Град Суботица:
Александрово (до 1904. засебна општина, сада градска четврт), Бајмок, Бачки Виногради (до 1947. године Краљев Брег), Бачко Душаново (до 1978. године Душаново), Биково, Вишњевац, Горњи Таванкут (до 1978. део Таванкута), Доњи Таванкут (до 1978. део Таванкута), Ђурђин, Келебија, Љутово (до 1978. део Таванкута), Мала Босна, Мишићево (до 1978. део Бајмока), Нови Жедник (до 1978. део Жедника), Палић, Стари Жедник (до 1978. део Жедника), Суботица, Хајдуково (до 1978. део Палића), Чантавир и Шупљак.
29. новембар 2016. у 12:33
vojislav ananić
СУБОТИЦА (100.386 ст.), полифункционално погранично (ка Мађарској) градско насеље панонског типа, у северном делу Бачке (8.956 кm2), предеоне целине (регије) Војводине (21.506 кm2), центар истоимене општине (1.007 кm2, 19 насеља и 150.534 ст.) и Севернобачког округа (1.784 кm2, 45 насеља и 205.401 ст.), на (110-126 m) ободу Суботичке пешчаре, поред магистралних међународних саобраћајница – железничке пруге (Београд-Нови Сад-Суботица-Будимпешта) и друма (Београд-Нови Сад-Хоргош), 92 кm северно од Новог Сада и 168 кm СЗ од Београда. Географске координате су 46°6’ с.г.ш. и 20°40’ и.г.д. Површина урбане територије, по актуелном ГУП-у, износи 3.904 hа, а катастарска територија 29.365 hа (К.О. Доњи Град 15.499 hа, К.О. Стари Град 8.071 hа и К.О. Нови Град 5.795 hа). Садашњи назив добија 1845. (мађарски Szabatka). Неправилног је округластог облика. Урбаном композицијом повезује четири главне целине: Стари град, Доњи град, Нови град и Александрово, са више мањих физиономских делова (Центар, Западни виногради, Западне Угарнице, Чавољ, Источни виногради, Радановац, Тук Угарнице, Александрови салаши и др.). Градско језгро (80 hа), просторна и грађевинска целина, проглашено је културним добром 1986. год. Убрзано економско напредовање и морфоурбано ширење праћено је развојем комуналних система (служби). Прва канализациона мрежа, изграђена средином XIX в., више пута је модернизована, чиме је углавном регулисано питање одвођења атмосферских и отпадних (фекалних и индустријских) вода. Почетна електрификација града извршена је 19. децембра 1896, изградњом мање ТЕ, чиме је обезбеђено градско осветљење и увођење електричног трамваја (Суботица-Палић) 7. септембра 1897, који је пре 20-ак год. укинут. Почетком 70-их год. XX в. ТЕ је реконструисана и претворена у градску топлану, а снабдевање електричном енергијом решено изградњом мреже далековода. Систем централног (колективног) водоснабдевања новијег је датума. Његовом изградњом, започетом 1960, постепено се напушта коришћење копаних и бушених (артешких) бунара. Данашње водоснабдевање је централно (80% домаћинстава) и индивидуално (сопствени водоводи – 15%, бушени бунари – 2,4%, копани бунари – 2% и др.). У граду, недалеко од заобилазнице ка језеру Палић, постоји извор, по предању, лековите воде, који православци називају Водица, а католици Бунарић, поред кога су подигнуте две капеле: стара 1883. посвећена Пресветој Богородици и нова непосредно пре II светског рата. С. се убраја у стара насеља. Основана је у XII или почет- ком XIII в. Први пут у писаном документу помиње се 1391. под називом Libera villa regia, када има карактер земљаног утврђења између многобројних бара. Нешто доцније, изграђен је каструм Szabatkа, по коме добија садашњи географски назив. Од пада под турску власт (1542) центар је једне од нахија у саставу Сегединског санџака. Након повлачења Турака, помиње се под именом Сент Мариа у склопу Војне крајине. Тада има војно-одбрамбену функцију (војничко насеље). Год. 1779. добија статус слободног краљевског града – Maria Tereziopolis, и тада улази у фазу интензивног привредног развоја. У то време, када поред привредне, јачају и друге урбане функције, уз динамично територијално ширење и демографски пораст, постепено постаје модерно обликован и урбанистички структуриран европски град. Континуирани развојни успон у извесној мери прекинут је крајем 1918, када постаје погранични град са гравитационом сфером подељеном државном границом на два дела, од којих је већи припао Мађарској. После II светског рата темпо економског развоја је интензивиран, што је допринело динамичном морфо-урбаном ширењу и непрестаном померању административних и формалних граница града у свим географским правцима. У процесу физиономског ширења нека приградска и раније самостална насеља (Александрово, Радановац и др.) постала су интегрални део урбаног ткива. Етничка композиција града је мешовита (Мађари 39,6%, Срби 15,7%, Буњевци 10,8%, Хрвати 10,6%, Црногорци 1,4% и др.), а формирана је кроз сложене процесе насељавања. После ослобођења од Турака и њиховог повлачења, насељена је Србима и Буњевцима. Средином XVIII в., у време планске колонизације, насељена је Немцима, Мађарима и Словацима. Значајне промене у урбаном етничко-демографском комплексу присутне су и после I и II светског рата, када се већином насељавају Срби и Црногорци. Индекс демографског старења (ц) креће се у распону од 0,5 (1961) до 0,7 (1991). У С. је 1935. рођен Данило Киш, књижевник. Културно-споменичко наслеђе је богато: археолошки локалитети из неолита, бронзаног и гвозденог доба (земунице, гробови и др.), келтска некропола и сл.; православна црква Вазнесења Господњег подигнута у периоду 1723 – 1726. (обнављана 1910. и 1960), украшена витражима и иконама Паје Јовановића; римокатоличка катедрала Св. Терезе Авилске (1779-1799); православна црква Св. великомученика Димитрија из 1815—1818. (обновљена 1989); зграда позоришта из 1835; католичка капела Св. Роке (1884); синагога (1902); градска кућа (грађена од 1908. до 1910; висока 76 м са видиковцем од 45 м; заузима скоро 6 хиљ. м2), украшена мозаицима, керамиком и дрворезбаријама; железничка станица Наумовићево (1910); зграда градске библиотеке; споменик цару Душану (постављен 21. маја 2001) и др. У разноврсном архитектонско-градитељском наслеђу посебну вредност имају: ”кућа капетана Сучића”, грађевина из прве половине XVIII в., фрањевачки самостан (1730-1767), Габрић ћуприја из прве половине XVIII в., зграда јеврејске црквене општине (1904) и др. Од ванпривредних урбаних функција значајне су: просветна (13 осморазредних и две четвороразредне ОШ, осам СШ, две више школе, два факултета и др.), културна (Градски музеј Суботице, Суботичка народна библиотека – фонд 275 хиљ. књига, четири позоришта, три биоскопа, Галерија ”Ликовни сусрети” смештена у Рајхловој палати, седам радио и ТВ станица, Суботичка филхармонија, многобројна КУД-а и др.) и здравствена (медицински центар са више амбуланти, диспанзера, лабораторија, станица и апотека). Носилац и иницијатор преображаја града је развијена индустрија са дугом традицијом: електроиндустрија (”Север” и ”Сигма”), метална индустрија (“Братство” и ”Партизан”), хемијска индустрија (”Зорка”), прехрамбена индустрија (”Пионир” и ”29. новембар”), индустрија коже и обуће (”Солид” и ”Панонија”), текстилна, дрвна, графичка, ИГМ и др. Саобраћајна функција, спољна и унутрашња, има вишеструки значај (главна и још четири железничке станице, 17 пошти, аутобуска станица, приградски и унутарградски саобраћај и др.). У мноштву економских регионалних функција истакнуту улогу има и трговинска функција (више трговинских предузећа – државних и приватних; сточни вашари – понедељак и петак; шест робно-сточних вашара који се приређују у дане католичких празника: 1. последња недеља у фебруару – Св. Матеја, 2. трећа недеља у мају -Духови, 3. последња недеља у јуну – Петровачки вашар, 4. прва недеља у септембру – Мала Госпа, 5. зелени вашар последње недеље у октобру, који означава крај ратарске сезоне, и 6. прва недеља у децембру – Св. Никола; позната ”бувља пијаца”, која функционише свакодневно, а најпосећенија је у дане викенда и сл.). Пољопривредна производња (поврће, воће, грожђе и сточарски производи), којом се бави 3,8% градске популације, у функцији је снабдевања урбане популације потребним животним намирницама.
Др Јован Динић, Драгица Гатарић
Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА
29. новембар 2016. у 12:34
vojislav ananić
БАЈМОК (8.620 ст.), агроиндустријско (17% аграрног ст.) насеље збијеног (панонског) типа, у плиткој Бајмочкој долини, изворишном краку Криваје, леве притоке Великог бачког канала, дела хидросистема Дунав-Тиса-Дунав, на (116 m) раскрсници путева ка Суботици, Бачкој Тополи, Сомбору и Мађарској, 25 кm ЈЗ од Суботице, са којом је повезано железничком пругом и друмом Суботица-Сомбор. Површина атара износи 13.005 hа. Повезује две основне целине: Бајмок и ”Преко пруге” – Рату или Ново село (насељено ст. из Лике и Црне Горе), са седам одвојених делова у њиховом окружењу (Чистач, Мадараш, Пећине, Плага, Шашови салаши, Велики пашњак и Зубочиште). Спада у стара насеља. Први пут се помиње средином XV в. Током турске владавине (1542-1686) припада Сомборској нахији. Динамичан развој има од времена уласка у састав Војне крајине, посебно у периоду 1770-1785, када постаје јак занатски центар у коме су се годишње одржавала три вашара. Почетком XX в. у етничком саставу доминирају Мађари (47,5%), Буњевци (26,1%) и Немци (26,1%). Год. 1921. броји 2.100 домова и 9.500 житеља. По завршетку II светског рата већина Немаца се повукла са окупаторском војском. Садашње ст. је национално мешовито – Мађари (34,1%), Срби (22,6%), Буњевци (17,3%), Хрвати (9%) и др. Индекс демографског старења (ђ) креће се у распону од 0,5 (1961) до 1 (1991). У центру насеља налази се католичка црква. Електрично осветљење добија 1925, када је основана “Електрична централа Бајмок”, а водоснабдевање је централно (94% домаћинстава) и индивидуално (копани бунари – 2,7%, сопствени водоводи – 2,3% и др.). Има две ОШ ”Вук Карацић” – осморазредну (шк. 2000/01. – 751 ученик) и четвороразредну (43 ученика), здравствену станицу, погон конфекције ”Онежана” (Суботица), РЈ индустрије обуће ”Солид” из Суботице, индустрију намештаја, цигларску и млинарску индустрију и друга занатска и ТП, пошту, железничку и аутобуску станицу, локалну пијацу (пазарни дани – четвртак и недеља) и др. У интензивној и тржишно оријентисаној пољопривреди водећи значај има ратарство (житарице и индустријско биље) и стајско сточарство.
Др Јован Динић, Драгица Гатарић
Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА
29. новембар 2016. у 12:34
vojislav ananić
БАЧКИ ВИНОГРАДИ (2.242 ст.), погранично (ка Мађарској) сеоско насеље (41,3% аграрног ст.) разбијеног (панонског) типа, на (100 m) песку Суботичке пешчаре, 15 кm источно од Суботице. Површина атара износи 2.048 hа. Име је фитогеографског порекла – по знатним виноградарским површинама. Повезују више одвојених делова (Ново село, Катинин салаш, Сечијев салаш и др.) размештених непосредно поред, северно (до државне границе) и јужно од магистралног пута и железничке пруге Суботица-Хоргош. Настали су сашоравањем салаша дуж пута Суботица- Сегедин почетком XIX в. Ст. је мађарско (93,8%), а има Срба, Хрвата, Буњеваца и др. Индеке демографског старења (ј5) креће се у распону од 0,3 (1961) до 0,9 (1991). Водом се снабдевају преко сопствених водовода (47,4% домаћинстава), јавног водовода (30,6%), из копаних бунара (12,9%) и др. Имају осморазредну (шк. 2000/01. – 166 ученика) и четвороразредну ОШ (25 ученика), здравствену станицу, пошту, аутобуску и железничку станицу, око које се постепено формира пословни центар, локалну пијацу (пазарни дани – среда и субота) и др. Аграрна производња је интензивна и тржишна, првенствено оријентисана ка виноградарству и воћарству (јабуке, брескве и др.).
Др Јован Динић, Драгица Гатарић
Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА
29. новембар 2016. у 12:35
vojislav ananić
БАЧКО ДУШАНОВО (785 ст.), ратарско-сточарско (34,9% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног (панонског) типа, на (105 m) левој обали Чика, десне притоке Тисе, у продужетку насеља Чантавир, 22 кm ЈИ од Суботице. Припада К.О. Чантавир (9.233 hа). До 1978, када добија садашњи, носи назив Душаново. Обухвата два физиономска дела: Душаново и Душаново салаше (у окружењу главног дела насеља). На северу је физиономски спојено са Чантавиром. Спада у млада плански изграђена насеља. Основано је после I светског рата. Тада се насељавају Срби из Далмације, Лике и Херцеговине, који су током II светског рата протерани у логоре. Након завршетка рата мањи део њих се поново вратио у село. Садашње ст. је етнички мешовито – Мађари (67,4%), Срби (27,1%), Хрвати, Црногорци и др. Индекс демографског старења (Ј5) креће се у распону од 0,4 (1961) до 1,2 (1991). Водоснабдевање је разноврсно: јавни водовод (86,2% домаћинстава), копани бунари (8,7%), сопствени водоводи (4,8%) и др. Има четвороразредну ОШ (шк. 2000/01. – 21 ученик), шталу (1901-1913) – објекат привредне архитектуре (културно добро од 1984), и др.
Др Јован Динић, Драгица Гатарић
Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА
29. новембар 2016. у 12:36
vojislav ananić
БИКОВО (1.942 ст.), ратарско-сточарско (44,4% аграрног ст.), раније сточарско, сеоско насеље збијеног (панонског) типа, на (109 m) лесној заравни, с обе стране локалног пута Суботица-Ором (Сента), поред железничке пруге Суботица-Сента, 11 кm ЈИ од Суботице. Површина атара износи 7.928 hа. Обухвата више физиономских делова (Биково, главни део насеља, Колонију и др.) и окружавајућих салаша (Милодановићев салаш, Ивковићев салаш, Габрићев салаш и др.). Припада салашарским насељима. Основано је у истоименој пустари, раније познатој по пашњацима и развијеном сточарству. Када се касније приступило преоравању пашњака добија садашњи функционални карактер. Ст. је национално мешовито – Хрвати (29,3%), Буњевци (21,4%), Срби (18%), Мађари (16,7%) и др. Индекс демографског старења (ј5) креће се у распону од 0,2 (1961) до 0,8 ( 1991). Римокатоличка црква посвећена Узнесењу Блажене Дјевице Марије на Небо изграђена је у периоду 1919-1921. год. Водоснабдевање је индивидуално (сопствени водоводи – 70,9% домаћинстава, копани и бушени бунари – 16% и др.) и централно (11,7%). Има четвороразредну ОШ (шк. 2000/01. – 61 ученик), здравствену станицу, пошту, железничку и аутобуску станицу, локалну пијацу (пазарни дан – четвртак) и др.
Др Јован Динић, Драгица Гатарић
Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА
29. новембар 2016. у 12:37
vojislav ananić
ВИШЊЕВАЦ (634 ст.), ратарско (21,5% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног (панонског) типа, на (103 m) левој страни долине Чикера (Чика), десне притоке Тисе, 3,5 кm северно од пута Суботица-Чантавир, 24 кm ЈИ од Суботице. Припада К.О. Чантавир (9.233 hа). Обједињује два дела: Вишњевац и Вишњевац салаше (Војнићев салаш, Танковићеви салаши и др.). Убраја се у млада насеља. Формиран је 3,5 кm СЗ од Чантавира у периоду од 1921. до 1923, када се досељавају Срби из околине Невесиња, Никшића, Жабљака и Доњег Лапца. За време II светског рата житељи су депортовани у мађарске логоре, из којих су се једним делом вратили после рата. Садашње ст. је етнички хетерогено – Срби (37,7%), Мађари (37,7%), Црногорци, Буњевци, Хрвати и др. Индекс демографског старења (|5) креће се у распону од 0,4 (1961) до 1,1 (1991). Водом се снабдева преко јавног водовода (98,2% домаћинстава) и из копаних и бушених бунара. Има четвороразредну ОШ (шк. 2000/01. – 32 ученика), здравствену станицу, пошту и др. Знатан број мештана (дневни мигранти) запослен је у Суботици.
Др Јован Динић, Драгица Гатарић
Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА
29. новембар 2016. у 12:37
vojislav ananić
ГОРЊИ ТАВАНКУТ (1.526 ст.), погранично (ка Мађарској) сеоско насеље (48,6% аграрног ст.) разбијеног (панонског) типа, у изворишту потока Долац, изворишног крака Кртаје, леве притоке Великог бачког канала, дела хидросистема Дунав-Тиса-Дунав, на (125 m) песковитом терену његове десне обале, северно од железничке пруге Суботица-Сомбор, 17 кm западно од Суботице. Површина атара износи 9.346 hа (К.О. Таванкут). Обухвата више ”крајева”: Кецелин крај, Хајнагин крај, Шор Свете Ане, Црнковићев крај, Лебовићев крај, Буданов крај, Матацов крај и др. Спада у салашарска села. Под називом Таванкут помиње се 1439, када има статус града, као посед Јаноша Хуњадија (Сибињанин Јанко). Остаци овог града постоје и данас на локалитету Црвени брег. До 1978. год. чини једно насеље – Таванкут (1921. – 4.514 житеља), са сада посебним селима Доњи Таванкут и Љутово. Ст. је национално мешовито – Буњевци (51,8%), Хрвати (23,5%), Срби (2,4%), Мађари (1,2%) и др. Индекс демографског старења (ц) креће се у распону од 0,3 (1961) до 0,9 (1991). Водом се снабдева преко сопствених водовода (55,2% домаћинстава), из копаних и бушених бунара (43,4%) и др. Има четвороразредну ОШ (шк. 2000/01. – 60 ученика) и др. Водеће пољопривредне гране тржишног карактера су воћарство, виноградарство и повртарство.
Др Јован Динић, Драгица Гатарић
Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА
29. новембар 2016. у 12:38
vojislav ananić
ДОЊИ ТАВАНКУТ (2.710 ст.), погранично (ка Мађарској) сеоско насеље (31,4% аграрног ст.) разбијеног (панонског) типа, у изворшшу потока Долац, изворишног крака Криваје, леве притоке Великог бачког канала, дела хидросистема Дунав-Тиса-Дунав, на (128m) песковитом терену пустаре Таванкут, с обе стране железничке пруге Суботица-Сомбор, 15 кm западно од Суботице. Површина атара износи 9.346 hа (К.О. Таванкут). Правоугаоног је облика (СЗ-ЈИ). Подељен је на четири ”краја”: Златан, Голићев, Ракићев и Чикерију. Салашарско порекло се огледа у знатним ораничним, воћарским и виноградарским површинама између стамбених зграда и објеката руралне економије. Настао је сашоравањем салаша. Под називом Таванкут помиње се 1439, када има статус града, као посед Јаноша Хуњадија (Сибињанин Јанко). Остаци овог града постоје и данас на месту Црвени брег. До 1978. год. представља једно насеље- Таванкут (1921. -4.514 житеља), са сада самосталним насељима Горњи Таванкут и Љутово. Ст. је национално мешовито – Буњевци (36,5%), Хрвати (32,3%), Мађари (3,6%), Срби (2,6%) и др. Индекс (ц) демографског старења 1991. износи 0,8. У средишњем делу села налази се католичка црква. Водом се снабдева преко сопствених водовода (66,1% домаћинстава), из копаних и буше- них бунара (29,8%) и др. Има осморазредну ОШ ”Матија Губец” (шк. 2000/01. – 355 ученика), здравствену станицу, апотеку, пошту, железничку станицу, хладњачу, локалну пијацу (пазарни дан – субота) и др. Главне привредне и тржишно оријентисане гране су, пре свега, воћарство и виноградарство.
Др Јован Динић, Драгица Гатарић
Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА
29. новембар 2016. у 12:39
vojislav ananić
КЕЛЕБИЈА (1.975 ст.), погранично (ка Мађарској) сеоско насеље (33,9% аграрног ст.) збијеног типа, истоимени међудржавни гранични прелаз, на (125 m) песковитом терену Суботичке пешчаре, с обе стране међународног пута Суботица-Кишкунхалаш, 12 кm СЗ од Суботице. Припада К.О. Стари Град (8.071 hа). Друмског је облика. Повезује два упоредна салашка шора размештена дуж главног (више салаша) и споредног пута (Српски шор). Међудржавном границом одвојена је од истоименог села – Ке1ebiа, у Мађарској. У окружењу насеља налазе се келебијске мочваре и Келебијско језеро, на ЈЗ, и Келебијска шума, на западу. Поуздано се зна да су на месту данашњег насеља у средњовековно доба постојали сточарски салаши Куна, које касније замењују поседи феудалних господара. Последњи од њих, барон Редл, изградио је 1905. леп дворац и католичку цркву у готском стилу. Год. 1921, када се наводи као пустара, броји 2.118 житеља. Ст. је национално мешовито – Мађари (64,6%), Срби (11,3%), Хрвати и др. Индекс демографског старења (ј8) креће се у распону од 0,3 (1961) до 0,8 (1991). Водом се углавном снабдева преко сопствених водовода (72,4% домаћинстава), из бушених (15,7%) и копаних бунара (10,6%). Има четвороразредну ОШ (шк. 2000/01. – 71 ученик), здравствену станицу, ловачки дом и др. У аграрној производњи доминира интензивно повртарство, предодређено погодним природним условима и близином суботичког тржишта.
Др Јован Динић, Драгица Гатарић
Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА
29. новембар 2016. у 12:40
vojislav ananić
ЉУТОВО (1.182 ст.), ратарско-сточарско и воћарско- виноградарско (39,1% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног (панонског) типа, на (120 m) песковитом терену Суботичке пешчаре, поред железничке пруге Суботица-Сомбор, 11 кm западно од Суботице. Припада К.О. Таванкут (9.346 hа). Подељено је на три физиономске целине: Љутово, главни део насеља, Чикеријски шор (дуг 6 кт), с обе стране друма ка Чикерији, физиономском делу Доњег Таванкута, и Кобино село (Кобин крај), створено сашоравањем салаша. Основано је обједињавањем околних салаша и кућа насељеника после I светског рата. Нуклеус развоја данашњег насеља представља територија око школе. До 1978. је физиономски део села Таванкут, од кога су тада конституисана три самостална насеља – Љ., Горњи и Доњи Таванкут. Ст. је национално мешовито – буњевачко (41%), хрватско (15,7%), мађарско (13,1%) и др. Индекс (ђ) демографског старења 1991. износи 1. Водоснабдевање је индивидуално (сопствени водоводи – 55,5% домаћинстава, бушени бунари – 25,6%, копани бунари – 16,7% и др.). Има четвороразредну ОШ (шк. 2000/01. – 54 ученика), железничку станицу, неколико трговинских радњи и др.
Др Јован Динић, Драгица Гатарић
Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА