под аустријску власт, извршен је 1717. године званични попис банатског становништва. Уљма је тада имала 20 кућа (за четири године после турског пустошења повећала се за 8 домова). Нова власт Тамишког Баната улагала је много напора и средстава да повећа број становништва које би обрађивало пуста поља и плаћало порез за време турске владавине становништво се привремено прорећује. Према обављеном попису, непосредно после протеривања Турака преко Дунава, на читавој територији Баната било је тада нешто око 30.000 становника. Први гувернер Баната, гроф Клаудије Флоримунд Мерци, извршио је колонизацију Немаца од 1718—1727. године. Касније се колонизирају Мађари, из политичких и економских разлога. Та колонизација није имала никаквог утицаја на пораст становништва у Уљми, јер се Немци у њој нису појавили. Доселили су се много касније. Прво су Немцима насељени Вршац и Бела Црква. Из пописа вршачког диштрикта коме је и Уљма по административној подели припадала, 1735. године забележени су у Уљми као порески обвезници Станко Момиров, Атанацко Рашајски, Милисав Јокић, Ранисав Милошев, кнез Стојко Јокић и Станко Рашајски.
    За време аустро-турског рата и после 1716. године, становништво Уљме је нарочито страдало од упада Турака и куге. Јужни Банат је дефинитивно ослобоћен од Турака 1716. године. Али ни тада није наступио миран период живота и развој. Били су све чешћи упади Турака преко Дунава. Нарочито тежак је био онај упад из 1738. године који је за собом донео кугу која није мимоишла ни Уљмане. Народ се из страха од Турака често склањао у околне мочваре. 
    Почетком 18. века под утицајем аустријске, а касније мађарске државне администрације све више нестају у Уљми (што је карактеристично за Банат па и целу Војводину) презимена са (ић) и настају са (ов) на пр: Петров (ић), Јованов (ић), Живков (ић), Ранков (ић), Попов (ић), Станојев (ић), Ђорћев (ић), Ивков (ић), Бранков (ић), Ђурђев (ић) итд.
    Има и један релативно мали број презимена која указују нa имена насеља из којих воде порекло поједине породице као што су: Итебејац, Кусићки, Врачевгајац, Кутрички, Темишварац и др.
    Новим приливом становништва из Србије, и других крајева под турском влашћу, Уљма је бројно ојачала, тако да је 1749. године пописано у диштрикту вршачком, 81 кућа. Појединачна досељавања текла су непрекидно и још данас теку.
    Живот се нормализује. Уз сточарство развија се земљорадња, занатство и трговина, нарочито трговина стоком, коју су већином извозили у Аустрију. Од 1746. до 1749. године имала је општина Уљма, у закуп, пољско добро „Мало Николинце“. У то време Уљма има и цркву изграћену од брвана и дасака. 1750. године био је уљмански свештеник Петар Јовановић прота паланачког презвитерства, а 1759. године назначен је и кнез уљмански Јовица Оморац.
    Побољшани су економски и политички услови живота, јер становништво ужива војне повластице пошто се налази у служби бечког двора, у редовима Банатске земаљске милиције, а затим у формираној Војној Граници.

    УЉМА Y ВОЈНОЈ ГРАНИЦИ

    Када је бипа у питању одбрана државних граница Аустрија није могла да остане при дотадашњем систему регуларне војске и милиције. Тај систем није се показао одговарајућим. Људи из аустријских и угарских земаља било је врло мало ти војници су били врло скупи, а и недовољно поуздани, то је нарочито важило за Мађаре. Требало је створити војску, добру и поуздану, а која не би била скупа. За овакво решење Срби су били као поручени. Срби су одлични ратници. Српски војници у мирно доба не коштају државу готово ништа, или врло мало, њихово одевање јевтиније је од одевања других трупа, издржљивији су од других, у пешачењу су окретнији и хитрији. Граница је давала најбоље и најјефтиније војнике, јер граничари у мирно доба нису примали плату него су уместо плате уживали земљу. Граничари су војници-ратари, стално су у покрету као чете царске. Појас војне границе, сагласно потискивању и опадању турске силе, представља средину која се разликује од осталих српских крајева у Војводини као и оних у старој Србији. Они за Аустрију гину на бојишту загледани преко Дунава у тамну и драгу им постојбину. Граничари официри имали су малу плату, јер су и они уживали бесплатно земљу. Официри и војници набављали су себи одело и обућу. Наш народ је желео да служи као војник из више разлога. Пре свега он је осећао да је са оружјем у руци неки фактор, а да би без оружја постао жртва својих непријатеља. Срби су се са разлогом бојали жупанијске управе, плашили су се племићке самовоље, да не постану кметови. У Војној граници могли су да сачувају своју веру и језик, што као кметови мађарских племића не би могли. У Војној граници били су терети много мањи. Српски народ радо је давао живот, али није давао слободу. Са Србима је аустријски двор добио многобројну, одличну и јефтину војску, и што је веома важно, природног савезника у борби против Турака и Мађара.
    Војна граница није била одмах и потпуно формирана. Првобитно служио је наш народ као народна војска и милиција, у мирно доба били су земљорадници, а за време рата војници. Народна милиција била је састављена од нашег народа, а издржавала се и борила о свом трошку. Милиција је нарочито деловала по насељеним просторима дуж границе, Милиција је била подређена Земаљској администрацији у Темишвару.
    Привредни развој отпочео је успостављењем аустријске власти. Од самог почетка аустријске управе на овој територији заведен је полуфеудални економско-друштвени систем. Становницима је додељивана земља на обрађивање у износу од 30 до 36 к. ј. по домаћинству. Било је ораница и ливада. Додељене оранице и ливаде нису се могле делити нити отућивати. Приход са земље припадао је обрађивачу. Коришћење земље плаћало се у виду пореза, затим у виду обавеза да чува границу. Ова Обавеза састојала се првенствено у томе што је сваки носилац поседа, и његови мушки чланови способни за војну службу, подлегао војној обавези и стражарењу на граничним местима. У циљу унапређења пољопривреде основани су расадници у већим насељима из којих су бесплатно дељене саднице воћа, затим станице приплодних грла: пастува, бикова и нераста.
    Уживалац земље био је дужан да земљу ваљано обрађује и да гаји одређене културе (диригована привреда). Руковођење пољопривредом било је поверено официрима-економима, који су имали седишта у компанијским местима.
    Захваљујући томе што у војној граници није заснован чист феудални екопомско-друштвени однос, капитализам се у њој релативно рано појавио и учврстио, што је допринело јачању занатства и трговине.
    У банатској милицији, у ранија времена официри и војници били су плаћени искључиво само у земљи. Касније су у плаћању учињене знатне измене. Официри су добијали своју награду делимично у новцу, а делимично у земљи и стоци. Војници нису били униформисани већ су служили у својој одећи и обући, наоружани оружјем како је ко имао, а под заповедииштвом својих људи, који су имали официрске чинове. Y овој војној организацији, особито у почетку, добијали су појединци положаје, према томе колико су успели да сакупе војника. Тако су на пр. поједини чланови породице Живковић у Уљми добијали официрске чинове. Првобитни заповедници у милицији били су искључиво само Срби. Почетком 18. века оберкапетан у Дунавској граници био је Мојсије Рашковић. 
    Када је претила 1762. године опасност од упада Турака у Банат, решила је царица Марија Терезија, да у ове крајеве заведе обавезни кадар и подигне банатску војну границу. Формирањем Војне границе двор је одвојио, и војском и становништвом, Мађаре од Турака који су се кад-када налазили као савезници против аустријског двора.
    Милиција је стављена под војну управу и маја 1764. године приступљено је формирању српске регименте (пука), који је коначно фебруара 1766. године формиран у простору од Сакула до Оршаве.
    У исто време пошто је формиран српски граничарски пук, пришло се 1765. године формирању немачког насељеничког пука. Овај пук формиран је од насељеника из Немачке којима су чињене велике повластице. Немачки пук обухватао је подручје од Сефкерина уз Дунав сва насељена места са Панчевом и Ковином до Банатске Паланке. Из ових места расељене су оне породице које су се изјасниле за поданике града Панчева, тако да је остало 557 домова слободних за досељенике Немце. На место Срба насељени су Немци. Ови досељеници примали су помоћ у новцу, стоци и радној снази. Нарочито им је помагано при подизању кућа. Тада су и Румуни дошли у ове крајеве, 1765. године пресељено је првих 20 румунских породица у Иланџу, Селеуш и Алибунар, а пет година касније насељено је неколико румунских породица и у Уљми.
    1770. године доселио се већи број немачких породица на територију Војне границе од којих је један део насељен у Ковину. Исте 1977. године насељено је први пут неколико немачких породица и у Уљми.
    Ову новонасталу границу обишао је лично сувладар царице Марије Терезије цар Јосиф II у мају 1768. године којом се је приликом бавио у Банатској Паланци, 5 маја, у Гају и Баваништу 6. маја.
    1773. године обишао је по други пут Војну границу цар Јосиф II ради што успешније организације исте. Том су приликом српској регеменги додељена места: Делиблато, Кајтасово, Црвена Црква, Вршац, Гај, Гребенац, Дупљаја, Јасеново и Бела Црква. Y Белој Цркви биле су касарне и главна команда.
    Тек 1774. године коначно је Војној граници припојено место Уљма и додељено српској регементи, као и место Крушчица, Стража, Орешац, Загајица, Парта, Избиште, Николинци, Алибунар, Селеуш, Св. Михајло и Иланџа.
    Исте 1774. године организована је и српско-влашка регимента, пa јој је одређена територија источно од Уљме. Остали терен на западу препуштен је немачким колонистима. Српско-влашка регимента формирана је из 16 компанија, од којих је било у Избишту, а 12 у Делиблату. У почетку 1775. године наименован је за команданта српско-влашке регименте пуковник барон Попила, који се настанио са штабом, војним судом и благајничким чиновништвом у Белој Цркви.
    6. маја 1776. године предато је 16 места, међу којима и Уљма, Николинци, Алибунар, Селеуш, Иланџа и др., немачкој насељеничкој регименти. 
    Године 1778. царица Марија Терезија под притиском Мађара присаједини цео Банат Угарској сем дела који је и даље остао у Војној граници. Тако да је том приликом Уљма остала и даље у Војној граници, а суседни Влајковац и Вршац са својом околином припао Угарској.
    Ради олакшања администрације, 1778. и 1779. године у Војној граници мања места су уједињена или премештена. Тако су нека расељена, а Банатска Паланка са државне обале Дунава премештена је даље од обале, на виши терен.
    Наши граничари нису били најамници, нису примали плату, већ су им биле додељене оранице на обрађивање и искоришћавање. Они су обављали војно-стражарске дужности на кордуну и бдели над сигурношћу ових крајева. Чували их од непријатељских упада и куге. Живели су задружним животом.
    Становништво у Војној граници уживало је привилегије у оквиру феудалне аустријске монархије. Овим привилегијама регулисана су права и дужности становништва према органима власти. Поред војне управе у насељима бирали су кнеза и већнике који су сакупљали порез и обављали друге послове. Регулисана су и питања незбринутих чланова породица и сирочади погинулих граничара. Становници су били ослобођени кулука и имали су своја права на бирање општинске управе. Добили су и разне друге повластице. 1779. године назначен је у Уљми кнез Иван Сламарски, а 1782. године Уљма је пописана са 1.579 стаиовника Срба, нешто Румуна н Немаца. Године 1801. Штаб српско-влашке регименте премештен је у Карансебеш.
    Рескриптом Ратног савета од 17. септембра 1800. године наређено је оснивање једне насеобине недалеко од Уљме на пољу „Мали бунар” за досељенике Немце из Рајха. 1801. године приспело је из Немачке 212 породица и селу су дали име „Карлсдорф” (данас Банатски Карловац). Пошто им климатски услови нису одговарали многи су помрли, а на место великог броја помрлих колониста, насељени су у опустелим домовима Крашовани из Крашева, тако да је 1809. године пописано 190 домова. У исто време када је Карлсдорф насељен, и Уљму је населило неколико крашевских породица. Касније су долазили из Крашованије њихови рођаци и пријатељи и видевши овде бољи живот, многи су одлучили да се ту населе и тако се број крашованских породица у Уљми повећавао. Крашовани су досељени из планинских села источних Карпата. Сва крашовска села: Крашо па, Јаблача, Равник, Клокотић, Нермић и Лупок била су расута по падинама Карпата и око речице Караш. Живећи овако издвојени од румунских пасеља католички фратри (свештеници) залазили су по њиховим кућама, новорођенчад им крстили (јер нису имали својих свештеника) и обратили их у римокатоличку веру, тако су најстарији досељеници Срби Бошњаци полагано постали сви католици, али су се староверски обичаји (православни српски) код њих до данас задржали. Из крашовских села Уљму су населиле породице: Бешина, Бирта, Бокшан, Босиљка, Жула, Илика, Филипон, Оцил (Оцел), Фиљка, Шала и др. 
    У Граници je 1. октобра 1807. године ступио у живот нови закон о земљишту, којим је све непокретно имање проглашено за царски дар, и тиме прешло у потпуно власништво граничарског становништва. Тако је полуфеудални систем потпуно исчезао 1850. године, када су сељаци и грунтовно уведени у поседе и могли су земљом самостално да распољажу. Од овог времена капитализам продире и у села. Привремене кризе, затим неродне године, уз то комадање поседа распадањем домаће задруге (деобама), допринело је процесу раслојавања сељака. Временом се стварао, на једној страни, слој имућних сељака, затим поседника већих комплекса земље из редова занатлија и трговаца, а на другој страни све већи број осиромашених сељака (од 1 до 5 к. ј. земље) и беземљаша.
    Због привилегија које су у Војној граници Срби уживали у Уљму се доселило неколико српских породица из Северног Баната, тако да је 1827. године у Уљми пописано 1.773 становника.
    Y Војној граници 9. фебруара 1838. године дошло је до битних промена. Делиблатска и алибунарска компанија издвојене су из банатско-немачке, а избиштанска, јасеновачка, кусићка и пожеженска из српско-влашке регименте, па је из тих компанија формиран банатско-српски батаљон са штабним местом у Белој Цркви. Новоформирани батаљон постао је засебна јединица и исте године Уљма је додељена том батаљону.
    Након неколико година тј. 23. марта 1845. године царском одлуком овај је батаљон комплетиран у регименту. Овој новоустројеној регименти придодате су иланџанска, селеушка и самошка компанија, сем тих устројене су и две нове које су у Врачевгају и Карлсдорфу (Бан. Карловц). Исте 1845. године Уљма је припала српској регименти са 2.303 сатновника, а следеће 1846. године у Уљми је уведена стална поштанска служба.
    1848. и 1849. наши крајеви су били богати догађајима, били су позорница тешких бојева измећу Мађара и Срба.
    Револуционарни догађаји 1848. године имали су снажан одјек у Вршцу и околини у коме је због нерешеног аграрног и националног питања избио покрет сељачких маса. До крвавог сукоба измећу побуњених српских сељака и војске дошло је код Кевериша. Том стихијом, неорганизованом покрету сељачких маса, који је био крваво угушен, притекли су у помоћ и српски сељаци из околних насеља Војне границе. Колико је Уљмана сградало у оружаним борбама 1848—1849. године, не зна се. Као споменик на ту тешку прошлост овог краја подигнут је спомен-крст у Кеверишу који и данас постоји.
    Уљма је 1854. године припала избиштанској компанији и по попису бројала је 2.602 становника, Срба 2.274, Румуна 89, Немаца 35, Крашована и осталих 204, са две општинске, једном црквеном и 310 приватних кућа. Породица је било 333, без кућа 23. Од укупно 1.296 мушких, у служби граничарској било је 127 војника-граничара и 1 официр, у служби школе 2 учитеља (учитељи Зарија Поповић и Јован Станковић), 1 бележник и 2 свештеника (свештеници Пантелејмон Димитријевић и Јован Стајић). 
    554 изузети су за обраду земље и кућну службу. Осталих 609 су пописани као неспособни за војну службу и обраду земље, а односило се и на мушкарце испод 16 и преко 60 година старости, инвалиде и са урођеним физичким манама. Исте 1854. године у Уљми је пописано 919 коња, 505 волова. 305 крава музара, 393 телади и јунади, 5.337 оваца, 1.323 свиње, 291 кошница са пчелама, 53 пецара, 204 плуга, 284 окованих и 28 неокованих кола, 315 штала, 16 млинова (жрвња) за мељаву, 23 занатлије и две кафане. Године 1869. Уљма је пописана са 2.734 становника.
    У почетку седамдесетих година 19. века наступили су значајни догађаји са великим променама. У јужним крајевима Граница је развојчена. После аустро-угарског поравнања, 1867. године ступила је на снагу општа војна обавеза. По проглашењу самосталности Србије потиснута је турска граница још више према југу, те је потпуно престала опасност од упада Турака. Војна усганова за заштиту границе није више имала своју сврху. Сем тога и Мађари су навалили са својим захтевима, да се војна граница распусти и цео Банат припоји Угарској. Цар Фрања Јосиф I, је 1871. године тако и наредио. Деветог јуна 1872. године Војна граница је развојчена и подређена Угарској. Следеће 1873. године Уљма је припојена Тамишком комитету, а нешто касније Белоцркванском округу Темишварске жупаније.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    2.

    УЉМА ПОСЛЕ УКИДАЊА ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ

    Срби у Банату нису били кметови мађарских земљопоседника већ су на основу ранијих царских повеља били слободни. Они су уживали извесну верску и културну аутономију и могли су да се баве појединим привредним гранама. Највећи део српског народа у Банату бавио се земљорадњом и сточарством, а мањим делом занатима и трговином. Пошто је Угарска била најјача и најбогатија област у Аустријском царству, мађарско племство водило је главну реч у политици, па је зато настојало да укине оне привилегије које су имали Срби у Банату, што се нарочито настојало после Аустро-Угарског поравнања, распуштања Војне границе и припајања целог Баната Угарској. Од 1873. године па на даље спроводили су Мађари снажну колонизацију Мађара у Банат. Беч и Пешта поделили су целу државу у две равноправне државе под заједничким именом Аустро-Угарска, тиме су пропале све наде које је очекивао српски народ од Беча. Ширење мађарског капитала потпомагала је и све јача насилна мађаризација и увођење мађарског језика у све школе и државна надлештва.
    Овакве прилике знатно су се измениле све јачим продирањем капиталистичког начина производње. Створени су бољи услови за повећану земљорадничку и сточарску делатност, створена је могућност за јачи развитак мануфактурних и занатских предузећа која су те производе прерађивала. У вези са већим напретком земљорадње почела је да се осећа потреба за повећањем броја оних заната који су снабдевали сељака потребним производима. Срби су се и раније бавили занатима, као слободни људи, тј. војници, када нису били у рату, па су то продужили и кад су престали ратови између Аустрије и Турске. Многобројни ковачи, колари, казанџије, опанчари, бачвари и др. постепено проширују своје занатске радионице и одлазе у већа места и градове, где почињу да врше утицај на локалне политичке догађаје.
    Приличан број Срба трговао је стоком и земљорадничким производима. Ови трговци својом умешношћу долазили су до већих материјалних средстава, па самим тим и до политичког утицаја. Срби трговци и занатлије стекли су материјалне могућности да школују своје синове у мађарским средњим и високим школама. На тај начин стварала се српска интелигенција, која је деловала на даљи развитак друштвених прилика код Срба у Банату. С друге стране црквена јерархија је, да би сачувала своје велике поседе, бранила стечене верске привилегије, а у исто време штитила и интересе српског народа од мађарског племства, које је желело да све Србе претвори у своје кметове. Зато су масе српског народа биле привржене својој интелегенцији и свештенству. У оваквим условима створена је Српска народна странка. Један од вођа странке Јаша Томић и Лазар Нанчић приредили су у Уљми 1884. године протесни збор против мађаризације која је била нарочито уперена против српских школа увођењем наставе и на мађарском језику. Овај збор растурен је од Мађарских хусара.
    Политички утицај грађанских странака брзо је растао, и кад је влада у Пешти видела да од црквене јерархије нема више никакве политичке користи, укинула је народну црквену аутономију 1912. године. Од тога времена па све до 1918. године политичку борбу Срба води грађанска класа, а нарочито њена интелегенција.
    Под Мађарима Уљма је била једна од већих општина у белоцркванском округу темишварске жупаније. По попису из 1890. године имала је Уљма 3.364 становника, а по попису из 1905. године имала је 3.572 становника, од којих: Срба 3.184, Немаца 200, Румуна 113, Мађара 62, осталих 13, са 790 домова. По попису из 1910. године Уљма је имала 3.878 становника.
    Аустрија је помагала Немцима да купују земљу, да отварају своје трговачке и занатске радње. Немачки капиталисти давали су трговцима немачке народности јефтине зајмове помоћу којих су ови куповали по селима земљу, а у градовима подизали индустријска предузећа за прераду пољопривредних и сточарских производа. У Уљми су 1895. године по попису била два великопоседника: Јакоб Глојер са 139 и Браћа Адрија и Карло Ружичка са 117 ланаца земље. Немачки трговци и капиталисти били су конкуренција Мађарима и Србима, који су се углавном бавили земљорадњом и сточарством.
    Кнезови уљмански били су од 1885 до 1918. године: Александар Рашајски, од 1885—1887, Нира Оморац 1888—1891, Нића Николин 1891—1893, Паја Грнчарски 1894—1899, Михајло Оларов 1900—1901, (умро), Лазар Бељин као подкнез 1902, Аксентије Остојић 1903—1904, Гига Попов 1905—1907,
    Аксентије Ранисављев 1908—1911, и Душан Милутинов од 1912. до 1918. године. 
    За време првог светског рата становништво није остало по страни већ активно учествује у борби за ослобођење, тежећи да се ослободи утицаја Аустро-Угарске монархије. У мобилизацији 1914. године Уљмани су покушали на разне начине да се, из националних разлога, ослободе војне обавезе симулирањем, фалсификовањем докумената лекарских комисија, а током рата су бежали са фронта кућама.
    И поред врло строгих мера и прогона које су власти предузимале против војних бегунаца, у Уљми их је било на стотину, који су дезертирали из војске од 1914. до 1918. године. Због тога су их батинали. Неки су од тога умирали. Суровост их није деморалисала. Многи су успевали да по два три пута побегну са фронта.
    Године 1918. стање на фронтовима било је врло критично за Аустро- Угарску. Војне јединице у чијим су редовима били припадници словенских националности, због масовног дезертерства и учесталих саботажа на фронту, стално су се осипале. У самој Аустро-Угарској револуционарно антиратно врење захвата масе свих националности. Бекства са фронта постају свакодневна појава. Демострације, штрајкови, саботаже не могу се више спречити никаквим репресивним мерама. Аустро-Угарска, Хабзбуршка монархија више се не може спасити новембра 1918. године долази до распада и свршетка рата. Аустро-Угарска монархија имала је своју власт све до 6. новембра 1918. године када је српска војска ушла у Уљму.
    У рату од 1914—1918. године, 105 Уљмана изгубило је животе, који су као војници у борбама погинули или у болницама и код куће помрли: Аганацков Гига, Абаџија Сава, Барић Лаза, Бањаш Прока, Барић Тоша, Бабин Душан, Бељин Милан-Новаков, Бискупљанин Младен, Бранков Јоца, Вишацки Нера-официр, Вишацки Тоша-официр, Вренчев Пера, Вренче Љуба, Гајинов Стеја, Гајииов Веља, Гајинов Жива, Грнчарски Божа, Грнчарски Влада, Гричарски Жива, Гвозденов Пера, Ђорђев Милан, Ђорђев Јоца, Живојинов Милан, Имбра Влада, Ивков Васа, Ивков Младен, Ивков Паја, Ивков Секула, Јокић Ђока, Јокић Вељко, Јовин Васа, Јован Никола, Јованов Жива, Ивков Сава, Кусићанин Светозар, Кусићанин Драгомир, Кинџин Илија, Кугрички Тоза, Калинов Јоца, Кадоран Пера, Ковачев Коста, Лилић Лазар, Маринков Бранко, Маринков Љуба, Маринков Влада, Москић Панта, Маркуш Која, Маркуш Душан, Милићев Никола, Милићев Никола-Драгојев, Милошев Пера, Милошев Велимир, Милошев Милош, Милаз Драгомир, Милаз Сава, Миљков Пера, Милин Тоша, Мирков Гена, Николин Јефта, Николин Вељко, Николин Тоза, Николин Сава, Недовић Љуба, Обоћан Сава, Оморац Коста, Оморац С. Влада, Оморац Светозар, Оморац Тодор, Оморац Мита, Остојић Никола, Остојић Сава, Петровић Тима, Петровић Љубомир, Петров Светозар, Петров Жива, Попов Божа-Ракин, Попов Јоца-Ракин, Попов Лазар-Попил, Попов Панта, Павлов Милан, Пешић Жива, Ранић Лаза-Дубоков, Ранић М. Душан, Ранић Жива, Ранић Сава, Радивојев Љубомир, Радивојев Влада, Рашин Коста, Рабијац Јова, Рашајски Иван, Рајаков Светозар, Станојев Лаза, Станојев Коста, Сламарски Сава-Кениг, Сламарски Сава-Бокин, Сламарски Стефан, Стојанов Жива, Стојанов Васа, Субић Бранко, Суботин Младен, Стојадинов Стеја, Шала Франц, Шаин Игњат, Станисављев Милан и Шорђан Никола.

    УЉМА ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

    Банат је ушао у први светски рат као саставни део Аустро-Угарске која је током октобра и новембра 1918. године доживела потпун распад. На територији вишевековне и оронуле монархије створене су нове националне државе, а Банат је ушао у састав прве заједничке државе јужнословенских народа — Краљевине СХС, односно Југославије. Банат је подељен измећу Румуније и Југославије на тај начин што је Југославији припао западни, далеко мањи део Баната уз Тису и Дунав, а Румунији његови источни делови. Марта 1919. године предати су Румунији југоисточни делови Баната где су претежно живели Румуни. У августу 1919. Румунији је предато неколико срезова и град Темишвар у североисточном делу Баната, где је такоће живело претежно румунско становништво.
    До споразума о коначном разграничењу између Југославије и Румуније долази тек 1923. године, по споразуму потписаном у јесен 1923. године. Тако је Југославији припала једна трећина дела Баната који је био састављен од највећег дела бивше торонталске и од дела тамишке жупаније. Уљма је припала по новој административној подели белоцркванском срезу дунавске бановине.
    Када је пропаст Аустро-Угарске постала стварност дошло је до стварања српских народних одбора или народних већа, народних стража или народне гарде у многим војвођанским местима. У раду народних већа учествовали су, поред представника српских грађанских партија, и представници социјал-демократске партије. 16. новембра 1918. године у Уљми јс изабрано општинско веће у које су ушли: Паја Остојић председиик већа, Јосиф Нешић, Алекса Топољанин, Аксентије Ранисављев и Гига Попов, чланови већа.
    Банат је био ослобоћен од стране српских трупа. Долази до националног заноса због успеха српских трупа, али и до захтева за решавање социјалних проблема.
    Током новембра и децембра месеца 1918. године у Банату није било сигурне српске власти. Осећао се јак утицај врења у Мађарској. Новембра 1918. године многе организације социјал-демократске странке у Банату шаљу своје представнике у Темишвар. Тамо је донесена резолуција са захтевом да се створи банатско народно веће а против Српског националног већа и цивилне власти и српских војних власти после уласка српске војске у Темишвар. Са овом резолуцијом сложиле су се готово све партијске организације социјал-демократске странке у Банату, а међу њима и оне у Панчеву, Бечкереку, Белој Цркви и Вршцу. Ово је у суштини био покушај социјалисте др. Рота да формира банатску републику. 
    Буржоазија је била заплашена и агитовала је да се чувају „живот, ред и мир”. У периоду међувлашћа у Банату је било много побуна и никло је неколико република које су брзо угашене. Таквих револуционарних побуна било је у Вршцу, Старчеву код Панчева, Баваништу, Ковачици, где су се народне масе наоружале и преузеле општинску управу. У многим местима оснивани су одбори за аграрну реформу. Буржоазија се толико плашила да је хапсила чак и оне који би споменули Октобарску револуцију. Ослобођењем од Угapске и прикључењем ове територије, заједно са осталим деловима Војних значајних промена у друштвено-економским односима. Мада је у време старе Југославије извршена аграрна реформа, која је садржана у додели земље аграрним интересентима (беземљашима и са мало земље), претежно издвојене из опшгинских земљишних фондова, није битно изменило аграрне односе на селу, јер се није дирало у приватне поседе, иако је било таквих поседника који су имали преко 500 к.ј. својине.
    И ако је буржоазија снажно реаговала на сваки покрет народних маса ипак је овај послератни период био врло револуционаран, пун противречности којима је обиловала стара Југославија. Тај период је карактеристичан по радничким штрајковима и политичким хапшењима.
    Главна политичка партија на коју се ослањала великосрпска буржоазија била је Радикална странка, која је у Уљми основана 1919. године ма иницијативу старог воћства Српске радикалске партије. Од мештана оснивачи су били: Лазар Стојанов-Митрић, председник странке, Светозар Вишацки, Младен Рашајски, Попов Паја, Вишацки Стеја и Младен Лазић.
    Радикална странка имала је веома доследних присталица у Уљми. Као такви успели су да држе општинску власт у својим рукама све до пропасти Краљевине Југославије. Исте 1919. године био је расписан Српско-државни зајам за обнову ратом опустошених крајева новостворене државе. У Уљми је уписан зајам у износу од 147.500 круна, а уписници су били: Младен Лазић 40.000, Ђока Гавриловић 20.000, Тома Михајловић 20.000, Политичка општина 20.0, Срп. прв. црк. опшина 10.000, Заклада Терезе Каниже 10.000, Нића Николин 6.000, Жива Бељин 6.000, Гига Барић 2.000, Јоса Бељин 2.000, Пера и Влада Стефановић 2.000, Алекса Топољанин 1.000, Андрија Ружичка 1.0, Никола Попов 1.500, Душан Милутинов 1.000, Светозар Вишацки 1.0, Коста Барић 500, Трифун Живков 500, Душан Атанацков-Укаличин 500, Никола Оцел 500, Тима Милутинов 500, Гига Попов 500, Жива Милићев 500 и Вељко Попов 500 круна.
    У периоду 1919. и 1920. године у тим првим послератним годинама КПЈ је имала око 60.000 чланова; у сидикату је било организирано око 300 хиљада радника. Пред Вуковарски конгрес, јуна 1920. године, на коме је Партија променила назив у Комунистичка партија Југославије, у њеним редовима било је око 5.500 чланова из Баната. Комунисти су стекли велики углед што се види из резултата са првих парламентарних избора одржаних 28. новембра 1920. године. У сваком месту јужног Баната комунисти добијају гласове. Од укупне 22.056 људи јужног Баната (округ Панчево) гласало је за демократе 4.650, радикале 11.879, сељачку 1.834, социјалисте 803 и за комунистичку листу 2.890. Румуни, Мађари и Немци нису имали право гласа, што је највише оштетило КПЈ јер је било много радника Мађара и Немаца. На првим парламентарним изборима Банаћани су изабрали за посланике комунисте Николу Ковачевића, сарачког радника и Владу Марковића, новинара, обојица из Новог Сада.
    Изборни резултати у Уљми били су следећи: гласало је за демократе 137, радикале 515, сељачку 12, социјалисте 6 и комунистичку листу 12 људи.
    Ово су били први и последњи парламентарни избори на којима је учествовала Комунистичка партија под својим именом и са својим програмом. Ускоро после избора настао је илегапни период све до почетка народног устанка.
    А тада је дошла Обзнана, донесен је 2. августа 1921. године злогласни Закон о заштити државе, којим су забрањене све организације комуниста. Наступило је тешко раздобље илегалне борбе, у којој су и јужнобанатски комунисти трпели тешке губитке, али су истрајали, ослањајући се на подршку коју су имали у народу.
    Управо те исте 1921. године успостављена је Жандармеријска станица у Уљми и извршен попис становништва. По попису Уљма је 1921. године имала 3.669 становника, од којих је било: Срба 3.369, Немаца 169, Румуна 114, Мађара 16 и Словака 1.
    Пада у очи успех Радикалне странке која је добила највећи број гласова. Овакви резултати Радикалне странке на овом подручју, а и у Уљми посебно, обично се приписују великим обећањима. Срби су постали главна гласачка маса на коју је рачунала Радикална странка. Њима је највише обећавано и они су испуњење тих обећања и очекивали од радикала и од нове државе. Поделу земље коју су обећали радикали, била је ближа схватању беземљаша и аграрне сиротиње, него нејасна национализација. Поред тога, Срби су се у целини, и ако класно раслојени осећали национално ослобођени. Јужни Банат је у својој богатој историји био поприште сталних људских струјања и мешања, освајања и ослободилачких борби, тешких болештина и поплава. На тој ветрометини Банаћани су научили да се боре за хлеб и слободу. Радни слојеви српског народа, у оно време, нису ни претпосгављали да ће бити преварени и даље експлоатисани од своје и великосрпске буржоазије.
    Аграрни фонд за доделу земље у Уљми није био довољан да задовољи бројне аграрне потребе у селу, па су многи остали без земље. Земља додељена аграрној сиротињи је била већином неродна и слатињава и доста удаљена од села. Аграрци су продавали добијену земљу због тога што нису могли да са ње подмирују своје животне потребе. Продавали су је и због великих пореза. Земљу су и даље задржавали само они аграрци који су пре деобе имали нешто своје земље и пољопривредног инвентара. Као последица неправилно спроведене аграрне реформе настаје прогес диференцијације становништва Уљме, тј. претварање имућног сељака у предузимача и претварање сиромашних сељака, поглавито аграраца, у најамне раднике.
    Поред аграрних интересената, у Уљми су добили земљу и добровољци који су учествовали на добружанском и солунском фронту. Добровољци су добили по 9 јутара. Ипак, су они, у односу на аграрне интересенте, дошли у далеко повољнији положај због веће количине додељене земље и других повластица.
    У Уљми је 1931. године живело 3.807 становника, од којих је било: Срба 3.488, Немаца 178, Румуна 112, Мађара 14, Чехословака 6, Руса 5 и Бугара 4. Апсолутна већина живела је од земљорадње, један врло мали број од ренте на земљу. Од аграрне реформе до 1936. године повећао се број беземљаша и породица са 3 до 5 јутара. То је био и законити пут развоја села. Већи поседи повећали су се на рачун мањих и средњих поседа, који су се постепено смењивали све док сиромашни сељаци нису остали без земље.
    Од 1934. године рад је постепено оживљавала Удружена опозиција Систем државне диктатуре био је тада у распадању. Нов покушај носилаца диктатуре — оснивањем Југословенске националне странке (ЈНС) није донео жељене резултате. Ни честе промене владе нису ублажиле кризу шестојануарског режима. Она се још више продубљивала, нарочито после октобра 1934. године, кад је убијен у Марсељу краљ Александар, главни ослонац диктатуре. То је већ било време када је у Уљми Светислав Хођера 1934. године основао Профашистичку организацију Борбаша. Служећи се демагошким паролама о брисању сељачких дугова (многи сељаци у Уљми били су оптерећени дуговима), успео је да заведе известан број иеобавештених и политички несвених сељака. Међутим, на петомајским изборима 1935. године када се Хођера појавио са својом кандидатском листом добио је незнатан број гласова. Удружена опозиција одиграла је пресудну улогу која је потпуно демаскирала Хођеру, његову демагогију и његову организацију Борбаша у Уљми ликвидирала.
    На овим петомајским парламентарним изборима народно незадовољство са остацима диктатуре и политиком Југословенске националне странке, видно се испољила. Тадашњи председник владе Богољуб Јевтић носилац кандидатске листе режимске Југословенске националне странке поднео је оставку, а нову владу образовао је др. Милан Стојадиновић месец дана касније и ова влада састављена је од припадника Радикалне странке.
    Стојадиновићу није одговарала компромитована Југословенска национална странка, него је убрзо после формирања владе, формирао нову странку: Југословенску радикалну заједницу, скраћено названу Јереза. Стојадиновић, као председник владе и шеф Странке, често је долазио у Уљму, где је одржавао зборове и вршио утицај у селу на своје приврженике ради стицања што већег броја присталица. Од нарочито истакнутих у то време јерезоваца у Уљми, треба споменути Светозара Вишацког, имућног сељака, личног пријатеља др. Милана Стојадиновића.
    Остале политичке странке нису имале скоро никаквог утицаја на политички живот у Уљми.
    Последње скупштинске изборе у старој Југославији, одржан 11. децембра 1938. године, спроводила је Стојадиновићева влада. Др. Милан Стојадиновић, као председник владе и председник Јерезе, приступио је овим изборима веома смишљено и организовано. Поред органа власти и својих партијских плаћеника, он је располагао и великим финансијским средствима, која су трошена у предизборној пропаганди. На супрот њему, вођство Удружене опозиције, уплашено од широког покрета маса, није за ове изборе показало ни близу онолико интереса колико је то учинило за изборе 1935. године.
    Драгомир Стојадиновић директор дневног листа „Време” из Београда био је срески посланички кандидат на листи Јерезе.
    Др Светозар Мијатовић лекар из Бан. Карловца, био је срески посланички кандидат на листи Удружене опозиције др. Влатка Мачека из Загреба.
    Радослав Пауновић свештеник из Вршца, био је срески посланички кандидат на листи „Збор” Димитрија Љотића, адвоката из Смедерева. То је био човек који није уживао велики политички углед у Уљми.
    На основу података о овим изборима, у Уљми је тада било уписано 1.120 бирача: гласало је 885 бирача и то: за Драгомира Стојадиовића 560, за Светозара Мијатовића 315, и за Радослава Пауновића 10 бирача. Није гласало 235 бирача.
    Стојадиновић као председник владе и шеф Странке, све је више уводио изразитије фашистичке методе владавине и односа у привредном и дрштвеном животу. Систематски идући ка фашизацији наше земље, он је широм отворио врата продору првенствено немачког фашизма и организацији пете колоне мећу домаћим Немцима.
    Такву политику народ је осудио на парламентарним изборима 11. децембра 1938. године. Узевши у целини, у државним размерама, Удружена опозиција добила је незнатну мањину гласова Јерезе. То је за ову значило политички пораз. Омражен и презрен, др Милан Стојадиновић је морао да лоднесе оставку на положај председника владе. Нову владу образовао је Драгиша Цветковић, који је уједно постао и шеф Јерезе, а уз помоћ Мачека Цветковић је много допринео пропасти старе Југославије. Очигледно је било да се вихор рата све више приближавао нашој земљи. Патриотски настројени, људи су се осећали поприлично забринути и потиштени. Било им је све очигледније да профашистичка влада Цветковић — Мачек у све већој мери нагиње Хитлеровој Немачкој.
    Издаја у најширем смислу речи, огледала се у потписивању пакта између Југославије и Немачке, које је обављено у Бечу 25. марта 1941. године. Због тога су се сви осећали као издани и преварени.
    Мартовски пуч био је стварни израз народног гњева и односа снага Мачек. Експлозијом примљене су прве јутарње радио вести 27. марта. Људи су се осећали као препорођени, поноснији и достојанственији.
    Из Уљме и Избишта, враћајући се из Вршца са манифестација, наставила их је у Уљми, њима су се придружили и Остали омладинци и антифашисти.
    Ових 10 дана, од маратонског пуча до почетка рата, протекло је у селу уз различите коментаре, осећања и расположења, већ према националној припадности становништва. Влада генерала Душана Симовића није стварала расположење борбености и патриотизма. Подхрањивало се распламсавање патриотизма. Подхрањивало се уверење као да ће се рат избећи и сачувати државна целина.
    Међутим, 8. априла, у јутарњим часовима пронете су по селу радио пести, односно стравично саопштење да немачки авиони бомбардују Београд. Сваком је било јасно да је почео рат. Тужни и у страху посматрали су већ од 9. априла повлачење југословенске војске са југословенско-румунске границе.
    Председници (кнезови) уљманске општинске управе између два рата били су: Паја Остојић, Светозар Ранков, Лазар Стојанов, Петар Грнчарски, Жива Попов и Жива Петровић.
    Стара Југославија постојала је од децембра 1918. године да 19. априла 1941. године, када је била окупирана од стране фашистичке Немачке, Мађарске и Бугарске.

    Извор: Чедомир Зубац – Уљма 1660 – 1982. Уљма, 1982.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    Попис православног становништва у Вршцу из 1796.

    Адамовић Никола; Адамовић Петар; Адамовић Теодор; Аднађев Живко; Аднађев Павле; Алексић Глиша; Алексиh Константин, ђакон; Алексић Петар; Алексиh Рајко; Алексиh Тодор; Алексић Трифун; Алексијевић Василије; Ананија Лазар; Ананија Преда; Андрејић Георгије; Андрејић Иван; Андрејић Мојсеј; Аничић Андреја; Аничић Теодор; Анка Јован; Антонијев Георгије; Ардељану Јован; Арсенијевић Стојан; Арсин Стеван; Атанасијев Аћим; Аћимовић Атанасије; Аhимов Петар; Аhимов Стеван; Аћимовић Јованов Михаило.
    Бавански Глигорије; Бајин Јован; Бајин Петар; Бајин Симеон; Бајић Георгије; Бајић Јован; Бајиh Михаило; Бајић Петар; Бајиh Сава; Балан Георгије; Балан Јован; Балој Константин; Барбул Николај; Барбулов Димитрије; Барбулов Јоаким; Барбулов Констатин; Барбулов Никола; Барбуловиh Јован;. Барбуловиh Тома; Барлован Василије; Баулиh Барбул; Белаланов Михаило; Белчин Сима; Бељин Сава; Бенин Павле; Берберин Петар; Бербеч Павле; Благојев Стеван; Богданов Живота; Богданов Никола; Богданов Симеон; Богиhев Јован; Богиhев Стојан; Богојев Павле; Богојевиh Марија, удова; Богосављевић Лазар; Богосављевиh Михаило; Божанин Живко; Божинов Јован; Божић Атанасије, парох; Божиh Живан; Божић Павле; Бојер Мичул; Бојер Никола; Бојер Петар; Бојчан Георгије Бојчан Ницу; Бокин Игњат; Боња Стеван; Бореск Георгије; Бошков Георгије; Бошков Никола; Бошков Павле; Бошков Боцина Сара, удова; Бошњачки Живота; Бошњачки Милија; Бошњачки Павле; Бошњачки Симеон; Брадеј Павле; Брадејин Јован; Брадејиh Тома; Брашован Георгије; Брашован Марко; Брестовчанин Јевта; Бpкиh Јован; Брсан Георгије; Бугарин Јован; Бугарин Константин; Бугарин Милош; Бугарски Тома; Бузерин Јован.
    Вакаров Георгије; Вакаров Димитрије; Вакаров Филип; Варјашки Мијат; Васиљев Јаков; Васиљев Филип; Васиљева Дивна, удова; Васиљевић Антоније; Васиљевић Драгоје; Васиљевиh Екатерина, удова; Васиљевиh Нина; Васин Георгије; Васин Живко; Васина удова, Митра; Ваш Михаило; Везенков Константин; Величковић Јован; Велчин Андреј; Велчин Димитрије; Веселинов Војин; Веселинов Георгије; Веселинов Манојло; Вијатовиh Јован; Вијатовиh Михаило; Вијатова, удова Божана; Висаков Лазар; Вишацки Јован; Вишацки Јосиф; Вишацки Лазар; Вищацки Никола; Вишацки Никола; Вишацки Стојиhевиh Јован; Владисављев Георгије; Владулов Петар; Влајков Јован; Влајkовчанин Илија; Војинов Никола; Војкулов Теодор; Војнов Димитрије; Војнов Живко; Војнов Иван; Војнов Јован; Војнов Стојан; Војнов-Козак Мартин; Војновић Георгије; Војновић Јанко; Вољански Илија; Вољански Миливој, Вољански Симеон; Врачогајац Георгије; Врачогајац Спасоје; Врачогајац Тома; Врачогајски Алекса; ВукашиновЈован; Вукмиров Алекса; Вукмиров Антоније; Вукмиров Георгије; Вукмиров Лазар; Вук­ миров Јевтимије; Вуков Глиша; Вулетић Дмитар; Вулетић Марко; Вулетић Милосав; Вулетић Стеван; Вучков Димитрије. Габор Матеј; Гаврилов Аврам; Гаврилов Георгије; Гаврилов Михаил; Гаврилов Петар; Гаврилов Стеван; Гаврилов Грујић Стеван; Газимиров Трифун; Георгијев Димитрије; Георгијев Дмитар; Георгијев Лазар; Георгијев Никола; Георгијев Оприш; Георгијев Петар; Георгијев Петар, Георгијев Симеун; Георгијев Теодор; Георгијев Тома; Георгијева удова Станка; Георгијевић Вучко; Георгијевић Георгије; Георгијевић Димитрије Заим; Георгијевић Хаџи Јован Заим; Георгијевиh Петар; Георгијевић Теодор; Георгијевиh Гатин Лазар; Георгијевић Гатин Трандафил; Гердец Живан; Гердец Пауна, удова Константинова; Гичин Дамјан; Гогој Радул; Голубичин Живота; Голубов Мата; Горчиов Јевта; Грегорин Јован; Гручарски Никола; Гручарски Филип; Грујин Иван; Грујин Илија; Грујин Јосиф; Грујић Алекса; Грујиh Стеван; Грујичин Јован; Грујичин Павле.
    Далчан Ђука; Деђански Новак; Демелиh Сава, капетан; Десимиров Атанасије; Дивља ков Јосиф; Димина удова Куша; Димитријев Гаврило; Димитријев Георгије; Димитријев Илија; Димитријев Јанко; Димитријев Јован; Димитријев Јован; Димитријев Лазар; Димитријев Павле; Димитријев Николајев Стеван; Димитријева удова Софија; Димитријевић Василије;; Димитријевић Димитрије; Димитријевић Михаило; Димитријевић Никола; Димитријевиh Панајот; Димитријевић Симеон; Димић Марија, удова; Димовиh Антоније; Димовић Георгије; Динулова удова Илинка; Добрин Георгије; Доловац Антоније; Докљанов Јован; Докљанов Лука; Докљанов Нићифор; Драган Недељко; Драгиhев Јован; Драгићев Никола; Драгојлов Захарије; Драгојлов Трифун; Драгомиров Константин; Драгомиров Матеја; Драгомиров Михаило; Драгушинов Јован; Дрндарски Ана, удова; Дрндарски Павле; Дудић Никола; Дудић Стеван; Думитрашков Коста; Думитраншов Пантелија; Думитрашков Петар; Дундин Јован; Дурса Наум.Ђаконовиh Алекса, свештеник; Ђаконовиh Лазар; Ђика Константина, удова; Ђонин Василије; Ђонин Јован; Ђулбезан Јонан; Ђурђев Димитрије; Ђурђев Јован; Ђурђев Стеван; Ђурђев Степан; Ђуриh Давид; Ђуричин Јосиф.
    Емануел пл. Арсеније; Ердељан Ана, удова; Ердељан Јован; Ердељан Јован (нов дом); Ердељан Јосиф; Ердељану Букур; Ердељану Симеон; Ериh Дамјан; Ерски Нестор.
    Жива, удова; Живанов Антоније; Живанов Глиша; Живановиh Јован; Живков Алекса; Живков Аhим; Живков Георгије; Живков Лазар; Живков Станко; Живков Стеван; Живков Теодор; Живковиh Илија; Живојнов Антоније; Живојнов-Месицки Павле; Жикиh Христифор; Журжован Ева, удова.
    Завишин Димитрије; Завишин Никола; Загорац Арсеније, Захарије; Јован Захаријев Мартин; Зидар Кузман; Злаrаниh Стеван; Зорић Никола; Зосимовиh Лукачик Григорије, парох и учитељ.
    Иванов Јефта; Иванов Никола; Ивановиh Биберлија Петар; Ивановиh Качаров Павле; Ивановиh Стеван; Ивковиh Исаија; Ивковиh Марија, удова; Ивковиh Станковиh Василије; Игњатов Петар; Игњатов (Иња) Сава; Иrњатовиh Илија; Израилов Јоаким; Израилов Мила; Израилов Панта; Илијев Василије; Илијева удова Теодора; Илин Нестор; Илиh Милија; Илиh Теодор, прота; Илијетин Живота; Илијетин Јован; Илкиh Сава; Илкиh Трифун.
    Јанаhев Јанку; Јанаhев Јосиф; Јанков Арсеније; Јанков Јован; Јанков Катринин Лазар; Јанковиh Атанасије; Јанковиh Живко; Јанковиh Илија; Јанковиh Јован; Јанковиh Лазар; Јанковиh Митар; Јанковиh Михаило; Јанковиh Никола; Јанковиh Фрачка Јован; Јанин Јанко; Јанин Георгије; Јаношев Јован; Јекиh Арсеније; Јекиh Гаврило; Јекиh Павле; Јекиh Петар; Јоакимовиh Кирил; Јованов Атанасије; Јованов Викентије; Јованов Георгије; Јованов Илија; Јованов Јевта; Јованов Коман; Јованов Кузман; Јованов Максим; Јованов Милиh; Јованов Никола N2 367; Јованов Петар; Јованов Стојан; Јованов Теодор; Јованов Теофан; Јованов Црни Стеван; Јованова удова Марија; Јованова удова Живка; Јовановиh Андреј; Јовановиh Антоније; Јовановиh Арсеније Груја; Јивановиh Димитрије; Јовановиh Илија, столар; Јовановиh Илија; Јовановиh Игњат; Јовановиh Јаков; Јовановиh Јанко; Јовановиh Јоаким; Јовановиh Јован; Јовановиh Марија, удова; Јовановиh Милета; Јовановиh Никола; Јовановиh Никола; Јовановиh Петар; Јовановиh Симеон; Јовановиh Стојан; Јовановиh Тома; Јовановиh Теодор; Јовановиh Филип; Јовановиh Биберлија Иван; Јовановиh Продановиh Захарија; Јовановиh пл. Шакабент Јелена, удова; Јовановиh пл. Шакабент Јосиф, епископ; Јовичин Дмитар; Јовичиh Павле; Јокина удова Сара; Јањин Михаило; Јорrованов Иван; Јосимов Милош; Јосифов Милош; Југовиh Петар; Јуrовиh Сава; Јурук Михаило.
    Казан Јован; Казимиров Илија; Казимиров Лазар; Калдараш Петар; Калаканов Цветков Георгије; Каменар Јован; Каменарски Атанасије; Каменарски Захарије; Каменарски Јанко; Каменарски Јевта; Каменарски Јован; Каменарски Сава; Каначки Петар; Каначки Сима; Каначки Тома; Капамаџија Матеја; Катана Мишко; Катана Траило; Катаниh Антоније; Катаниh Никола; Кеверишанин Никола; Кириh Георгије; Кириh Јован; Клајиh: Јован, Никола; Клициh: Живан, Симеон, Стеван, Стојан; Кнежевиh Ђервасија, удова, Илија, Јован, Павле; Ковачев: Недељко, Петар; Коврик Теодор; Кокорин Петрашко; Колцанова Илинка, удова; Констатинов: Георгије, Димитрије, Јанко, Јевта; Констатинова удова Јелисавета; Констатиновиh Ћупин Матеја; Коплиh: Лазар, Недељко, Прока, Теодор; Корбач: Димитрије, Драгиh, Михаило; Костиh: Василије, Георгије, Јанко, Коста, Наум; Крачунов Јован; Крестиh: Димитрије, Риста, Стојан; Крстин Настас; Крстин · удова Стојана; Крстиh: Константин, Петар; Крчагов Петар; Куваров Никола; Кузманов Никола; Кузмановиh: Гаврил, Георгије Кирил, Тома; Куишор: Димитрије, Константин; Кумановиh Тимотеј; Курјак Живота; Кутрички Тома.
    Лабаиџиh Лазар; Лазаров Недељко; Лазаров Петровиh Димитрије; Лазарова удова Станка; Лазаровиh; Иван, Михаило; Лазин: Арсеније, Василије; Лалин Петар; Лангин Мартин; Лаушева удова Јовка; Лацков Димитрије; Лацков: Лазар, Петар; Лера Георгије; Лозовички Михаило; Лујановиh Арсеније; Лукина удова Ана; Лукиh Никола.
    Љотиh Хаџи Георгије.
    Макариh: Димитрије, Павле; Максимов: Арсеније, Аhим, Марко, Недељко; Максиh Павле, парох; Малушев: Кузман, Петар; Манојличин Димитрије; Манојлов Никола; Манојловиh: Георгије, Исак, Пантелија, Стеван (Стерија); Манџиh: Алекса, Крста; Маргитски Петар; Марија удова; Маринков: Атанасије, Јеремија, Јован, Огњан; Маринов: Димитрије, Јосиф; Мариh: Живан, Митар; Марјанов: Иван, Јован; Марков: Андра, Антоније, Георгије, Илија, Јован; Маркова удова Марија; Маркова удова Теодора; Марковиh Панта, Ранимир, Станоје; Мартинов: Алекса, Никола, Павле; Матејиh: Андреј, Јосиф, Коста; Матин Михаило; Матицки: Дмитар, Живан, Иван, Панта, Станко; Матовиh Кирил; Месицки: Григорије, Јован, Момир; Мештеровиh Аврам; Мијатов: Богдан, Георгије, Глигорије, Јован; Мијуца Мартин; Микљин: Живојин, Лацко, Павле, Петар; Миланов Петар; Миленков Живан; Милетиh: Максим, Петар; Миливојевић Илија; Милин Арсеније; Милованов Иван; Миловановиh Симеон; Милојков Стеван; Милосављев Георгије, Лука; Милошев: Брета, Новак, Сандул; Милошевиh Михаило; Милутинов Стеван; Милутиновиh: Гаврило, Лазар, Никола; Миљков: Гавра, Јаков, Јован, Максим, Стеван, Филип; Миљкова удова Анастасија; Мирков Марко; Митрованов Михаило; Михајлов: Антоније, Гаврил, Јован, Коста, Марко, Павле, Петар, Тома; Михајловиh:Александар, Николај парох, Павле, Ставра, Стојан; Младенов: Вељко, Никола; Могоњ Груја; Молдован Јован; Момиров:Јевта, Михаило, Стојко; Моравчанин Голуб; Моришан Константин; Моришановиh Стамена, удова; Москиh Георгије; Муаров Никола; Мумчиh Павле. Нанчиh Настас; Наодов: Живота, Петар; Настиh: Георгије, Живота; Недељков Филип; Недељковиh: Илија, удова Јулијана, Петар; Недиh: Арон, Павле, Сава; Ненин Цветко; Несторов Георгије; Несторовиh: Ана удова, Стеван; Неузинац Стаја; Нешиh: Јован, Никанор парох, Никола, Павле; Нешков Михаил; Нешковић: Георгије парох, Стојан; Никашинов Петар; Никашиновиh Георгије; Николајев: Јанко, Јевта, Јован, Петар; Николајева удова Сара; Николајевиh: Георгије, Димитрије, Лука, Михаило; Николајевиh Поштин Стеван; Николин Јован; Николина удова Ана; Николиh: Георгије, Григорије, Димитрије, удова Екатерина, Живан, Илија, Јосиф, Марко, Матеј, Панта, Преда, Сава, Тодор; Нилиh Илија; Нинков: Војин, Михаило; Новаков Константин; Новаковиh: Данило, Милосав, Панта.
    Његој Симеон.
    Обрадовиh: Јевтимије, Михаило, Момир; Обсеничанин Георгије; Овчаров Стеван; Огнаров Алекса; Оморац: Иван, Николај, Стеван; Опра: Георгије, Николај, Стефан; Оприш: Јован, Сава; Орц Динул.
    Павковиh: Димитрије, Живко. Матеј; Павлов: Лазар, Марко, Милиh, Михаило, Петар, Стојан, Филип; Павлов: Кафечијин Михаило; Павлова удова Агница; Павловиh: Јанко, Јован, Павле, Петар; Палков Ферко; Паниh Стојан; ПаПантелин Петар; Пантелиh Спасоје; Пантелиh Павлов Михаило; Панчевац Стеван; Пантин Марко; Паскулов Јован; Паvнковиh Лазар; Паунов Панта, Петар, Стојан; Пауновиh: Живан, Живко, Илија, Никола, Павле, Петар, Спасоје; Паташан Лазар; Петрашкова удова Марија; Петров Атанасије, Георгије, Живан, Игњат, Јован, Милош, Мојсеј, Павле, Петар, Стојко; Петрова удова Војинка; Петровић: удова Ана, Георгије, Димитрије, Михаило, Никола, Павщ, Стеван, удова Сара, Траило; Петровиh Јовановиh Петар; Петровић Мирин Јован; Плетос Петар; Појинер Василије; Попов: Аксентије, Андреја, Велисав, Димитрје, Јован, Коста; Поповић: Димитрије, Ђорђе, Иван, Јевта, Јован, Лазар, Матеј, Сава, Стеван, Стојко, Теодор, Филип; Попоњец: Јован, Павле; Првин: Јован, Стојадин; Предин: Атанасије, Георгије, Живан, Јован, Јосиф, Петар; Пржољ Михаило; Проданов Христифор; Пркин Арсеније; Пузин: Илија, Јевта, Радосав; Пујић: Гаврило, Сава.
    Радак Димитрије; Радаков: Андреја, Арсеније, Атанасије, Георгије, Јован, Јовица, Јосиф, Константин, Марко, Милош, Павле, Панта, Петар , Петар (нов дом), Тодор; Радаковић Алекса; Радановић Аhим; Радивојев: Иван, Јован, Сава, Филип; Радивојева удова Лепедата; Радивојевић. Панта; Радованов: Иван, Илија, Михаило, Никола, Павле; Радосављев: Ивко, Јован, Симеон; Радуанов Јован; Радулов: Јевта, Лазар; Радуловац Живота; Радуловиh Павле; Рајић: Спасоје, Теодор; Рајков Антоније; Рајковиh Јовица; Ракиh Григорије; Ракосављев Марко; Ранимировиh Павле; Ранисав Атанасије; Ранков: Арсеније, Војин, Иван, Павле, Стојан; Рашић: Аврам, Дамњан, Лазар, Максим парох; Ристић: Гаврило, Георгије, Јован, Никола; Рошулов Тома; Ружа, удова.Савић Јован; Савков: Михаило, удова Славна; Савков Живојинов Антоније; Сакаловчанин: Илија, Панта; Самунар Јован; Сарајлинов Иван; Сарандар Јаков; Седларов Георгије; Седмаков Панта; Секулиh: Алекса, Димитрије, Сава; Семартонац Павле; Сервијанац Павле; Сечански Никола; Силађев Димитрије; Симић: Георгије, Јован; Смедеревац: Никола, Панта; Спајиh Максим; (пасојев: Димитрије, Никола; Спуркат Марко; Срејин Недељко; Среhков Симеон; Станивук Живота; Станимиров: Гавrило, Илија, Живота, Теодор; Станић Димитрије; Станков: Дамњан, Милко, Митар, Михаило, Никола; Радивој, Ранча, Сава ђакон; Станковиh Бировљев Стеван; Станов Јамандије; Станојев: Кузман, Филип; Стану Глиша; Станчулов: Радул; Станика Никола; Станијев Јован; Стеванов Антоније; Степанов Михаил; Стефанов: Атанасије, Георгије, Илија, Лазар, Максим; Максим М1 586, Милоса :Ј, Михаило, Павле, Сава, Стеван, Стојан, Теодор; Стефанова удова Теодора; Стефанов Димитријев Павле; Стефановиh Петар; Стојадинов: Живота, Јевта, Јован; Стојадинов Ненадов Илија; Стојадиновић Иван; Стојанuћ: Арсеније, Атанасије, Гаврило, Марко, Момчило, Недељко, Никола, Павле, Рајко, Стојадин; Стојанов Паламида Арсеније; Стојановиh: Гаврило, Георгије, Јован, Никола, Павле, Рајко молер, Стојко сарач; Стојилов Аhим; Стојиhев Петар; Стојкица Јован; Стојков: Сава, Стојан; Стојковиh Илија; Стојанов Аврам; Суботин Витомир; Сувачаров Јован: Субин: Илија, Тома; Струјин Марија, удова.Талпеш Јован; Теглиh: Илија, Јевта; Теодоров: Георгије, Јован, Михаило, Стеван, Стојан; Теодоровиh Тома; Теодоровић Алишвериш: Константин, Никола; Теодовиh Циганов Јован; Теодосијев Јован; Тодер Михаило; Тодоров: Никола, Танасије; Томина удова Јулијана; Томиh: Арсеније, Георгије, Дамњан, Живко, Јевта, Јован, Кузман, Марко, Павле, Павле, Панта, Петар, Тимотије, Тома; Трифунов Васа; Трифуновиh Димитрије; Трусник Тома; Труц Георгије; Тувегџин: Сава, Станислав; Турковин Никола; Туркул Гаврил. Ћирић Никола.Урошев: Георгије, Павле, Филип; Урошевић Петар.
    Филипов: Алекса, Јован, Стока; Фруераш Георгије; Фрушин: Арсеније, Василије, Симеон.
    Хорватов Живан; Хаџи-Марковић Димитрије пл. Хаџић Георгије; Хорватов Живан
    Цангиh Георгије; Цвејин Симеон; Цветков: Георгије, Димитрије, Иван, Јован, Пацко, Прокопије; Циганин: Драгомир, Марко; Цинцар Захарије.
    Чакован Димитрије; Чепзан Груја; Чизмаш Арсеније; Чизмаџија Адам; Чикон Исак; Чкорин Никола; Чохановиh Јован.
    Шарчев: Атанасије, Јосиф; Шербан Михаило; Шербанов Василије; Шестић Максим, Шиhаров Коста; Шишковиh Петар; Шојмулов Василије.

    Извор: Грађа за историју насеља у Војводини од 1695. до 1796, Душан Поповић – Ж. Сечански, Нови Сад, 1936.

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top