Вршац и околна села

11. јун 2012.

коментара: 16

Општина Вршац:

Ватин, Велико Средиште, Влајковац, Војводинци, Вршац, Вршачки Ритови (до 1959. године Вршац Салаши), Гудурица, Загајица, Избиште, Јабланка, Куштиљ, Мали Жам, Мало Средиште, Марковац, Месић, Орешац, Павлиш, Парта, Потпорањ, Ритишево, Сочица, Стража, Уљма и Шушара.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (16)

Одговорите

16 коментара

  1. Војислав Ананић

    2.

    УЉМА ПОСЛЕ УКИДАЊА ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ

    Срби у Банату нису били кметови мађарских земљопоседника већ су на основу ранијих царских повеља били слободни. Они су уживали извесну верску и културну аутономију и могли су да се баве појединим привредним гранама. Највећи део српског народа у Банату бавио се земљорадњом и сточарством, а мањим делом занатима и трговином. Пошто је Угарска била најјача и најбогатија област у Аустријском царству, мађарско племство водило је главну реч у политици, па је зато настојало да укине оне привилегије које су имали Срби у Банату, што се нарочито настојало после Аустро-Угарског поравнања, распуштања Војне границе и припајања целог Баната Угарској. Од 1873. године па на даље спроводили су Мађари снажну колонизацију Мађара у Банат. Беч и Пешта поделили су целу државу у две равноправне државе под заједничким именом Аустро-Угарска, тиме су пропале све наде које је очекивао српски народ од Беча. Ширење мађарског капитала потпомагала је и све јача насилна мађаризација и увођење мађарског језика у све школе и државна надлештва.
    Овакве прилике знатно су се измениле све јачим продирањем капиталистичког начина производње. Створени су бољи услови за повећану земљорадничку и сточарску делатност, створена је могућност за јачи развитак мануфактурних и занатских предузећа која су те производе прерађивала. У вези са већим напретком земљорадње почела је да се осећа потреба за повећањем броја оних заната који су снабдевали сељака потребним производима. Срби су се и раније бавили занатима, као слободни људи, тј. војници, када нису били у рату, па су то продужили и кад су престали ратови између Аустрије и Турске. Многобројни ковачи, колари, казанџије, опанчари, бачвари и др. постепено проширују своје занатске радионице и одлазе у већа места и градове, где почињу да врше утицај на локалне политичке догађаје.
    Приличан број Срба трговао је стоком и земљорадничким производима. Ови трговци својом умешношћу долазили су до већих материјалних средстава, па самим тим и до политичког утицаја. Срби трговци и занатлије стекли су материјалне могућности да школују своје синове у мађарским средњим и високим школама. На тај начин стварала се српска интелигенција, која је деловала на даљи развитак друштвених прилика код Срба у Банату. С друге стране црквена јерархија је, да би сачувала своје велике поседе, бранила стечене верске привилегије, а у исто време штитила и интересе српског народа од мађарског племства, које је желело да све Србе претвори у своје кметове. Зато су масе српског народа биле привржене својој интелегенцији и свештенству. У оваквим условима створена је Српска народна странка. Један од вођа странке Јаша Томић и Лазар Нанчић приредили су у Уљми 1884. године протесни збор против мађаризације која је била нарочито уперена против српских школа увођењем наставе и на мађарском језику. Овај збор растурен је од Мађарских хусара.
    Политички утицај грађанских странака брзо је растао, и кад је влада у Пешти видела да од црквене јерархије нема више никакве политичке користи, укинула је народну црквену аутономију 1912. године. Од тога времена па све до 1918. године политичку борбу Срба води грађанска класа, а нарочито њена интелегенција.
    Под Мађарима Уљма је била једна од већих општина у белоцркванском округу темишварске жупаније. По попису из 1890. године имала је Уљма 3.364 становника, а по попису из 1905. године имала је 3.572 становника, од којих: Срба 3.184, Немаца 200, Румуна 113, Мађара 62, осталих 13, са 790 домова. По попису из 1910. године Уљма је имала 3.878 становника.
    Аустрија је помагала Немцима да купују земљу, да отварају своје трговачке и занатске радње. Немачки капиталисти давали су трговцима немачке народности јефтине зајмове помоћу којих су ови куповали по селима земљу, а у градовима подизали индустријска предузећа за прераду пољопривредних и сточарских производа. У Уљми су 1895. године по попису била два великопоседника: Јакоб Глојер са 139 и Браћа Адрија и Карло Ружичка са 117 ланаца земље. Немачки трговци и капиталисти били су конкуренција Мађарима и Србима, који су се углавном бавили земљорадњом и сточарством.
    Кнезови уљмански били су од 1885 до 1918. године: Александар Рашајски, од 1885—1887, Нира Оморац 1888—1891, Нића Николин 1891—1893, Паја Грнчарски 1894—1899, Михајло Оларов 1900—1901, (умро), Лазар Бељин као подкнез 1902, Аксентије Остојић 1903—1904, Гига Попов 1905—1907,
    Аксентије Ранисављев 1908—1911, и Душан Милутинов од 1912. до 1918. године. 
    За време првог светског рата становништво није остало по страни већ активно учествује у борби за ослобођење, тежећи да се ослободи утицаја Аустро-Угарске монархије. У мобилизацији 1914. године Уљмани су покушали на разне начине да се, из националних разлога, ослободе војне обавезе симулирањем, фалсификовањем докумената лекарских комисија, а током рата су бежали са фронта кућама.
    И поред врло строгих мера и прогона које су власти предузимале против војних бегунаца, у Уљми их је било на стотину, који су дезертирали из војске од 1914. до 1918. године. Због тога су их батинали. Неки су од тога умирали. Суровост их није деморалисала. Многи су успевали да по два три пута побегну са фронта.
    Године 1918. стање на фронтовима било је врло критично за Аустро- Угарску. Војне јединице у чијим су редовима били припадници словенских националности, због масовног дезертерства и учесталих саботажа на фронту, стално су се осипале. У самој Аустро-Угарској револуционарно антиратно врење захвата масе свих националности. Бекства са фронта постају свакодневна појава. Демострације, штрајкови, саботаже не могу се више спречити никаквим репресивним мерама. Аустро-Угарска, Хабзбуршка монархија више се не може спасити новембра 1918. године долази до распада и свршетка рата. Аустро-Угарска монархија имала је своју власт све до 6. новембра 1918. године када је српска војска ушла у Уљму.
    У рату од 1914—1918. године, 105 Уљмана изгубило је животе, који су као војници у борбама погинули или у болницама и код куће помрли: Аганацков Гига, Абаџија Сава, Барић Лаза, Бањаш Прока, Барић Тоша, Бабин Душан, Бељин Милан-Новаков, Бискупљанин Младен, Бранков Јоца, Вишацки Нера-официр, Вишацки Тоша-официр, Вренчев Пера, Вренче Љуба, Гајинов Стеја, Гајииов Веља, Гајинов Жива, Грнчарски Божа, Грнчарски Влада, Гричарски Жива, Гвозденов Пера, Ђорђев Милан, Ђорђев Јоца, Живојинов Милан, Имбра Влада, Ивков Васа, Ивков Младен, Ивков Паја, Ивков Секула, Јокић Ђока, Јокић Вељко, Јовин Васа, Јован Никола, Јованов Жива, Ивков Сава, Кусићанин Светозар, Кусићанин Драгомир, Кинџин Илија, Кугрички Тоза, Калинов Јоца, Кадоран Пера, Ковачев Коста, Лилић Лазар, Маринков Бранко, Маринков Љуба, Маринков Влада, Москић Панта, Маркуш Која, Маркуш Душан, Милићев Никола, Милићев Никола-Драгојев, Милошев Пера, Милошев Велимир, Милошев Милош, Милаз Драгомир, Милаз Сава, Миљков Пера, Милин Тоша, Мирков Гена, Николин Јефта, Николин Вељко, Николин Тоза, Николин Сава, Недовић Љуба, Обоћан Сава, Оморац Коста, Оморац С. Влада, Оморац Светозар, Оморац Тодор, Оморац Мита, Остојић Никола, Остојић Сава, Петровић Тима, Петровић Љубомир, Петров Светозар, Петров Жива, Попов Божа-Ракин, Попов Јоца-Ракин, Попов Лазар-Попил, Попов Панта, Павлов Милан, Пешић Жива, Ранић Лаза-Дубоков, Ранић М. Душан, Ранић Жива, Ранић Сава, Радивојев Љубомир, Радивојев Влада, Рашин Коста, Рабијац Јова, Рашајски Иван, Рајаков Светозар, Станојев Лаза, Станојев Коста, Сламарски Сава-Кениг, Сламарски Сава-Бокин, Сламарски Стефан, Стојанов Жива, Стојанов Васа, Субић Бранко, Суботин Младен, Стојадинов Стеја, Шала Франц, Шаин Игњат, Станисављев Милан и Шорђан Никола.

    УЉМА ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

    Банат је ушао у први светски рат као саставни део Аустро-Угарске која је током октобра и новембра 1918. године доживела потпун распад. На територији вишевековне и оронуле монархије створене су нове националне државе, а Банат је ушао у састав прве заједничке државе јужнословенских народа — Краљевине СХС, односно Југославије. Банат је подељен измећу Румуније и Југославије на тај начин што је Југославији припао западни, далеко мањи део Баната уз Тису и Дунав, а Румунији његови источни делови. Марта 1919. године предати су Румунији југоисточни делови Баната где су претежно живели Румуни. У августу 1919. Румунији је предато неколико срезова и град Темишвар у североисточном делу Баната, где је такоће живело претежно румунско становништво.
    До споразума о коначном разграничењу између Југославије и Румуније долази тек 1923. године, по споразуму потписаном у јесен 1923. године. Тако је Југославији припала једна трећина дела Баната који је био састављен од највећег дела бивше торонталске и од дела тамишке жупаније. Уљма је припала по новој административној подели белоцркванском срезу дунавске бановине.
    Када је пропаст Аустро-Угарске постала стварност дошло је до стварања српских народних одбора или народних већа, народних стража или народне гарде у многим војвођанским местима. У раду народних већа учествовали су, поред представника српских грађанских партија, и представници социјал-демократске партије. 16. новембра 1918. године у Уљми јс изабрано општинско веће у које су ушли: Паја Остојић председиик већа, Јосиф Нешић, Алекса Топољанин, Аксентије Ранисављев и Гига Попов, чланови већа.
    Банат је био ослобоћен од стране српских трупа. Долази до националног заноса због успеха српских трупа, али и до захтева за решавање социјалних проблема.
    Током новембра и децембра месеца 1918. године у Банату није било сигурне српске власти. Осећао се јак утицај врења у Мађарској. Новембра 1918. године многе организације социјал-демократске странке у Банату шаљу своје представнике у Темишвар. Тамо је донесена резолуција са захтевом да се створи банатско народно веће а против Српског националног већа и цивилне власти и српских војних власти после уласка српске војске у Темишвар. Са овом резолуцијом сложиле су се готово све партијске организације социјал-демократске странке у Банату, а међу њима и оне у Панчеву, Бечкереку, Белој Цркви и Вршцу. Ово је у суштини био покушај социјалисте др. Рота да формира банатску републику. 
    Буржоазија је била заплашена и агитовала је да се чувају „живот, ред и мир”. У периоду међувлашћа у Банату је било много побуна и никло је неколико република које су брзо угашене. Таквих револуционарних побуна било је у Вршцу, Старчеву код Панчева, Баваништу, Ковачици, где су се народне масе наоружале и преузеле општинску управу. У многим местима оснивани су одбори за аграрну реформу. Буржоазија се толико плашила да је хапсила чак и оне који би споменули Октобарску револуцију. Ослобођењем од Угapске и прикључењем ове територије, заједно са осталим деловима Војних значајних промена у друштвено-економским односима. Мада је у време старе Југославије извршена аграрна реформа, која је садржана у додели земље аграрним интересентима (беземљашима и са мало земље), претежно издвојене из опшгинских земљишних фондова, није битно изменило аграрне односе на селу, јер се није дирало у приватне поседе, иако је било таквих поседника који су имали преко 500 к.ј. својине.
    И ако је буржоазија снажно реаговала на сваки покрет народних маса ипак је овај послератни период био врло револуционаран, пун противречности којима је обиловала стара Југославија. Тај период је карактеристичан по радничким штрајковима и политичким хапшењима.
    Главна политичка партија на коју се ослањала великосрпска буржоазија била је Радикална странка, која је у Уљми основана 1919. године ма иницијативу старог воћства Српске радикалске партије. Од мештана оснивачи су били: Лазар Стојанов-Митрић, председник странке, Светозар Вишацки, Младен Рашајски, Попов Паја, Вишацки Стеја и Младен Лазић.
    Радикална странка имала је веома доследних присталица у Уљми. Као такви успели су да држе општинску власт у својим рукама све до пропасти Краљевине Југославије. Исте 1919. године био је расписан Српско-државни зајам за обнову ратом опустошених крајева новостворене државе. У Уљми је уписан зајам у износу од 147.500 круна, а уписници су били: Младен Лазић 40.000, Ђока Гавриловић 20.000, Тома Михајловић 20.000, Политичка општина 20.0, Срп. прв. црк. опшина 10.000, Заклада Терезе Каниже 10.000, Нића Николин 6.000, Жива Бељин 6.000, Гига Барић 2.000, Јоса Бељин 2.000, Пера и Влада Стефановић 2.000, Алекса Топољанин 1.000, Андрија Ружичка 1.0, Никола Попов 1.500, Душан Милутинов 1.000, Светозар Вишацки 1.0, Коста Барић 500, Трифун Живков 500, Душан Атанацков-Укаличин 500, Никола Оцел 500, Тима Милутинов 500, Гига Попов 500, Жива Милићев 500 и Вељко Попов 500 круна.
    У периоду 1919. и 1920. године у тим првим послератним годинама КПЈ је имала око 60.000 чланова; у сидикату је било организирано око 300 хиљада радника. Пред Вуковарски конгрес, јуна 1920. године, на коме је Партија променила назив у Комунистичка партија Југославије, у њеним редовима било је око 5.500 чланова из Баната. Комунисти су стекли велики углед што се види из резултата са првих парламентарних избора одржаних 28. новембра 1920. године. У сваком месту јужног Баната комунисти добијају гласове. Од укупне 22.056 људи јужног Баната (округ Панчево) гласало је за демократе 4.650, радикале 11.879, сељачку 1.834, социјалисте 803 и за комунистичку листу 2.890. Румуни, Мађари и Немци нису имали право гласа, што је највише оштетило КПЈ јер је било много радника Мађара и Немаца. На првим парламентарним изборима Банаћани су изабрали за посланике комунисте Николу Ковачевића, сарачког радника и Владу Марковића, новинара, обојица из Новог Сада.
    Изборни резултати у Уљми били су следећи: гласало је за демократе 137, радикале 515, сељачку 12, социјалисте 6 и комунистичку листу 12 људи.
    Ово су били први и последњи парламентарни избори на којима је учествовала Комунистичка партија под својим именом и са својим програмом. Ускоро после избора настао је илегапни период све до почетка народног устанка.
    А тада је дошла Обзнана, донесен је 2. августа 1921. године злогласни Закон о заштити државе, којим су забрањене све организације комуниста. Наступило је тешко раздобље илегалне борбе, у којој су и јужнобанатски комунисти трпели тешке губитке, али су истрајали, ослањајући се на подршку коју су имали у народу.
    Управо те исте 1921. године успостављена је Жандармеријска станица у Уљми и извршен попис становништва. По попису Уљма је 1921. године имала 3.669 становника, од којих је било: Срба 3.369, Немаца 169, Румуна 114, Мађара 16 и Словака 1.
    Пада у очи успех Радикалне странке која је добила највећи број гласова. Овакви резултати Радикалне странке на овом подручју, а и у Уљми посебно, обично се приписују великим обећањима. Срби су постали главна гласачка маса на коју је рачунала Радикална странка. Њима је највише обећавано и они су испуњење тих обећања и очекивали од радикала и од нове државе. Поделу земље коју су обећали радикали, била је ближа схватању беземљаша и аграрне сиротиње, него нејасна национализација. Поред тога, Срби су се у целини, и ако класно раслојени осећали национално ослобођени. Јужни Банат је у својој богатој историји био поприште сталних људских струјања и мешања, освајања и ослободилачких борби, тешких болештина и поплава. На тој ветрометини Банаћани су научили да се боре за хлеб и слободу. Радни слојеви српског народа, у оно време, нису ни претпосгављали да ће бити преварени и даље експлоатисани од своје и великосрпске буржоазије.
    Аграрни фонд за доделу земље у Уљми није био довољан да задовољи бројне аграрне потребе у селу, па су многи остали без земље. Земља додељена аграрној сиротињи је била већином неродна и слатињава и доста удаљена од села. Аграрци су продавали добијену земљу због тога што нису могли да са ње подмирују своје животне потребе. Продавали су је и због великих пореза. Земљу су и даље задржавали само они аграрци који су пре деобе имали нешто своје земље и пољопривредног инвентара. Као последица неправилно спроведене аграрне реформе настаје прогес диференцијације становништва Уљме, тј. претварање имућног сељака у предузимача и претварање сиромашних сељака, поглавито аграраца, у најамне раднике.
    Поред аграрних интересената, у Уљми су добили земљу и добровољци који су учествовали на добружанском и солунском фронту. Добровољци су добили по 9 јутара. Ипак, су они, у односу на аграрне интересенте, дошли у далеко повољнији положај због веће количине додељене земље и других повластица.
    У Уљми је 1931. године живело 3.807 становника, од којих је било: Срба 3.488, Немаца 178, Румуна 112, Мађара 14, Чехословака 6, Руса 5 и Бугара 4. Апсолутна већина живела је од земљорадње, један врло мали број од ренте на земљу. Од аграрне реформе до 1936. године повећао се број беземљаша и породица са 3 до 5 јутара. То је био и законити пут развоја села. Већи поседи повећали су се на рачун мањих и средњих поседа, који су се постепено смењивали све док сиромашни сељаци нису остали без земље.
    Од 1934. године рад је постепено оживљавала Удружена опозиција Систем државне диктатуре био је тада у распадању. Нов покушај носилаца диктатуре — оснивањем Југословенске националне странке (ЈНС) није донео жељене резултате. Ни честе промене владе нису ублажиле кризу шестојануарског режима. Она се још више продубљивала, нарочито после октобра 1934. године, кад је убијен у Марсељу краљ Александар, главни ослонац диктатуре. То је већ било време када је у Уљми Светислав Хођера 1934. године основао Профашистичку организацију Борбаша. Служећи се демагошким паролама о брисању сељачких дугова (многи сељаци у Уљми били су оптерећени дуговима), успео је да заведе известан број иеобавештених и политички несвених сељака. Међутим, на петомајским изборима 1935. године када се Хођера појавио са својом кандидатском листом добио је незнатан број гласова. Удружена опозиција одиграла је пресудну улогу која је потпуно демаскирала Хођеру, његову демагогију и његову организацију Борбаша у Уљми ликвидирала.
    На овим петомајским парламентарним изборима народно незадовољство са остацима диктатуре и политиком Југословенске националне странке, видно се испољила. Тадашњи председник владе Богољуб Јевтић носилац кандидатске листе режимске Југословенске националне странке поднео је оставку, а нову владу образовао је др. Милан Стојадиновић месец дана касније и ова влада састављена је од припадника Радикалне странке.
    Стојадиновићу није одговарала компромитована Југословенска национална странка, него је убрзо после формирања владе, формирао нову странку: Југословенску радикалну заједницу, скраћено названу Јереза. Стојадиновић, као председник владе и шеф Странке, често је долазио у Уљму, где је одржавао зборове и вршио утицај у селу на своје приврженике ради стицања што већег броја присталица. Од нарочито истакнутих у то време јерезоваца у Уљми, треба споменути Светозара Вишацког, имућног сељака, личног пријатеља др. Милана Стојадиновића.
    Остале политичке странке нису имале скоро никаквог утицаја на политички живот у Уљми.
    Последње скупштинске изборе у старој Југославији, одржан 11. децембра 1938. године, спроводила је Стојадиновићева влада. Др. Милан Стојадиновић, као председник владе и председник Јерезе, приступио је овим изборима веома смишљено и организовано. Поред органа власти и својих партијских плаћеника, он је располагао и великим финансијским средствима, која су трошена у предизборној пропаганди. На супрот њему, вођство Удружене опозиције, уплашено од широког покрета маса, није за ове изборе показало ни близу онолико интереса колико је то учинило за изборе 1935. године.
    Драгомир Стојадиновић директор дневног листа „Време” из Београда био је срески посланички кандидат на листи Јерезе.
    Др Светозар Мијатовић лекар из Бан. Карловца, био је срески посланички кандидат на листи Удружене опозиције др. Влатка Мачека из Загреба.
    Радослав Пауновић свештеник из Вршца, био је срески посланички кандидат на листи „Збор” Димитрија Љотића, адвоката из Смедерева. То је био човек који није уживао велики политички углед у Уљми.
    На основу података о овим изборима, у Уљми је тада било уписано 1.120 бирача: гласало је 885 бирача и то: за Драгомира Стојадиовића 560, за Светозара Мијатовића 315, и за Радослава Пауновића 10 бирача. Није гласало 235 бирача.
    Стојадиновић као председник владе и шеф Странке, све је више уводио изразитије фашистичке методе владавине и односа у привредном и дрштвеном животу. Систематски идући ка фашизацији наше земље, он је широм отворио врата продору првенствено немачког фашизма и организацији пете колоне мећу домаћим Немцима.
    Такву политику народ је осудио на парламентарним изборима 11. децембра 1938. године. Узевши у целини, у државним размерама, Удружена опозиција добила је незнатну мањину гласова Јерезе. То је за ову значило политички пораз. Омражен и презрен, др Милан Стојадиновић је морао да лоднесе оставку на положај председника владе. Нову владу образовао је Драгиша Цветковић, који је уједно постао и шеф Јерезе, а уз помоћ Мачека Цветковић је много допринео пропасти старе Југославије. Очигледно је било да се вихор рата све више приближавао нашој земљи. Патриотски настројени, људи су се осећали поприлично забринути и потиштени. Било им је све очигледније да профашистичка влада Цветковић — Мачек у све већој мери нагиње Хитлеровој Немачкој.
    Издаја у најширем смислу речи, огледала се у потписивању пакта између Југославије и Немачке, које је обављено у Бечу 25. марта 1941. године. Због тога су се сви осећали као издани и преварени.
    Мартовски пуч био је стварни израз народног гњева и односа снага Мачек. Експлозијом примљене су прве јутарње радио вести 27. марта. Људи су се осећали као препорођени, поноснији и достојанственији.
    Из Уљме и Избишта, враћајући се из Вршца са манифестација, наставила их је у Уљми, њима су се придружили и Остали омладинци и антифашисти.
    Ових 10 дана, од маратонског пуча до почетка рата, протекло је у селу уз различите коментаре, осећања и расположења, већ према националној припадности становништва. Влада генерала Душана Симовића није стварала расположење борбености и патриотизма. Подхрањивало се распламсавање патриотизма. Подхрањивало се уверење као да ће се рат избећи и сачувати државна целина.
    Међутим, 8. априла, у јутарњим часовима пронете су по селу радио пести, односно стравично саопштење да немачки авиони бомбардују Београд. Сваком је било јасно да је почео рат. Тужни и у страху посматрали су већ од 9. априла повлачење југословенске војске са југословенско-румунске границе.
    Председници (кнезови) уљманске општинске управе између два рата били су: Паја Остојић, Светозар Ранков, Лазар Стојанов, Петар Грнчарски, Жива Попов и Жива Петровић.
    Стара Југославија постојала је од децембра 1918. године да 19. априла 1941. године, када је била окупирана од стране фашистичке Немачке, Мађарске и Бугарске.

    Извор: Чедомир Зубац – Уљма 1660 – 1982. Уљма, 1982.

  2. Војислав Ананић

    Попис православног становништва у Вршцу из 1796.

    Адамовић Никола; Адамовић Петар; Адамовић Теодор; Аднађев Живко; Аднађев Павле; Алексић Глиша; Алексиh Константин, ђакон; Алексић Петар; Алексиh Рајко; Алексиh Тодор; Алексић Трифун; Алексијевић Василије; Ананија Лазар; Ананија Преда; Андрејић Георгије; Андрејић Иван; Андрејић Мојсеј; Аничић Андреја; Аничић Теодор; Анка Јован; Антонијев Георгије; Ардељану Јован; Арсенијевић Стојан; Арсин Стеван; Атанасијев Аћим; Аћимовић Атанасије; Аhимов Петар; Аhимов Стеван; Аћимовић Јованов Михаило.
    Бавански Глигорије; Бајин Јован; Бајин Петар; Бајин Симеон; Бајић Георгије; Бајић Јован; Бајиh Михаило; Бајић Петар; Бајиh Сава; Балан Георгије; Балан Јован; Балој Константин; Барбул Николај; Барбулов Димитрије; Барбулов Јоаким; Барбулов Констатин; Барбулов Никола; Барбуловиh Јован;. Барбуловиh Тома; Барлован Василије; Баулиh Барбул; Белаланов Михаило; Белчин Сима; Бељин Сава; Бенин Павле; Берберин Петар; Бербеч Павле; Благојев Стеван; Богданов Живота; Богданов Никола; Богданов Симеон; Богиhев Јован; Богиhев Стојан; Богојев Павле; Богојевиh Марија, удова; Богосављевић Лазар; Богосављевиh Михаило; Божанин Живко; Божинов Јован; Божић Атанасије, парох; Божиh Живан; Божић Павле; Бојер Мичул; Бојер Никола; Бојер Петар; Бојчан Георгије Бојчан Ницу; Бокин Игњат; Боња Стеван; Бореск Георгије; Бошков Георгије; Бошков Никола; Бошков Павле; Бошков Боцина Сара, удова; Бошњачки Живота; Бошњачки Милија; Бошњачки Павле; Бошњачки Симеон; Брадеј Павле; Брадејин Јован; Брадејиh Тома; Брашован Георгије; Брашован Марко; Брестовчанин Јевта; Бpкиh Јован; Брсан Георгије; Бугарин Јован; Бугарин Константин; Бугарин Милош; Бугарски Тома; Бузерин Јован.
    Вакаров Георгије; Вакаров Димитрије; Вакаров Филип; Варјашки Мијат; Васиљев Јаков; Васиљев Филип; Васиљева Дивна, удова; Васиљевић Антоније; Васиљевић Драгоје; Васиљевиh Екатерина, удова; Васиљевиh Нина; Васин Георгије; Васин Живко; Васина удова, Митра; Ваш Михаило; Везенков Константин; Величковић Јован; Велчин Андреј; Велчин Димитрије; Веселинов Војин; Веселинов Георгије; Веселинов Манојло; Вијатовиh Јован; Вијатовиh Михаило; Вијатова, удова Божана; Висаков Лазар; Вишацки Јован; Вишацки Јосиф; Вишацки Лазар; Вищацки Никола; Вишацки Никола; Вишацки Стојиhевиh Јован; Владисављев Георгије; Владулов Петар; Влајков Јован; Влајkовчанин Илија; Војинов Никола; Војкулов Теодор; Војнов Димитрије; Војнов Живко; Војнов Иван; Војнов Јован; Војнов Стојан; Војнов-Козак Мартин; Војновић Георгије; Војновић Јанко; Вољански Илија; Вољански Миливој, Вољански Симеон; Врачогајац Георгије; Врачогајац Спасоје; Врачогајац Тома; Врачогајски Алекса; ВукашиновЈован; Вукмиров Алекса; Вукмиров Антоније; Вукмиров Георгије; Вукмиров Лазар; Вук­ миров Јевтимије; Вуков Глиша; Вулетић Дмитар; Вулетић Марко; Вулетић Милосав; Вулетић Стеван; Вучков Димитрије. Габор Матеј; Гаврилов Аврам; Гаврилов Георгије; Гаврилов Михаил; Гаврилов Петар; Гаврилов Стеван; Гаврилов Грујић Стеван; Газимиров Трифун; Георгијев Димитрије; Георгијев Дмитар; Георгијев Лазар; Георгијев Никола; Георгијев Оприш; Георгијев Петар; Георгијев Петар, Георгијев Симеун; Георгијев Теодор; Георгијев Тома; Георгијева удова Станка; Георгијевић Вучко; Георгијевић Георгије; Георгијевић Димитрије Заим; Георгијевић Хаџи Јован Заим; Георгијевиh Петар; Георгијевић Теодор; Георгијевиh Гатин Лазар; Георгијевић Гатин Трандафил; Гердец Живан; Гердец Пауна, удова Константинова; Гичин Дамјан; Гогој Радул; Голубичин Живота; Голубов Мата; Горчиов Јевта; Грегорин Јован; Гручарски Никола; Гручарски Филип; Грујин Иван; Грујин Илија; Грујин Јосиф; Грујић Алекса; Грујиh Стеван; Грујичин Јован; Грујичин Павле.
    Далчан Ђука; Деђански Новак; Демелиh Сава, капетан; Десимиров Атанасије; Дивља ков Јосиф; Димина удова Куша; Димитријев Гаврило; Димитријев Георгије; Димитријев Илија; Димитријев Јанко; Димитријев Јован; Димитријев Јован; Димитријев Лазар; Димитријев Павле; Димитријев Николајев Стеван; Димитријева удова Софија; Димитријевић Василије;; Димитријевић Димитрије; Димитријевић Михаило; Димитријевић Никола; Димитријевиh Панајот; Димитријевић Симеон; Димић Марија, удова; Димовиh Антоније; Димовић Георгије; Динулова удова Илинка; Добрин Георгије; Доловац Антоније; Докљанов Јован; Докљанов Лука; Докљанов Нићифор; Драган Недељко; Драгиhев Јован; Драгићев Никола; Драгојлов Захарије; Драгојлов Трифун; Драгомиров Константин; Драгомиров Матеја; Драгомиров Михаило; Драгушинов Јован; Дрндарски Ана, удова; Дрндарски Павле; Дудић Никола; Дудић Стеван; Думитрашков Коста; Думитраншов Пантелија; Думитрашков Петар; Дундин Јован; Дурса Наум.Ђаконовиh Алекса, свештеник; Ђаконовиh Лазар; Ђика Константина, удова; Ђонин Василије; Ђонин Јован; Ђулбезан Јонан; Ђурђев Димитрије; Ђурђев Јован; Ђурђев Стеван; Ђурђев Степан; Ђуриh Давид; Ђуричин Јосиф.
    Емануел пл. Арсеније; Ердељан Ана, удова; Ердељан Јован; Ердељан Јован (нов дом); Ердељан Јосиф; Ердељану Букур; Ердељану Симеон; Ериh Дамјан; Ерски Нестор.
    Жива, удова; Живанов Антоније; Живанов Глиша; Живановиh Јован; Живков Алекса; Живков Аhим; Живков Георгије; Живков Лазар; Живков Станко; Живков Стеван; Живков Теодор; Живковиh Илија; Живојнов Антоније; Живојнов-Месицки Павле; Жикиh Христифор; Журжован Ева, удова.
    Завишин Димитрије; Завишин Никола; Загорац Арсеније, Захарије; Јован Захаријев Мартин; Зидар Кузман; Злаrаниh Стеван; Зорић Никола; Зосимовиh Лукачик Григорије, парох и учитељ.
    Иванов Јефта; Иванов Никола; Ивановиh Биберлија Петар; Ивановиh Качаров Павле; Ивановиh Стеван; Ивковиh Исаија; Ивковиh Марија, удова; Ивковиh Станковиh Василије; Игњатов Петар; Игњатов (Иња) Сава; Иrњатовиh Илија; Израилов Јоаким; Израилов Мила; Израилов Панта; Илијев Василије; Илијева удова Теодора; Илин Нестор; Илиh Милија; Илиh Теодор, прота; Илијетин Живота; Илијетин Јован; Илкиh Сава; Илкиh Трифун.
    Јанаhев Јанку; Јанаhев Јосиф; Јанков Арсеније; Јанков Јован; Јанков Катринин Лазар; Јанковиh Атанасије; Јанковиh Живко; Јанковиh Илија; Јанковиh Јован; Јанковиh Лазар; Јанковиh Митар; Јанковиh Михаило; Јанковиh Никола; Јанковиh Фрачка Јован; Јанин Јанко; Јанин Георгије; Јаношев Јован; Јекиh Арсеније; Јекиh Гаврило; Јекиh Павле; Јекиh Петар; Јоакимовиh Кирил; Јованов Атанасије; Јованов Викентије; Јованов Георгије; Јованов Илија; Јованов Јевта; Јованов Коман; Јованов Кузман; Јованов Максим; Јованов Милиh; Јованов Никола N2 367; Јованов Петар; Јованов Стојан; Јованов Теодор; Јованов Теофан; Јованов Црни Стеван; Јованова удова Марија; Јованова удова Живка; Јовановиh Андреј; Јовановиh Антоније; Јовановиh Арсеније Груја; Јивановиh Димитрије; Јовановиh Илија, столар; Јовановиh Илија; Јовановиh Игњат; Јовановиh Јаков; Јовановиh Јанко; Јовановиh Јоаким; Јовановиh Јован; Јовановиh Марија, удова; Јовановиh Милета; Јовановиh Никола; Јовановиh Никола; Јовановиh Петар; Јовановиh Симеон; Јовановиh Стојан; Јовановиh Тома; Јовановиh Теодор; Јовановиh Филип; Јовановиh Биберлија Иван; Јовановиh Продановиh Захарија; Јовановиh пл. Шакабент Јелена, удова; Јовановиh пл. Шакабент Јосиф, епископ; Јовичин Дмитар; Јовичиh Павле; Јокина удова Сара; Јањин Михаило; Јорrованов Иван; Јосимов Милош; Јосифов Милош; Југовиh Петар; Јуrовиh Сава; Јурук Михаило.
    Казан Јован; Казимиров Илија; Казимиров Лазар; Калдараш Петар; Калаканов Цветков Георгије; Каменар Јован; Каменарски Атанасије; Каменарски Захарије; Каменарски Јанко; Каменарски Јевта; Каменарски Јован; Каменарски Сава; Каначки Петар; Каначки Сима; Каначки Тома; Капамаџија Матеја; Катана Мишко; Катана Траило; Катаниh Антоније; Катаниh Никола; Кеверишанин Никола; Кириh Георгије; Кириh Јован; Клајиh: Јован, Никола; Клициh: Живан, Симеон, Стеван, Стојан; Кнежевиh Ђервасија, удова, Илија, Јован, Павле; Ковачев: Недељко, Петар; Коврик Теодор; Кокорин Петрашко; Колцанова Илинка, удова; Констатинов: Георгије, Димитрије, Јанко, Јевта; Констатинова удова Јелисавета; Констатиновиh Ћупин Матеја; Коплиh: Лазар, Недељко, Прока, Теодор; Корбач: Димитрије, Драгиh, Михаило; Костиh: Василије, Георгије, Јанко, Коста, Наум; Крачунов Јован; Крестиh: Димитрије, Риста, Стојан; Крстин Настас; Крстин · удова Стојана; Крстиh: Константин, Петар; Крчагов Петар; Куваров Никола; Кузманов Никола; Кузмановиh: Гаврил, Георгије Кирил, Тома; Куишор: Димитрије, Константин; Кумановиh Тимотеј; Курјак Живота; Кутрички Тома.
    Лабаиџиh Лазар; Лазаров Недељко; Лазаров Петровиh Димитрије; Лазарова удова Станка; Лазаровиh; Иван, Михаило; Лазин: Арсеније, Василије; Лалин Петар; Лангин Мартин; Лаушева удова Јовка; Лацков Димитрије; Лацков: Лазар, Петар; Лера Георгије; Лозовички Михаило; Лујановиh Арсеније; Лукина удова Ана; Лукиh Никола.
    Љотиh Хаџи Георгије.
    Макариh: Димитрије, Павле; Максимов: Арсеније, Аhим, Марко, Недељко; Максиh Павле, парох; Малушев: Кузман, Петар; Манојличин Димитрије; Манојлов Никола; Манојловиh: Георгије, Исак, Пантелија, Стеван (Стерија); Манџиh: Алекса, Крста; Маргитски Петар; Марија удова; Маринков: Атанасије, Јеремија, Јован, Огњан; Маринов: Димитрије, Јосиф; Мариh: Живан, Митар; Марјанов: Иван, Јован; Марков: Андра, Антоније, Георгије, Илија, Јован; Маркова удова Марија; Маркова удова Теодора; Марковиh Панта, Ранимир, Станоје; Мартинов: Алекса, Никола, Павле; Матејиh: Андреј, Јосиф, Коста; Матин Михаило; Матицки: Дмитар, Живан, Иван, Панта, Станко; Матовиh Кирил; Месицки: Григорије, Јован, Момир; Мештеровиh Аврам; Мијатов: Богдан, Георгије, Глигорије, Јован; Мијуца Мартин; Микљин: Живојин, Лацко, Павле, Петар; Миланов Петар; Миленков Живан; Милетиh: Максим, Петар; Миливојевић Илија; Милин Арсеније; Милованов Иван; Миловановиh Симеон; Милојков Стеван; Милосављев Георгије, Лука; Милошев: Брета, Новак, Сандул; Милошевиh Михаило; Милутинов Стеван; Милутиновиh: Гаврило, Лазар, Никола; Миљков: Гавра, Јаков, Јован, Максим, Стеван, Филип; Миљкова удова Анастасија; Мирков Марко; Митрованов Михаило; Михајлов: Антоније, Гаврил, Јован, Коста, Марко, Павле, Петар, Тома; Михајловиh:Александар, Николај парох, Павле, Ставра, Стојан; Младенов: Вељко, Никола; Могоњ Груја; Молдован Јован; Момиров:Јевта, Михаило, Стојко; Моравчанин Голуб; Моришан Константин; Моришановиh Стамена, удова; Москиh Георгије; Муаров Никола; Мумчиh Павле. Нанчиh Настас; Наодов: Живота, Петар; Настиh: Георгије, Живота; Недељков Филип; Недељковиh: Илија, удова Јулијана, Петар; Недиh: Арон, Павле, Сава; Ненин Цветко; Несторов Георгије; Несторовиh: Ана удова, Стеван; Неузинац Стаја; Нешиh: Јован, Никанор парох, Никола, Павле; Нешков Михаил; Нешковић: Георгије парох, Стојан; Никашинов Петар; Никашиновиh Георгије; Николајев: Јанко, Јевта, Јован, Петар; Николајева удова Сара; Николајевиh: Георгије, Димитрије, Лука, Михаило; Николајевиh Поштин Стеван; Николин Јован; Николина удова Ана; Николиh: Георгије, Григорије, Димитрије, удова Екатерина, Живан, Илија, Јосиф, Марко, Матеј, Панта, Преда, Сава, Тодор; Нилиh Илија; Нинков: Војин, Михаило; Новаков Константин; Новаковиh: Данило, Милосав, Панта.
    Његој Симеон.
    Обрадовиh: Јевтимије, Михаило, Момир; Обсеничанин Георгије; Овчаров Стеван; Огнаров Алекса; Оморац: Иван, Николај, Стеван; Опра: Георгије, Николај, Стефан; Оприш: Јован, Сава; Орц Динул.
    Павковиh: Димитрије, Живко. Матеј; Павлов: Лазар, Марко, Милиh, Михаило, Петар, Стојан, Филип; Павлов: Кафечијин Михаило; Павлова удова Агница; Павловиh: Јанко, Јован, Павле, Петар; Палков Ферко; Паниh Стојан; ПаПантелин Петар; Пантелиh Спасоје; Пантелиh Павлов Михаило; Панчевац Стеван; Пантин Марко; Паскулов Јован; Паvнковиh Лазар; Паунов Панта, Петар, Стојан; Пауновиh: Живан, Живко, Илија, Никола, Павле, Петар, Спасоје; Паташан Лазар; Петрашкова удова Марија; Петров Атанасије, Георгије, Живан, Игњат, Јован, Милош, Мојсеј, Павле, Петар, Стојко; Петрова удова Војинка; Петровић: удова Ана, Георгије, Димитрије, Михаило, Никола, Павщ, Стеван, удова Сара, Траило; Петровиh Јовановиh Петар; Петровић Мирин Јован; Плетос Петар; Појинер Василије; Попов: Аксентије, Андреја, Велисав, Димитрје, Јован, Коста; Поповић: Димитрије, Ђорђе, Иван, Јевта, Јован, Лазар, Матеј, Сава, Стеван, Стојко, Теодор, Филип; Попоњец: Јован, Павле; Првин: Јован, Стојадин; Предин: Атанасије, Георгије, Живан, Јован, Јосиф, Петар; Пржољ Михаило; Проданов Христифор; Пркин Арсеније; Пузин: Илија, Јевта, Радосав; Пујић: Гаврило, Сава.
    Радак Димитрије; Радаков: Андреја, Арсеније, Атанасије, Георгије, Јован, Јовица, Јосиф, Константин, Марко, Милош, Павле, Панта, Петар , Петар (нов дом), Тодор; Радаковић Алекса; Радановић Аhим; Радивојев: Иван, Јован, Сава, Филип; Радивојева удова Лепедата; Радивојевић. Панта; Радованов: Иван, Илија, Михаило, Никола, Павле; Радосављев: Ивко, Јован, Симеон; Радуанов Јован; Радулов: Јевта, Лазар; Радуловац Живота; Радуловиh Павле; Рајић: Спасоје, Теодор; Рајков Антоније; Рајковиh Јовица; Ракиh Григорије; Ракосављев Марко; Ранимировиh Павле; Ранисав Атанасије; Ранков: Арсеније, Војин, Иван, Павле, Стојан; Рашић: Аврам, Дамњан, Лазар, Максим парох; Ристић: Гаврило, Георгије, Јован, Никола; Рошулов Тома; Ружа, удова.Савић Јован; Савков: Михаило, удова Славна; Савков Живојинов Антоније; Сакаловчанин: Илија, Панта; Самунар Јован; Сарајлинов Иван; Сарандар Јаков; Седларов Георгије; Седмаков Панта; Секулиh: Алекса, Димитрије, Сава; Семартонац Павле; Сервијанац Павле; Сечански Никола; Силађев Димитрије; Симић: Георгије, Јован; Смедеревац: Никола, Панта; Спајиh Максим; (пасојев: Димитрије, Никола; Спуркат Марко; Срејин Недељко; Среhков Симеон; Станивук Живота; Станимиров: Гавrило, Илија, Живота, Теодор; Станић Димитрије; Станков: Дамњан, Милко, Митар, Михаило, Никола; Радивој, Ранча, Сава ђакон; Станковиh Бировљев Стеван; Станов Јамандије; Станојев: Кузман, Филип; Стану Глиша; Станчулов: Радул; Станика Никола; Станијев Јован; Стеванов Антоније; Степанов Михаил; Стефанов: Атанасије, Георгије, Илија, Лазар, Максим; Максим М1 586, Милоса :Ј, Михаило, Павле, Сава, Стеван, Стојан, Теодор; Стефанова удова Теодора; Стефанов Димитријев Павле; Стефановиh Петар; Стојадинов: Живота, Јевта, Јован; Стојадинов Ненадов Илија; Стојадиновић Иван; Стојанuћ: Арсеније, Атанасије, Гаврило, Марко, Момчило, Недељко, Никола, Павле, Рајко, Стојадин; Стојанов Паламида Арсеније; Стојановиh: Гаврило, Георгије, Јован, Никола, Павле, Рајко молер, Стојко сарач; Стојилов Аhим; Стојиhев Петар; Стојкица Јован; Стојков: Сава, Стојан; Стојковиh Илија; Стојанов Аврам; Суботин Витомир; Сувачаров Јован: Субин: Илија, Тома; Струјин Марија, удова.Талпеш Јован; Теглиh: Илија, Јевта; Теодоров: Георгије, Јован, Михаило, Стеван, Стојан; Теодоровиh Тома; Теодоровић Алишвериш: Константин, Никола; Теодовиh Циганов Јован; Теодосијев Јован; Тодер Михаило; Тодоров: Никола, Танасије; Томина удова Јулијана; Томиh: Арсеније, Георгије, Дамњан, Живко, Јевта, Јован, Кузман, Марко, Павле, Павле, Панта, Петар, Тимотије, Тома; Трифунов Васа; Трифуновиh Димитрије; Трусник Тома; Труц Георгије; Тувегџин: Сава, Станислав; Турковин Никола; Туркул Гаврил. Ћирић Никола.Урошев: Георгије, Павле, Филип; Урошевић Петар.
    Филипов: Алекса, Јован, Стока; Фруераш Георгије; Фрушин: Арсеније, Василије, Симеон.
    Хорватов Живан; Хаџи-Марковић Димитрије пл. Хаџић Георгије; Хорватов Живан
    Цангиh Георгије; Цвејин Симеон; Цветков: Георгије, Димитрије, Иван, Јован, Пацко, Прокопије; Циганин: Драгомир, Марко; Цинцар Захарије.
    Чакован Димитрије; Чепзан Груја; Чизмаш Арсеније; Чизмаџија Адам; Чикон Исак; Чкорин Никола; Чохановиh Јован.
    Шарчев: Атанасије, Јосиф; Шербан Михаило; Шербанов Василије; Шестић Максим, Шиhаров Коста; Шишковиh Петар; Шојмулов Василије.

    Извор: Грађа за историју насеља у Војводини од 1695. до 1796, Душан Поповић – Ж. Сечански, Нови Сад, 1936.

  3. Војислав Ананић

    ПАВЛИШ

    1. Паулус Милотиновић
    2. Јово Терновац

    Извор: Славко Гавриловић – Прилози за биографије официра Потиске и Поморишке војне границе, Зборник за историју Матице српске, бр. 61

    • Војислав Ананић

      КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941)

      Пише: др Милан Мицић

      ПАВЛИШ

      У Павлишу, селу 6 км од Вршца, налазио се велепосjед Мора Тишлера послије Првог свјетског рата стално настањеног у Клужу, величине 2. 181 к. ј. који је од 1919. године био објекат аграрне реформе у Краљевини СХС. Павлиш је по првом попису становништва у Краљевини Југославији 1921. године имао 2.279 становника, од чега је 89,2 % становништва Павлиша било српске националности који су били главни корисници земље ослобођене аграрном реформом на овом велепосjеду непосредно по завршетку Првог свјетског рата и стварања нове државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.У вријеме вакума власти када је аустроугарска управа престала да функционише, а српска још није била успостављена, у стихијским немирима која су захватила банатска села, имање М. Тишлера у Павлишу 4. новембра 1918. године било је опљачкано. По извjештају Грујице Бештића од 6. новембра 1921. године „на посједу нема никаквих пољопривредних справа нити какве стоке, а по сазнању од приватних лица, све је пропало за вријеме револуције 1918. године.”

      ПРВИ КОЛОНИСТИ ДОШЛИ ИЗ БИХ

      Стање велепосjеда 6. новембра 1921. године описао је Г. Бештић из Жупанијског аграрног уреда у Вршцу: „Ова земља полазећи од мајура ка западу састоји се из више хумуса и мало иловаче… Земља је доброг бонитета, на њој се могу гајити све окопавине и стрмна жита. На средини посједа до Бегејског канала налази се једна велепосjедничка пумпа која служи за одводњавање за вријеме кишних година. А на крају посједа у ћошку гдје се саставља Вршачки канал са Бегејом налази се један резервоар за воду, кад су велики изливи кишних талога и кад се не може сва вода пребацити у Бегеј она се пребацује овдје, па у Бегеј. Да се цијели овај посјед искористи добро потребно је одржавати пумпу, канале и резервоар у добром стању. До села Павлиша налази се велепосjеднички пашњак 36 ружа, он би се могао употријебити у случају пријеке потребе и за ораницу… На овој земљи би се могле гајити све окопавине и стрмна жита, само је потребно што чешће гнојење са ђубретом и одржавање канала у чистом стању. Земљу око пумпе и резервоара треба додијелити велепосjеднику да би се тиме привукао да одржава пумпу, резервоар и канале у добром стању. Свакако да велепосjедник може ово боље одржавати него ли остали интресенти аграрне реформе.”Године 1934. утврђени су субјекти аграрне реформе на имању Мора Тишлера у Павлишу и то: мјесни аграрни интресенти из Павлиша, њих 249 који су добили укупно 1.567 к. ј. земљишта или у просјеку 6 к. ј. и 500 кв. хв. по породици, павлишански добровољци, њих 9, 30 добровољаца – колониста, 8 аутоколониста, 1 колониста и 6 оптаната из Румуније, али је у колонији било насељено 25 добровољаца, 1 колониста, 6 аутоколониста и 1 оптант – укупно 33 породице.Колонисти – добровољци из Босне и Херцеговине 1921. године још се нису појавили на посједу М. Тишлера у Павлишу. Српска земљорадничка задруга у Павлишу 1. јула 1921. године послала је извjештај Савезу српских земљорадничких задруга у којем је стајало: „Нешто земље је дато страним добровољцима Личанима и Босанцима, они је не раде него је издају у аренду. Не раде ништа и то се крије од задруге.” М. Тишлер у својој жалби Жупанијском аграрном уреду од 5. септембра 1921. године навео је да „многи сељани из Павлиша располажу зградама, а током минуле године разна лица су се уселила у зграде под изликом да су они као интресенти аграрне реформе узели посјед.” Постојеће стаје, штале и магазини су доста нарушени. „Све велепосjедничке зграде на мајуру код жељезничке станице потпуно су запуштене, откривене и склоне паду”, записао је Г. Бештић у свом Економском мишљењу о стању на велепосjеду М. Тишлера 6. новембра 1921. године.Долазак првих досељеника на посјед М. Тишлера у Павлишу забиљежен је 1922. године. У запуштене зграде на мајурима (пустарама, одајама) досељавали су се српски ратни ветерани – добровољци из Босне и Херцеговине и живјели у тешким стамбеним условима као у привременом смјештају до изградње својих кућа. Колонисти су долазили на Бетлен одају 5 км удаљену од центра Павлиша која се налазила у близини жељезничке станице гдје су се привремено населили колонисти из околине Невесиња и Белу одају коју су населили колонисти из околине Босанског Петровца удаљену 6 км од Павлиша. Године 1922. извјесно је да су се доселили добровољци Стојан Еречковић из Побрђана, код Костајнице и Ђуро Ромић из Орашког Брда, код Босанског Петровца, а током 1923. године и Миле Плећаш из Бусија, код Босанског Петровца и Миле Керкез из Бјелаја, код Босанског Петровца. Током колонизационог процеса колонију Павлиш формирале су двије мање насељеничке заједнице: она из Босне (Босански Петровац, Бихаћ – 16 породица) и она из Херцеговине (Невесиње – 14 породица) уз по једног насељеника са Баније, Кордуна и Србина из Румуније што чини укупно 33 насељеника.

      ЖИВОТ У РУИНИРАНИМ ЗГРАДАМА

      Колонисти у Павлишу, као и на другим мјестима у процесу колонизације, покушавали су што прије да привремени смјештај на мајурима замјене изграђеним кућама и дефинитивном одлуком да остану на простору колонизације. Аграрне власти покушале су да колонију одвоје од села, и формирају око Бетлен одаје јер је извjесно да су поткућнице око Бетлен одаје биле одређене најкасније током 1927. године и тек услијед непристајања колониста, колонија је формирана у продужетку насеља. Тако је срески начелник среза вршачког 24. марта 1930. године послао властима Дунавске бановине сљедећи извjештај у којем је описао градњу новог насеља и услове живота насељених колониста у привременом смјештају:„Има 26 надјељених колониста на великом посједу Мора Тишлера. Експропирисано је само 12 поткућница у продужењу села од 600 кв. хв. кућишта, јер више није било пошто је цио посјед поплавног терена и низак. Земљиште је већ било означено,али већи дио добровољаца није пристајао да подигне куће јер је 3 км удаљено од села, без погодних јесењих и зимских путева и изложено поплави. До сада има 6 подигнутих кућа, а остали колонисти живе у господарским зградама, доста руинираним и нехигијенским, недалеко од жељезничке станице Бетлен.”По извjештају генерала Михаиловића од 2. новембра 1931. године у колонији је било до јесени 1931. године изграђено 18 кућа. „Наши чланови врло оскудно живе”, извјештавао је Савез аграрних заједница за Банат 22. марта 1931. године предсједник аграрне заједнице Мирко Каракаш. „Ми подижемо неке куће, а помогли смо једни друге колико смо могли”. Између 1929. и 1931. године изграђено је двије трећине кућа у колонији Павлиш и трајало је пресељење колониста из мајурских зграда у тек изграђене куће. Тек насељени колонисти 1931. године у вријеме инспекције колоније од стране генерала Михаиловића само су изградили извјестан број кућа, али испред кућа на ниском и подводном терену 1931. године још нису били ископани канали и није било засађеног дрвећа. Године 1931. године на Бетлен мајуру још је становало 13 колонистичких породица тако да се процес градње насеља наставио и у каснијим годинама.Колонија Павлиш 1938. године бројала је 27 кућа и 23 економске зграде што значи да структура пољопривредних домаћинстава колониста у Павлишу још није била изграђена јер је био недовољан број помоћних зграда (шупе, стаје, свињци итд.). О условима живота у једној насељеничкој кући проговорио је у својој молби за помоћ Добровољачкој аграрној заједници у Павлишу од 21. фебруара 1936. године добровољац Миле Плећаш: „Кућу сам подигао из својих средстава и она је доста мала, мучим се с марвом и живим доста биједно.” По доступним подацима из године 1939. за 28 колониста, у колонији Павлиш живјело је 168 становника, или просјечна породица је бројала 6 чланова од чега је у колонији било 114 дјеце и 54 одраслих, односно једна породица у просјеку је имала четворо дјеце иако је било породица које су имале седморо дјеце у породици (Мирко Каракаш, Никола Ивковић, Сава Кузманов, Перка Плећаш). Од 28 колониста, 20 је било писмених, а 8 неписмених.

      КУЋЕ НА КРЕДИТ

      Насељени колонисти у Павлишу очигледно на различите начине долазили су до „крова над главом”. Већина насељеника правила је куће од кредита које им је давала Добровољачка аграрна заједница у Павлишу којим су они набављали цријеп, циглу и потребну грађу, неки колонисти сами су куповали поткућнице, а неки и куће. Саме куће биле су мале, ниске, колонисти су живјели у скученим стамбеним условима, али су куће биле изграђене од чврстог материјала, од цигле,која је купована од циглане у Уљми, а не од набијене земље „набоја”на који начин су, иначе, грађене куће у већини банатских колонија. Колонија се налазила у продужетку насеља и по подацима од 28. децембра 1936. године за 11 колонистичких кућа оне су се налазиле од броја 512 до броја 526.Градња кућа и питање надиобом земље била су основна егзистенцијална питања која су се постављала пред колонисте. Сиромашни, насељени на простору који им је био непознат, у новим условима живота и рада, у страном окружењу, колонисти су били без основних средстава за обраду земље, без пољопривредних справа и алата, без музне и вучне стоке, често без сјемена, сточне хране; сусретали су се са сушним и неродним годинама, са поплавама, а дуго година по насељавању, нарочито крајем зиме и у рано прољеће недостајало је и хране за породицу. Колониста је тада био принуђен да узима зајам од своје аграрне заједнице, да унапријед продаје летину обично трговцу – зеленашу или се задужује под лошим финансијским условима код трговаца у насељу. „Велико оскудијевамо у храни” констатовали су чланови Управног одбора Добровољачке аграрне заједнице у Бетлен Павлишу 13. октобра 1930. године. Тако је током зиме и прољећа 1931. године 17 колониста насељених у Павлишу задужило се код Добровољачке аграрне заједнице сумама од 200 до 970 динара или укупно са 9.050 динара или 532 динара по породици да би купили храну за исхрану породице. Као узроци зашто су насељеници остали без хране наводе се градња кућа и куповина плацева која је трајала интензивно у времену 1928–1931. године, пољопривредна криза и пад цијена пољопривредних производа, такође нападе пољских штеточина на усјеве, промјене земљишних парцела које су петорицу колониста из Херцеговине оставили без усјева. Добијање зајма од 5.000 динара за 15 породица као помоћ за куповину хране од стране Савеза аграрних заједница за Банат 8. марта 1931. године колонисти су оцијенили као недовољну и од Савеза аграрних заједница за Банат тражили још 15.000 динара. Продаја усјева у прољеће, „у зелен” или унапријед прије косидбе за храну, најчешће брашно, такође је била присутна међу насељеницима који су на тај начин покушавали да дођу до хране за своје породице. Тако је Коста Стајић, добровољац из Грабовице, код Невесиња, 23. маја 1930. године „ продао своје усјеве Јоци Чавићу. „Ове године пшенице није родило, а кукуруза има врло мало” написао је 14. новембра 1932. године добровољац Обрен Ковач, из села Зови До, код Невесиња. „Прошле године није родило, а кукуруз нисмо могли сијати због воде”, навео је 23. фебруара 1933. године предсједник Добровољачке аграрне заједнице добровољац Мирко Каракаш, из Орашког Брда , код Босанског Петровца. По подацима из 1931. године колонисти у Павлишу имали су просјечно 7–9 м. ц. пшенице по к. ј. и 12–18 м. ц. кукуруза у случају када нису биле сушне или кишне године.

      ЕКОНОМСКА НЕМОЋ „ДОЂОША”

      Мали број насељених колонистичких породица у Павлишу (33 породице) које су основале своју колонију у продужетку старог села указивао је на њихову усамљеност на простору колонизације. Старосједилачко српско становништво колонисте у Павлишу називало је „дођошима”, а тежња аграрних и локалних власти да их изолује у мало насеље око Бетлен одаје, удаљено од села, само је била израз друштвене, културне, економске позиције колониста као асиметричне и нехармонизоване појаве на историјском простору Баната између два свјетска рата. Насељеници из Босне и Херцеговине нису дозволили да буду изоловани од насеља јер су се у Павлишу налазиле неопходне институције за њихов нормалан живот (школа, црква, општина, итд.), налазиле су се трговачке и занатске радње које су им биле неопходне. Продаја земље у закуп и наполицу локалном становништву у Павлишу у првој деценији колонизације показивала је економску немоћ насељених колониста и била знак да су можда, ту, на простору колонизације привремено и пролазно. Жалбе колониста да домаће становништво не плаћа „откупа за земљу” из 1931. године указивале су на природу односа између досељеника и локалног становништва, као и жалба Младена Лауша из Павлиша да му се плати „два ланца копања које је имао код Тодора Граховца” 8. новембра 1931. године. Констатација Управног одбора аграрне заједнице од 27. априла 1930. године да Коста Стајић нема чиме радити земљу коју је добио од аграрне заједнице и да је „два пута истеривао купце који су дошли орати и пријети бојем” указивала је на жестоке темпераменте насељених добровољаца који су у условима недовољне помоћи држави чији су симболи били, тешког материјалног стања и неприхваћености у за њих новом друштвеном, економском, привредном и културном миљеу такође били „незгодни саговорници” локалном становништву и локалним властима. Сама чињеница да се у записницима са сједница Управног одбора и Скупштина Добровољачке аграрне заједнице 1929–1932. године помињао банатски израз за тучу „бој”или банатски израз за мјесто становања („сједе у Павлишу”) показивали су несвјесно прихватање појмова локалног окружења и наговјештавали отварање процеса прилагођавања културно-историјском простору Баната, као и урастања колоније у просторно ткиво старог насеља Павлиша.

      Извор: СРПСКО КОЛО, ЈУЛ 2020, стр.14

      • Војислав Ананић

        КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941)

        МАЛИ ЖАМ
        Пише: др Милан Мицић

        Уз југословенско-румунску границу у Малом Жаму код Вршца, настала је мала колонија, готово непримjетна у процесу колонизације Баната 1920–1941. године. На крају колонизационог процеса 1938. године у колонији Мали Жам било је изграђено 9 кућа и 12 помоћних зграда. Године 1931. у колонији Мали Жам живjело је 8 породица са 32 члана, а године 1935. у 9 кућа живjело је 46 становника. Године 1938. у колонији Мали Жам било је ненасељено 13 добровољаца (10 ненасељено, 3 ослобођено насељавања). Сама колонија била је бројно безначајна у односу на матично насеље уз које је настала. Године 1921. Мали Жам по попису имао је 1.002 становника од чега 67,1% становника румунске националности. Посјед Александре Хадик рођ. Зичи у Малом Жаму износио је на дан 27. фебруар 1919. 786 к. ј. и 446 кв. хв. од чега је ораница било 730 к. ј. и 628 кв. хв. За експропријацију у аграрне сврхе 19. маја 1932. године одузета је површина од 656 к. ј. и 1.408 кв. хв. Александра Хадик дио који јој је остао у посједу 13. децембра 1928. године продала је мјештанима Малог Жама. Из одузете површине издјељено је добровољцима – колонистима 201 к. ј. и 1.486 кв, а остатак мјештанима из Малог Жама и сусједног Великог Средишта.

        ЖИВОТ НА САМОЈ ГРАНИЦИ

        Формирање колоније у Малом Жаму је одређено кретањем групе од 30 породица колониста са Кордуна, из околине Војнића, током колонизације, јер су у 8 кућа у колонији Мали Жам живјели кордунашки насељеници. Услијед корекције југословенско-румунске границе у Банату ова колонистичка заједница дуго није имала стално мјесто боравка што је и одредило неуспјех колонизације у Малом Жаму. У извјештају предсједника аграрне заједнице у Малом Жаму Савезу аграрних заједница за Банат Јована Шарића од 4. фебруара 1928. године истакнути су узроци неуспјеха колонизације у Малом Жаму. „Ова заједница изгубила је своје вријеме и своју будућност услијед евакуације румунске границе. Заједница је добила земљу 1921. године у Малом Жаму, али нас је Министарство аграрне реформе преселило у Конак гдје смо сjедјели на жељезничкој станици десет дана, па одатле натраг у Велики Жам гдје смо били и ту сjедјели три мјесеца. А одатле у Велико Средиште гдjе смо сjедjели четири године, а 1926. године власт нас је премjестила у Мали Жам гдjе смо сада трајно смjештени. У Малом Жаму се мислимо трајно смjестити и добили смо своје кућне плацеве на којима се сада налазимо, гдjе је неки члан оправио мало колибе, а неки није баш ништа. Овој заједници дала је држава новчану помоћ за подизање кућа и набавку стоке и пољопривредног инвентара, али то овој заједници није било могуће услијед толиког пресељења када смо са том помоћи фамилију издржавали, односно прехрањивали и плаћали превоз својих ствари и обраду земље, а још к томе и четири године станарину у Великом Средишту и тако је та помоћ употребљена брез икоје наше хасне, али смо брез куће још и данас”. Током колонизације од 1921. до 1928. године група колониста са Кордуна није била стално насељена и у сталном кретању и онако сиромашни колонисти потпуно су осиромашили и обесхрабрили се у трагању за мјестом насељења у Банату. Услијед тога колонија до краја колонизационог процеса (1941. године) није била формирана и остала је само на 8 насељеника тако да је представљала најмању колонију у процесу колонизације Баната. У преписци са аграрним властима насељеници су непрекидно истицали потребу да се колонија насели новим колонистима или да се колонисти преселе у село Мали Жам. Јован Шарић, предсједник аграрне заједнице из колоније, 30. октобра 1930. године написао је у писму Савезу аграрних заједница за Банат сљедеће: „Нас осам чланова не може сочињавати никакву колонију поготово пола километра од границе па умољавамо да се ово мјесто насели са још добровољаца или да нас осам се премјести у мјесто Мали Жам.” Умјесто рјешавања проблема осам колонистичких породица са Кордуна у Малом Жаму аграрни референт среског начелства у Вршцу 14. новембра 1930. године је одговорио колонистима у Малом Жаму: „Нова заједница каже да су куће удаљене 500 метара од границе, а баш је то у интeресу аграрне реформе, јер су на истој насељени добровољци као национални елемент.”

        РАСЕЉЕНИ ТУЂИНЦИ

        Новинар гласила Југословенски дневник 3. марта 1931. године објавио је текст о колонији у Малом Жаму у којем је навео: „Вама ће упасти у очи осам кућица које се од села одвојено налазе 1 км. То је српска колонија. Насељеници су жељели да им се да мјесто за зидање кућа у селу или до села на општинском пашњаку, али су они бачени даље и они сад изгледају као неки туђинци. Колонисти су из Лике. Село изнутра не пружа никакав чар.” По извјештају генерала Михаиловића који је био шеф Добровољачког одсјека у Министарству пољопривреде од новембра 1931. године „колонисти у колонији Мали Жам су из Савске бановине и њихова колонија је обичан заселак од осам кућа”. И 15. марта 1934. године аграрна заједница из Малог Жама молила је Комисију за ликвидацију аграрне реформе Вршац да „новим насељеницима ојача колонију, јер живимо у чисто румунском селу, уз саму границу, па нам је овдје опстанак немогућ”. Међутим, Комисија је сматрала да ново насељавање добровољаца није могуће „јер нема расположиве земље за њихову надиобу.” Расељавање на почетку колонизационог процеса компактне колонистичке групе из околине Војнића постаје видљиво увидом у списак дужника аграрној заједници у Малом Жаму од 26. марта 1939. године. У допису аграрне заједнице из Малог Жама од 13. јуна 1927. године констатовало се да су добровољци Милош Тесла и Раде Басара „на својој очевини”, а за добровољца Милића Девића се тврдило „да се не зна двије године да ли је жив и гдје је, а фамилије нема.” Године 1939. добровољци Милош Тесла, Раде Басара и Миле Кресојевић налазили су се у Хрватској, „а земљиштем су били надјељени негдје друго”, а за Милића Девића заједница није имала податке и „било је непознато гдје живи”. Четворица добровољаца (Вид Црнковић, Тодор Кривокућа, Павле Трбојевић и Ђуро Радуловић) појавили су се 28. новембра 1928. године као једни од оснивача аграрне заједнице у Банатском Новом Селу, код Панчева, што значи да су се у међувремену преселили у тамошњу колонију. Седморица добровољаца из војнићке колонистичке групе били су насељени у Великој Греди гдје је била присутна велика кордунашка колонистичка заједница, а сама колонија налазила се на прузи Велики Бечкерек– Вршац (Јанко Ћорда, Јован Мартиновић, Миле Пајић, Милић Ивошевић, Милан Годић, Милош Бркић, Милош Ивошевић). Десет добровољаца из Кордуна било је настањено у Великом Средишту, а били су чланови и оснивачи аграрне заједнице у Малом Жаму. „Нас осам чланова се населило на колонији” 26. марта 1939. године опет је констатовао предсједник аграрне заједнице из Малог Жама Јован Шарић.

        СИРОМАШТВО И НЕРОДНЕ ГОДИНЕ

        Колонија Мали Жам остала је тако најмања колонија у процесу колонизације Баната са свега 9 изграђених кућа односно 8 насељених породица. Године 1929. у њој је била једна велика породица са 9 чланова (Јована Шарића), једна петочлана породица (Милован Ивошевић), двије породице са по четири члана (Миле Хркман, Јанко Пајић) три породице са по три члана, а један насељеник је живио сам (Драган Бјелић). По извјештају Јована Шарића од 11. октобра 1930. године „колонија је имала седам бунара на дубини од пет хвати и има довољно воде и добре воде за пиће”. По извјештају од 11. фебруара 1935. године колонија је имала 9 кућа, 46 становника и 6 бунара. Економско стање досељеника било је изузетно тешко јер су они, ионако сиромашни, били материјално исцрпљени несталношћу у процесу колонизације. Колонисти у Малом Жаму нису имали основних средстава за рад и живот и 1929. године тражили су зајам „да би који могао да купи коња или кравицу.” Јован Шарић предсједник аграрне заједнице 25. маја 1929. године констатовао је да је „ова заједница примила два плуга, а заједници треба још три плуга, али да све мора бити исправно” што значи да су колонисти у Малом Жаму били надјељени неисправним плуговима. По подацима из извјештаја генерала Михаиловића из новембра 1931. године колонисти у Малом Жаму имали су свега 8 коња, 8 говеда и 23 свиње што значи да нису имали довољно вучне стоке за обраду надјељеног земљишта па су морали заједнички обрађивати земљу, тј. упрезати заједно два коња (тзв. „спрежништво”). Неродне године такође су угрожавале становнике колоније. Јован Шарић 17. августа 1932. године извијестио је Савез аграрних заједница за Банат у Великом Бечкереку да је „врло добро познато да је ове године слабо родило жито тако да чланови ове заједнице нису у стању да се прехране до кукуруза, а још мање да имају за сјеме. „Ми смо најсиромашнија заједница”, истакао је Ј. Шарић „и чланови би се морали помоћи да засију који ланац жита.”

        ДУЖНИЧКИ ТЕРЕТ

        Добровољци у Малом Жаму били су, као и у другим колонијама оптерећени знатним дуговањима аграрној заједници и 1932. године дуговали су укупно 35.932 динара или у просјеку 4.910 динара по насељеном колонисти. Ђуро Мађерчић је дуговао новац за два плуга, а Јован Шарић и Милован Ивошевић за по један који су набављени 1929. године. Јован Шарић 10. марта 1939. године упутио је допис Савезу аграрних заједница за Банат јер су дуговања бивших чланова аграрне заједнице у Малом Жаму који су били насељени у Великом Средишту, Великој Греди и Банатском Новом Селу оптерећивала аграрну заједницу и износила су укупно 21.932 динара. Смањење дугова настало је као посљедица отписа дијела сељачких дугова из 1936. године, али и боље економске позиције колоније јер су дугови били смањени у односу на 1932. годину. Ипак дужнички терет утицао је да Комисија за ликвидацију аграрне реформе из Вршца аграрним заједницама у Малом Жаму у Великом Средишту одузме пашњак величине 154 к. ј. и додијели општини Мали Жам с тим да се „цио добивени приход употреби за исплату редовних и дугујућих дажбина.”

        Извор: СРПСКО КОЛО, септембар 2020.

        • Воја

          ВЛАЈКОВАЦ

          Према попису из 1921. године у Влајковцу живjело је 1.459 становника од чега су 62,9% становника били румунске националности, а у селу су живјели и Срби, Нијемци, Мађари и Словаци. У атару Влајковца простирао се велепосјед удовице Георгине Бисинген, рођ. Мочоњи који је био објекат аграрне реформе и колонизације. „Имање које посједује уд. Георгина Бисинген рођ. Мочоњи већ је од 80 година у власништву ове породице”, истакнуто је у увјерењу издатом од стране општине Влајковац 24. новембра 1923. године. „Ја сам насљедница земље у Влајковцу коју сам наслиједила од свог оца. Мој отац, а послије његове смрти и ја радили смо свагда ову земљу у сопственој режији и имам сва потребна средства за то. Најјачи доказ да смо ми наш посјед радили у сопственој режији јесу огромне господарске зграде, магацини и повелики станови за служинчад”, описала је Георгина Бисинген своје имање у Влајковцу у писму Министарству за аграрну реформу 2. јула 1922. године.

          ПИСМО ГРОФИЦЕ БИСИНГЕН

          „Када је настао Велики свјетски рат радна снага, а и стока, одвучена је на бојно поље те ја нисам више могла тако интензивно и рационално радити као прије рата”, истакла је у истом допису грофица Бисинген. „Економија ми је тако почела назадовати, а године 1917. дошли су представници мађарско – њемачког пољопривредног друштва коме сам силом прилика принуђена била мој посјед издати у аренду. Издала сам у аренду не само земљу него и мој велики „fundus instruktus”. Када је почео рат нисам имала угља за пумпу јер је сав угаљ био за војску заплијењен тако да ми је у једној години сам мој посјед поплављен био и цио усјев ми пропао” писала уд. Георгина Бисинген 21. новембра 1923. године Министарству за аграрну реформу објашњавајући зашто је 1917. године дала у закуп посјед пољопривредном друштву Агриколи у закуп на 25 година. Услијед немогућности да дио ритског и подводног земљишта квалитетно обради услијед недостатка радне снаге 1916. године власница је површину од 222 к. ј. оранице претворила у пашњак што је била непосредна посљедица рата на велепосједу Бисингена у Влајковцу. Посједница Георгина Бисинген 15. маја 1921. године раскинула је уговор са пољопривредним друштвом Агрикола који услијед спровођења аграрне реформе није могао да обрађује велепосјед али је њен посјед већ постао предмет аграрне реформе. Посјед Бисинген био је издијељен на пет дијелова односно поред уд. Георгине Бисинген и четири њене кћери биле су насљеднице, а њихова земља која се протезала на општину Павлиш (1.001 к. ј.) такође је била предмет аграрне реформе. Грофица Бисинген тражила је да се као максимум од стране аграрних власти остави пет пута по 518 к. ј. земљишта колико је власника посједа било, али њен захтјев није уважен. Катастарски уред у Великом Бечкереку 1920. године установио је катастар посједа Бисинген у Влајковцу који је износио укупно 2.405 к. ј. и 807 кв. хв. земљишта од чега 1.539 к. ј. ораница, 511 к. ј. пашњака, 211 к. ј. ливаде, 8 к. ј. баште, 3 к. ј. трске и 91 к. ј. непродуктивног земљишта, да би на крају аграрне реформе од велепосједа Бисинген у Влајковцу за потребе аграрне реформе било издијељено 1.531 к. ј. Још од 1919. године земљиште је било изложено процесу аграрне реформе, а власница посједа је 15. јуна 1921. године тврдила да је „неколико стотина јутара од разних неовлашћених особа отето и узурпирано. „Истовремено са аграрном реформом на посједу Георгине Бисинген у Влајковцу почео је процес колонизације колониста из Херцеговине (Невесиње), Босне (Босански Петровац) и Кордуна (Слуњ) тако да се процес надиобе земљишта колониста сплео са процесом одузимања земљишта велепосједа Бисинген уз активно учешће аграрних власти, поготово што се поставило питање површине и квалитета земљишта које би се одузело од велепосједа Бисинген, питање одржавања канала на велепосједу у условима аграрне реформе и могућност опстанка колониста на велепосједу услијед поплавне и неквалитетне земље која им је надјељивана. Дио аграрних власти, велепосједница и дио стручњака инсистирали су да се што више земље остави у посједу Георгине Бисинген и сматрали су да влајковачки посјед није подесан за колонизацију услијед поплавног земљишта и немогућности одржавања система за одводњавање од стране колониста. Тако је процес колонизације на простору Влајковца од самог његовог почетка био оспораван, као и могућност насељених колониста да квалитетно обраде надјељено им земљиште.

          НЕДОСТАТАК СТАНОВА НА ИМАЊУ

          У таквим недефинисаним аграрно-посједовним односима почео је процес колонизације на велепосједу Бисинген у Влајковцу. По тврдњи Василија Мучибабића од 24. фебруара 1922. године од надјељених 150 добровољаца на посједу Бисинген у том тренутку биле су у мајурским зградама велепосједа насељене 22 породице, а сви су добровољци били надјељени земљом у прољеће 1921. године. Ненасељавање добровољаца на посјед Бисинген, Василије Мучибабић „делегат среза невесињског”, образложио је недостатком станова на имању. Сви насељени добровољци били су без радила, а 1921. година била је сушна и неплодна. Поред тога правна несигурност је спрjечавала насељавање колониста јер „ни до данас није установљено које честице припадају добровољцима, а које сопственици, тврдио је Василије Мучибабић 24. фебруара 1922. године. „Сопственица је продавала вјечито оно земљиште које су добровољци 1921. године уживали у чему је нико није спрјечавао”, жалио се Василије Мучибабић. „Ако је пак неки државни или слични интeрес да се сопственици врати посјед чиме би се створило незадовољство код 150 добровoљаца молим у том случају да се овим добровољцима даде земљиште на неком другом посједу у Војводини”, затражио је Василије Мучибабић. Добровољци и други колонисти насељавали су се на велепосјед Бисинген у Влајковцу несигурни да ће на посједу и остати. Они су улазили у зграде на мајурима. Услијед одузимања земљишта велепосједници oнa је отпуштала раднике на имању. („Одузет ми је сав пшенични и кукурузни род, даље и земље које су издате мојим служитељима тако да сам присиљена моје служитеље отпустити”, Георгина Бисинген, 4. јула 1921. године). „Све моје господарске зграде запосјели су добровољци, а сточне стаје и друге просторије за вођење домаћинства демолирали и упропастили” 24. новембра 1926. године жалила се Георгина Бисинген Министарству за аграрну реформу. Још 1929. године „добровољци, изузев малог броја сви су насељени и живе у господарским зградама 4–5 км. од села” наведено је у допису Жупанијског аграрног уреда у Вршцу од 29. августа 1929. године што је указивало да је привременост становања колониста насељених у Влајковцу се продужила скоро деценију по колонизацији.

          ОРГАНИЗОВАЊЕ АГРАРНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

          Неквалитетна и подводна земља коју су добили колонисти на посједу Бисинген у Влајковцу утицала је да процес колонизације на овом посједу буде у знатној мјери ограничен. Колонисти су напуштали влајковачки атар јер дуго нису добили плацеве за градњу кућа и тражили су бољу и квалитетнију земљу на другим странама. Колонисти на посједу Бисинген у Влајковцу 8. јула 1921. године организовали су Аграрну заједницу, 1923. године Аграрна заједница имала је 109 чланова, 8. маја 1925. године 120 чланова од чега 20 Срба старосједилаца и 100 досељеника. Године 1926. Аграрна заједница у Влајковцу имала је 109 чланова, али број чланова аграрне заједнице био је далеко већи од броја стварно насељених породица по одајама на велепосједу Бисинген. „Због подводне земље из Влајковца се врши деколонизација насељених добровољаца. И како свако од њих који одлази одавде овој заједници по извjесну суму остаје дужан”, навео је Василијe Мучибабић у свом писму Савезу аграрних заједница за Банат 16. фебруара 1927. године. Одлазак насељених колониста из Влајковца кретао се ка колонијама у Потпорњу и Селеушу. На скупштини Аграрне заједнице из Влајковца одржаној 3. марта 1929. године констатовано је да „чланови одсељени у Селеуш и Потпорањ дугове су ријешили на тај начин што су они потписали мјенице које су плативе у берби кукуруза.” Ка Селеушу су се кретали колонисти из околине Огулина и Слуња чији је само мањи дио остао у колонији Влајковац. Услијед лоших услова живота и ненавикнутости на климу и воду насељени добровољци враћали су се и у родни крај. Тако је Божо Окаш, добровољац из Мрежнице, код Слуња био насељен али се „одселио 1924. године у своје мјесто јер као инвалид није могао поднијети климу. Мјесто њега је дошао брат Милован, ћерка Милица, сна Милица.” Социјална и егзистенцијална позиција колониста у Влајковцу била је одређена недовољно квалитетном и подводном земљом коју су добили у аграрној реформи од велепосједа Бисинген у Влајковцу, као и недостатком пољопривредних радила, вучне и музне стоке, сјемена, људске и сточне хране. Колонисти у Влајковцу 1931. године производили су услијед поменутих разлога само 8 метричких центи пшенице по катастарском јутру, а између 10 и 13 метричких центи кукуруза. „Многи чланови своје марве немају и јако оскудијевају у пољопривредним радилима” извијестио је 1923. године Василије Мучибабић Савез аграрних зaједница за Банат траживши 56.000 динара кредита за куповину алата, стоке и хране за чланове Аграрне заједнице у Влајковцу. „Сувише су слабе цијене пољопривредних производа” 15. марта 1930. године жалили су се колонисти насељени у Влајковцу, да би 10. априла 1931. године Василије Мучибабић написао како је настала велика оскудица у новцу и „рапидан пад цијена свих производа које наши чланови производе”. Поред тога бројне породице са „ситном дјецом” оптерећивале су егзистенцију колониста. Према списку 29 добровољаца колониста надјељених земљом у Влајковцу од 16. фебруара 1934. године просjечна величина породице износила је 5,3 члана (29 породица – 153 члана), од чега је једна породица била са 10 чланова (Милана Вишњића, из Попова, код Огулина), једна породица имала је 8 чланова (Илије Вучетића, из Биограда, код Невесиња), седам породица имало је по 7 чланова, пет породица по 6 чланова, четири породице по 5 чланова, шест породица по 4 члана, три породице по три члана, једна породица са 2 члана /Милан Вишњић имао је 8 дjеце који су 1934. године имали 18, 14, 13, 11, 9, 6, 4, и 2 године. Илија Вучетић је имао петоро дjеце која су 1934. године имала 11, 9, 7, 2, 2 године. Ђуро Мајсторовић из Мрзлог Поља, код Слуња, имао је петоро дjеце која су 1934. године имала 22, 9, 6, 5, и 3 године. Колонисти – добровољци у Влајковцу у тренутку насељавања (1922. година) имали су на основу података за 23 добровољца у просjеку 30,5 година иако је било и оних знатно старијих као Миле Ивковић, из Грабовице код Невесиња који је 1922. године имао 44 године, или Ђуро Кларић из Тржића, код Слуња који је 1922. године имао 42 године. Жене добровољаца имале су на основу података за 25 лица у просjеку 25,8 година, иако је било знатно старијих као Вида Ремета која је имала 58 година или Сава Галоња која је имала 47 година.

          УДОВИЦЕ НОСИОЦИ ДОМАЋИНСТВА

          Године 1934. три удовице добровољаца биле су носиоци колонистичког домаћинства: Сава Галоња (59 година), (Врточа, Босански Петровац) чији је супруг Саво преминуо 1933. године била је на челу домаћинства од 6 чланова (кћи, зет и три унука од 8, 6 и 3 године), Милева – Мика Мрђа (Рашиновац, Босански Петровац) која је имала 1934. године 37 годинa и дjецу од 14, 12 и 8 година и Вида Ремета (Невесиње, 70 година) која је стајала на челу седмочлане породице гдjе су дjеца имала између 20 и 40 година). У породицама колониста – добровољаца живјели су и старији чланови. У породици Илије Вучетића 1934. године живио је и његов отац Никола који је тада имао 80 година, у породици Мила Ивковића, из Грабовице, код Невесиња живио је брат Глигор који је био „усташ” у херцеговачком устанку 1875–1878. године и који је 1934. године имао 82 године, у породици Душана Лажетића, из Биограда, код Невесиња, живјела је и мајка Ђурђа која је 1934. године имала 76 година, а у породици Вида Мрђе, из Рашиновца, код Босанског Петровца, живио је отац Никола који је 1934. године имао 70 година. По подацима генерала Михаиловића који је у јесен 1931. године боравио у јужнобанатским колонијама у колонији Влајковац било је насељено 43 породице, изграђено је 35 кућа, а колонија је имала 320 становника. По одлуци о отврђивању и неутврђивању аграрних субјеката аграрне реформе у општини Влајковац од 26. фебруара 1934. године утврђено је за аграрне субјекте 28 насељених добровољаца и 13 аутоколoниста који су живјели унутар насељеничких породица. Године 1935. у колонији је било само 212 становника што је мање за 100 становника него 1931. године и 32 куће, а 1938. године у колонији Влајковац било је изграђено 26 кућа и 10 економских зграда. У периоду 1931–1938. године уочљив је наставак деколонизације колоније Влајковац када је број кућа у колонији смањен за 9 кућа, а такође и број становника иако је могуће да у евиденцији генерала Михаиловића из 1931. године су се нашле као насељене и неке колонистичке породице које нису стварно биле насељене у колонији, али које су се водиле као чланови аграрне заједнице у Влајковцу. И личност која је највише заступала колонисте на посједу Бисинген у Влајковцу, а која је била на почетку колонизације и представник „среза невесињског” Василије Мучибабић 1933. године преселио се у Велики Бечкерек.

          Извор: др Милан Мицић 19. СРПСКО КОЛО ДЕЦЕМБАР 2020.