Суботица и околна насеља и села

11. јуна 2012.

коментара: 33

Град Суботица:

Александрово (до 1904. засебна општина, сада градска четврт), Бајмок, Бачки Виногради (до 1947. године Краљев Брег), Бачко Душаново (до 1978. године Душаново), Биково, Вишњевац, Горњи Таванкут (до 1978. део Таванкута), Доњи Таванкут (до 1978. део Таванкута), Ђурђин, Келебија, Љутово (до 1978. део Таванкута), Мала Босна, Мишићево (до 1978. део Бајмока), Нови Жедник (до 1978. део Жедника), Палић, Стари Жедник (до 1978. део Жедника), Суботица, Хајдуково (до 1978. део Палића), Чантавир и Шупљак.

Претходни чланак:

Коментари (33)

Одговорите

33 коментара

  1. Војислав Ананић

    К е л е 6 и ј а

    За време Турака припадала је суботичкој нахији. 1572. била је насељена Србима. 1580–2. имала је 18, .a, 1590/1. 57 домова. Забележена је у крушевском поменику. 1598. отселили су се Срби из Келебије y крај око Острогона. 1650. и 1678/9. забележена је као насељена. На крају турске владавине опустела је и припала Суботици. На Келебију као српско насеље сећа презиме Келебац и Келебинац. На ово презиме наилазимо 1715. у Ковиљу и Футогу; а! 1720 у Алмашу 2, и у Сенти 1.

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
    БЕОГРАД, 1952.

  2. Војислав Ананић

    Суботица

    Забележена је у Бодрошној жупанији као утврђење 1499. 1526 држао ју је једно време Цар Јован, За. Време Турака била је седиште нахије и имала сталну турску војну посаду.
    Као Суботица забележена је први пут 1566. 1580–2. имала. је 49 домова, а 1590—1. 63 дома. Једна Суботица забележена је у крушевском поменику. Под именом Суботице забележена је као паланка 1644. 1687. населио се у Суботици већи број Срба из Баната. 1702—3. припала је Потиској војној граници и имала обавезу да држи 150 граничара. Увек је била једно од најзнатнијих насеља у Бачкој. 1700. имала је 642 пореска обвезника а 1702. 1969 становника. 1720. имала је 264 дема. 1743. постала је коморска варош, а 1779. кр, слободни град. Када је Суботица одвојена. од Војне границе Срби се нису хтели да помире са новим стањем, те се један део преселио у Шајкашку, а на њихово место су се населили Мађари и Словаци. 1765. имала је 9556 душа. 1769. имала је 200, а 1770. 259 српских домова. 1771. имала је 10.252 душе. 1786. било је у Суботици 326, a. 1792, 396 домова са 2.212 српских душа.
    Потеси: Бајинат, Бела дуж., Биковачки пут, Вамтелек, Верушић, Водица, Вучидол, Дебела греда, Ђурђин, Жедник, Зобнатица, Каменита дуж, Келебија, Кобино село, Косиште, Коцкаш, Лудаш, Лудашко језеро, Љутово, Мајна, Млака, Палић, Палићко језеро, Палићке угарнице, Радановац, Рогина бара, Скендер, Таванкут, Темпа, Тук, Хајдуково, Црна дуж, Чавољ, Чикерија, Доња Чикерија, Шандор, Шебешић, Шупљак.
    Виногради: Бајски, бајшански, сегедински, томпански, халашки.
    Шуме: Дескаш, Малвине, Храстови.
    У Суботици су се родили: Јован и Терезија Остојић, народни добротвори (Ј. 0. 1805—1884); Мила (Емил) Манојловић, правник. (1823—97); Антоније Хаџић, управник Српског народног позоришта у Новом Саду и претседник Матице српске (1833 — Нови Сад,
    1917); Аксентије Мародић, сликар (1838—1909); др Љубомир Митрић, професор механике на Великој школи и мшпистар просвете (1844 —– Београд, 1910); Цветко Манојловић, композитор (1869—1938), Ђорђ Поповић–Муњатовић (1870 – Суботица, 1929).
    Литература: Гојковић Ђ., Ктитори и приложници прав. срп. цркве суботичтке од најстаријих времена до данас. Н. Сад, 1833. 68.
    Iványi I., Szabadka sz. kir. város tčrténete. I (1886), II (1892).
    — Протић М., Златни дани Суботице. Субогица 1930. 120 — Шокчић J., Суботица пре и после ослобођења. Гл. Ист. др. 1931, 433—4.

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
    БЕОГРАД, 1952.

  3. Војислав Ананић

    Б а ј м о к

    Забележен је 1462. У средњем веку припадао је Чонградској жупанији. За време Турака налазила су се у сомборској нахији два Бајмока. Један је забележен као Бајмок, свакако старији, и овај је 1590. имао 16 домова. Исте године забележен је и Нови Бајмок, који је имао 21 дом. Један, Нови Бајмок, забележен је и у суботичкој нахији. Овај је 1580—2. имао 21 дом, а 1590. 16 домова. 1598. иселио се део Срба из Бајмока, у крај око Острогона. Око 1650. и 1708. забележен је један Бајмок као насељен. 1720.
    забележен је као пустара, која припада Сомбору. Једна пустара овог имена налази се источно од Немеш–Милитића према Чонопљи.
    Потеси: Барлангош, Ђурћин, Капоња, Пећине, Плага, Рата, Тарацкош, Чистац, Шашош.

    Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ – СРБИ У БАЧКОЈ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА – (ИСТОРИЈА НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА),
    ЖИВАН СЕЧАНСКИ – ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА БАЧКЕ ТОКОМ ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, (ГРАЂА ЗА ИСТОРИЈУ НАСЕЉА И СТАНОВНИШТВА)
    БЕОГРАД, 1952.