Вршац и околна села

11. јун 2012.

коментара: 16

Општина Вршац:

Ватин, Велико Средиште, Влајковац, Војводинци, Вршац, Вршачки Ритови (до 1959. године Вршац Салаши), Гудурица, Загајица, Избиште, Јабланка, Куштиљ, Мали Жам, Мало Средиште, Марковац, Месић, Орешац, Павлиш, Парта, Потпорањ, Ритишево, Сочица, Стража, Уљма и Шушара.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (16)

Одговорите

16 коментара

  1. vojislav ananić

    Гудурица – је насеље у општини Вршац у Јужно-банатском округу. Према попису из 2002. било је 1267 становника (према попису из 1991. било је 1338 становника).
    У насељу Гудурица живи 1020 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,3 година (38,8 код мушкараца и 41,7 код жена). У насељу има 430 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,94.
    Ово насеље је у углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.
    У додиру Карпата и Вршачког горја, као божјом руком постављено на брежуљке испресецане дивљим гудурама, виноградима заклоњено и сачувано од света, налази се Гудурица – по свему необично село. У овом малом планинском селу усред питомог равног Баната, петнаестак километара североисточно од Вршца, вековима живи и о укрштеним балканским путевима сведочи чак 14 различитих нација. Гудурица је помирила разне људе и обуздала свакакве ћуди.
    Према белешкама вршачког историчара Феликса Милекера (1858–1942), Гудурица се испрва, у 15. веку, помиње као Кутрес, затим Кутрица, у 18. као Гутериц, у 19. веку Кудриц, 1894. године звала се Темескутас, а данашње име добила је 1922. По некима, име је настало од немачког гутен Ритз, што значи добар рит, а, по другима, названо је управо по околним гудурама.
    Писани подаци о Банату говоре да су Срби гудуричке крајеве населили после 1389, односно, када су након Косовске битке прелазили Дунав. У крашовском комитету 1458. и 1462. била је мало насеље. Стари угарски документи казују да је била власништво Павла и Николе од Кутреса. Нешто касније, 1597, записано је да је настањена српским становништвом и да је у поседу Фрање Јошике де Карансебеш, а 1716. да је додељена аустријској провинцији – вршачком дистрикту темишварског Баната. Исте године у архиву бечког двора записано је да је насеље имало 17 кућа. Године 1719, по одласку Турака, када је Банат након Пожаревачког мира враћен Аустрији, у Гудурицу се досељавају виноградари из западне Немачке, из Лотарингије , Мозелске долине, Рајнске области, Тријера и Мајнца. Староседеоци Срби повлаче се у оближње село Велико Средиште. Записи из црквених књига кажу да је село 1742. бројало 150 кућа са чисто немачким становништвом. Овај крај 1763. колонизује царица Марија Терезија, а од 1780. до 1790. цар Фрања Јосиф. Крајем 18. века у Кутрици је било 768 католичких становника и додељена је темишварском комитату. Франц Први издао је 1821. повластице којима добија право и подршку Краљевске канцеларије да сваког 1. маја и 16. октобра одржава вашар за продају робе и стоке. Тада је имала 1.067, а 1854. 1.538 становника.
    Крајем 19. века постала је општина и добила бележника, апотеку, телеграф…У новембру 1918. у Кутрицу је умарширала српска војска, а наредне године је припојена торонталско – тамишкој жупанији. Године 1921. пописано је 2.097 становника, од којих 2013 Немаца, 53 Мађара, 15 Срба, 10 Румуна, 5 Чеха, а један је подведен под “остали”. У село 1941. улазе Немци, а 1944. Руси. Демографска слика Гудурице тада добија данашње карактеристике. Уз преостале Немце који су били у мешовитим браковима, у великом броју су насељени колонисти из свих бивших југословенских република. Прво стижу Словенци и Македонци. Последњи досељеници биле су избеглице из Хрватске, БиХ и са Косова. Њих неколико стотина. На улазу у село изграђено им је и насеље.
    У Гудурици су некада живеле чак 24 различите нације, а данас их има 14, односно 1.300 становника у 420 домаћинстава. И нико никога више не пита шта је пореклом и којим путем је дошао.
    Преузето са http://www.gudurica.page.tl/

  2. vojislav ananić

    ВРШАЦ
    (ВРШАЦ / VRŠAC / VERSEC / VARSET)

    Стари банатски град карактеристичан је по својој живописној околини, виногорју и културним знаменитостима. Налази се у подножју Вршачких планина, недалеко од Делиблатске пешчаре. Богата археолошка налазишта на ширем подручју града сведоче о присуству многих народа који су се током векова смењивали на месту данашњег насеља: Келти, Дачани, Римљани, Сармати, Авари, а у IX веку Словени. Данашње насеље настало је почетком XV века од када потичу и први записи. Угарски краљ Жигмунд помиње га као Подвршац (место под врхом). Старо насеље подигнуто је у подножју брда Кула, на којем је највероватније деспот Ђурађ Бранковић подигао тврђаву, након првог пада Смедерева (1439). Од ње је данас сачувана само једна кула, која представља симбол града и због које је Вршац дуго био познат као град под Кулом. Град је био под турском влашћу од 1552. до 1717. године, када је ушао у састав Тамишког Баната. Средиште Вршачког дистрикта постао је 1718. године. Од тада се мења и етничка слика града; колонизују се Немци, а масовно га насељавају и Румуни. Формирани су српски и немачки део града, који су 1794. године спојени у једну административну целину.
    Статус слободног краљевског града Вршац је добио 1817. године, од када почиње његов убрзани привредни развој. Ипак, развој је био знатно интензивнији тек у другој половини XVIII и почетком XIX века. Тада су најразвијеније привредне гране биле занатство, трговина, виноградарство, ратарство и сточарство. Крајем XIX века вршачко становништво се највише бавило виноградарством (око 60% становништва), а вршачко виногорје било је у то време најпространије у Европи. Занатство је у овом граду било знатно заступљено још у средњем веку, али је највећи замах у развоју вршачких заната наступио после 1817. године. Тада је град имао 13 еснафа и преко 6о разних заната, а 1880. године забележена је 1.161 занатска радионица. Зачеци индустрије јављају се већ у XVIII веку. Оснива се индустрија свиле (тридесетих година XVIII века), пива (1742), млинарска индустрија, фабрике сирћета, шпиритуса и жестоких пића. У другој половини XIX века настаје неколико десетина фабрика и радионица текстилне, прехрамбене, хемијске, металне, дрвне индустрије, итд.
    Привредни развој Вршца убрзао је урбанизацију града и развој градитељства. Најстарија кућа у граду позната као Стара апотека (Апотека на степеницама), изграђена је половином XVIII века, као и барокна зграда Два пиштоља. Владичански двор је 1759. године подигао владика Јован Ђорђевић. У њему је смештена збирка портрета и икона, дела Теодора Крачуна, Јакова Орфелина, Теодора Уича Ћешљара, Арсе Теодоровића. Саборна црква посвећена Св. Николи изграђена је 1785. године у барокном стилу. У њој су иконе које је радио Никола Нешковић, као и две слике Паје Јовановића. Од сакралних објеката значајна је и римокатоличка црква Св. Герхарда (1860-1863).
    Културни развој Вршца одвијао се у складу са привредним развитком града и процесом настанка грађанства у њему. Овај град има дугу традицију у развоју просвете и образовања. Прва латинска гимназија – граматикална школа почела је са радом 1790. године, а 1868. године основана је реална гимназија. Учитељска школа радила је у периоду од 1852. до 1871. године, а од 1859. године и музичка школа. Већ педесетих година XIX века забележена су бројна гостовања разних дилетантских позоришних трупа из свих делова Хабзбуршке монархије, а у другој половини XIX века у граду је радило много културних друштава, читаоница и разних друштвених организација припадника свих народа који су живели у овом граду.
    Из Вршца потичу многи културни и јавни радници, а међу њима су сликар Паја Јовановић и писац и драматург Јован Стерија Поповић.

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

  3. vojislav ananić

    ВРШАЧКА КУЛА

    Са источне стране града Вршца, на брду Кула (399 м), налазе се остаци вршачког средњовековног града. Као феудално седиште саграђен је средином 14. века. Град је имао две куле које су биле спојене масивним зидом у једно двориште. Унутар њега налазила се мања зграда за становање. Најстарији докуменат у коме се помиње град под називом Подвршац, потиче из 1427. године. Очувана кула је правоугаоне основе и представља остатке Донжона утврђења. Има више спратова и подрума за чување хране и оружја. Улаз у кулу налази се на око 10 метара изнад тла, а до њега се долазило покретним дрвеним степеницама, које су се лако могле склонити у случају опасности. Зидови куле су дебљине до 3,90 метара, грађени су од ломљеног камена у кречном малтеру. Остаци пећи са два ложишта и димњаком упућују на њену стамбену функцију. Град-тврђава је имала стратешки значај, била је упориште феудалаца, али служила је и као прибежиште околном становништву. У 17. веку турски путописац Евлија Челебија наводи податак да је град или тврђава ван употребе и да је запуштена.

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

  4. vojislav ananić

    ВРШАЦ

    Вршац, један од најстаријих банатских градова, налази се на југоисточном рубу Панонске низије, смештен у подножју и на падинама Вршачких планина, са којих се спушта свеж ваздух, шума и дах винограда, овај град у себи сликовито одражава и прошлост и савременост.
    Бројна стара здања разноврсних стилова и низ институција чувају једну од најзанимљивијих културних историја међу војвођанским градовима. Вршачке планине, имају претежно одлике брдско-брежуљкастих предела чији централни део има планински карактер.
    Највиши врх је Гудурички врх са 641м који је уједно и највиши врх у Војводини. Клима је умерено-континентална, са следећим обележјима: дуга и топла лета, нешто хладније, а понекад хладне и снеговите зиме, свежија и краћа пролећа, док су јесени дуже и топлије.
    Посебну специфичност Вршцу даје кошава. Иако је Вршац сиромашан што се тиче водотокова у самом граду се налази вештачко језеро које је уређено као градско купалиште.
    Културно-историјско наслеђе у Вршцу је веома богато, град у коме су рођени Јован Стерија Поповић, Паја Јовановић, Бора Костић, Васко Попа…..довољно говори о томе шта Вршац може да понуди својим гостима.
    Општини Вршац припадају села: Ватин, Мали Жам, Велико Средиште, Гудурица, Марковац, Месић, Павлиш, Сочица, Јабланка, Влајковац, Ритишево, Куштиљ, Уљма, Избиште, Војводинци, Потпорањ, Стража, Мало Средиште, Шушара, Орешац и Загајица.

  5. vojislav ananić

    ВРШАЦ

    Феликс Милекер, српски учитељ с почетка XX века, сматра да су Срби приликом насељавања овог места 1425-е своје насеље назвали Подврхац (Подвршац) јер су да су се настаниле у подножју брега, односно, испод највише тачке тада њима видљиве, односно врха брега.

  6. vojislav ananić

    ВРШАЦ

    Име нашег града према писаним траговима први пут се појављује пре скоро шест векова, далеке 1427. године у облику ПОДВРШАН, у једном писму краља Жигмунда (1387-1439). Крајем XVI века у списима се могу пронаћи облици ВАРСОЦЗ (ВАРШОЦ), ВЕРСЕЦЗ (ВЕРШЕЦ), ВИРСИЦЗА (ВИРШКА). Године 1694. забелезен је топоним ВЕРСОЦЗ (ВЕРШОЦ), а 1707. Године ВАРСАЦЗ (ВАРШАЦ).У свим овим називима корен је српска реч “врх”. Године 1427. испред наведеног основног значења стајао је префикс “под” што значи испод врха (брега) и то би био ПОДВРШАН. Касније се префикс “под” изгубио, а додат је завршетак “шац” корену речи “врх” и тако смо добили име које град носи и данас – ВРШАЦ (мали врх).

    НАСТАНАК ГРАДА
    Предео у коме се спајају две различите привредне површине – равница и Вршачке планине, одувек су привлачили људе да ту изграде своја станишта, јер је земљиште погодно за земљорадњу, виноградатство и сточарство, простране мочваре омогућавале су богат риболов, шуме пуне дивљачи биле су идеална ловишта.
    Прва насеља јављају се у неолиту, у доба глачаног камена о чему сведоче археолошки налази. Људска насеља добијају сталнији карактер доласком Словена (позни средњи век) у ове крајеве, а пре њих овде су боравили Кимерци, Трачани, Келти, Скити, Дачани, Римљани, Сармати, Гепиди, Авари и други.
    Први трагови насеља на Вршачком брду потичу из времена праисторије. Подграђе испод Вршачке куле (средњевековно утврђење) високо је 21 м, са зидовима дебелим 2,5 м. У њему се смењују мађарски и српски господари, а једно време био је у поседу Ђурђа Смедерервца о чему постоје и писани документи. 1425. године у време деспота Ђурда, Срби се насељавају и оснивају насеље Подвршац, а он утврђење на брегу повезује са својим главним утврђењима јужно од Дунава (Смедеревом) у чврсти одбрамбени систем.

    СТАРИЈА И НОВИЈА ИСТОРИЈА
    Ова област била је раскршће многих путева, недалеко од Вршца пролазио је и римски пут, који је везивао Виминацијум (данашњи Костолац), Ледерату (на острву Сапаји, код Банатске Паланке), Аггидаву (сада Варадија) са лимесом у Поморишју. У средњем веку Вршац се налазио на путу који полази од Дунава и води ка Лугошу, Темишвару, Трансилванији, Понту и даље према украјинским степама и са севера према југу до Медитерана.
    Данашњи симбол града, Вршачка кула, настао је у првој половини 15. века у време Угарске власти. Поједини извори говоре да је трврђава подигнута на месту староримске куле осматрачнице. Подигао је Ђурађ Бранковић после пада Смедерева за одбрану од Турака. Потврда овоме је да је утврђење на брегу изнад Вршца веома слично утврђењу изнад Смедерева.
    Већ средином 15. века ова област позната је по својим винима која су била међу најтраженијим на угарском двору. Цесто се код историчара помиње 1494. година када се на двору угарског краља Владислава за буре вршачког вина плаћало 10,50 дуката.
    Период турске владавине на овим просторима трајао је од 1552. до 1716. (укупно 164 године).
    Када је 1552. године Ахмет паша освајао Банат, кренувши на Темишвар, Вршац и његова тврђава били су први на удару. Град је опустошен, а становништво се повукло у околна брда где је саградило мања насеља од којих су се сачувала само имена: Тополово, Лудош, Гробљиште, Црвенка, Манастириште и Јарак. Пошто су уништили град, Турци су на месту данашње Чукур-мале саградили четвороугану паланку, од набијача и коља, на обали језера које се простирало на простору Малог рита.
    Народ Баната се побунио. Вршачки владика Теодор Несторовић, у договору са ердељским кнезом Баторијем, покрене народ Баната на устанак. Српске чете које су почеле да освајају и ослобађају банатска насеља, носиле су пред собом барјаке са извезен ликом Светог Саве, како би им уливао храброст и давао нову снагу. Исправа су имали пуно успеха И између осталих ослобођен је и Вршац. Како би потпуно уништио српски национални и верски занос, турски војсковођа Синан паша, наредио је да се из манастира Милешеве, донесу мошти Светог Саве и спалио их у Београду. Била је то освета за српске ратне успехе.
    Једна чета устаника под вођством Јанка Лугошана зв. Халабура опседала је Вршачку кулу. Заповедник тврђаве, изазове на двобој Јанка Халабуру, те Јанко у том двобоју одруби главу аги. Та победа појављује се као један од симбола амблема града (изнад утврђења-куле види се рука са мачем и одсеченом турском главом). Крајем лета стиже Хасан паша који својим снагама потуче устанике и започне са осветом. Већина Срба се повукла, сам Халабура неколико дана касније погине у битци код села Парте. Највећи део народа побегне са владиком у Ердељ да се склони од турског гнева, а Вршац је након тога у потпуности попримио орјентални изглед.

    ВРШАЦ У XVIII И XIX ВЕКУ
    Турке је из града протерао војсковођа Еуген Савојски 1716. године, чиме је отворио нову епоху у историји града. Вршац улази у састав Тамишког Баната са седиштем у Темишвару. Град постаје седиште новооснованог Вршачког дистрикта (1718.) који је обухватао 72 насеља и око 3.500 кућа.
    Од 1717. године у ове крајеве стижу групе колониста из Немачке, Француске, Италије и Шпаније, првенствено виноградари. Истовремено у Вршац се сливају многи досељеници из Србије, прветежно занатлије и трговци, Срби и Цинцари. Тада је крај старог (Српског Вршца) основано и немачкко насеље (простор данашњих улица – Стеријине и Хероја Пинкија). Српским делом управља кнез, а немачким шулхајз (кмет). Аустријски двор је 1794. године одобрио је уједињење Српског и Немачког Вршца и тако је 1795. годне створен јединствени град у коме су власт, на основу посебног уговора, делили Срби и Немци.
    У овом периоду саграђене су многе грађевине које су сачуване и до данас. Једно од најстаријих здања је црквица на Брегу, Капела св. Крста, која је зидана 1720, Капела св. Рока 1739, Двор православне епархије банатске 1759, Црква успенија св. Богородице 1763. (позната као Мала или Алексина црква, зидана је средствима трговца Алексе Николића), Саборна црква 1783-85. (посвећена св. Николи). Из тог времена је и зграда прве апотеке “Код Спаситеља” 1783. (Апотека на степеницама). Најстарији део вршачке Градске куће такође је грађен крајем XВИИИ века.
    Вец 30-тих година XВИИИ века овде раде прве основне школе, а од 1790. године и прва латинска гимназија. Током следецег века у Вршцу се оснивају многе школе као што су: занатска, реална гимназија, пољопривредна, виша девојачка, учитељска и др. Многе позоришне дружине и позоришта гостују у Вршцу и бораве у њему чак по неколико месеци.
    Град 1804. год. добија Тржишну повељу Фрање ИИ за храбро држање његових становника у ратовима против Турака 1787.-1791, а 1817. постаје слободни краљевски град у ондашњој Аустроугарској.
    У граду ради 13 великих занатских удружења (еснафа) који окупљају неколико стотина, па и преко 1000 занатлија. Трговина нарочито добија у замаху 1857. године када се град железницом, с којом долазе телеграф и брза пошта, повезује са Темишваром, а даље са Европом и на југу са луком Базијаш на Дунаву, преко које роба иде на Црно море и даље према истоку. Убрзо се отварају прве банке, граде млинови и велике занатске радионице које се претварају у фабрике пољопривредних машина, првенствено оних намењених виноградарству.
    Калдрмисање улица и тргова почело је 1820, а следеће године отворена је друга апотека. На, тада новом, православном гробљу подигнута је 1837. црвка “Свих светих”. Прво акционарско друштвно из редова занатлија, формирано 1833, саградило је хотел “Конкордија” 1847. године. У Градском парку (подигнут 1797.) изграђена је 1803. године “варошка арена” за јавне приредбе и наступе са око 400 места. Подаци о првим библиотекама говоре да су Вршчани имали јавне читаонице већ 1840. године, да би се касније оснивале и истовремено радиле и по три библиотеке.
    Револуционарна збивања 1848. год. захватила су више европских земаља, проширивши се и на Хабсбуршку монархију, у чијем саставу је била и данашња територија Војводине.
    1859. године преко Месића је подигнуто 7 мостова, уз стари део назидана је нова зграда Магистрата, а 1860-63. и нова католичка црква у истом архитектонском стилу. 1873. изградњом и уређењем променаде на данашњем Светосавском тргу, оформљено је градско језгро, добивши изглед какав је углавном сачуван и до данас. Швајцарски трговац Бернард Штауб подиже у Вршцу подрум “Хелвеција” 1880. (капацитет 10.000 хл) а вршачки виногради излагажу своје производе у свим већим европским градовима: Бечу, Паризу, Лондону, Бриселу, Бремену, Линцу, Будимпешти. 1891. почело се са асвалтирањем улица и тргова. Прве сијалице засветлеле су у домовина 1897. када је прорадила градска електрична централа, а телефонска централа из 1892. спојена је на међуградску везу 1901. године. Нова зграда железничке станице саграђена је 1900. године.
    Вршац је 1872. постао самостална муниципија, добио је свог првог жупана и првостепени суд.

    I СВЕТСКИ РАТ
    Крајем 19. века у Вршац продиру социјалистичке идеје, снажним деловањем групе “Вршачки социјалисти” (Лаза Начић и Јаша Томић) шире социјалистичке идеје међу омладином, радницима, занатлијама и ситним трговцима. У 20. Вршац је ушао као град са 25.000 становника и са доста развијеном малом индустријом, снажном трговином и обновљеним виноградарством, добрим саобраћајним везама са свим правцима Аустро-Угарске и Европе, великим бројем културних и просветних установа, разним удружењима, бројним листовима на српском, немачком и мађарском језику, неколико штампарија, два стална и више повремених биоскопа. По избијању И светског рата, статус српског становништва се изменио, многи угледни Срби послати су у прогонство. У граду су престали да излазе листови на српском језику. Један део српске омладине, војних обвезника, мобилисан је у аустро-угарску војску и послат на западни фронт према Италији или на источни – према Русији. Немачка војска стиже у Вршац 1915. године, почиње са утврђивањем града, копајући ровове и градећи пут за топове до Куле како би оданде могла да контролише околину. 10. новембра 1918, пошто се немачка војска повукла према Темиштвау, у Вршац улазе српске јединице на челу са мајором Душаном Додићем.
    Живот се у граду сада оганизује у оквиру нове државе, али због близине границе, Вршца је убрзо изгубио велико трговачко и сировинско залеђе, почео је екононски да стагнира. Ипак нешто од раније индустрије и даље постоји а оснивају се и неке мање фабрике, као што су фабрика саламе, фабрика шпиритуса, коњака, шампањца, још увек раде индустрија намештаја и нешто мањих хемијских фабрика, док је и даље најзначајнија производња вина од чије је продаје углавном зависио просперитет града.

    II СВЕТСКИ РАТ И НОВИЈА ИСТОРИЈА
    Између два рата, у Вршцу делује више политичких странака међу којима се по снази истичу Радикална и Демократска странка као најбројније. У илегали делује и Комунистичка партија Југославије, која је у Вршцу имала известан број истакнутих активиста као што су Жарко Зрењанин, Борислав Петров, Јелисавета Петров, Жива Јовановић и други. Односи међу народностима, посебно Србима и Немцима, у граду почињу да се заоштравају са појавом фашизма у Немачкој. Други светски рат (1941-1945) донео је велике патње, разарања, жртве и страдања народа на овим просторима. После слома фашизма Вршчани су се одужили својим јунацима и великанима, тако што њихова имена носе бројне улице, тргови, школе а у парковима се налазе вајарска дела која представљају познате личности.

    Неколико дана по ослобођењу града у Вршац стиже и део Главног штаба народноослободилачке војске на челу са врховним командантом – Јосипом Брозом Титом, одавде се командује борбама за ослобађење Београда. Велики број Вршчана бива моблисан или се добровољно укључује у народноослободилачку војску и одлази на сремски фронт, а затим се бори до коначног ослобођења земље. Највеће етничке промене настале су последњих дана ИИ Свског рата када су локални Немци избегли пред Црвеном армијом. Долази до систематске демографске и побличке промене, комунисти презимају сву власт. Земља, имања, фабрике, зграде… одузимају се староседеоцима и додељују подобнима. До педесетих година XX века траје пљачка, насиље, малтретирање и убијање, да би касније град почео да живи као и сви други у СФРЈ. Осамдесетих година XX века Вршац почиње да излази из привредне таме и развија имиџ успешног града.
    Данас је то град са развијеном мрежом школа, спортских друштава, културних институција, здравствених установа, а пре свега град са јаким привредним потенцијалом на чијим основама је изградио свој просперитет за 21. век. Вршац са патином дуге и бурне прошлости спремно је закорачио у нови миленијум. Данас, као и у већем делу своје прошлости, Вршац са околином представља мултинационалну средину у којој се поштују права човека без обзира на верску припадност.
    Извор: Интернет

  7. vojislav ananić

    ВРШАЦ

    Хроничар тока историје

    Током дугог временског периода подручје Вршца служило је за људска станишта и као пролазна територија разним народима – Трачанима, Келтима, односно Скордисцима, Скитима, Дачанима, Римљанима, Гепидима, Сарматима, Аварима, Словенима, Мађарима и другима – чије је присуство констатовано археолошким налазима. Вршац је један од најстаријих банатских градова. Лежи у подножју живописних Вршачких планина, недалеко од српско-румунске границе. Група палеолитских налазишта на отвореном простору (Козлук, Месић канал, Црвенка, Ат), није још археолошки истражена, док је неолит потврђен са две културне групе: старчевачком и винчанском; нађени су керамика, оруђа од камена и кости, тегови за рибарске мреже, фи- гурална пластика (изузетно богато налазиште је у селу Потпорањ). И друго једно село, Ватин у коме је откривено велико насеље и некропола из бронзаног доба, дало је чак име култури бронзаног доба у Војводини и северној Србији. За гвоздено доба везана је сребрна наруквица (са налазишта Ат), ремек-дело синкретистичке уметности Скордиска (из И века старе ере). Вршена су и систематска ископавања утрврђеног насеља Жидовара (јужно од Вршца, на ободу Делиблатске пешчаре), где је заступљено бронзано, старије и млађе гвоздено доба. Изузетн налаз је остава сребрног накита (из 1. века старе ере) са импортом хеленистичког порекла. Код Вршца су откривени и остаци дачког лимеса. Још у далекој прошлости ова област била је раскршће многих путева. Путеви од Балтика ка Средоземљу водили су подножјем Вршачког горја, а за време Римљана овуда је пролазио пут који је спајао Мезију и Дакију, а пролазиле су и саобраћајнице које су водиле од Дунава ка планинском делу Баната.
    Почетком 15. века (1427) помиње се Подвршањ. У недостатку извора, непоуздано народно предање доводи га у везу са деспотом Ђурђем Бранковићем. Стари Вршац налазио се у подножју брега Кула, на чијем су врху још увек видљиви остаци утврђења (реконструисани 1970). Вршачко горје, због свог доминантног положаја у овом делу Баната, одувек је имало важан стратешки значај. Отуда су у разним временским раздобљимна, од многих народа, и подизани фортификацијски окјекти. Утврђење је овде постојало још за време Дачана, потом су Римљани имали ту своју утвђену осматрачницу. Чини се да до почетка 15. века Вршачка кула још није постојала. По мишљењу Срећка Милекера, начин њеног зидања води порекло заправо од Нормана. По предању, догађаји опевани у народној песми “Смрт војводе Кајице” везани су управо за овај град и његову околину.
    Насеље и тврђаву Турци су освојили 1552. године. У најранијим званичним пописима османске администрације (познатијим под именом дефтери) Семлик (од мађ. Сомлyо – први помен 1227. године, у нашим изворима Шемљуг), друго име Вршац, назива се тврђавом (касније – паланком). Имала је невелику посаду.
    Око 1580. године насеље је седиште истоимене нахије и има статус вароши у којој је било 30 муслиманских и 235 хришћанских домаћинстава. Међу муслиманима има неколико занатлија (поткивач, кројач, трговац), уписано је и пет дућана (берберски и чизмарски), а посредно се може закључити (поми- њу се мујезин и хатиб) да је постојала и џамија. Хришћани вароши имали су обавезу – будући да се Вршац налазио на важном путу који је повезивао Темишвар (центар пашалука) са (Х)рамом на Дунаву и Београдом – да хране поштанске коње и дају људе и кочије за поштанску службу. За узврат, уживали су дербенџијски статус, што значи да су неке дажбине плаћали у умањеном износу а неких су били сасвим ослобођени. У укупном пореском приходу Лотићева кућа од Вршца – износио је 49.950 акчи – највећу ставку чинио је при- у Вршцу ход од шире (односно мошта) – 36.000 акчи. Овом дажбином били су оптерећени хришћани, док су муслимани плаћали по дунуму земље, па се тако може израчунати да су поседовали 555 ари под виновом лозом. Гајене су, такође, и житарице, разно поврће, лан, конопља, пчеле, свиње и овце, а није занемарљив ни приход од риболова (помиње се и један рибњак).
    Године 1594, Вршац је у центру устанка Срба у Банату, а неко време држао га је у својој власти ердељски кнез Зигмунд Батори (кога су устаници били прогласили за српског краља). Један од вођа устанка био је и вршачки владика Теодор Тиводоровић, који је, потом сурово смакнут (мада има вести и да је утекао).
    У првим деценијама 17. века Вршац се назива паланком и у њему борави посада од стотињак војника. Спомиње се, такође и Вршачка митрополија.
    По сведочењу турског светског путника Евлије Челебије, Горњи град – дивна камена тврђава на високом брду – био је оштећен и без посаде и било каквих зграда. Испод ове тврђаве – на обали поред малог језера (у данашњој Чукур-мали) – налазила се једна вештачки изграђена четвороугаона паланка са диздаром и 20 чланова градске посаде. Од грађевина, ту је била још једна даском покривена џамија са дрвеним минаретом и осам, даском покривених војничких кућа. На југоисточној страни града налазила се дрвена двокрилна капија, а испред ње покретни мост.
    У спољној вароши Вршца – и она је, чини се, била опасана „паланка – зидом” (што значи да је био од блата и прућа) – налазило се 300 пространих и добрих, даском покривених кућа (приземних и на спрат) окружених баштама и виноградима. Ту су биле и три џамије, медреса, две основне школе, (х)амам, два хана (свратишта), дервишка текија, 110 дућана и три јавне чесме – себиља, што би, можда, указивало на постојање водовода. „На источној страни ове вароши” – казује даље Евлија – „све горе до старог града, пружају се брегови који су засађени лозом. Како је клима добра, становништво је здраво. Грожђе румене боје је врло укусно”. Евлија још додаје да су становници богати трговци и пријатељи странаца, а сама варош богата и врло јефтина. После протеривања Турака (1717) Вршац постаје седиште дистрикта и отада се етнички односи у граду битно мењају. За разлику од турског периода кад су у Вршцу живели претежно Срби и Турци (муслимани), током 18. долази до планске колонизације Немаца из долине реке Мозела (који су са собом донели вештину сађења и гајења винове лозе), из планинског дела Баната масовно се спуштају Румуни, досељавају се и српске породице из околине Темишвара, из Јужне Угарске, као и с Балкана. А текла су и појединачна насељавања занатлија из Аустрије, Угарске, Чешке, Словачке и с Балкана. Насељене су, најзад и мање групе Шпанаца (да би подстакле развој свиларства). Становништво се из Вршца и исељавало; у Јужну Русију, Војну границу и на Балкан. Године 1786, Вршац је имао око 8000 становника, међу којима је било 237 занатлија који су обављали 34 разна заната у граду. Немачки и српски живаљ (поред српског, изграђен је и немачки део града) дуго дају основно етничко обележје Вршцу. Период од одласка Турака до уједињења оба дела у једну општину (1794) карактерише развој сточарства, виноградарства, трговине и занатства, нарочито свиларства. У свиларској радиности Вршац је тада заузимао прво место у монархији (у 19. веку имао је четири одмотаваонице свиле).
    У другој половини 18. века Вршац добија прву апотеку, пошту, подигнут је најстарији део зграде вршачког Магистрата, саграђен Епархијски двор. Успенска црква, Велика Саборна црква.
    Упркос временским непогодома, епидемијама и ратним пустошењима град је привредно напредовао и развијао се. Крајем 18. имао је 1489 кућа (933 српских и 547 немачких), односно око 10.000 становника.
    Године 1804, Вршац добија статус привилегованог тржишта, те се трговина још више развија, а нешто касније (1817) и привилегију слободног краљевског града и сва права бенефицираних градова у тадашњој Аустрији. Тако су створени услови за бржи развој капиталистичке привреде. За Вршац је то период све- страног развоја; расте и по броју становника, и урбанистички се уобличава. Уз занатство које је врло значајна привредна делатност, развија се и индустрија (прехрамбена, дрвна, металска, пре свега), а виноградарство достиже свој највећи успон. Између 1873 и 1875, вршачко виногорје је топографски највеће у Европи (заједно са околним местима било је укупно око 15.000 јутара под виновом лозом). Након успостављања железничког саобраћаја (1858) вршачка вина и грожђе доспевају на безмало сва евроспка тржишта. Проширује се и мрежа школства.
    Оружане борбе за Вршац и око Вршца у догађајима из 1848/49. године (о тадашњим политичким превирањима сведоче понајбоље, Стеријини Родољупци) привремено заустављају почетни ритам привредног развоја града. Но, од седамдесетих година поново се интензивније развија, све до 1918, кад улази у састав Краљевине СХС.
    Године 1921, Вршац има 27.011 становника, од којих 10.034 Срба, 13.244 Немаца, 2433 Мађара, 471 Румуна, 591 Јевреја (или, 10.290 православних и 15.568 католика). Између два светска рата виноградарство је почело да губи ранији значај.
    После Другог светског рата мења се етничка слика, немачко становништво је изгнано из Вршца, а на његово место, планским насељавањем долазе породице из разних делова Југославије. Године 1981, има 37.513 становника, а 2002, 36.623. На сајту се наглашава да је Вршац мултиетничка заједница са 16 нација. Реорганизује се и модернизује индустрија. У послератним годинама Вршац постаје центар познатог виногорја (ДД „Вршачки виногради”, који располажу плантажама са више од 1700 хектара, међу многим врхунским и стоним винима најпознатији је банатски ризлинг)). Има више фабрика: пољопривредних машина, хране, свиле, коже, пића, пива (прва пивара, камерална, основана је 1742). У наше време напредак забележила је хемијска индустрија, посебно Компанија “Хемофарм” – фабрика лекова, један од носилаца развоја у овој општини.
    Уз основне школе и гимназију, Вршац има и Техничку школу “Никола Тесла”, Пољопривредну школу “Вршац”, Вишу школу васпитача и Учитељски факултет (где се настава одвија на српском и румунском језику). И у појединим школама, уз српски, постоје и одељења са наставом на мађарском језику. Ту је, најзад и „Пилотска школа ЈАТ”, једна од три највеће школе те врсте у Европи.
    Вршац се налази на међународној железничкој прузи и путу Београд – Темишвар – Букурешт и значајан је културно-просветни и туристички центар (има око 55.000 становника и представља мултиетнилчку заједницу, јер уз Србе овде живе и Румуни и Мађари). Уз многобројне сачуване споменике из ближе и даље прошлости, Вршац и околина спадају у најбогатије археолошко подручје Баната, нарочито у погледу праисторијских налаза (Народни музеј поседује више од 200.000 предмета), док сам центар града – са својим зградама из 18. и 19. века – представља вредну амбијенталну целину.

    Извор: ОЛГА ЗИРОЈЕВИЋ, Панонска урбана култура, Београд, 2015.

  8. Војислав Ананић

    Велико Средиште је на завршецима благих коса Вршачких планина,око пута који везује Вршац са Марковцем и крај Марковачког Потока,близу границе између Југославије и Румуније. Недалеко од села је и железничка станлца на прузи између Вршца и Румуније. Село је у облику правоугаоника,са правим и широким улицама. Куће имају већа дворишта или окућнице. Налази се на средњој висини од 109 метара над морем. Средиштани се баве ратарством. Има и виноградара. Поред староседелаца Срба и познијих досељеника Мађара и Чеха има и знатан број насељеника из Војводине, Србије и Македоније 24.

    Извор: Др БРАНИСЛАВ РУСИЋ, Белешке о најновијим насељенима из
    Македоније у седам села вршачког дела Баната, НОВИ САД, 1958.

  9. Војислав Ананић

    Гудурица је на североисточној падини Вршачких планина и ниже њихова Гудуричког Врва, на левој страни слабога Марковачког потока, близу границе између Југославије и Румуније. Село је на валовиту земљишту. Већин куће с осредњим двориштима или окућницама. Налази се на висини од око 123 метра над морем. По побрђу су најчешће виногради, а у низини оранице. Главно занимање становништва је ратарство, на првом месту виноградарство. У њој живе многи насељеници из разних делова Југославије.

    Извор: Др БРАНИСЛАВ РУСИЋ, Белешке о најновијим насељенима из
    Македоније у седам села вршачког дела Баната, НОВИ САД, 1958.

  10. Војислав Ананић

    УЉМА

    Географски положај

    Село Уљма лежи, у југоисточном делу Баната, у нижој лесној заравни на ободу Делиблатске пешчаре на 21° 14′ источне географске дужине и 45° Т северне географске ширине. Уљма има веома повољан географски положај. Од Вршца је удаљена 14,7 км, од Београда 72 км, а од Беле Цркве 33 км. Са овим градовима повезана је асфалтним путем. Налази се и на железиичкој прузи Београд—Вршац—Темишвар. На североистоку и истоку од села пружају се живописне Вршачке планине разноврсног рељефа и покривене шумом, са много путева, пешачких и шумских стаза које их пресецају, изворима и потоцима. Село је ушорено у облику правоугаоника. У њему је пет уздужних улица које се пружају од југозапада ка североистоку, а четири попречне од северозапада ка југоистоку. Све су улице асфалтиране у дужини од 18 км. У трговинском погледу гравитира према Вршцу, Банатском Карловцу и Београду.
    Уљма административно припада Скупштини општине Вршац, Социјалистичкој Аутономној Покрајини Војводини, Социјалистичкој Републици Србији.
    По попису из 1961. године Уљма је имала 4.237 становника, а 1971. године 4.398, од којих: Срба 3.952, Хрвата 23, Црногораца 2, Македонаца 12, Словенаца 5, Румуна 332, Немаца 23, Мађара 18 и осталих 31.
    Прошле, 1981. године пописане је 4.105 становника, од којих Срба 3.531, Хрвата 18, Македонаца 13, Словенаца 3, Румуна 429, Мађара 32, Словака 5, Југословена 43, Муслимана 1, неизјашњених 1, неопредељених 11, осталих 18, са 1.249 домаћинстава.
    Атар Уљме граничи се са севера и североистока Влајковцем и Ритишевом, са источне стране Избиштем, са јужне и југозападне стране атаром Шушаре и Николинаца, са западне стране атаром Николинаца. Назив Уљма је чисто словенског порекла. Y прошлости у Уљми је било доста кошница са пчелама. Кошнице су стари Срби називали „Улем”, а касније су кошнице називали улма по којима је насеље и добило име. Постоје и претпоставке да реч Уљма долази од латинске речи „улмус” или румунске „улм” што значи брест. Ови називи нису тачни јер цела околина од свог постанка, била је насељена искључиво Србима и они су били ти, који су јој дади име. Уљма је до 1911. године носила; име Улма, од 1911. Хомокгсил, а од 1918. до данас Уљма.
    У висинском погледу само село налази се у низији чија је надморска внсина у северном делу атара 76 м, па се према јужном делу постепено уздиже. На западу достиже висину 88 м, да би на истоку достигла висину од 105 м Према југу достиже различите висине, од 119 манских винограда, одакле се према југу диже до 187 м и постепено опада, тако, да суседно село Шушара има надморску висину 173 м Према југозападу достиже висину до 140 м а према југоистоку 151 м. Разлика у висини према северу од села износи 9 м; према истоку и југоистоку 62 м; према југу 74 м.; према југоистоку 51 м, а према западу само један метар.
    Из овог се види да се земљиште постепено уздиже од северног дела атара према јужном, југоисточном и југозападном.
    У низији, у којој лежи село, као делу Панонске низије, земљиште је представљено дилувијалним и алувијалним наносима и ритским талозима. Како је земљиште плиогене и квартарне старости, то је овде било раседања и спуштања. У току неогента врши се трансгресија и читава ова област покрива се морем. Из овог времена јављају се слојеви песка и глине. У овом делу ове наслаге су покривене млађим творевинама. 
    Северозападни део територије села чини један део великог вршачког рита. Како је мали вршачки рит био квартарно језеро, при високом стању воде имало је везе са Великим вршачким ритом. Сплашњавање воде у језеру у току алувијума има још језерски карактер а после барски карактер. Овакво стање задржало се све до 18. века, када су прокопани канали и регулисани потоци.
    На територији атара нема ни једне реке, нити потока. Године 1898. прокопан је у Риту канал, кога становници називају „Бегеј”. Широк је 3 м, а дубок 1,5 м. Поред овога касније је прокопано и неколико мањих канала који служе за одводњавање сувишне воде. До послератне изградње хндро-система Дунав—Тиса—Дунав, воде из канала овог подручја биле су везане за Тамиш, а сада магистралним каналом ДТД (који је недалеко од Уљме) спроводе се у Дунав код Банатске Паланке.
    Становништво села у време насељавања снабдевало се водом из копаних бунара, касније из артерских бунара. Први артерски бунар бушен је испред школе 1906. године. Од 1968. године постоји изграђена водоводна мрежа кроз село у дужини од 12 км., сада са 33 чесме и 8 хидраната распоређених по улицама. Поред водовода постоје још 2 артерска бунара и 4 на које су постављене пумпе и из којих се становништво снабдева водом за пиће. Све је већи број домаћинстава која уводе воду у домове.
    Пошто се Уљма налази у југоисточном делу Панонске низије, има климу која је ближа континенталној. Има врло хладне зиме и топла лета. Прелазна доба су слабо изражена, кратка су, нарочито пролећа. Јесени су нешто изразитије и дуже, те често представљају продужетак лета. У позно пролеће јављају се често мразеви који штетно утичу на воће, винограде и усеве.
    На основу тридесетогодишњег посматрања прорачунате су температуре за поједина годишња доба Вршца и ближе околине. Средња годишња температура износи 12 степени Ц. Најхладнији месец јануар има 0,1 степен Ц, а најтоплији јул 23,2 степена Ц. 20. јула 1905. године у 12 часова у Уљми је забележена температура од 38 степени Ц. Овако знатно колебање температуре знак је велике континенталности.
    Најниже средње месечне температуре јављају се у јануару и фебруару и достижу чак и до —33 степена, а већ у марту, априлу и мају има већих скокова. Од маја средњомесечне температуре су још увек у порасту, а нагла опадања температуре јављју се измећу септембра и октобра месеца.
    Облачност је највећа зими у децембру и јануару, када се јављају и магле. Најмања облачност је лети, када је најјача инсолација. Атмосферски талог пада у облику кише, снега, града, слане, росе и иња. Просечна количина талога износи 650—700 мм. Некада падне преко просека, а некада испод просека. По годишњим добима талог је распоређен и то: зими 136,6 мм или 19,5%, у пролеће 186,8 мм или 26,7%, лети 213 мм, или 30,3% и у јесен 165,4 мм или 23,5%. Максимум талога пада у мају и јуну, почетком лета, када је најпотребнији усевима. Минимум талога пада зими, у 
    јануаpy и фебруару. Западни ветрови, као и северозападни, врло су значајни за oвaj крај и на њих долази 32% или 101 дан. То су кишни ветрови, нарочито западни.
    Упогледу ваздушних струја, доминира ветар југоисточног правца — кошава. Кошава достиже често велику брзину и наноси штете. У пролеће и јесен има брзину 7 м. у секунди, а зими 2 м у секунди, а некада достиже и много више. Поред кошаве дувају и јужни, северни и северо-западни ветрови.
    Имајући у обзир да флора зависи од састава земљишта и хидрографских прилика, она је на овој територији оскудна. Шума нема. Скоро читава ова област има полустепски карактер, те према томе и полустепску вегетацију. Највише су заступљене житарице кукуруз и пшеница, а од индустријских биљака сунцокрет и шећерна репа, затим сточно биље и разно поврће.
    Било је доста пашњака који су се налазили око села а највећим делом у „Риту”, али су пре доста година, по ослобоћењу, преорани и претворени у обрадиво земљиште.
    Поред јавних путева, и у селу, било је засаћено доста дудова чије се лишће све до другог светског рата користило за исхрану свилених буба. Већина дудова је повађена тако да се данас ретко може и видети у селу. На њихово место све се више саде канадске тополе и багрем. У виноградима има доста ораха, трешања, вишања, јабука, крушака, бресака, шљива, дуња, бадема и другог средњеевропског воћа.
    Од животињског света има лисица, зечева, пољских мишева. Дивљих свиња, срна и јелена има у оближњој шуми Делиблатске пешчаре. У јесен се појављују у уљманском атару и причињавају штете усевима. Овде се може срести и дивља мачка. Није ретка појава вукова који су пребегли из Румуније или преко залећеног Дунава из Србије.
    Од грабљивица овде живи буљуна и друге мање птице, као на пример чворак, врабац, гавран, сврака, кукавица, дивљи голуб, фазан. На влажном и барском земљишту налазимо велики број гмизаваца и водоземаца, а од птица дивље пловке, гуске, барску шљуку, роду и друге.
    Од домаћих животиња заступљени су коњ, говече, овца, свиња и разноврсна живина, али у мањем броју него што је било ранијих година јер су смањене површине земљишта под пашњацима.
    Некада се „Рит” до одводњавања баруштина одликовао разноврсном фауном и био је зборно место за многе птице селице. Као и сви ритови у Банату и уљмански рит је пре мелиоративних радова имао сасвим други пејсаж. Он је услед честих поплава, блиске издани и доста топле климе имао веома бујну вегетацију. Она се састојала из трске, сите, шаше, затим од шибља врба и топола, а на оцеднијим деловима било je и брестових шума. Све је то заједно са високом травом, одавало слику неке врсте прашуме кроз коју је човек једва могао да пролази. Многобројне пузавице, шумске јагоде и купине скоро су потпуно онемогућавале кретање пешацима.
    У таквој флористичко-вегетативној средини указивали су се веома повољни услови за живот разне дивљачи, ситних и крупних зверова, као и мноштва птица селица и гмизаваца. У њему су се скривали и веома ретки примерци птица којих делимично има и данас. У овим мирним водама рита живеле су и разноврсне рибе, а у мочварама многобројни и разноврсни гмизавци, жабе и ситни инсекти. Птице, које су се овим бићима храниле око ових хидрографских површина, увек су имале доста хране, па су им ту била и пролећна, летња и јесења станишта. Нестанком овог света инсеката и гмизаваца, повлачиле су се и оне на југ где је овакве хране било на претек.
    Висока коса Домака — уљманских винограда која према североистоку заграћује пешчару, припада прелазној зони рељефа и по саставу је леснопесковита. Домака је према југоистоку разуђена релативно дубоким котлинама, чија је вегетација разноврсна: широка и блага долинска дна су под њивама са кукурузом. Док су на странама окренутим југозападу винограда постоји једно удубљење звано „Долина” којим протиче вода у шуме. Темена коса је под њивама, а стрмије стране су под шумама. Сада Домака је у свом јегоисточном делу под њивама и шумама. Од уљманских винограда постоји једно удубљење звано „Долина” којим протиче вода за време кише и при отапању снега. Она води до села, кроз њега пролази у виду потока и одлази према каналу ДТД.
    Уљмански атар обухвата 11,180 к. јутара обрадивог земљишта. У атару постоји више типова земљишта (тла). Највише је заступљен чернозем, ритска црница а има и беле слатинске земље, смонице и иловаче. Скоро на целом подручју атара на дубини од 50 цм до 1 м испод површинског земљишта, налази се иловача. Атмосферски талог који пада задржава се на овој дубини, те има доста влаге која је од велике користи за плодност земљишта. Рит је најниже земљиште у атару. За време суша он доноси сигурне приносе услед плитке издани, којом се снабдевају биљке храном, а за време киша он је прекривен великом површином изливене воде из каналских корита.
    Називи потеза у атару су: Баба-Лазин вакант, Бандашт, Велика бара, Велики рит, Горње ливаде, Горње утрине, Греда, Деонице, До бунара, До Избишта, Доње ливаде, За брег, Код гата, Код црепане, Локва, Мала бара, Мали рит, Под виноградима, Позјалово, Рит, Селиште, Слатина и Суве њиве.

    УЉМА ДО ОСНИВАЊА ВОЈНЕ ГРАНИЦЕ

    Територија овог села била је насељена већ у праисторијском добу. Има нађених остатака из тог доба. Према врсти предмета пронађених у старијим гробовима, констатовано је да воде порекло из неолитског — новог и каменог доба. Такође су нађени остаци оружја и алата од бронзе код старе циглане, поред пута за Панчево. Нађени материјали чувају се у Музеју у Вршцу. Недалеко од ове оставе налази се хумка „Принцезе” у којој је нађен костур младе жене и разни златни украси. Тај гроб назван је гроб „Принцезе”, а ствари нађене у њему чувају се у музеју у Темишвару. На потезу „За брег” а у оквиру економског дворишта ПД „ОГЛЕД” Уљма (сада 00YP „УЉМА” у Уљми) на падини једне хумке, приликом копања рова за канализацију 1965. године, откривено је више сараматских гробова. Добар број гробних предмета налази се у вршачком Музеју.
    Уљма се први пут у историји помиње под Турцима, у познатом Пећком катастигу, тј. списку прилога за Пећку патријаршију из 1660. и 1666. године, када је постојала као српско насеље у Банату. У Катастигу се помињу и насеља Позјалово и Селиште која су постојала између Уљме и Николинаца, касније нестала, те се данас помињу у називу потеса њива.
    Они који су вршили сакупљање прилога за рачун Пећке патријаршије први пут су посетили Уљму 1660. године, тада су као приложници забележени поп Русимир, кнез Фијат, Лауш, Кузман, Младен, Васа, Лаза, Стојан, Живко ковач, Вујин Мирковић, Пана, Цвеја, Рајко, Стојмир, Живко Ранић, Ивко. Када су по други пут навратили по истом послу 1666. године, забележени су као приложници: поп Русимир, кнез Станко, кир Фијат, Ђура, Арадит Рашајић, Радоња Стефановић, Сабља Петроније, јеромонах Стефан Хилендарац, Даба, Живан, Остоја, Младен и Васа. Ови који су вршили примања за рачун Пећке патријаршије у својим списковима убележавали су место, имена људи (обично име, а врло ретко и презиме). На основу ових списа може се сасвим сигурно утврдити да су у то доба и постојале назначене породице чији потомци и данас живе у Уљми, а то су: Мирковић, Ранић, Стефановић и Рашајић (Рашајски). Осим ових породица свакако су живеле у то доба и друге, али о њима нема помена у списима.
    Уљма је због честих ратова за време турске власти била паљена и пустошена. Људи су живели у земуницама и сасвим ниским кућама плетарама покривеним трском. Куће су биле раштркане, а село се више могло познати по воћњацима око кућа, него по самим кућама. Живело се у тешким економским условима, борећи се са болестима и разним недаћама које су произлазиле из честих упада Турака у насеље. Становништво се у то доба врло мало бавило земљорадњом, мада је било плодног земљишта. Сваки је сејао онолико колико је мислио да ће му бити доста за живот. Пашњака је било доста око села па им је сточарство било главно занимање. Гајили су овце, говеда, а у мањем броју коње и биволе. Село је било са малим бројем кућа, без тврдог пута, а у прошлости лежало је на вишем терену данашњег села, према виноградима, одакле се постепено развијало према данашњем центру. Тада је већи део садашњег центра села био покривен великим барама. Из података се види да је у селу постојала и организација цркве, јер се 1660 и 1666. године помиње поп Русимир и један јеромонах по имену Стефан Хилендарац. Цркве у прошлости биле су, као и у свим насељима Баната тог времена, грађене од дрвета, плетаре и земунице.
    Како је била организована власт на селу под Турцима нема много података, али се са сигурношћу може говорити да су иа челу села стајали кнезови. Тако се у Уљми помиње 1660. кнез Фијат, а 1666. године кнез Станко. Кнез Станко назначен је као син предходног кнеза Фијата. Спомињу се и кметови, уз кнеза, који су представљали локалну власт у селу.
    Природно је да су занимања становништва у паланкама или варошима била разноврснија него на селима. У Катастигу се поред попа и сељака помиње и један ковач. Занатска делатност није била развијена, већ кућна радиност. Људи у селу одећу, обућу, веш и разно оруће сами су израђивали.
    Оданост верском и црквеном животу види се из прилога који је, на име милостиње приложено Пећкој патријашији. Давали су колико су могли, а за разне сврхе, за помен, молитву, благослов, парастос мртвима или живима. Давали су разноврсне ствари, нарочито крупну стоку. Прилози су давани још и у новцу и храни. По једном податку из 1660. године и 1666. године, примила је Пећка патријаршија, на име прилога из Уљме нзнос од 1.790 аспри и 4 гроша, а у стоци дванаест волова и једног јунца,.
    По административној подели за време турске власти Банат је био подељен на санџаке и нахије. Уљма се помиње 1713. године под нахијом вршачком, а у темишварском санџаку, са свега 12 кућа.
    Године 1716. када је ослобоћена од Турака, и потпала под аустријску власт, извршен је 1717. године званични попис банатског становништва. Уљма је тада имала 20 кућа (за четири године после турског пустошења повећала се за 8 домова). Нова власт Тамишког Баната улагала је много напора и средстава да повећа број становништва које би обрађивало пуста поља и плаћало порез за време турске владавине становништво се привремено прорећује. Према обављеном попису, непосредно после протеривања Турака преко Дунава, на читавој територији Баната било је тада нешто око 30.000 становника. Први гувернер Баната, гроф Клаудије Флоримунд Мерци, извршио је колонизацију Немаца од 1718—1727. године. Касније се колонизирају Мађари, из политичких и економских разлога. Та колонизација није имала никаквог утицаја на пораст становништва у Уљми, јер се Немци у њој нису појавили. Доселили су се много касније. Прво су Немцима насељени Вршац и Бела Црква. Из пописа вршачког диштрикта коме је и Уљма по административној подели припадала, 1735. године забележени су у Уљми као порески обвезници Станко Момиров, Атанацко Рашајски, Милисав Јокић, Ранисав Милошев, кнез Стојко Јокић и Станко Рашајски.
    За време аустро-турског рата и после 1716. године, становништво Уљме је нарочито страдало од упада Турака и куге. Јужни Банат је дефинитивно ослобоћен од Турака 1716. године. Али ни тада није наступио миран период живота и развој. Били су све чешћи упади Турака преко Дунава. Нарочито тежак је био онај упад из 1738. године који је за собом донео кугу која није мимоишла ни Уљмане. Народ се из страха од Турака често склањао у околне мочваре. 
    Почетком 18. века под утицајем аустријске, а касније мађарске државне администрације све више нестају у Уљми (што је карактеристично за Банат па и целу Војводину) презимена са (ић) и настају са (ов) на пр: Петров (ић), Јованов (ић), Живков (ић), Ранков (ић), Попов (ић), Станојев (ић), Ђорћев (ић), Ивков (ић), Бранков (ић), Ђурђев (ић) итд.
    Има и један релативно мали број презимена која указују нa имена насеља из којих воде порекло поједине породице као што су: Итебејац, Кусићки, Врачевгајац, Кутрички, Темишварац и др.
    Новим приливом становништва из Србије, и других крајева под турском влашћу, Уљма је бројно ојачала, тако да је 1749. године пописано у диштрикту вршачком, 81 кућа. Појединачна досељавања текла су непрекидно и још данас теку.
    Живот се нормализује. Уз сточарство развија се земљорадња, занатство и трговина, нарочито трговина стоком, коју су већином извозили у Аустрију. Од 1746. до 1749. године имала је општина Уљма, у закуп, пољско добро „Мало Николинце”. У то време Уљма има и цркву изграћену од брвана и дасака. 1750. године био је уљмански свештеник Петар Јовановић прота паланачког презвитерства, а 1759. године назначен је и кнез уљмански Јовица Оморац.
    Побољшани су економски и политички услови живота, јер становништво ужива војне повластице пошто се налази у служби бечког двора, у редовима Банатске земаљске милиције, а затим у формираној Војној Граници.

    УЉМА Y ВОЈНОЈ ГРАНИЦИ

    Када је бипа у питању одбрана државних граница Аустрија није могла да остане при дотадашњем систему регуларне војске и милиције. Тај систем није се показао одговарајућим. Људи из аустријских и угарских земаља било је врло мало ти војници су били врло скупи, а и недовољно поуздани, то је нарочито важило за Мађаре. Требало је створити војску, добру и поуздану, а која не би била скупа. За овакво решење Срби су били као поручени. Срби су одлични ратници. Српски војници у мирно доба не коштају државу готово ништа, или врло мало, њихово одевање јевтиније је од одевања других трупа, издржљивији су од других, у пешачењу су окретнији и хитрији. Граница је давала најбоље и најјефтиније војнике, јер граничари у мирно доба нису примали плату него су уместо плате уживали земљу. Граничари су војници-ратари, стално су у покрету као чете царске. Појас војне границе, сагласно потискивању и опадању турске силе, представља средину која се разликује од осталих српских крајева у Војводини као и оних у старој Србији. Они за Аустрију гину на бојишту загледани преко Дунава у тамну и драгу им постојбину. Граничари официри имали су малу плату, јер су и они уживали бесплатно земљу. Официри и војници набављали су себи одело и обућу. Наш народ је желео да служи као војник из више разлога. Пре свега он је осећао да је са оружјем у руци неки фактор, а да би без оружја постао жртва својих непријатеља. Срби су се са разлогом бојали жупанијске управе, плашили су се племићке самовоље, да не постану кметови. У Војној граници могли су да сачувају своју веру и језик, што као кметови мађарских племића не би могли. У Војној граници били су терети много мањи. Српски народ радо је давао живот, али није давао слободу. Са Србима је аустријски двор добио многобројну, одличну и јефтину војску, и што је веома важно, природног савезника у борби против Турака и Мађара.
    Војна граница није била одмах и потпуно формирана. Првобитно служио је наш народ као народна војска и милиција, у мирно доба били су земљорадници, а за време рата војници. Народна милиција била је састављена од нашег народа, а издржавала се и борила о свом трошку. Милиција је нарочито деловала по насељеним просторима дуж границе, Милиција је била подређена Земаљској администрацији у Темишвару.
    Привредни развој отпочео је успостављењем аустријске власти. Од самог почетка аустријске управе на овој територији заведен је полуфеудални економско-друштвени систем. Становницима је додељивана земља на обрађивање у износу од 30 до 36 к. ј. по домаћинству. Било је ораница и ливада. Додељене оранице и ливаде нису се могле делити нити отућивати. Приход са земље припадао је обрађивачу. Коришћење земље плаћало се у виду пореза, затим у виду обавеза да чува границу. Ова Обавеза састојала се првенствено у томе што је сваки носилац поседа, и његови мушки чланови способни за војну службу, подлегао војној обавези и стражарењу на граничним местима. У циљу унапређења пољопривреде основани су расадници у већим насељима из којих су бесплатно дељене саднице воћа, затим станице приплодних грла: пастува, бикова и нераста.
    Уживалац земље био је дужан да земљу ваљано обрађује и да гаји одређене културе (диригована привреда). Руковођење пољопривредом било је поверено официрима-економима, који су имали седишта у компанијским местима.
    Захваљујући томе што у војној граници није заснован чист феудални екопомско-друштвени однос, капитализам се у њој релативно рано појавио и учврстио, што је допринело јачању занатства и трговине.
    У банатској милицији, у ранија времена официри и војници били су плаћени искључиво само у земљи. Касније су у плаћању учињене знатне измене. Официри су добијали своју награду делимично у новцу, а делимично у земљи и стоци. Војници нису били униформисани већ су служили у својој одећи и обући, наоружани оружјем како је ко имао, а под заповедииштвом својих људи, који су имали официрске чинове. Y овој војној организацији, особито у почетку, добијали су појединци положаје, према томе колико су успели да сакупе војника. Тако су на пр. поједини чланови породице Живковић у Уљми добијали официрске чинове. Првобитни заповедници у милицији били су искључиво само Срби. Почетком 18. века оберкапетан у Дунавској граници био је Мојсије Рашковић. 
    Када је претила 1762. године опасност од упада Турака у Банат, решила је царица Марија Терезија, да у ове крајеве заведе обавезни кадар и подигне банатску војну границу. Формирањем Војне границе двор је одвојио, и војском и становништвом, Мађаре од Турака који су се кад-када налазили као савезници против аустријског двора.
    Милиција је стављена под војну управу и маја 1764. године приступљено је формирању српске регименте (пука), који је коначно фебруара 1766. године формиран у простору од Сакула до Оршаве.
    У исто време пошто је формиран српски граничарски пук, пришло се 1765. године формирању немачког насељеничког пука. Овај пук формиран је од насељеника из Немачке којима су чињене велике повластице. Немачки пук обухватао је подручје од Сефкерина уз Дунав сва насељена места са Панчевом и Ковином до Банатске Паланке. Из ових места расељене су оне породице које су се изјасниле за поданике града Панчева, тако да је остало 557 домова слободних за досељенике Немце. На место Срба насељени су Немци. Ови досељеници примали су помоћ у новцу, стоци и радној снази. Нарочито им је помагано при подизању кућа. Тада су и Румуни дошли у ове крајеве, 1765. године пресељено је првих 20 румунских породица у Иланџу, Селеуш и Алибунар, а пет година касније насељено је неколико румунских породица и у Уљми.
    1770. године доселио се већи број немачких породица на територију Војне границе од којих је један део насељен у Ковину. Исте 1977. године насељено је први пут неколико немачких породица и у Уљми.
    Ову новонасталу границу обишао је лично сувладар царице Марије Терезије цар Јосиф II у мају 1768. године којом се је приликом бавио у Банатској Паланци, 5 маја, у Гају и Баваништу 6. маја.
    1773. године обишао је по други пут Војну границу цар Јосиф II ради што успешније организације исте. Том су приликом српској регеменги додељена места: Делиблато, Кајтасово, Црвена Црква, Вршац, Гај, Гребенац, Дупљаја, Јасеново и Бела Црква. Y Белој Цркви биле су касарне и главна команда.
    Тек 1774. године коначно је Војној граници припојено место Уљма и додељено српској регементи, као и место Крушчица, Стража, Орешац, Загајица, Парта, Избиште, Николинци, Алибунар, Селеуш, Св. Михајло и Иланџа.
    Исте 1774. године организована је и српско-влашка регимента, пa јој је одређена територија источно од Уљме. Остали терен на западу препуштен је немачким колонистима. Српско-влашка регимента формирана је из 16 компанија, од којих је било у Избишту, а 12 у Делиблату. У почетку 1775. године наименован је за команданта српско-влашке регименте пуковник барон Попила, који се настанио са штабом, војним судом и благајничким чиновништвом у Белој Цркви.
    6. маја 1776. године предато је 16 места, међу којима и Уљма, Николинци, Алибунар, Селеуш, Иланџа и др., немачкој насељеничкој регименти. 
    Године 1778. царица Марија Терезија под притиском Мађара присаједини цео Банат Угарској сем дела који је и даље остао у Војној граници. Тако да је том приликом Уљма остала и даље у Војној граници, а суседни Влајковац и Вршац са својом околином припао Угарској.
    Ради олакшања администрације, 1778. и 1779. године у Војној граници мања места су уједињена или премештена. Тако су нека расељена, а Банатска Паланка са државне обале Дунава премештена је даље од обале, на виши терен.
    Наши граничари нису били најамници, нису примали плату, већ су им биле додељене оранице на обрађивање и искоришћавање. Они су обављали војно-стражарске дужности на кордуну и бдели над сигурношћу ових крајева. Чували их од непријатељских упада и куге. Живели су задружним животом.
    Становништво у Војној граници уживало је привилегије у оквиру феудалне аустријске монархије. Овим привилегијама регулисана су права и дужности становништва према органима власти. Поред војне управе у насељима бирали су кнеза и већнике који су сакупљали порез и обављали друге послове. Регулисана су и питања незбринутих чланова породица и сирочади погинулих граничара. Становници су били ослобођени кулука и имали су своја права на бирање општинске управе. Добили су и разне друге повластице. 1779. године назначен је у Уљми кнез Иван Сламарски, а 1782. године Уљма је пописана са 1.579 стаиовника Срба, нешто Румуна н Немаца. Године 1801. Штаб српско-влашке регименте премештен је у Карансебеш.
    Рескриптом Ратног савета од 17. септембра 1800. године наређено је оснивање једне насеобине недалеко од Уљме на пољу „Мали бунар” за досељенике Немце из Рајха. 1801. године приспело је из Немачке 212 породица и селу су дали име „Карлсдорф” (данас Банатски Карловац). Пошто им климатски услови нису одговарали многи су помрли, а на место великог броја помрлих колониста, насељени су у опустелим домовима Крашовани из Крашева, тако да је 1809. године пописано 190 домова. У исто време када је Карлсдорф насељен, и Уљму је населило неколико крашевских породица. Касније су долазили из Крашованије њихови рођаци и пријатељи и видевши овде бољи живот, многи су одлучили да се ту населе и тако се број крашованских породица у Уљми повећавао. Крашовани су досељени из планинских села источних Карпата. Сва крашовска села: Крашо па, Јаблача, Равник, Клокотић, Нермић и Лупок била су расута по падинама Карпата и око речице Караш. Живећи овако издвојени од румунских пасеља католички фратри (свештеници) залазили су по њиховим кућама, новорођенчад им крстили (јер нису имали својих свештеника) и обратили их у римокатоличку веру, тако су најстарији досељеници Срби Бошњаци полагано постали сви католици, али су се староверски обичаји (православни српски) код њих до данас задржали. Из крашовских села Уљму су населиле породице: Бешина, Бирта, Бокшан, Босиљка, Жула, Илика, Филипон, Оцил (Оцел), Фиљка, Шала и др. 
    У Граници je 1. октобра 1807. године ступио у живот нови закон о земљишту, којим је све непокретно имање проглашено за царски дар, и тиме прешло у потпуно власништво граничарског становништва. Тако је полуфеудални систем потпуно исчезао 1850. године, када су сељаци и грунтовно уведени у поседе и могли су земљом самостално да распољажу. Од овог времена капитализам продире и у села. Привремене кризе, затим неродне године, уз то комадање поседа распадањем домаће задруге (деобама), допринело је процесу раслојавања сељака. Временом се стварао, на једној страни, слој имућних сељака, затим поседника већих комплекса земље из редова занатлија и трговаца, а на другој страни све већи број осиромашених сељака (од 1 до 5 к. ј. земље) и беземљаша.
    Због привилегија које су у Војној граници Срби уживали у Уљму се доселило неколико српских породица из Северног Баната, тако да је 1827. године у Уљми пописано 1.773 становника.
    Y Војној граници 9. фебруара 1838. године дошло је до битних промена. Делиблатска и алибунарска компанија издвојене су из банатско-немачке, а избиштанска, јасеновачка, кусићка и пожеженска из српско-влашке регименте, па је из тих компанија формиран банатско-српски батаљон са штабним местом у Белој Цркви. Новоформирани батаљон постао је засебна јединица и исте године Уљма је додељена том батаљону.
    Након неколико година тј. 23. марта 1845. године царском одлуком овај је батаљон комплетиран у регименту. Овој новоустројеној регименти придодате су иланџанска, селеушка и самошка компанија, сем тих устројене су и две нове које су у Врачевгају и Карлсдорфу (Бан. Карловц). Исте 1845. године Уљма је припала српској регименти са 2.303 сатновника, а следеће 1846. године у Уљми је уведена стална поштанска служба.
    1848. и 1849. наши крајеви су били богати догађајима, били су позорница тешких бојева измећу Мађара и Срба.
    Револуционарни догађаји 1848. године имали су снажан одјек у Вршцу и околини у коме је због нерешеног аграрног и националног питања избио покрет сељачких маса. До крвавог сукоба измећу побуњених српских сељака и војске дошло је код Кевериша. Том стихијом, неорганизованом покрету сељачких маса, који је био крваво угушен, притекли су у помоћ и српски сељаци из околних насеља Војне границе. Колико је Уљмана сградало у оружаним борбама 1848—1849. године, не зна се. Као споменик на ту тешку прошлост овог краја подигнут је спомен-крст у Кеверишу који и данас постоји.
    Уљма је 1854. године припала избиштанској компанији и по попису бројала је 2.602 становника, Срба 2.274, Румуна 89, Немаца 35, Крашована и осталих 204, са две општинске, једном црквеном и 310 приватних кућа. Породица је било 333, без кућа 23. Од укупно 1.296 мушких, у служби граничарској било је 127 војника-граничара и 1 официр, у служби школе 2 учитеља (учитељи Зарија Поповић и Јован Станковић), 1 бележник и 2 свештеника (свештеници Пантелејмон Димитријевић и Јован Стајић). 
    554 изузети су за обраду земље и кућну службу. Осталих 609 су пописани као неспособни за војну службу и обраду земље, а односило се и на мушкарце испод 16 и преко 60 година старости, инвалиде и са урођеним физичким манама. Исте 1854. године у Уљми је пописано 919 коња, 505 волова. 305 крава музара, 393 телади и јунади, 5.337 оваца, 1.323 свиње, 291 кошница са пчелама, 53 пецара, 204 плуга, 284 окованих и 28 неокованих кола, 315 штала, 16 млинова (жрвња) за мељаву, 23 занатлије и две кафане. Године 1869. Уљма је пописана са 2.734 становника.
    У почетку седамдесетих година 19. века наступили су значајни догађаји са великим променама. У јужним крајевима Граница је развојчена. После аустро-угарског поравнања, 1867. године ступила је на снагу општа војна обавеза. По проглашењу самосталности Србије потиснута је турска граница још више према југу, те је потпуно престала опасност од упада Турака. Војна усганова за заштиту границе није више имала своју сврху. Сем тога и Мађари су навалили са својим захтевима, да се војна граница распусти и цео Банат припоји Угарској. Цар Фрања Јосиф I, је 1871. године тако и наредио. Деветог јуна 1872. године Војна граница је развојчена и подређена Угарској. Следеће 1873. године Уљма је припојена Тамишком комитету, а нешто касније Белоцркванском округу Темишварске жупаније.