Суботица и околна насеља и села

35 коментара

1. 5. јул 2017. у 17:28

   vojislav ananić

   СУБОТИЦА
   (СУБОТИЦА / SUBOTICA / SZABADKA)

   Стари панонски град, кроз историју познат као највеће село Европе, данас је важан привредни и културни центар, раскрсница из које се рачвају пруге у седам праваца, а друмски саобраћај се укршта из пет праваца.У писаним документима први пут се помиње 1391. године под називом Zabatka, а претпоставља се да га је као утврђење подигао угарски краљ Бела IV почетком XIII века. Од 1439. године насеље се налазило у поседу Јаноша Хуњадија. Од тада је град променио више феудалних господара, а последњи, пре пада под турску власт (1541), били су из породице Терек (Torok).
   Након ослобођења од Турака (1686), Суботицу насељавају Буњевци и Срби, а средином XVIII века Мађари, Немци, Словаци, Јевреји…Град је 1743. године добио статус привилеговане вароши (трговишта) и назив Szent Maria, а од 1779. године статус слободног краљевског града и нови назив – Maria Theresiopolis. Од 1845. године град има данашњи назив Суботица (Szabadka).
   По броју становника Суботица је била један од највећих градова у Угарској. Од друге половине XIX до почетка XX века била је на трећем месту у Угарској, одмах после Будимпеште и Сегедина. Поред знатно развијеног занатсва, у Суботици се последњих деценија XIX века јављају и први облици модерне индустрије. Била је то циглана коју је основао Титус Мачковић (1879), фабрика шпиритуса (1880), ливница, фабрика сода-воде, шешира, фабрика вештачких ђубрива (1906)…У Суботици је од 1869. године уведен железнички саобраћај, а 1887. године изграђена је модерна железничка станица. Први трамвај прошао је од града до Палића 1897. године.
   Током интензивног развоја града у XIX и почетком XX века, у Суботици је подигнуто неколико десетина импозантних здања. Међу њима свакако доминира сецесијска палата архитекте Ференца Рајхла (1904), Гимназија и Национална касина (данас: Градска библиотека), дела истог архитекте. Једна од најстаријих грађевина је српска православна црква (1725). Први хотел у граду и зграда позоришта налазили су се у монументалном објекту подигнутом 1853/1854. године.
   Нарочити значај има римокатоличка катедрала Св. Терезије Авилске (1797). Од 1902. године суботички Јевреји имају своју синагогу, грађену у сецесијском стилу.
   У Суботици је радила једна од најстаријих гимназија у Војводини, која наставља традицију средње школе основане 1747. године. У њој је основана и прва високообразовна установа – Правни факултет (1920).
   Посебан значај, како за привреду, тако и за културу града, одувек је имало Палићко језеро, које се налази у непосредној близини града.

   ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

   Одговори

2. 31. јул 2017. у 13:49

   vojislav ananić

   Суботица

   1687. године населио се у Суботицу већи 6poi Срба из Баната. Највеће досељавање нашег елемента у Суботицу десило се насељавањем Буњеваца. 1702—1703. припала је Суботица Потиској војној граници и имала обавезу да држи 150 граничара. Суботица је одувек била једно од најзнатнијих насеља у Бачкој. 1702. године имала је 1969 становника; 1720. имала је 264 дома. 1743 године постала је коморска варош. Када је одвојена од Војне границе, Срби нису хтели да се помире са нoвим стањем, те су се отселили у банатски део Војне границе. На њихово место населили су се Мађари и Словаци из Кечкемета, затим из Моравске, па Липтовске, Арваске и Туроцке жупаније. Ови досељеници долазили су прво привремено, као пољски радници па су се касније овде стално настанили. 1765. године имала је Суботица 9556 душа. 1769 године имала је 200, 1773 — 259 српскнх домова. 1771 године бpoj становника се био попео на 10.252. 1786. године било је у Суботици 326, а 1792. године 396 домова (са 2212 српских душа). 1766. чинили су Мађари осмину целокупног становништва. Те године Суботица је имала 2380 и више кућа са преко 24.000 становника, од којих су Срби чинили четвртину. — Као град, својим изгледом, Суботица није чинила нарочито леп утисак. Само у главној улици биле су куће саграђене у лепом реду. Иначе, куће су грађене без икаква плана, а свако је себи градио кућу где је хтео. Од зграда су се истицале: фрањевачки манастир, касарна и неколико племићких курија. Средином града текао је један мали поток, а у близини града налазила су се три језера. Забележено је на једном месту да „у једном од ових жабе никад не крекећу.

   ИЗВОР: Др Душан Ј. Поповић – Срби у Војводини, књига друга, Нови Сад, 1959.

   Одговори

3. 14. август 2017. у 12:50

   vojislav ananić

   СУБОТИЦА

   Град Суботица се налази на северу Републике Србије, дуж главних европских коридора и између две реке: Дунава и Тисе. Изванредно културно наслеђе, богато украшене грађевине, мултикултурални дух и европски шарм су особине које чине овај град другачијим.
   Суботица је позната по својој опуштеној атмосфери, доброј храни и квалитетним винима. Фестивали, догађаји, концерти, живописан културни живот током целе године је разлог више да посетите наш град. Поврх тога, Суботица нуди пуно занимљивих места за одмор и разоноду, као и за многобројне активности око језера, на ергелама, салашима, у шумама и ловиштима.
   Палић, језеро и насеље са истим именом, налази се 8 километара источно од Суботице. Он увек нуди нешто ново и непоновљиво, а сваке сезоне су садржаји на њему све богатији. Изванредни објекти са почетка 20. века (Водоторањ, Велика тераса, Женски штранд и Музички павиљон), прелеп парк, препознатљиво језеро као и мир и тишина, чине Палић идеалним простором за одмор и уживање. Тренутно на Палићу можете одсести у хотелима високе категорије, реновираним луксузним вилама изграђеним у такозваном “Палићком стилу” или многим објектима приватног смештаја. Одлични ресторани и кафићи, спортски и рекреативни терени, три плаже, термални базен, Зоолошки врт, бициклистичке и пешачке стазе, низ разноврсних догађаја, динамичан културни живот, могућности забаве и додатни садржаји чине свеобухватну понуду туристичког центра Палић.
   Суботица са околним насељима броји око 140 хиљада становника. Насељена места у општини Суботица су Бајмок, Бачки Виногради, Бачко Душаново, Биково, Вишњевац, Горњи Таванкут, Доњи Таванкут, Ђурђин, Келебија, Љутово, Мала Босна, Мишићево, Нови Жедник, Стари Жедник, Палић, Суботица, Хајдуково, Чантавир, Шупљак.
   ИСТОРИЈА
   Суботица се први пут помиње у писаним документима под именом Забатка 1391. године. Од тада је променила више од 200 имена од којих су најкарактеристичнија била: Сзент-Мариа, Мариа Тхересиополис, Марија Тхересиенстадт, Сзабадка и Суботица. Она постаје значајније насеље тек после татарских похода почетком 13. века, када се преживело становништво окупило на стратешки одабраном месту, платоу издигнутом и окруженом водом, на којем се данас уздиже Фрањевачка црква. То је било идеално место за људе из равнице, са ког су могли да се бране од освајача.
   Дуго времена је Суботица била на граници две моћне империје, Мађарске и Турске. Она је почела да се развија тек након што је изгубила свој војни значај. Суботица је 1779. године добила статус слободног краљевског града, који јој је донео већу аутономију и привилегије и тада почиње да привлачи предузетнике: сељаке, занатлије и трговце из окружења и средње Европе.
   У другој половини 19. века, након што је железница стигла у град (1869. године), трговина пољопривредним и сточарским производима је нагло почела да се развија. Индустријализација почиње крајем 19. века, када Суботица постаје модеран средњеевропски град. Након Првог светског рата, Војводина се присаједињује Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (Тријанонским споразумом из 1920. године), а 1929. године Суботица постаје део нове државе Краљевине Југославије.
   Од тада Суботица није мењала име, али називе државе јесте – чак пет пута. Током Другог светског рата Суботица проживљава страшне дане, као и остатак Европе.

   Одговори

4. 21. август 2017. у 13:09

   vojislav ananić

   БАЈМОК

   ИСТОРИЈА

   На подручју које захвата територија Бајмока нису врсена никаква археолошка испитивања. Ипак, археолози сматрају да је на том простору постојало насеље јос у 10. веку пре наше ере, а можда јос и раније. Међутим, да је то заиста тако, не постоје веродостојни докази, једино се мозе тврдити да су на овом подруцју зивели Авари и племена Сармата. О томе сведоце остаци гробља откривеног на југоистоцном делу Бајмока, удаљеном од центра Бајмока око један километар, на делу званом Калварија. До открица гробља је досло сасвим слуцајно за време изградње пута према Суботици, 1927. године. Археолоске ископине надјене на томе месту потицу из периода од И до ИВ века нове ере и налазе се и данас у Градском музеју у Сомбору.Оно сто би било вредно помена јесу једна ваза и ниска дјердана из раздобља великих сеоба народа. Историјски је доказано да на овом подруцју нису зивели Римљани, али зато римски новац из времена императора Хадријана, Диоклецијана и Константина III, наден приликом орања, указује на постојање је трговацких веза измеду племена Јасига и Сармата са Римљанима. Први писани докуменат који се односи на Бајмок потице из 15. века и у њему се насеље први пут спомиње као село.

   БАЈМОК У ДОБА ТУРАКА
   После заузимања Београда 1522. године Турци настављају своја освајања према северу и године 1526. по заврсетку битке код Мохаца, заузимају територију Мадјарске заједно са Будимом. Бајмок це у саставу Сомборске нахије припасти Сегединском сандзаку. На основу ових и других бројних података мозе се извести закљуцак да Бајмок као насеље за време турске владавине никад није престајао да постоји, мењао је само број становника у појединим периодима. Конацним повлацењем Турака са ових територија крајем 17. века (после битке код Сенте 1697. године) Бајмок се спомиње још два пута: 1702. и 1743. године, кад је село припојено Суботици. Политика Марије Терезије иде у прилог поновном насељавању Бајмока. Године 1763. царица саље свог коморног саветника Котман Антала (Цотхман Антал) у Бацку и Банат да изврси припреме насељавања Немаца у ове крајеве. Путујуци у Суботицу преко Бајмока саветнику је запао за око Бајмок са својим нацином зивљења. Предели око саласа представљали су идеално скровисте за »бецаре«, јер »гвоздена« рука власти довде није допирала, па су се из дана у дан све висе разуларивали. Крајем 1763. године (28. децембра) Котман Антал је поднео звестај са пута и у њему изнео предлог да се бајмоцка и лудоска пустара населе, како би се олаксао транспорт војника. Крајем 1771. године градска комисија врси премереравање насеља и одредује место за изградњу вазнијих зграда. У центру села, на месту где се доскора налазила такозвана »Бергерова« скола, саградена је крцма (Бецсели Цсарда), а на месту капеле цији су зидови били од набоја, изградена је црква ције је обнављање изврсено 1845. године.

   БАЈМОК ПОСЛЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА
   Заврсетком првог светског рата повуцена је и утврдејна дрзавна граница према Мадјарској на свега 9 км од центра Бајмока. На северном делу села, преко пруге Суботица — Сомбор, на Рати, врси се парцелисање земљиста и насељавање добровољаца из првог светског рата из Црне Горе, Србије и Лике, те колониста из срезова Кацрнар Гара и Бацалмас који повлацењем дрзавне границе нису припали Југославији. Процес насељавања изврсен је у раздобљу од 1921. до, углавном, 1924. године. Насеље Рата је саставни део Бајмока, а назив је добило по нацину отплате добивеног земљиста (на рате) јос 1906. године. На удаљености од свега 6 км од центра Бајмока на исток, према Суботици, средином тридесетих година (1925) на слицан нацин као и на Рати колонистима и добровољцима из првог светског рата додељене су парцеле обрадивог земљиста и плацеви за изградњу куца. Тако је настало насеље које је добило назив Мисицево по Зивојину Мисицу, команданту српске војске на солунском фронту.

   ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ
   У раздобљу од 1941. — 1944. године Бајмок је био под окупацијом фасистицке Мадјарске. Окупатори су успоставили своју власт. Словенско становниство је пало у немилост. Сви насељеници, добровољци и колонисти са Рате и Мисицева депортовани су у логоре у Барцу и Сарвару, у Мадјарској, у којима је њихов највеци број остао до заврсетка рата. У домове депортираца насељени су сељаци из Ердеља и Буковине, који су ту зивели све до краја септембра 1944. године.

   БАЈМОК ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
   Јесен године 1944. била је веома бурна. Јединице НОВ и Црвене армије поцетком октобра 1944. године померале су фронт према северу и у том налету за неколико дана ослободиле целу северну Бацку. Бајмоцани су дозивели зељно оцекивану слободу 19. октобра 1944. године.

   КАКО ЈЕ НАСТАО БАЈМОК
   Средином 18. века дворски саветник Антоније Котман је вршеци инспекцију путева и насеља у Бацкој констатовао да измедју Сомбора и Суботице нема ни једног места у коме би се путници и војска, на тој знацајној комуникацији, могли одморити. Због тога је у циљу “војних и саобрацајних потреба” предложио да се на ондашњој пустари званој “Бајмок”, с обе стране пута оснује насеље. Предлог је прихвацен тако да је 1764. године од дворске канцеларије изашао указ о оснивању нове општине. Граду Суботици, у цијем се атару налазила пустара, наредјено је да становништво околних салаша колонизује у насеље. Суботица се томе противила па цак и путем званицних делегација за неколико година одлагала оснивање нове општине. Незадовољна оваквим ставом Суботица дворска канцеларије је 1781. године била веома категорицна, па цак и Бајмок, претеци да, уколико се и овај пут продужи време, онда це оснивање предузети дворска канцеларија, али на терет Суботице.
   Бојеци се нежељених последица Суботица је са подизањем насеља поцела исте године. Први становници Бајмоку су Буњевци, који су морали да напусте салаше. Истовремено са изградњом првих домова основана је и плебанија, а населило се неколико јеврејских породица; они су отворили прве трговине. Тако око 1840. године у Бајмоку су се поцели насељавати Немци, док су се Мадјари поцели насељавати после Мадјарске буне 1848. године. Првобитно, сва администрација је водјена на хрватском (буњевацком) језику, а после нагодбе (1867) у администрацију, школу и цркву уведен је мадјарски језик. Интересантно је да је Бајмок, иако настао на суботицком атару, када је добио своју грунтовницу и постао самосталан, једно време (од 1786. године) плацао пореске обавезе Сомбору. Име пустаре, а касније насеља Бајмок, турског је порекла. Потице од турске реци “бајмак” што знаци утврдјени војни логор (вероватно се у доба Турака ту налазио војни логор). Први становници, Буњевци, своје место су назвали Бајамок, док су га Мадјари касније назвали Бајмок, што се одржало и до данас.
   Сомборске новине. Бр.618. 4. 15. април 1966.
   Текст припремио: Александар Јоксић

   СТАНОВНИШТВО
   Први трагови о насељености подруцја на коме се данас налази Бајмок задиру у веома далеку прошлост. Пошто це о томе бити више говора у наредном поглављу, овде цемо се осврнути само на податке о броју стqновника и његовом кретању до данашњих дана , на национални састав и друге карактеристике везане за становинштво Бајмока. Иако се Бајмок као насеље спомиње још у 15. веку, прецизних података о броју становника из тога времене нема. Тих податак неце ни бити ни за наредних 200 година, јер о том периоду постоје само подаци о броју куца и то, наравно, само за поједине године. Подаци о броју куца из пореских књига су истовремено и једини извор на основу кога се може приближно одредити број становника. У 18. веку, у више наврата, врши се насељавање Бајмока. Бројке које се спомињу односе се на број насељених породица, па се и овде може само на основу слободне процене говорити о укупном броју становника. Насељавање вецих размера завршена су крајем 18. и поцетком 19. века. Први прецизнији податак о броју становика потице из 1791. године када је Бајмок имао преко 1.000 становика. Наредних година број становика прилицно брзо расте и 1826. године Бајмок броји 3.715 становника или 577 породица и 515 куца. Две године касније (1828. године) број становника се попео на 3.975. Пред крај 19. века становништво Бајмока се удвоструцило и 1890. године тај број је износио 7.151. На прелазу из 19. у 20. век, тацније 1900. године, у Бајмоку живи 7.588 становника. Подаци о броју становника постоје и за 1910. годину када је у Бајмоку било 8.217 становника, а 1921. године број становника се попео на 8.733. Измецу 1921. и 1924. године долази до поновног насељавања Бајмока и формирања сва нових насеља: Новог села или Рате у Мишевицева. Године 1913. обљављен је нови попис становништва по коме је у Бајмоку живело 11.324 становника, а број куца је износио 2315. После другог светског рата извршена су цетири пописа становништва. Из табеле у којој су дати упоредни подаци о броју становника и домацинства види се кретање броја становника у послератном раздобљу.
   1948. 1953. 1961. 1971.
   Становниство 11.789 11.411 11.714 10.850
   Домацинство 3.512 3.538 3.866 3.708

   Прва три предратна пописа говоре да се број становника у Бајмоку кретао на нивоу предратног стања. Медјутим, у раздобљу од 1961. – 1971. године долази до његовог смањена за 864 становника. С обзиром на претежно пољопривредни карактер места и релативно спорији раст индустрије, околни градови, нароцито Суботица, били су привлацни за становнике Бајмока због вецих могуцности запошљавања, па је то, вероватно, један од најважнијих разлога за опадање броја становника у Бајмоку. Усталом, опадање броја становника карактеристицно је за сва сеоска насеља у нашој земљи која су по свом положају ближа вецим градовима индустријким центрима. Што се тице националог састава становништва, Бајмок је одувек био шаролик. За најранији период нема прецизнијих података о националној структури, али се из појединих извора, који се односе на насељавање Бајмока, може закљуцити да је у њему увек живело више националности. Као први становници Бајмока спомињу се Мадјари који су се бавили земљорадњом и стоцарством. Историјски подаци са краја 16. века говоре о Новом Бајмоку кога су насељавали Срби. Поузданији подаци о националној припадности становика Бајмока односе се на 1785. годину када се доселило око 130 мадјарских, а све године касније (1787) 88 буњевацких породица. Око 1744. године српске породице напуштају Бајмок и тада вецину његовог становништва сацињавају Мадјари и Буњевци. Нешто касније поциње насељавање немацких (швапских) породица. Први поуздани подаци и националном саставу становништва Бајмока односе се на 1900. годину казују да је било: Мадјара 3.599, Буњеваца 1.980, Немаца 1.980, Срба 21, Словака 8, осталих 10. Попис становништва обављен 1931. године пружа нам донекле измењену слику националне структуре становништва. Те године у Бајмоку је било 4.597 Југословена, 4.276 Мадјара, 2.347 Немаца, 79 Јевреја, 16 Руса и 9 осталих. После другог светског рата поново долази до вецих промена у националној структури. Становништво немацког порекла напуста Бајмок, а уместо њега око 2.370 нових колониста се досељава. То су, углавном, Срби из Лике, из околине Дрезнице. Од тога броја се касније око 5% враца у завицајни крај, док вецина наставља да живи у новој средини.
   Бајмок моногтафија – Монографија. 12-14. Мај 1979.
   Текст припремио: Александар Јоксиц

   БАЈМОК КРОЗ ВЕКОВЕ
   Географски положај Бајмока није тешко одредити. Насеље се простире јужно од југословнско-мадјарске границе, на око 9 километара, од Суботице је удаљен 23, од Сомбора 33 и од Бацке Тополе на север 28 километара. На географској карти је још лакше одредити његову локацију: лежи на 19. степену и 25. минуту истоцне географске дужине и на 45. степену и 58. минуту северне географске ширине. Надморска висина места достиже 117 метара. Територија катастарске општине износи 22.597 катастарских јутара, односно 13.005 хектара. Данашњој Месној заједници Бајмок припадају насеља Рата и Мишицево, која се налазе северно од самог села, с друге стране железницке пруге, на 7 километара од самог села према Суботици. Бајмок има врло добре саобрацајне везе са ближом и даљом околином и удаљеним крајевима земље. На првом месту треба споменути железницку пругу Суботица-Ријека, која се поред самог села протеже у североистоцном и југозападном правцу, повезујуци га не само са Суботицом и Сомбором него и са целом Југославијом. Поред тога, са вец поменутим градовима Бајмок је повезан добрим путевима, а такодје и са Бацком Тополом, а преко овог града с Новим Садом и Београдом, главним градом наше домовине. Са географског становишта важан цинилац у селу је био једини жуборави поток, у ствари рукавац Криваје, који становништво назива Кривајом. На обалама овог потока некада су боравили пражитељи Бајмока, који су управо ту сахрањивали своје мртве. Њиховим домацим животињама је долина потока пружала бујне пашњаке. Премда сам поток никад није нароцито обиловао водом да би становништву претио поплавама, ипак је имао толико воде у кориту да се дуж његових обала развио бујни биљни свет. Становништво је воду потока користило за напајање стоке. Археолози с правом тврде да је у бајмоцком атару постојало насеље још од давнина. У југоистоцном делу Бајмока познати су остаци једног сарматског насеља са гробљем, затим једна некропола из времена сеобе народа и једно аварско гробље. Највише и најитересантнијих налаз потице из I и IV века. Племена која на овим просторима у то време живе дуже или краце време изабрала су Бајмок за своје станиште. На основу налаза може се установити да су у овим крајевима живела сарматска, јазишка, хунска и аварска племена. О месту њиховог боравка сведоци околина калварије. До тог закљуцка наводе слуцајно откривени налази. Ови налази се протежу дуж обе стране Криваје (Гата), отприлике у дужини од два километара, јужно од пута Суботица-Сомбор. Налази су угледали светло дана 1927. и 1938. године приликом изградње вец поменутог пута: 1927. године сакупио их је инжињер Ј.Базлер, а 1938. године умировљени бајмоцки подбележник Карољ Кокаи. Касније откривени предмети доспевају у властништво сомборског Градског музеја, где се и данас налазе. На поменутом терену, медјутим, до сада није било никаквих струцних ископавања. Током изградње поменутог пута откопана је једна ваза из времена сеобе народа и једна бисерна ниска од јасписа (опалне боје). Слицна огрлица постоји само у Берлинском музеју. На основу ње би се дало закљуцити да јој је власник морао бити неки богат и угледан цовек, који је за своје станиште изабрао Бајмок и који је могао живети само у неком вецем месту. Први писани документи који се односе на Бајмок потицу из XВ столеца. Тада се, наиме, насеље први пут званицно помиње као село, заправо, краљ Матија даровницом датираном 16.фебруара 1462. године то потврдјује тиме што Бајмок, као село, заједно са другим селима и пустарама у жупанији, поклања својој мајци, удови Јаноша Хуњадија, роценој Ержебет Силадји. Жупанија је, дакле, вец припадала Јаношу Хуњадију. Економски положај села у то време је врло знацајан. О томе говори и даровница. Краљ Матија дарује Бајмок својој мајци “ради подмирења тошкова око издржавања сјајнијег двора”. Матија, који није презирао раскош, сматра са су село и његова околина достојни тога да их дарује својој мајци. Ако је у то време неко село (или пустара) прихватило за власника једног од цланова владарске куце, онда се то сматрало наградом. Бајмок спада медју села те врсте. Као последица освајацке политике турског царства, бајмоцка територија је од 1541. године под турском влашцу ције је седиште у Сегедину. За владавине Турака променио се и систем управљања. Тадашња жупанија припала сегединском санџаку, у цијем оквиру су бајска, сомборска, бацка, тителска, суботицка и део сегединске нахије. Бајмок припада сомборској нахији. За време турске окупације Бајмок дуго времена припада свема пореским територијама, наиме, он порез плаца турском спахији, а и католицкој надбискупији. Према пореском списку католицке надбискупије из 1543. године Бајмок плаца 16 форинти пореза. Турски дефтери (пореске књиге), медјутим, поред Бајмока спомињу и Нови Бајмок. Наиме, Бајмок је старо насеље, насупрот томе, Нови Бајмок је у ствари Телек, који порез плаца и католицкој надбискупији. На старим географским картама Телек је ознацен у околини данашњег Мишицева (Велики јараш, околина Криваје, капоњски пашњак). Тако је Нови Бајмок, ознацен у турским списковима, идентицан са надбискупским Телеком. Становништво Новог Бајмока вероватно су били потомци војника цара Јована Ненада. Касније Нови Бајмок налазио у суботицкој нахији. У турским пјореским књигама из 1580. и 1582. године означен је један Нови Бајмок са 21 кућом. На пореском списку из 1590. године опет фигурирају један Нови Бајмок са 21 кућом и један Бајмок са 16 кућа. Међутим, према пореским књигама из 1700. године, сјпомиње се само Бајмок. За време турске владавине Бајмок је престао да постоји, али се његови становници за време турским зулумцарења скривају у тршцарима поред Криваје. Травнати и моцваран терен Гата престрашеном страновништву што тражи спас осигурава вишедневни боравак. Упркос томе село не остаје без становника, о цему сведоце не само спискови десетка и дефтери. Надбискуп Маријус Ибрашимовиц 12. октобра 1649. године посецује село и врши црквени обред. У Бајмоку је 1660. године родјен и цобанин Никола Копуновиц, који је касније преселио у Суботицу. У годинама непосредно уоци поновног насељавања у атару села има 130 салаша. Пописи вршени у санџаку врло су погодни за утврдјивање броја становника. У њима су назнацени харац и обвезници десетка, односно имуцнији и сиромашнији слојеви становништва. Број становника села можемо добити посредством математске формуле коју прпоруцују цула Калди Надј, Балинт Ила и М. Марковиц. Њена суштина је у следцем: број опорезованих домацинстава корију се гршком од 30 одсто, а број глава продице множи се са пет. Тако је у Новом Бајмоку 1590. године ознацено 21, а у самом Бајмоку 16 куца које плацају порез. Према наведеној рацуници у Новом Бајмоку је тада било135, а у самом Бајмоку 100 становника. Године 1686. заједницким снагама поново је освојен Сегедин па је постепено територије целе жупаније скоро неприметно ослободјена испод турске власти. Еуген Савојски је 11. септембра 1697. године код Сенте извојевао сјајну победу над Турцима, те је овај крај конацно ослободјен турског угњетавања. Према сацуваним подацима Бајмок се наредних година спомиње 1702. приликом спора око медја и 1743. када је припојен Суботици. Хабсбуршка монархија велики део својих прихода троши на војску. Наиме, двор предузима многе мере ради јацања своје војне силе. То одговара германизаторској политици царице Марије Терезије, али истовремено утице и на повновну колонизацију Бајмока. Услед тога долази до насељавања Бачке и Баната немацим живљем. Нејпосредни циљеви ове колонизације били су у томе да се повецају приходи државне благајне, те да царицина политика усмерена против ненемацког племства стекне сигурни ослонац. Надаље, требало је да нови колонисти убудуце олакшају војни превоз. Ради реализације поменутих циљева царица 1763. године у Бацку и Банат шаље коморског саветника Антала Котмана да припреми насељавање ових крајева немацким живљем. Путујући из јужне Бачке у Суботицу, коморски саветник пролази кроз цонопљу и Пачир, а уз пут и пустарама које припадају градовима запажа хаотицан живот. Бајмок је тада разбацано салашарско насеље, Крај је нарочито одговарао бећарима за склониште јер железна рука оружане силе овамо није дотезала. Стога је разбојницима омогуцено да из дана у дан све више зулумцаре. Антал Котман 28. децембра 1763. године реферише о свом путу те у вези са овим крајем подноси конкретан предлог. Ради што лакшег превоза војника измедју Цонопље и Сегедина, он предлаже да се пустаре Бајмок и Лудош насеље. Царски двор прихвата његов предлог и Марија Терезија краљевским уакзом наредјује Суботици да насели поменуте пустаре. Тада Градско веце града Суботице потеже све аргументе да спреци насељавања Бајмока. Чак му полази за руком да ствар колонизације одложи за неколико година, све до 27. марта 1770. године када Пал Крушпер, управитељ сомборских коморских добара неодложно и ултимативно позива управу града да вец кроз осам дана донесе одлуку о насељавању Бајмока. Ако Градско веце то не уцини, онда це Бајмок населити жупанија – али на терет града. Колонизација цак и овако врло споро напредује. Требало је да стигне ново ултимативно писмо, али овога пута не из жупаније него из Беца, да се послови у вези насељавања неодложно припреме и изврше. После тога је и сам град морао да преузме мере. Након таквог упозорења Градски магистрат новембра месеца 1771. године шаље комисију која премерава пустру и одредјује најважније јавне површине. Затим следи изградња првог јавног објекта – то да (царда што на улаза мами). Она се налазила на месту некадашње такозване Бергелове школе, негде тамо где је сада Снек-бар. Крцма је вец поткрај децембра 1771. предата на коришцење, а исте године варошани одржавају договор са салашарима. Полази им за руком да убеде седамдесетак породица да подигну своје куце у центру села. Стога се ова година узима за годину пновног насељавања Бајмока. Град 1772. године једном надзорнику поверава колонизацију села. Он своју делатност прве године обавља бесплатно, пошто је био добровољац, медјутим, вец наредне, 1773. године он добија плату од 20 форинти. Упркос таквим мерама, до краја 1774. године у Бајмоку је настањено само педесет породица. Тада место има око 250 становника. То вец намеце потребу да се отвори једна продавница како би становништво могло да подмири своје потребе куповином. Прву радњу отвара један јеврејски трговац по имену Лебл 1774. године. Капелица од набоја саградјена је 1772. године, а матицне књиге у жупи воде се од 1780. године. Поцев од поновног насељавања, Суботица је желела да се Бајмок и у административном погледу прикљуци граду. У том смислу град подноси своју молбу. Жупанија, медјутим, о томе неце ни да цује. Стога се ова молба града, на седници жупанијске скупштине одржане 15. јула 1778. године, дефинитивно одбацује и доноси одлука да це се Бајмок после насељавања прикљуцити жупанији, с тим да це се село одбити од броја градских порти. Атар Бајмока 1782. године поново премерава градски инжењер Липот Ковац. Тада је утврдјено да атар села има 19.532 јутра земље, а од тога је за властелинско земљиште одредјено 1.000 јутара, а за пашњаке 6.150 јутара. Преостала површина је подељена на 218 сесија (плацева), од којих су 213 постале кметовске сесије. Пет сесија је задржала општина и поделила их је на следеци начин:
   1 сесију добија месар
   1 сесију добија жупник
   1/2 сесије добија уцитељ
   1/2 сесије добија кантор
   2 сесије задржава општина за властите потребе.
   Према једном нацрту из 1841. године тацно се може видети план центра села . Он највероватније вуце своје корене још из године када је Бајмок премераван ради поновног насељавања. Према овом цртежу кућа бележника означена је на садашњем месту станице милиције, сеоски дом на месту донедавно коришцене општинске зграде, односно на месту данашње школе, гостионица на месту такозване Бергелове зграде, а месара на месту данашњег Снек-бара. Насељавање Бајмока су поред надзорника прихватили и слободњаци. Познато нам је да се Грдо Бациц са два сина, Мишком и Пајом прихватио да насели деведесет кметовских сесија. О томе он 29. јула 1782. године склапа уговор са градом, према којем се обавезао да ће у року од три године удовољити постављеним захтевима. Слободњак це за своје ове услуге од Градског веца добити једну сесију земље без намета, коју це после његове смрти исто тако уживати и његови синови. То право, медјутим, неце бити пренето и на њихове потомке.

   Одговори

5. 21. август 2017. у 13:12

   vojislav ananić

   2. део

   Градско веће је годинама село издавало под закуп. Закупци Бајмока били су: Мате Рудић, Волфорто, Александар Клигл, Јожеф Полинбергер. На целу села налази се поглаварство, цији је мандат трајао две године. Поглаварство су сацињавали 8 поротника, председник и благајник. Урбаријално регулисање Бајмока уследило је 1782. године. Тада је, наиме, град замолио жупанију да пошаље једну комисију ради сређивања односа у селу. Још исте године врши се попис у селу и урбанијално уредјење. Урбариј је у име Бајмока потписао закупац села Мате Рудицћ. Село је имало и свог бележника, предмете је решавао он сам, пошто вецину поглаварства цине неписмени људи. Поменуте године председник Бајмока је Грго Бациц, а бележник Јожеф Њерш. Према једном податку из 1781. године, Бајмок има 915 становника. Вецину цине власници куца и кметовских сесија. Поменуте године у селу има и 23 слуге. Наредне, 1783. године, у селу су вец евидентиране 134 куце. Те године Бајмок добија и пецат, на коме се налази следећи натпис: “СИГ. ПОСС. БАИМОК АННО 1783”. Шамуел Паваи 1787. године сацињава грунтовницу села. Тада овај инжењер уврштава село, ради добијања олакшица, у цетврти разред. У то време једна сесија има 61 ланац, а један ланац има 1.200 квадратних хвати, док један ланац пашњака има 1.100 квадратних хвати. У години овог премеравања у насељу живи 200 власника сесија и 12 желира. Слободне сесије имају: месар, слободњак Бабић, затим општина, учитељ и црквењак. Према урбарију села једна сесија се састоји од спољног и унутрашњег фундуса. Унутрашњи фундус се састоји од плаца за куцу, дворишта и баште. Уколико све то није износило половину сесије, разлику је требало надокнадити из спољног фундуса. Он је у Бајмоку имао 30 ланаца и делио се на два дела: на пашњак и сенокос. Бајмок пошту добија 1781. године, а поштански мајстор је Ференц Ујфалуши. Од 1785. године се сматра да је Бајмок насељен, те је село тек 1793. године прикљуцено жупанији. Спорне предмете становништва у то време решава властелински суд. Председник овог суда најцешце је било жупанијски циновник високог ранга, док остале цланове сацињавају записницар и неколико асесора, односно заклетих поротника. Властелински суд у Бајмоку први пут се састао 10. августа 1785. године. Тада је председник био Мате Рудиц, једнпут годишње и на њих долазе заинтересовање странке, представници закупника, представници града, делегати војске, становници других села и заинтересовано становништво. Организована настава поциње 1783. године. У временском раздобљу непоредно после поновног насељавања становништво се претжно бави земљорадњом и стоцарством. Према једном стратистицком прегледу из 1780. године, на једном ланцу зиратне земље произведено је 14 пожунских мерова жита, а на истој земљишној површини родило је и 25 мерова јецма. Кукуруз се у то време гаји мало, само онолико колико је било потребно за исхрану стоке. Гајење стоке је екстензивно, пошто село има 3.579 ланаца пашњака. Овде стоцари напасају своју стоку: говеда, свиње и овце. Ради цувања стоке сваке године је биран говедар, свињар и цобанин, са којима је склапан уговор. Године 1791. село има 2.167 становника. Из те године потице пореска књига. У поменутом документу уведен је 251 порески обвезник. Један податак о кметовским сесијама из 1800. године спомиње 16 желира. Не би се могло утврдити да поцев од насељавања у селу живе пребогати људи. Додуше, насеље има своје племице, али они су се настанили у другим селима (у привилегованом положају, ослободјени пореза). На основу пореских књига из 1813. 1828. године у селу живе следци племићи: Перо Вујевић, Боно Мандић, Тамаш Лехоткаи, Јосо Каић, Михаљ Клиноцки, Јосо Мандић, Мишо Вујевић, Јосо Видаковић, Шимун Видаковић, Ђука Ивановић, Иштван Одри, Ђуро Мандић, Шандор Лехоткаи, Јанош Кардош, Антун Бајци, Иван Каиц, Стипан Мандић, Мартон Мајци, Ђуро Вујевић, Јанош Окруцки, Андрија Орешић, Иван Орешић, Јаков Орешић, Имре Одри, Андраш Шош, Мартин Видаковић, Антун Видаковић и Имре Одри. Парохија је у Бајмоку основана 1779. године. Матицне књиге се воде од 1780. године. За вернике је црква саградјена 1817. године. Поцев од поновног насељавања Бајмока, национални састав становништва, према сацуваним списковима имена, цине Хрвати-Буњевци и Мађари. У годинама насељавања Хрвати- Буњевци долазе из околних села, а Мађари пак из разних жупанија у Мађарској. Изразито немацких колонизација никад није било, Немци овамо долазе из околних села и градова, претежно из општина Апатин, Гаково и Бацалмаш. Досељавање Јевреја поциње крајем прошлог века. У школи је о наставном језику сацуван један податак из 1830. године. Тада је месни уцитељ Иштван Гараи, он предаје на три језика: мадјарском, далматинском (српскохрватском) и немацком. У општинском буџету за 1833/4. годину назнацене су плате свих намештеника. Бележникова плата износи 580, свештеникова 246, ранарева 149, уцитељева 159, полицајца (појединацно) 100 форинти, крцмарева 69, подворникова 30 форинти. Класно раслојавање становништва Бајмока запоциње поновним насељавањем села, односно 1771. године. Ова подела је врло лепо видљива и у званицним документима о првом земаљском попису који потицу из времена од 1828.до 1835. године. Према овом попису у селу порез плаца 27 занатлија, два трговца и 1.403 лица. Пореских обавеза су била ослободјена 24 мала племица, који сацињавају имуцније житеље Бајмока. У попису се спомињу кметови, желири и бироши. Медју њима се разликују они који немају никакве имовине, сем две вредне руке. Они цине аграрни пролетеријат села. У Бајмоку је у више наврата владала несташица животних намирница, тако и једна веца оскудица 1795. Те године, наиме, месно поглаварство од поротника Жупанијске табле Јаноша Месароша добија зајам од 1.500 форинти, који општина у року одредјеном уговором није могла да врати, па зајмодавац настоји да посредством Властелинског суда поврати свој новац. Општина 1831. године од Градског магистрата тражи 8.000 форинти за ублажавање последица несташице животних намирница. Део траженог новца Бајмок враца 1840.године односно упутницом шаље 1.000 форинти. Ради ублажавања оскудице 1847. године Бајмоцани траже од Суботице зајам од 2.000 форинти. Град Бајмоцанима одобрава и овај зајам. Бајмоцане не заобилазе ни многе епидемије. Године 1835. у селу се масовно јавља скорбут. Градски лекар др Винце Зомборцевиц, у извештају реферише Градском савету. Према његовим рецима, епидемија се јавља код сиромашног становништва, пошто се оно лоше храни. Он препоруцује потрошњу “пива, вина, сирцета, хрена и дјембира”. Од 1810. године закупац Бајмока је Полинбергер. Он наредјује да се изврши попис, па се утрвдјује да у селу поред осталог има цетири ветрењаце. Постоје подаци и о томе са су бајмоцке занатлије организоване у цех. Тада стално расте број занатлија. Они имају обавезе према општини. Због тога се мајстори из места молбом обрадјају Властелинском суду да их ослободи јавних намета. Такви јавни намети били су: везивање сена, одржавање мостова, насипање путева, цување залутале стоке. Властелински двор у селу налазио се у данашњој Трумбицевој улици. Наиме, у општини је одлуцено да це се у центру Бајмока изградити властелински двор. Његов план је израдјен, али он због недостатка новца никада није подигнут. Вредно је напоменути да су “сеоски оци” за властелински двор предвидјали да це се налазити на месту данашње аутобуске станице, а требало је да се изгради 1841. године. Бајмоцка црква је обновљена 1845. У време мадјарске цетрдесетосмашке револуција у бајмоцком атару, у ствари, на Капоњском риту, долази до оружаног сукоба измедју мадјарске и српске војске. То је било 5. марта 1849. године, што се, међутим, на мештане није нароцито одразило. Као што ослободилацка борба 1848/49. године Мађарима није донела национално ослободјење, тако ни јужним Словенима нису донеле ослобођење “Српска Војводина” и “Тамишка бановима” јер се угњетацка политика Баховог раздобља, поред апсолутизма и угњетавања националности, одразила и на економски живот. Револуција 1848. године покреце животне токове који попримају ознаке све цивилизованијег нацина живљења. Мења се правни положај кметова историјском одлуком Земаљског сабора, према којој су и у нашем крају са 16. априлом 1848. године укинути феудални односи. У нацелу је то знацило да се закони подједнако односе и на господина и на сељака. Укидају се и властелински судови. Одрецено је заједницко сношење јавних намета, те тако сељаштво подмирује само мањи део државних и жупанијских намета. Брисан је црквени бир и свештеницки десетак. Сељаштво је ослободјено, барем званицно, својих феудалних обавеза. Земљу коју је обрадјивао сељак преузима у своје власништво. Када је и у Бајмок стигла вест о одлуци Земаљског сабора, одмах је сазвано месно председништво те је 16. априла 1848. године властелинству исказана захвалност у име поглаварства и у име становништва целог села зато ш то су и у Бајмоку укинути феудални односи. У бајмоцкој школи све до 1825. године ради само један уцитељ. Стога бајмоцко локално представништво доноси одлуку о ангажовању још два уцитеља. Број школских обавезника такодје стално расте и достиже цифру од око девет стотина. Медјутим, у школу се уписује укупно 510 уценика, од којих само њих 12 редовно не похадја наставу. Попис становништва према националној припадности мпжемо пронаци у такозвном Ормошевом документу. Наиме, Ормошев попис извршен је 1859. године, а податке су дали тадашњи бележник Антон Пулхард и подбележник Александар Хунг. Поменуте године у Бајмоку живи 2.206 Далматинаца (Хрвата-Буњевца), 2.150 Мадјара, 1.179 Немаца и 147 Јевреја. Те године у селу има још 15 суваца, 3 млина за уље, 2 кудељаре и један млин за јецам. Вецина становништва на мељаву жита одлази на Дунав, до воденица, у Апатин преко Милетица и у Бају преко Мадараша. Пренос терета обављају превозници, који цопоративно одлазе до Дунава. Приликом пописа у несељу постоје следеце занатске делатности, односно занатлије: столар, ципелар, кројац, ужар, колар, бацвар, сапунар, тесар, зидар, бравар, ткац, шеширџија, месар, касапин, молер, прерадјивац вина и берберин. Бајмок 1871. године добија железницку пругу и железницку станицу, а 1873. године библиотеку. Први пут је насут каменом 1881. године – био је то пут који води од центра села до железницке станице. Постављено је и 48 улицних светиљки. У другој половини прошлог века појављују се и парни котлови. С тим у вези постоје подаци да су надлежни органи преконтролисали један котао. Наредне године испитан је парни котао Антала Тота; 1886. године као власници котлова спомињу се и Дјено Будановиц и Албин Мандиц. Године 1881. Бајмок има 6.661 становника и 1.007 стамбених зграда, деоба пашњака у селу завршена је 29. марта 1864. иако је комасација поцела још 1853. године, а оконцана је тек после вишегодишњих спорова. Тада је за пашњак одредјено 1.837 јутар властелинских пашњака Градско веце издваја још 2.987 јутара на северној страни од села. У уговору о комасацији одредјена су земљишта која припадају цркви, сиротишту, уцитељима и бележницима. Сесије се састоје од спољних и унутрашњих фундуса, једна сесија износи 61 јутро.
   Радницки покрет у Бајмоку. 5-13. Суботицке новине, Библиотека монографије. Књига 1. Суботица, 1984.
   Текст припремио: Александар Јоксиц

   НОВИ КОНОЛОИСТИ, НОВА НАСЕЉА
   Завршетком првог светског рата измењена је географска карта Европе. Аустро- Угарска Монархија се распала, на Балканском полуострву је формирана нова држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, односно стара Југославија. Тада се, поцетком двадесетих година, на територији катастарске општине Бајмок формирају насеља Рата и Мишицево, као и Мадарашки салаши. Границни део Мадарашких салаша настаје повлацењем југословенско-мадјарске границе, док су два поменута насеља настала посредством аграрне реформе на такозваном властелинском земљишту које је експроприсано од града Суботице. Према томе, дотле је то земљиште, од поновног насељавања Бајмока, био у својини града. На основу закона који је усвојен 15. фебруара 1919. године, у Краљевини СХС земљишни поседи од преко 500 јутара су експроприсани уз надокнаду. У краљевима где је влада оскудица у обрадивој земљи, експроприсани су поседи преко 200 јутара. У складу са аграрном реформом у Бајмоку је експроприсано властелинско земљиште. И сама Рата је своје име добила на основу тога што је поштанска банка 1906. године властелинско земљиште, парцелишуци га, давала на двадесетпетгодишњи закуп, на отплату, односно, како је то језиком овдашњег народа био рецено, на рате. Свака парцела је износила по 25 катастарских јутара. Закупци су на закупљеној земљи градили салаше. Тако се на рати поцео формирати салашарско насеље. Закупци су углавном били Бајмоцани. После првог светског Рата је колонизована. Први колонисти на ово насеље стижу августа месеца 1921. године. Ови колонисти, у ствари, долазе из такозваног Бајског трокута, односно кацмарске, гарске и бацалмашке општине. Биле су то углавном хрватско-буњевацке оптантске породице, које су желеле да живе у заједништву са својим сународницима. Други део Рате насељен је добровољцима. Они су на новом насељу колонизовани 1924. године. На Рату долазе и колонисти из Таванкута. Према записима некадашњег бајмоцког подбележника Кароља Кокаија, на Рату је колонизовано 170 породица. Према тим записима, из Мадјарске, то јест из Бајског трокута је дошло 30, из Таванкута 44, Босне 6, Србије 8, Црне Горе 76, и из Лике и Крбаве 6 колонистицких породица. Организована настава на овом насељу поциње 1924. године, али школа на Рати се гради тек 1930. године. И Мишицево је формирано на слицан нацин као Рата. Свој назив је добило по Живојину Мишицу, легендарном војсковођи из првог светског рата, врховном команданту српских јединица на солунском фронту. Пошто је међу колонистима било и уцесника пробоја солунског фронта, ону су у знак захвалности према команданту насељу дали назив Мишићево. Први колонисти такодје долазе из Бајског трокута. Оптанти су, у ствари биле српске и буњевацке породице које после тријанонског мировног уговора нису желеле да остану у Мадјарској. Насупрот томе, добровољацке породице из Мишићева претходно су 1921. године, колонизовани у Банатском Арандјелову. Медјутим, пошто је тамо зиратна земље била лошег квалитета те ју је таношње становништво тешком муком обрадјивао, добровољци од Општинског представништва у Банатском Арандјелову добијали дозволу за колонизацију у близу Бајмока. У Мишицево тако стиже 75 породица, од тога 22 из Мадјарске, а 53 породице из Србије, Херцеговине, Босне и Лике. Локација насеља је одредјена новембра месеца 1925. године. У Мишицево су стигла укупно 332 лица, којима су подељена 982 катастарска јутра земље. Након колонизације за школску децу се убрзо поциње организовати настава, која се одржава у закупљеним куцама. Тек у новој Југославији деца из Мишићева добијају две уционице у згради Дома културе. Економска ситуација у Краљевини Југославији, формираној после првог светског рата, веома тешка. Нароцито је тежак положај бораца који су се тек после цетворогодишње борбе и ратовања вратили у своје домове. Новоформирана влада настоји да барем делимицно помогне положај добровољаца тиме што доноси Закон о аграрној реформи. Према овом закону је сваки добровољац које се уписао као колониста добијао пет хектара земље и земљиште за куцу. Колонистицке добровољацке породице које долазе у Бајмок добијају 8.75 катастарских јутара земље, а поред тога и по једно катастарско јутро по сваком цлану домацинства. Остали колонисти и беземљаши по цлану домацинства добијају само три цетвртине или једно јутро земље. Један мањи део пролетеријата такодје после аграрне реформе добија 2-3 јура земље. Тада је и један део Хрвата-Буњеваца на Рати добио земљиште за куце. Спроводјење аграрне реформе поверено је великосрпској буржоазији. Она беземљаше несловенског порекла искљуцује из аграрне реформе. Староседеоци, који су вековима водили борбу против велепосредника, сада приликом деобе земље или не добијају земљу или пак од режима добијају само симболицне површине. Без змље остају слуге и бироши. Стога ова деоба земље није могла бити правдена. Аграрном реформом су и други незадовољни. Поред тог незадовољства тадашње политицке странке и на други нацин цине покушаје за заоштравање националног питања. Владајуце партије се не плаше разноврсних екстремних наступа, као што на пример, 1926. године ометање зборова и изазивање туца. Тако се збило и то да је на једној тржници после одржаног збора дошло до укрштања тољага. После крвавих сукоба слабија страна се повукла у оближњу крцму. Упркос свему, измедју колониста и месног становништва развијају се корисне везе. Градјани разлицитих националности временом су се медјусобно спријатељили. Тако класно свесно становништво заједно са колонистима и локалним становништвом иницира формирање јединственог фронта, медјутим, да би за то сазрели услови требало је још доста истрајно радити, имати стрпљење и времена. Томе је у крајњој линији допринела идеологија КПЈ.

   ТАКО ЈЕ ТО БИЛО НА РАТИ
   Рата је насеље које се налази северно од Бајмока, с десне стране железницке пруке Суботица-Сомбор. Назив Рата је добило по нацину издавања у закупа и куповине земље – на рате. Као ушорено насеље настаје после првог светског рата. Први њени становници били су Хрвати-Буњевци, оптанти потом добровољци колонисти из првог светског рата: Црногорци, Срби, Босанци, Херцеговци и Лицани. У медјувремену доселило се и неколико породица из Таванкута. Поред тога, на Рати је саградило своје куцице и неколико породица аграрне сиротиње из села: Хрвати-Буњевци и Мадјари.После првог светског рата аграрни полетеријат у Бајмоку, као и широм Војводине, знао је да је преварен најављеном, али не спроведеном аграрном реформом у бившој Југославији. Услови под којима је вршено насељавање добровољаца из првог светског рата и колониста били су такодје неравноправни. У бољем су положају биле оне мале породице које су на својим “парцелама” затекле стамбене и екомонске зграде, од оних бојних великох породица које су дошле на “голу” земљу. Економска диференцијација медју становницима је такоде била присутна. Многи Рајани нису гледали на земљу и њене мршаве приходе као на добру и сигурну перспективу за своју децу. Ради тога су се многи колонисти, па и они најсиромашнији, орјентисали на школовање деце, углавном у Суботици. Тридесетих године оживљава и јаца организована активност Комунистицке партије Југославије и Савеза комунистицке омладине Југославије у суботицким средњим школама. На суботицком Правном факултеру још од раније приметно расте утицај КПЈ. Рацанска омладина на овим институцијама долази у додир са напредним идејама. Вец средином тридесетих година неколико дјака постају цланову СКОЈ-а. Везу измедју Суботицана и рацанских скојеваца одржава Илија Лубарда, који је тада вец био цлан КПЈ. 1936.године рацански скојевци изводе успешну акцију, а аграрни пролетеријат припрема се за штрајк. Сада медју скојевцима сазрева мисао и тражи се најпогоднији нацин да се од индивидуалног идејно-политицког уздизања предје на масовне облике активности. Иако малобројна, скојевска група предузима акцију: сада уз сарадњу уцитеља и демократски настојених колониста 1936. године формирају Народну књижицу и цитаоницу “Његош“. За секретара Књижнице изабран је Вукан Дјукиц, скојевац. За развој активности Књижнице изнајмљивана је куцица у близини школе. Она постаје средиште окупљања. 1937. године на Рати је вец било пет скојеваца. У оквиру Књижнице илегално је деловао актива СКОЈ-а. Те године су поред књижницарских делатности оформљују и две секције: драмска и спортска. Од средстава зарацених на улазницама и од добровољних прилога купују се књиге, шах гарнитуре и реквизите за стони тенис. У јесен 1937. године одржана је скупштина Књижнице. На њој се поред постојецих секција формира и Одбор за омалдину који се ангажује у раду на омладинским питањима. Истом приликом покренуто је и питање изградње дома културе на Рати, па је изабран и Одброр за подизање дома. Носиоци рада у Књижници били су скојевци. Сваки од њих био је директно укљуцен у културни рад. Поцело је омасовљавање и оцигледно се видео утицај младих скојеваца на креирање културе на Рати. Сарадња измедју Књижнице и цитаонице “Његош” на Рати и “Препорода” у Жеднику постаје све тешња. Неко одблици добро уходане праксе са Жедника преносе се на Рату. Тако је донешен из Новог Жедника и узорни примерак зидних новина па омладинци прихватају и настављају уредјивање својих зидних новина. Касније се врши размена добрих и актуелних цланака, песама и цртежа. Зидне новине су уредјивали и издавали редакцијски и уметницки одбор. Касно у јесен 1939. године, када се број цланова СКОЈ-а, и симпатизера повецао, формира се Повереништво СКОЈ-а. За секретара повереништва је изабран Вукан Дјукиц. Од сада друштвено-политицка, културно-забавна и спортска активност у оквиру Књижнице постаје обухватнија. Купљен је и филипсов радио-пријемник. Радио је унео нов облик забаве у рад Књижнице и цитаонице. Цетвртком су слушане “хумористицке вецери” Радио Београда, па је тим пригодама просторија цитаонице била препуна слушалаца. Понекад је тај број прелазио стотину људи. Старији су обицно седели на клупама као у биоскопу, а млади стајали унаоколо.

   МЛАДИ ОСНОВАЛИ “Младост”
   Суботом су омладинци на Рати успешно организовали игранке. Од прикупљених средстава од улазница плацен је хармоникаш. Одбор за омладину на игранкама је увео стално дежурство, као меру предострожности да не би на провокативан нацин долазило до туца и тиме се крњио углед реда цитаонице. Уводјењем усмених новина, суботом, пре поцетка игранке, освежен је рад на информисању младежи о актуелним питањима. Усмене новине су поцињале “Врапцем” у коме је алегорицно али критицки опевана спољна и унутрашња политика. Затим зацињен хумором, следиоје осврт на локалне проблеме које режим није решавао или их је запостављао. И на овај нацин су политицки утицали на широке народне масе. Драмска секција своје позоришне представе, скецеве, хумористицке вецери изводила је у школској згради на Рати, а повремено и у кафани. Само 1940. године изведени су Цанкарев: “Слуга Јевреј и његово право”, “Сељак и јуне” и друге. Овакав рад драмске секције је проширен и извоцењем приредби у Бајмоку, Мишицеву, Алекси Шантицу, Билицу код Сомбора и на другим местима. Одбор за изградњу дома, под утицајем скојеваца, запоцео је добар посао. Прикупљени су добровољни прилози за изградњу дома у виду “циглице”. Оне су сам на Рати и Бајмоку продаване и у околним селима и колонијама. Након ове акције купљена је цигла за остваривање ове замисли али до изградње дома није дошао због избијања другог светског рата и окупације земље. У медјувремену СКОЈ-евска организација је омасовљена. Вец поцетком 1940. године у Повереништву СКОЈ-а било је 14 цланова, а од тога броја цетири омладинца и омладинке су из редова хрватске националности. Тиме су створени предуслови да повереништво свој рад прошири на хрватски и буњевацки живаљ регрутован углавном медју пољопривредним надницарима и занатским радницима. На иницијативу скојеваца, у скуценом стану младог берберског радника, тек примљеног у СКОЈ, у јесен 1939. године, одржан је скуп на коме је основано Културно-просветно друштво “Младост”. Оно је имало слуцан задатак као што је Књижница и цитаоница “ Његош“. Посебан знацај и улога “Младости” су у томе што су КПЈ и СКОЈ у то време проширили свој утицај на аграрну сиротињу, која је до тада, углавном, била под утицајем других легалних политицких странака. У друштву се брзо и много радило на омасовљењу цланства. Оформљена су два кружока: један за омладину, а којом је радила Катица Плеша, цлан СКОЈ-а, и други за одрасле којима је радио измедју осталих и Марко Бациц-Шантави. Бациц је био вец искусан радник. Њега су још 1933. године због уцествовања у штрајку прогнали из Београда. Цланови Културно-просветног друштва “Младост” су своје представе, веселе вецери и друге приредбе изводили у школи на Рати и у Бајмоку у Варгиној гостиони. Репертоар су цинили скецеви, шале, доскоцице и озбиљна драмска дела као “Господја министарка”, “Власт”, и друго. Поред ових облика рада, штампа је редовно купована и цитана, а књижни фонд је непрестано богацен. Зидне новине су такодје постле вид културно-просветне активности и биле су трибина и за самосталне радове, махом омладине. Иако су Књижница и цитаоница “Његош” и Културно-просветно друштво “Младост” биле две посебне културне институције, медјусобна сарадња није изостајала, јер су обе радиле под истим идејама и предводјени скојевцима на Рати. Сарадња је неприметно уцвршцивна и проширена. Доказ за то пружа нам заједницки наступ на годишњици погубљења Матије Гупца, воде сељацког устанка. Стамбене просторије берберског раднике биле су претесне да би могле да приме све присутне, махом рацанску сиротињу, који су на ову свецану приредбу дошли. Исти програм је изведен и у просторијама Књижнице и цитаонице “Његош”. Захваљујуци свестраној ангажованости СКОЈ-а и њеног цланства, том приликом су се први пут на истом свецаном наступу нашли окупљени Црногорци, Срби, Хрвати-Буњевци и Мадјари. Рад и утицај Партије је кроз ове облике био оцевидан. Делатност младих се огледало и у растурању и ширењу прогресивне штампе: “Жена данас”, “Народни глас” на српскохрватском језику, а медју мадјарским живљењем пропагирани су листови: ”Непсзава” и цасопис ”Хид”. Рад и просторије Књижнице “Његош” и Културно-просветног друштва “Младост” стално су били под просматрањем бајмоцке жандармеријске станице. У културним институцијама вршени су и претреси. У знак сецања на предратну делатност скојеваца на Рати, становници Бајмока су 1969. године на згради Задружног дома открили спомен плоцу. Традиције овог револуционарног рада негује Завицајна секција Основне школе “Вук Караџиц” у Бајмоку уз тесну сарадњу друштвено-политицких организација на Рати.

   БАЈМОК У ЛЕКСИКОНИМА
   Бајмок, насељено место и општина на територији града Суботице, АП Војводина. У саставу његове општине су Ново Село, Мишићево и друга околна насеља ранијих суботичких салаша. Лежи на вишој десној заравни северне Бачке, у плиткој долини (117 м), изворног крака Криваје. Станица је на прузи Суботица-Сомбор и раскрсница на стром путу истога правца. Бајмок се први пут помиње 1462. За време Турака (1542-1686) припадао је Сомборској нахији. Када су 1598, на турским војним походима, кримски Татари презимили у Сомбору, српско стновништво из Бајмока и остале северне Бацке исељавало се у крајеве око Острогона. На њихова места у Бајмоку се од 1622 досељавају Буњевци. После укидања Потиске војне границе,1746, поцело је насељавања Мађара, доцније и Немаца. Бајмок је 1910. године имао 1789 куца са 8271 ст., а 1921. године је имао 8848 ст. Створене насеобине Срба из Лике, Босне, Херцеговине и Црне Горе уништене су за време мадјарске окупације 1941-1944, али су после Ослободјања обновљене досељеницима из истих крајева и из Македоније и Србије (Ново Село и др.). Године 1953. Бајмок је с околним насељима имао 3010 куца за становање, 15 јавних и 5 привредних зграда, 3542 домацинства са 11.431 ст. Пољопривредно насеље са развијеним задругарством, Бајмок је и локални занатски и трговински центар. У њему се развила и индустрија на бази локалних сировина (млин, кудељара, 2 циглане и др.). Има нижу гимназију и школу уценика у привреди.
   Текст припремио: Александар Јоксић

   Одговори

6. 22. август 2017. у 10:03

   vojislav ananić

   СУБОТИЦА

   Од првог назива, па до данашњег, промењено је око две стотине имена овога места, што је апсолутни рекорд у нашој земљи. Наиме, град је кроз историју угостио много људи различитих националности који су га називали на својим језицима. Постоје две теорије о настанку првог имена. Према једној, први, а данас мађарски назив града, Сзабадка, састоји се од придева сзабад, који значи „слободан“, и суфикса -ка који је еквивалент домаћем суфиксу -ица. Према другој, први назив града био Сопотница (Сопот је место где има много воде, извориште), што је према мађарском изговору постало Сзабадка. Самозвани цар Јован Ненад Црни је 1526. године на територији данашње Бачке формирао краткотрајну независну српску државу и као престоницу је узео овај град те га дао на управљање свом главном војсковођи Суботи Врлићу по коме место по први пут добија српско име стотинак година касније, а које се задржало до данас. Приликом изградње Градске куће у самом центру града, подигнути су споменици и Јовану Ненаду и Суботи Врлићу који се поново налазе на старим местима од почетка деведесетих.

   Одговори

7. 10. септембар 2017. у 10:00

   vojislav ananić

   СУБОТИЦА

   Од пијаца на гласу, до модерне индустрије

   Прави панонски град. Простире се у равници насталој од дилувијалних наноса, где је још пре стотинак година бујала степа. И дубине и низи- не ове степе испуњене су водом. Она избија између горњих дилу- вијалних слојева и доњих пешчаних наслага и тако ствара у суботичкој околини многа језера и баре, као што су Лудошко (једна од најинтересантнијих орнитолошких станица у Европи) и Палићко језеро. Сматра се да је након татарске најезде овај град основао угарски краљ Бела 4. (1235-1276) и да је овде населио слободне краљевске јобађе (кметове), што нема потврде у изворима.
   Ово подручје насељавано је, међутим, још у праисторији, почев од старијег неолита; из овог дела Бачке су и некрополе културе гробних хумки, културе која је у Средњој Европи током средњег бронзаног доба била распрострањена од Рајне до Карпата, а у нашој земљи откривена је у Велебиту код Сенте и Хајдукову код Суботице. На налазишту Бисерна обала (место код Носе на обали Лудошког језера) откривени су остаци насеља из старијег нео- лита и раног бакарног доба (куће и силоси са остацима проса и жира, и гробови).
   Из периода сеобе народа регистровано је више некропола. Овде су (као и на више места у земљи) нађене и вештачки деформисане лобање, које су, како се зна, везане за времена велике сеобе народа. Германски Гепиди и Готи преузели су тај обичај од Хуна, с тим, што је био привилегија највишег социјалног сталежа.
   У историјским изворима име овог града први пут се помиње 1391. године (Заботхка). Град се називао и Либера вилла региа (слободно краљевско насеље). Од овог првог, промењено је више од 200 назива, али су најкарактеристичнија имена Сзент Мариа, Мариа Тхересиополис, Мариа Тхересиастадт, Сзабадка и Суботица.
   Све до 1439, Суботица је у поседу мађарских краљева, а тада ју је владар заложио познатом војсковођи Јаношу Хуњадију. Зна се да је ердељски војвода Јанош Понграц од Денгелега, 1470. године овде подигао тврђаву (цаструм Сабатка) од које су све до сада остали трагови на зиду самостана Фрањевачке цркве. Неко време држао ју је и “цар” Јован Ненад.
   Суботица је пала под турску власт тек после пада Будима (1541). Од шездесетих година је седиште нахије (припада Сегединском санџаку) и има сталну војну посаду.
   У турском званичном попису из 1578. године у насељу (Су(о)ботка) забележено је 48 хришћанских (српских) кућа, односно између 200 и 400 душа. Посадника је било 52 (међу којима је 29 одсто исламизираних). У граду се држао недељни пазар петком и имао је три вашара (панађура) годишње; падали су на “Степандан”, “Кр(и)стовдан” и “Лазаревдан”. Узгајане су житарице (пшеница и суражица), поврће (бели и црни лук, купус, репа, сочиво, грах – нека врста дивљег грашка, наут и боб), као и индустријске биљке лан и конопља. Било је развијено и сточарство; опорезивању је подлегала само ситна стока (овце и козе), свиње, а било је развијено и пчеларство.
   У свим турским пописима Суботица (Су(о)ботка) се назива тврђавом (кале), а познати светски путник Евлија Челебија сврстава је у категорију паланки. Сходно његовом сведочењу цитадела овог града налазила се на обали језера (потицала је из предтурског периода), била је веома чврста и у њој је било око четрдесет војничких кућа, уз једну џамију. Сама тврђава налазила се, опет по кратком Евлијином саопштењу, у средини пространог поља. Назив паланка се можда може довести у везу са зидом (подзидом) којим је била окружена спољна варош. Посаду Суботице сачињавали су, у то време (1665), диздар (кастелан) и 150 јањичара, а у спољној вароши (цивилном делу насеља) било је 140 добрих кућа покривених трском и рогозом. “На западној страни града налази се мало језеро у коме се лове разноразне укусне рибе”, додаје на крају Евлија.
   После одласка Турака (1686), Суботица се брзо насељава, пре свега Србима који су се до тада у њеној околини бавили сточарством и Буњевцима, у ове крајеве треба да су се доселили из Далмације под вођством фрањевачких калуђера.
   Међутим, тек након коначног турског пораза код Сенте (1697), Суботичани су могли да помишљају на мирније дане.
   Насеље је припало Потиској војној граници и као војнички шанац имало је обавезу да држи 150 граничара.
   Наглим ширењем града првобитна територија је убрзо постала скучена. Тврђава је ускоро претворена у цркву, једна кула јој је срушена, а друга дограђена. Тако је настао црквени торањ који још увек постоји, други торањ дограђен је 1904. године, кад је црква реновирана.
   Позивајући се на своје заслуге у шлеском походу (послали су два коњичка и један пешачки одред) Буњевци из Суботице су, у јануару 1743. године, поднели молбу царици Марији Терезији да их стави под грађанску власт. Већ у марту исте године Суботица је проглашена слободном коморском вароши и добила назив Санцта (Сзент) Мариа и свој грб. Зајамчено јој је и право да се може користити околним пустарама (било их је 12), па је тада и Палићко језеро доспело под имовинску власт града. За узврат, Суботичани су даровали царици 150 коња.
   Многи Срби, незадовољни развојачењем (Потиске границе) одселили су се у Шајкашку, а на њихова места дошли су Мађари, Словаци и Немци.
   За слободни краљевски град Суботица је проглашена 1779. године, што је представљало значајну тековину постигнуту великим напорима (Суботичани су сада поклонили царици 5000 златника и платили откуп у висини од 166.666 форинти). Нови статус донео је Суботици већу аутономију и ново име – Мариа Тхересиополис. Град се ослободио надлежности коморе и добио је право на убирање царина, што је знатно повећало градске приходе. Од те године почиње плански и убрзанији развој Суботице.
   У време Јосифа 2. (1780) укинуте су повластице слободних градова, а немачки је (уместо латинског) проглашен за службени језик (касније ће га заменити мађарски). Тада је извршен попис становништва и премеравање и процена земљишних парцела.
   За овај град 19. век представља еру брзог развитка. На израстање Суботице у велико насеље утицала је и околност што је лежала на средини пута који везује Потисје са Подунављем. Отуда су на гласу суботичке пијаце (а то ће бити, у нашем времену, и суботички бувљак). Прерастањем – крајем 19. века – колских путева у железничке, Суботица постаје најважнији саобраћајни центар у Бачкој. У то време падају и зачеци садашње модерне индустрије; предузеће за извоз меса Хартман и Конен има прву хладњачу у земљи, прва суботичка фабрика сумпорне киселине и вештачког ђубрива Клотилд основана је 1904, а браћа Руф су 1917, започели производњу бонбона, следи (1923) индустрија електричних мотора Север.
   Прве српске јединице стигле су у град 13. новембра 1918. године. На Великој народној скупштини у Новом Саду (25. новембра 1918) проглашено је уједињење Баната, Бачке и Барање са Краљевином Србијом, док је коначна граница нове државе утврђена у Тријанону (4. јун 1920). Једна од централних личности овог значајног догађаја био је Блашко Рајић, жупник из Суботице.
   Између два светска рата Суботица – будући гранични град – и по броју становника, и економски, стагнира. Током Другог светског рата имала је значајне људске жртве и тешка разарања од бомбардовања.
   Након 1945, град се развио у велики индустријски центар (26 фабрика). Репрезентативно језгро града (своје-времено “највеће село Европе”) налази се, делимично у некадашњој мочвари, док периферија има руралну физиономију и развучена је. Кроз Суботицу води међународни пут Београд – Нови Сад – Суботица – Будимпешта – Москва и стециште је пруга из пет праваца.
   Град има простране зелене површине, више тргова, велелепну стару Градску кућу изграђену (1908/1910) у стилу мађарске варијанте сецесије (у њој су сада градска управа, музеј и историјски архив), Градску библиотеку, цркве (Фрањевачка, католичка катедрала и српска православна црква), синагогу, многобројне средње и стручне школе (обавезно похађање основне школе уведено је почетком 18. века, а Суботица је данас општина са најмањим бројем неписмених у Србији), Економски факултет, српско и мађарско позориште, Летњу позорницу и атрактивну околину (Палићко језеро). Овај мултиетнички и мултирелигозни град и општина са више од 20 различитих националности, од којих су најмногобројнији Мађари и Буњевци, је најзначајнији административни, индустријски, трговачки, саобраћајни и културни центар у северној Бачкој. Суботица је такође културно, просветно и политичко средиште Мађара и Буњеваца у Војводини. И спортови имају овде дугу традицију; постоји око 120 регистрованих спортских клубова.

   Извор: ОЛГА ЗИРОЈЕВИЋ, Панонска урбана култура, Београд, 2015.

   Одговори

8. 5. октобар 2017. у 12:08

   Војислав Ананић

   Бранко Ћупурдија, ПОРОДИЦА КОЛОНИСТА У БАЈМОКУ 1945-1948,

   Српски генеолошки центар, Београд 2005, стр. 232

   Бранко Ћупурдуја (професор на Филозофском факултету у Београду) је етнолог и антрополог којем је, можемо слободно рећи, ето већ пуних тридесет година, предмет интересовања породица, друштво, друштвени односи, и то породица Срба из Лике (данас Република Хрватска), прецизније Горскокотарских (Дрежнице, Дубрава, Врбовског и околине, Јасенка, Гомирја и околине Огулина) породица насељених у Бајмоку, насељу на крајњем северозападу Бачке, односно Војводине као северне покрајине у Републици Србији. И сам рођен као дете колониста, чије порекло је везано за дуализам у осећању (што је уосталом одлика Срба још од покосовског времена) припадности „старом и новом крају“, и мајка и отац потичу из некадашње Војне крајине, односно географски Лике, претуривши и преживевши све успоне и падове српског национа на ветровитом Балкану где су се од искона сусретали народи, културе, вере и цивилизације. Отуда, код Б. Ћупурдије, не само потреба да се забележи и опише и на тај начин спасе од заборава, већ да се (у поплави аматерских и површних тумачења) проникне много дубље и комплексније у проблематику материје, те да се свакој појави и догађају објасне узроци и последице. Стога дело Б. Ћупурдије представља леп пример преданог ангажовања и посвећености теми, (теми сеоба и судбина колонистичких породица код Срба) која је сама по себи специфична, а како је то већ неизбежно и са одређеном емотивном компонентом. У том контексту можемо видети навођења цитата на почетку одабраних поглавља: Андрића, Његоша, Црњанског те народну песму из Дрежнице.
   Сам процес настајања ове књиге текао је поступно. Систематично и темељно, корак по корак прикупљани су и обрађивани извори, проналажени саговорници, бележене ситуације. Све то уз константан критички приступ материји (износећи уочене недостатке и непрецизности у њима), без брзања, и на тај начин је успео да се одупре изазову и „замци субјективног“, с обзиром да је и његова породица, браственици, комшије и познаници који су још увек живи, били и сами учесници и креатори у тим догађајима. Због тог циља коришћени су многи извори (писани и усмени): од књига и периодичних публикација, до разних записа и објављене и необјављене архивске грађе, те константно жива реч, односно усмена традиција бројних личности који су поименице наведени (стр. 208-209). На основу наведених извора најпре су обрађивани микро потези, ситуације, породице, а затим се заокружавале целине. На тај начин објављени су радови који су претходили овој књизи и који управо сведоче о темељности и континуитету приступа теми: Поводом 35. годишњице колонизације на тло Суботице, Руковет, 6, Суботица, 1980, 652-657; Колонизација Дрвжничана у Бајмок послије Другог свјетског рата: у Партизанска Дрежница, Зборник 12, Карловац, 1982, 654-668; Суботица и околина, Нови Сад, 1987; Суботица и околина, Друго и допуњено издање, Нови Сад 1993; Извори за проучавање породица колониста насељених у Бајмоку од 1945. до 1948. године, Зборник Матице српске за друштвене науке, 104-105, Нови Сад, 1998, 255-266; и Извештај о стању колонизације Бајмока 1946. године, Зборник Матице српске за историју, 58, Нови Сад, 1998, 225-231.
   На самом почетку дела аутор је у Предговору у најкраћем исказао тврдњу да је кроз стотину година етнологија, као самостална универзитетска дисциплина, највећим делом се бавила проучавањем регија, с тим да утрт пут етнолози гранају на стазе својих макро и микро регија и на крају градова и насеља. Тако и Суботица са својих 19 самосталних насеља у општини, на основу својих историјских друштвених и културних специфичности треба да буде и јесте предмет посебних етнолошких истраживања, међутим до данашњих дана већина насеља и теме су остале непроучене. Целовито обрађене или заокружене теме су права реткост. Стога ова књига представља значајан корак ка превазилажењу таквог стања и размагљивању непознаница онога што би већ одавно требало да буде јава, а напори B. Ћупурдије пример за потоње истраживаче.
   Уводни део упућује читаоца у постојећу научну литературу о насељу Бајмок после Другог светког рата, међутим како истраживања нису заокружена (дакле, истраживало се и писало само о појединим епизодама и микро темама без већих амбиција у научном погледу и покушаја синтезе) указала се потреба да се уради нешто више. Због тога постављена су и три циља: први, да се прикаже процес насељавања Бајмока и покуша установити тачан број људи и породица који су населили Бајмок; други, у вези с тим да се прикажу најважнији извори за проучавање породица колониста, проучи њену привредну, националну, верску и идеолошку основу, подвојеност и деобу и тип породице; и трећи, да се прикажу најважнији збирни документи о породицама колониста и учини њихов етнографски коментар, те укаже на могућности и домете етнографског читања архивске грађе. Већ из наведеног произилази концепција књиге која садржи студију, коментар и грађу.
   Студија је подељена на наслове: II Услови спровођења колонизације (13-15). Овај део дела третира време и законске оквире колонизације; III Колонизација Бајмока (17-27) започиње песмом из Дрежнице „Омладино, селимо Бачку/остављамо Дрежницу јуначку“, законским оквиром за формирање Комисије за насељавање бораца у Војводини, те њене чланове. Такође и све персоналне промене у Комисији. Потом следе описи транспорта колониста, релације на којима су путовали, долазак, дочек и смештај (најпре колективни) у Бајмок. По аутору, пронађени су и наведени тачни подаци о броју породица и чланова колониста и на тај начин развејане су недоумице и нетачни подаци који су били присутни у литератури. Такође, описан је повратак оних породица које нису могле да се прилагоде новом крају и новим условима живота, а с друге стране расподела и додела кућа са окућницом (баштом), земље, винограда, хране, одеће, покућства и друге потребштине. Тако је од „фонда напуштене фашистичке земље“ у катастарској општини Бајмок и Суботица 1 (Горњи Таванкут) колонистима подељено 3790 к. ј. и 426 хв (док је аграрном фонду уступљено 455 к. ј. и 1419 хв). Највећи број колониста је добио од 7 до 9 к. ј. земљишне површине рачунајући ту и виноград који је износио око 222 хвата. Аутор није хтео нити је бежао ни од тзв. спорних питања, а то су била идеолошка и политичка (ко је имао право на колонизацију) материјална (ко је имао право на доделу кућа и земље) и социјална, односно породичне природе (на спајање и деобу породице), na износи покушај бораца инвалида да реше свој проблем пишући писмо председнику Владе ФНР Југославије – Јосипу Брозу Титу; IV Извори за проучавпње породицв колонисШа (30-35). Ово поглавље садржи три врсте необјавље- них архивских извора: 1. молбе и решења за колонизацију; 2. разни спискови колониста и 3. појединачна документа која се односе на ову тему. Кроз њих Б. Ћупурдија, осим што их детаљно наводи и описује даје оквир за њихово проучавање, али опет уз упозорење на критички приступ и одређене недостатке (нпр. поменути извори не говоре о националној и верској припадности колониста); V Основна обглгжја породицв колониста (37) са подглавама: A) Привредна основа породице (37-46), Б) Национална основа породице (46-50), В) Верска основа породице (50-56), Г) Идеолошка основа породице (56-62), Д) Предвојена породица (62-65), \) Деоба породице (65-69), E) Особености у животу породице (70-79) Ж) Тип породице (79-86). У овом, иначе најобимнијем поглављу, аутор се са посебном пажњом односи, одмерено износећи податке и запажања, пазећи да не одлута у неодмерене закључке, другу крајност, или оно што се најчешће догађа писцима оваквих штива – патетику. Најпре, износи збирни број досељених породица у Бајмок (359 са 2040 чланова), а затим наводи до детаља њихово порекло из старог краја као и опис старог краја. Потом следи излагање о настанаку, разлозима и последицама (злоупотребама) стварања сељачких радних задруга у Бајмоку („Напред“, „Пролетер“, „Братство-јединство“, „Петољетка“, „Петефи Шандор“, „Дожа Ђерђ“, и „Иво Лола Рибар“). Прва је основана 10. марта 1946. године (последња је укинута 1960) да би након првих стечених услова да се из њих изађе, колонисти масовно из њих излазили већ од 1953. године.
   Као и у ранијим поглављима, аутор не „затвара очи“ пред шкакљивим случајевима попут оних о „левим скретањима“ и злоупотребама партијских појединаца. Иако напомиње да се о „обавезном откупу пољопривредних производа у Бајмоку мало зна“ ипак наводи да је у појединим случајевима у периоду разрачунавања са кулацима и спровођењу акције откупа пољопривредних производа дошло чак и до примене терора и физичког малтретирања (застрашивања, шамарања, туча) који је резултирао самоубиствима оних који нису могли поднети терет намета. Можда на први поглед делује гротескно, али у суштини је трагична епизода прикупљања козијег меса, иако се знало да они од којих се тражио откуп нису гајили козе. Управо због расветљавања ових догађаја у потпуности потребена су додатна теренска истраживања да би се евидентирали и сакупили сви расположиви подаци, јер сачуваних писаних извора готово да и нема.
   Након „неславне епизоде“ са сељачким задругама део колонистичког становиштва крајем педесетих и почетком шездесетих година запошљава се по предузећима која се управо оснивају тих година. Други део, као и њихови потомци након завршетка основне школе у Бајмоку и средњих у Суботици, и факултета у Суботици, Новом Саду, Београду, запошљава се најпре у Бајмоку и Суботици, а затим и у другим већим градовима. Како су у почетку путовали, доцније се стално насељавају стварајући нове колоније својих земљака у тим градовима (само у Београду тренутно живи 518 породица које су пореклом из Дрежнице, а 110 које се пореклом из Јасенка).
   Бавећи се питањем националних основа породица, Б. Ћупурдија износи, с обзиром на већ изречену чињеницу да овај податак у сачуваним пописима колониста није нигде наведен, пописе становништва од 31. марта 1931. године у старом крају, те на основу тога закључује да се у Бајмок населило 350 српских породица (или 97,49%) које су имале велики број истих презимена (па и лична имена), 7 хрватских породица (или 1,95%) 1 буњевачка породица (или 028%) и 1 ромска породица (или 028%). Иако је КП Србије својим члановима забрањивала слављење Божића, крсне славе, венчавање и крштавање деце у цркви, она је истовремено настојала да се то примени на сво становништво. Како у Бајмоку није било православне цркве, већина колониста је одлазила у оближње насеље Пачир, где су парохијски припадали, и где су у месној Српској православној цркви (храм Св. Петра и Павла) обављали своје верске потребе све до ступања на сцену отвореног или прикривеног терора државе над црквом, који је био најинтезивнији у периоду 1944-55, (када је пачирски прота, али и један број бајмочких колониста из чисто идеолошких и политичких разлога био и затворен у Бачкој Тополи и Ранковићеву). Па, иако су проређене или потпуно престале посете пачирској цркви (која је била под сталним надзором комунистичких активиста), свештеник је повремено, али све ре|е и под сталним присмотром, долазио у Бајмок и у кући једне жене крштавао децу, или на гробљу вршио сахране и парастосе. Тако је то све трајало до попуштања комунистичких стега пред сам крај осамдесетих година, после чега је почело зидање бајмочког православног храма Св. Георгија Великомученика.
   Што се тиче идеолошког основа колонистичких породица, већ по самом одабиру, односно законском оквиру за колонизацију потпуно је јасно стављено до знања да су носиоци или они са правом првенства у додељивању земље имали земљорадници без или са недовољно земље а који су били борци партизанских одреда НОВ и ПОЈ и Југословенске армије, инвалиди НОР-а и прошлих ратова (1912-1918, април 1941), породице и сирочад изгинулих бораца народноослободилачког рата и жртве и породице жртава фашистичког терора. Такође право на земљу добили су и борци који се раније нису бавили земљорадњом, али под условом да добијену земљу населе са породицом и обрађују. Било је укупно шест услова за добијање права на колонизацију: уколико је неко из породице народни херој, официр, борац ослободилачког рата, борац занатлија, жртва фашистичког терора или стари насељеник из Македоније (Старе Србије). Четничким породицама и њиховим сродницма, иако је било пријављених, колонизација није одобрена.
   Са сеобом из старог у нови крај одвијао се и процес предвајања (долазак са истим бројем пријављених, са мањим и са већим бројем пријављених чланова породице, што је сведочило о страдању, расулу или одрживости појединих породица) или пак деоба породица које су се одигравале у прошлости као природни процес, али сада врло дозирано од стране државне администрације у односу на одобрења за доделу посебних парцела. На тај начин сама колонизација је била административно контролисана, дозирана и каналисана, што зависи од броја места за сеобу која су била ограничена. Но, било је и мишљења Комисије за насељавање, да је у неком случајевима било шпекулације појединих породица колониста, нарочито око пријављивања броја чланова домаћинства а све везано за доделу кућа и земљишних парцела.
   Захваћене ратним вихором све породице које су колонизоване у Бајмок доживеле су одређене промене. Оне се огледају у погледу поновног окупљања, расипања, деоба – односно подела. Најбројније су биле породице са шеснаест чаланова а најмање са једним, ипак највише је породица са пет чланова. Највећу снагу домаћинству дају потпуне инокосне и проширене потпуне инокосне породице (50,27%), плус непотпуне инокосне породице (20,89%) што доводи до закључка да она (инокосна породица) чини основни облик заједништва међу колонистима (па из тога следи да је она још увек на прагу задружног начина живота). У новим условима између њих ће настати и одређени спорови (око кућа, међа…). У сваком случају сачувана је жива успомена на тежак живот (уз добру улогу државних органа и њихових представника – већ поменути обавезни откуп, колективизација пољопривредне производње, Резолуција ИБ-а) првих петнаестак година који је за многе (што се тиче најнеопходнијих средстава за живот – хране и огрева) био тежи од живота у старом крају. Ипак, од свих про- блема, највећи проблем је био огрев.
   Следеће поглавље носи назив VI Етнографско читање архивских докумената говори о трећем циљу ове књиге и садржи следеће поглавље са потпоглављима. Суочавајући теоретичаре о историји, етнологији, социјалној и културној антропологији Б. Ћупурдија је истрајао у ставу да је етнологији и антропологији као науци веома важно темељно познавање историографије и њених помоћних дисциплина (у првом реду архивистике) ради овладавања архивским изворима а све у циљу решавања својих проблема. Стога, иако је нужна сарадња и преплитање, па и донекле стапање историографије и етнологије, науци је потребно њихово разликовање и посебно постојање. Из овог става произилазе и потпоглавља: A) Коментари архивских докумената о колонистима 1. О броју колониста и њи- ховим домаћинствима, 2. О презименима, именима и шпиц наметима, 3. О терминологији сродства, 4. О називима улица Бајмока. Списак колониста и њихових домаћинстава (дат је изворно са објашњењима где је потребно направити исправку). У списку колониста и њихових домаћинстава дати су следећи подаци: број домаћинства (свих 359), број чланова, презиме и име и име оца или супруга, носилац права, носилац молбе и старешина домаћинства, сродство, основа за колонизацију, место из којег су насељени, и последња рубрика – адреса у Бајмоку.
   У седмом поглављу аутор износи закључак својих истраживања, док у осмом поглављу Извори и лишература предочава читаоцу све расположиве изворе и релевантну литературу, те бројне саговорнике који су аутору били на располагању, а који су кориштени као подлога за изложено дело. Основна истраживања су обављена на самом терену (у старом и новом крају), и у Архиву Војводине (Карловци- Нови Сад) и Архиву Југославије (Београд) где се налази највише сачуване архивске грађе о колонизацији Војводине.
   На самом крају су резимеи на енглеском и мађарском језику (Summary i Osszefoglalo). И то није све, јер аутор, иако експлицитно није навео, посредно нас преко наведених својих интелектуалних напора упућује на то да ће истраживања на овој теми бити настављена и да се може очекивати наредна књига која ће третирати ову тему.
   Тридесетогодишњи интелектуални и теренски напор Б. Ћупурдије, стрпљиво грађен па сублимиран и крунисан књигом Породица колониста у Бајмоку 1945-1948, означава несумњиво значајан допринос у савременој српској етнологији, антропологији али и историји. Способност да истрајно и систематично прикупи, те заокружен материјал критички тумачи и све то преточи у штиво поткрепљено узорном научно-методолошком потпором, сврстава др Бранка Ћупурдију у оне писце који могу постати узор за даља истраживања на темама колониста и колонистичких насеља у Бачкој или Војводини уопште (рачунајући прву и другу аграрну реформу и колонизацију), која ће нажалост, још дуго у нашој науци бити у домену „белих мрља“ јер је од 170 колонистичких насеља у Војводини колико-толико научно обрађено свега педесетак.

   3оран Вељановић

   ИЗВОР: ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ, 74, Нови Сад, 2006.

   Одговори

9. 5. октобар 2017. у 13:49

   Војислав Ананић

   КОЛЕКТИВНИ 3AXTEB 3A КОЛОНИЗАЦИЈУ ИЗ СЕЛА ПОНИКВЕ 1945. ГОДИНЕ

   САЖЕТАК: 24. јула 1945. године 117 житеља села Поникве из Дубрава у Горском котару поднело je молбу за колонизацију у Војводину. Формално- правно посматрано, захтев је одбијен у складу са чаном 16 Закона о аграрној реформи и колонизацији, који је првенство у насељавању давао учесницима партизанских одреда, а они који су руководили поменутим захтевом припадали су, по мишљењу надлежних, другој, четничкој страни. На овај захтев може се гледати, у извесном смислу, као на један неостварени пројекат колонизације Бајмока, јер би ови људи, да им је одобрено пресељавање, вероватно били насељени у Бајмок заједно са 33 породице из Дубрава, од којих је 9 из села Поникве, којима је колонизација омогућена. Ратна разарања и исељавање становништва Дубрава у градове означили су почетак демографског слома у овом крају, који се касније наставио.

   КЉУЧНЕ РЕЧИ: закон, аграрна реформа, колонизација, молба, решење, идеологија, Раде Прибићевић, Сретен Вукосављевић, Сава Косановић, Бранко Вукелић, Милош Димић.

   УВОД
   Познато је да је Привремена народна скупштина Демократске Федеративне Југославије донела Закон о аграрној реформи и колонизацији 23. августа 1945. године. Овај закон је био темељ који је омогућио промену предратне власничке структуре у пољопривреди. Он је укидао експлоатацију туђег рада на основу својине на земљу, јер у начелу власник земље није могао да буде онај који је и не обрађује. Полазећи од овог становишта законодавац је свим врстама поседа, који су предвиђени за експропријацију, прилазио с намером да установи какав је радни однос власника према земљи. Овим законом је, поред осталог, омогућено уклањање крупних земљишних поседа и полуфеудалних остатака у пољопривреди неких југословенских земаља и стварање слободног сељачког поседа. Истовремено закон је омогућио колонизацију великих група људи, углавном сиромашног сељаштва, пре свега из области динарског планинског система, на бивша немачка имања у северним и североисточним крајевима Југославије. Колонисти су пре свега потицали из Лике, Кордуна, Баније и Далмације у Хрватској и разних крајева Црне Горе, Босне и Херцеговине, уже Србије, Космета, Македоније и Словеније, а насељавани су углавном у Војводину, а мањим делом и у Славонију. „Тај колосални економско-социјални, демографско-миграциони, политички и цивилизацијски захват спроведен је у изузетно тешким условима ратом разорене и опустошене земље за релативно кратко време од око две године. До средине јула 1947. у Војводину је укупно насељено 44.116 породица од којих су већину (37.616) чиниле породице спољних колониста са 225.969 својих чланова. Аграрна реформа и колонизација темељно су измениле економску, социјалну и националну структуру читавог војвођанског простора, али оне у аграрној политици КПЈ нису биле саме себи циљ, већ само припрема у правцу социјалистичког преображаја села, према замишљеном идеолошком моделу марксизма-лењинизма и привредно-политичкој пракси Бољшевичке партије и Стаљиновог режима у СССР-у”.
   ЗАХТЕВ ЗА КОЛОНИЗАЦИЈУ ИЗ СЕЛА ПОНИКВЕ
   У периоду од 1945. до 1948. године 170 војвођанских насеља је добило ново становништво. При том је у Бајмок насељено становништвом углавном из Горског котара у Хрватској, 400 породица са 2.224 члана. У стари крај су се вратиле 43 породице са 190 чланова, а трајно је насељено 358 породица са 2.034 члана. У целини посматрано, из Горског котара је пресељено: из Дрежнице 301 (83,84%), Дубрава 33 (9,19%), Врбовског и околине 8 (2,23%), Јасенка 5 (1,39%), Гомирја 4 (1,11%), и околине Огулина 3 (0,83%) породице, Босне и Херцеговине 2 (0,56%) и Македоније 2 (0,56%) породице, а 1 (0,28%) породица, која је учествовала у процесу аграрне реформе (и колонизације) је из Бајмока, што чини 359 породица. Пресељавање становништва из старог у нови крај је био велики напор за људе који су у њему учествовали и за државу која је тај процес организовала и водила. Овај одговоран, напоран и сложен посао је, посматран у општим цртама, успешно обављен. У току његовог провођења се јављало више спорних питања, која су на крају разрешена. Обично су се спорови јављали у вези ca питањем ко има право на колонизацију и питањима у вези деобе кућа, земље и инвентара и деобе породичних задруга.
   Једно од питања о коме се дискутовало у надлежним државним институцијама у току провођења аграрне реформе и колонизације, је захтев 117 људи из села Поникве у Дубравама, чији житељи су се једним делом преселили у Бајмок. Ова група људи је Главном народно-ослободилачком одбору Војводине у Новом Саду упутила допис под насловом: „Село Поникве моли населење на територији Војводине”. Садржај дописа гласи:
   „Овлашћујемо нашег сељака и сина нашег српског села Поникава у срезу Огулинском Павловића Петра, а сада адвоката из Новог Сада да код Главног народноослободилачког одбора Војводине и свих осталих власти у Југославији ради на томе да се бар преостали живи становници нашега села преселе тамо гдје Срби у већини живе, да би сиромашни, а вредни и радни наш народ бар у будућности имао лепше дане.
   Наше село Поникве бројало је 1941. год. око 1.500 душа са 253 куће, а данас у целом селу не постоји ни једна једина кућа, од становника живи само оно што злочиначка рука власти Н.Д.Х. није могла дохватити.
   Само у месецу фебруару ове године поклано је у нашем селу од стране оружаних снага Н.Д.Х. 53 жене и деце. Ми који смо преживели те гробове наших немоћних и невиних не можемо да гледамо. Ми од власти не тражимо богатство, тражимо, само сношљиву средину и то парче земље гдје ћемо радити и знојем моћи привредити неопходне потребе за живот.
   Ми овде нећемо и не можемо да останемо. Надамо се да ће на подручју Војводине и Србије за измучен и измрцварен остатак нас Срба бити места. Молимо да нам то место дате.
   Не претпостављамо да би било могуће да нам се то ускрати али ако би недај Боже и то могло бити ми се одавде морамо иселити макар и на други континент. У томе случају молимо да се цела ствар узме у решавање са те стране од наших власти.
   Напомињемо да је за време целог трајања Н. Д. Х. наше село било центар партизанске акције у целом крају и као таково прозвано Мала Москва.”
   Они су свој захтев написали у Пониквама 24. јула 1945. године и упутили га Главном народноослободилачком одбору Војводине у Новом Са- ду. Он је преписан и оверен у Предсједништву Народне владе Федералне Државе Хрватске 2. листопада 1945. године, а у Министарство колонизације Демократске Федеративне Југославије у Београду је доспео 23. октобра 1945. године. По том питању је уследила преписка изме|у министра за колонизацију ДФЈ, Сретена Вукосављевића и потпредседника Народне владе Хрватске, Радета Прибићевића.
   У писму од 27. септембра 1945. године Сретен Вукосављевић из Београда доставља Радету Прибићевићу у Загреб представку становника села Поникве и моли ra да o woj изнесе своје мишљење. Он том приликом износи и свој став. Сматра „да је политички незгодно да се у овом и сличним захтевима излази у сусрет”. Осим тога, из коментара који је дат уз ово кратко писмо се види да је представку поднео Милош Димић, народни посланик.
   Раде Прибићевић је у свом одговору од 1. октобра 1945. године, у кратким цртама пружио своје ви|ење ситуације у овом селу. „Село Поникве броји око 200 кућа. Имало је око 800-900 душа. У селу је погинуло 92 душе за цијело вријеме рата, и то у посљедње вријеме упадом усташа у село 43 душе. / Село је било скроз наскроз пасивно према борби. Погинуло 5 партизана, а 6 партизана је живо. Нису ни куће све уништене. Услови живота прилични, на сваки начин бољи него у другим мјестима у Горском Котару гдје Срби живе. / Друг Бранко Вукелић заслужни првоборац из тог краја ме увјерава, да су руководиоци тог шовинистичко-четничког става инспирисани од друга Милоша, који је родом из тог мјеста и који се за вријеме окупације дописивао с њима, и то врло негативно. Друг Вукелић је та писма ухватио више пута и читао.” После тога, у следећем пасусу, Раде Прибићевић препоручује Сретену Вукосављевићу да са овим упозна Савицу и да њих двојица упитају друга Милоша Димића „да ли ће овакав став користити српском народу у Хрватској”. Затим, на крају писма, износи став да треба видети какав је то адвокат Павловић из Новог Сада, „који је сигурно са другом Милошем иницијатор овог писма, тим пре што га је и Милошев брат потписао”.
   Сретен Вукосављевић је био истог мишљења као и Раде Прибићевић. Свој коначан став је изразио у писму од 19. октобра 1945. године, у коме пише: „Слажући се потпуно са твојим гледиштем у овој ствари ја сам одбио молбу села Поникве, о чему Те извештавам”. Остало је на крају још само да Министарство колонизације ДФЈ о томе обавести потписнике захтева, што је 24. октобра 1945. године и урађено, преко шефа Одсека за Хрватску и преко Месног народног одбора села Поникве. У том допису се каже: „Поводом Ваше молбе у име 117 потписника села Поникве, у којој је стављен захтев за пресељење у Војводину на основу датог овлашћења Павловић Петру из Поникава, сада адвокату у Новом Саду да код Главног народног одбора Војводине и свих осталих власти у Југославији поради на пресељењу села Поникава, извештавате се, да Министар колонизације ДфЈ није одобрио ту молбу односно да се иста не може уважити”.
   KOMEHTAPИ
   Из писма житеља села Поникве ce види да ce они, након ратних paзарања и страхота које су у њима доживели, налазе не само у тешкој него и трагичној ситуацији. Стиче се утисак да би они пристали да се преселе у Војводину или Србију, без обзира на услове који им се понуде, само да им се понуде. Њихову ситуацију су, више од осталих, отежавала два момента: чињеница да је један део становништва био на страни која је изгубила рат и чињеница да су у току рата страдали од терора који су над њима проводиле усташке оружане снаге. Последице рата су свеже. Бол је такав да се тешко може трпети. Надају се да би са исељавањем уминуо. Стало им је да се преселе у средину у којој је српско становништво у већини. Вероватно претпостављају да би се тако, макар у будућности, избегли међунационална трвења, сукоби и страдања.
   Изгледа да није било групног исељавања, што је најављивано у случају да молба за пресељењем у Војводину или Србију не успе, али је почео процес исељавања мла|их генерација у градове, како из Поникава, тако и из других делова Дубрава. У целини посматрано, Дубраве су у априлу 1941. године, према неким изворима, имале око 3900 душа, а 15. марта 1948. го- дине 2748 душа, што значи да је њихово становништво смањено за 1152 лица. Овај тренд смањивања становништва се наставио и касније. Био је то, као и у другим крајевима земље, само почетак демографског слома југословенског села, који се наставио у наредним годинама и деценијама.
   У својој молби за пресељење житељи овог села истичу да је њихово село у току рата било центар партизанске акције и да је као такво прозвано Мала Москва. Истовремено, они који су одлучивали о њиховој молби за колонизацију, су изнели другачије податке о њиховом учешћу у партизанским јединицама. То другачије виђење ове ситуације је, уосталом, и био повод да се одбије молба становника села Поникве за колонизацију. Али, то у овом тренутку није најважније. Битнија је чињеница да су и нека друга места у току рата називана Малом Москвом. Такав је случај са Дрежницом. Она је овај назив добила по томе што је у току рата њено становништво масовно учествовало у НОБ-и и што је ЦК КПХ и Главни штаб НОВ Хрватске једно време, у току 1942. године, руководио устанком из Дрежнице. Могуће је да су и нека друга устаничка места овако називана. То може бити предмет посебних истраживања.
   Раде Прибићевић у свом писму Сретену Вукосављевићу помиње Бранка Вукелића, првоборца из тог краја. Познато је да је Вукелић Симе Бранко – Кељо рођен 1914. године у Вукелићима у Дрежници. Уочи Другог светског рата у Дрежници је било 10 чланова КПЈ. Бранко Вукелић је био један од њих. У току рата се углавном бавио политичким радом. Из мало пре поменуте преписке видимо да се бавио и обавештајним радом и да је био један од тројице људи који су посредно или директно учествовали у решавању молбе за колонизацију становника села Поникве.
   У истом писму Раде Прибићевић помиње и извесног Савицу. По свему судећи ради се о Сави Косановићу – Савици, рођеном у Плашком 29. маја 1894. године, од оца Николе и мајке Марице, нећаку Николе Тесле, правнику, политичару и публицисти. Сава Косановић је, у време када га поменути извор наводи, већ иза себе имао богато политичко искуство. Тако је, као следбеник политике коју је водио Светозар Прибићевић, 1926. године постао генерални секретар Самосталне демократске странке, а 1927. године је први пут изабран за народног посланика. У влади генерала Душана Симовића, која је формирана 27. марта 1941. године, постао је министар снабдевања. У јулу 1944. године је постао министар у влади Ивана Субашића. После тога, 7. марта 1945. године је постао министар информација у влади маршала Тита. Исте године је постао и члан Председништва Народног фронта и члан Президијума Народне скупштине.
   Очигледно, ради се о човеку који је, у тренутку када се решавала судбина колективног захтева за колонизацију становника села Поникве, био на високим државним функцијама. Као добро обавештен човек, познавалац друштвених прилика у земљи, па и српског питања у Хрватској, и сам пореклом из тога краја, могао је много шта да каже о томе. Његова реч је могла имати посебну тежину. Зато Раде Прибићевић и препоручује Сретену Вукосављевићу да он и Сава Косановић попричају са Милошем Димићем о случају села Поникве. Али, није познато да ли је до тог разговора дошло.
   Министар колонизације ДФЈ Сретен Вукосављевић се, при доношењу одлуке о захтеву за колонизацију становника села Поникве, држао постојећих законских аката. Ову материју је, у два става, регулисао члан 16 Закона o аграрној реформи и колонизацији, у коме стоји: „1. Право првенства у додељивању земље имају земљорадници без земље или са недовољно земље који су били борци партизанских одреда, HOB и ПОЈ и Југословенске армије, инвалиди ослободилачког рата као и инвалиди из прошлих ратова (1912-18. и април 1941. године), породице и сирочад изгинулих бораца ослободилачког рата и жртве и породице жртава фашистичког терора. Међу борцима првенство ће уживати стари борци и добровољци. / 2. Право на додељивање земље уживаће и они борци из предњег става који се раније нису бавили земљорадњом, ако се обавежу да се на додељену им земљу населе и да је обрађују са својом породицом”.
   Ови законски прописи су послужили као основа за одбијање колективног захтева становника села Поникве за колонизацију. Ипак, посматрано из данашње перспективе, стиче се утисак да је ово питање нагло и радикално решено. Имајући увид у чињеницу, која се помиње у једном од писама, да су појединци који су се руководили овим захтевом, имали четнички став. Остаје могућност да нису сви потписници захтева били таквих идеолошких опредељења. Можда је решавању овог питања требало приступити постепено, наравно у складу са постојећим законским прописима, али сагледавајући идеолошки профил сваког учесника понаособ и њихове могућности да оствари право на добијање колонизације. У сваком случају, догодило се да је захтев ове групе људи за колонизацију одбијен. У извесном смислу, на њихов захтев се може гледати као на један неостварен пројекат насељавања Бајмока. Они би вероватно, да су стекли право на колонизацију, били насељени у Бајмок. На то указује чињеница да су, судећи према неким најважнијим збирним документима о колонистима, из Дубрава насељене у Бајмок 33 породице, од којих је из Поникава 9 које су, свака за себе. поднеле захтев за колонизацију. Осим тога, на то указује и чињеница да су колонисти из Горског котара углавном насељени у Бајмок.
   ЗАКЉУЧАК
   24. јула 1945. године 117 житеља села Поникве из Дубрава је поднело молбу за колонизацију Главном народноослободилачком одбору Војводине. Али, ондашње опште историјске, друштвене, државне и законске прилике нису омогућавале да ce ово питање реши позитивно no њих. Paзлике у мишљењима изме|у оних који су тражили сеобу, и оних који су о томе одлучивали су биле непремостиве. Идеолошке разлике су биле јако свеже, знатне и пресудне. Тако је, после преписке између потпредседника Народне владе Хрватске, Радета Прибићевића, и министра колонизације ДФЈ, Сретена Вкосављевића, одбијен колективни захтев за колонизацију из Поникава, о чему су његови житељи, преко надлежних државних тела, обавештени 3 месеца након подношења захтева. У формално-правном смислу посматрано, захтев је одбијен у складу са чланом 16 Закона о аграрној реформи и колонизацији, који је првенство у насељавању давао, пре свега учесницима партизанских одреда, а они који су руководили поменутим захтевом припадали су, по мишљењу надлежних људи, другој, четничкој страни. У извесном смислу се на овај захтев може гледати као на један неостварени пројекат колонизације Бајмока. У Бајмок су, са појединачним породичним молбама и решењима насељене 33 породице из Дубрава, од чега су 9 из села Поникве. Ратна разарања и исељавање становништва Дубрава у градове су означили почетак демографског слома у овом крају, који се касније наставио.

   УДК 325.11(497.5 Ponikve) „1945“ 332.2.021.8:63(497.11) „1945“

   Бранко Ћупурдuja

   ИЗВОР: ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ, 74, Нови Сад, 2006.

   Одговори

10. 4. јун 2018. у 06:00

    Војислав Ананић

    СУБОТИЦА, варош у Бачкој, најсевернија варош у нашој држави. Има 90.961 становника (31/1. 1921), од којих: Србо-Хрвата 60.699, Мађара 26.749, Немаца 2.475, Јевреја 3.905; православних 6.746, католика 78.494, евангелика 1.378. С. се први пут спомиње 1391. »Цар« Јован водио је борбу око С. После пада под Турке постала је С. седиште суботичке нахије. 1570. имала је С. 49, а 1590. 63 пописана пореска дома. По ослобођењу од Турака постала је С. војнички шанац. После развојачења потиске и поморишке границе највећи део Срба из С. одселио се, а на њихово место почели су у масама насељавати Мађари. 1779. постала је С. краљевска слободна варош. 13/11. 1918. ушла је српска војска у С.
    Становништво С. се бави нарочито ратарством. Исто тако знатно је занимање становништва и гајење стоке, свиња а особнто коња, за које је С. главно тржиште, али не у оној мери као у раније доба, када је сточарство било главно занимаље становништва. Знатно је и живинарство, виноградарство и воћарство. Од заната су знатни нарочито кројачки и обућарски. С. је врло знатно трговачко и индустриско место. Индустрија је врло знатна и разноврсна. Нарочито је знатна млинска индустрија, а знатне су и индустрија цигле, цемента, намештаја, шећера, шпиритуса, затим хемиска индустрија, штампарска, дрвена, гвоздена, кожна, пољопривредних справа, серума и др. Код нашег народа, и православних и католика, врло је развијена кућна индустрија као вез, израда лана, вуне а нарочнто ћилимарство. С. има електрично осветлење и трамвај. С. је једна од најзнатнијих железничких раскрсница.
    Од ослобођења је С. знатно културно напредовала. Има правни факултет, гимназију, учитељску школу, трговачку академију, мушку и женску грађанску школу. Од зграда се истиче општинска кућа. С. је седиште апостолског администратора католичке цркве као и бројннх власти. У атару С. налази се језеро и врло лепо уређена бања Палић. -Д. Лоповић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, IV КЊИГА, С—Ш, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д.Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА ДР ЕРИК МОШЕ, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1929.

    Одговори