Суботица и околна насеља и села

11. јуна 2012.

коментара: 33

Град Суботица:

Александрово (до 1904. засебна општина, сада градска четврт), Бајмок, Бачки Виногради (до 1947. године Краљев Брег), Бачко Душаново (до 1978. године Душаново), Биково, Вишњевац, Горњи Таванкут (до 1978. део Таванкута), Доњи Таванкут (до 1978. део Таванкута), Ђурђин, Келебија, Љутово (до 1978. део Таванкута), Мала Босна, Мишићево (до 1978. део Бајмока), Нови Жедник (до 1978. део Жедника), Палић, Стари Жедник (до 1978. део Жедника), Суботица, Хајдуково (до 1978. део Палића), Чантавир и Шупљак.

Претходни чланак:

Коментари (33)

Одговорите

33 коментара

  1. vojislav ananić

    МАЛА БОСНА (1.488 ст.), ратарско и сточарско (48,1% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног (панонског) типа, на (118 m) лесној заравни, с обе стране магистралног пута Суботица-Сомбор, 10 кm ЈЗ од Суботице. Припада К.О. Доњи Град (15.499 hа). Линијског је облика (СИ-ЈЗ), дуж друма, са неколико салаша у окружењу. Обједињује више целина: Село (Мала Босна), главни део насеља поред поменутог пута, Мачков салаш, Ивковићев крај и др. Створена је сашоравањем салаша дуж поменутог пута на пустари Шебешић, која је била власништво Јаноша Хуњадија (Сибињанин Јанко). Претпоставља се да је пустара била насељена у време (1880) оснивања данашњег насеља под именом Босна. Касније добија данашњи географски назив. Ст. је национално разноврсно – Хрвати (41,3%), Буњевци (26,5%), Мађари (10,4%) и др. Индекс демографског старења (ђ) креће се у распону од 0,2 (1961) до 0,8 (1991). Водоснабдевање је централно (44,8% домаћинстава) и индивидуално (сопствени водоводи – 37,9%, копани и бушени бунари – 16% и др.). Има осморазредну ОШ (шк. 2000/01. – 126 ученика), здравствену станицу, пошту и др.

    Др Јован Динић, Драгица Гатарић

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

  2. vojislav ananić

    МИШИЋЕВО (509 ст.), ратарско-сточарско (29,1% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног (панонског) типа, на (116 m) лесној заравни, с обе стране магистралног пута Суботица-Сомбор, 17 кm ЈЗ од Суботице. Припада К.О. Бајмок (13.005 hа). Основу насеља чине три паралелне улице, правца СИ-ЈЗ, од којих централна представља део поменутог пута, и једна попречна (СЗ-ЈИ). Спада у плански формирана насеља на испарцелисаном велепоседничком земљишту после I светског рата. Првобитно представља физиономски и административни део суседног Бајмока. Статус самосталног насеља добија 1978. год. Ст. је етнички мешовито – Буњевци (35,4%), Срби (33,2%), Хрвати, Мађари, Црногорци и др. Индекс (ђ) демографског старења 1991. износи 1. Водом се снабдева преко јавног (87% домаћинстава) и сопствених водовода (3,6%) и из копаних бунара (9,4%). Има четвороразредну ОШ (шк. 2000/01. – 11 ученика) и др.

    Др Јован Динић, Драгица Гатарић

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

  3. vojislav ananić

    НОВИ ЖЕДНИК (2.932 ст.), ратарско и сточарско (13,1% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног (панонског) типа, на (107 m) лесној заравни, с обе стране магистралног пута и железничке пруге Суботица-Нови Сад, 20 кm јужно од Суботице. Припада К.О. Жедник (11.832 hа). Физиономско језгро данашњег насеља формирано је почетком XX в. До 1978. представља једно насеље – Жедник (1921. – 1.820 житеља), које обједињује седам физиономских делова: Доњи Верушић, Нови Жедник, Павловац, Стари Жедник, Зобнатицу, Жедник колонију и Жедник салаше, са данас самосталним селом Стари Жедник. Ст. је већином српско (55,8%), досељено углавном после I светског рата, а има Буњеваца (12,8%), Хрвата (9,9%), Мађара (8,8%) и др. Индекс демографског старења (ј5) креће се у распону од 0,3 (1961) до 0,7 (1991). Водоснабдевање је централно (88,6% домаћинстава) и индивидуално (сопствени водоводи – 8,1%, копани и бушени бунари – 3% и др.). Има осморазредну ОШ ”Боса Милићевић” (шк. 2000/01. – 282 ученика), здравствену станицу, апотеку, пошту, земљорадничку задругу, железничку и аутобуску станицу, локалну пијацу (пазарни дани – среда и субота) и др.

    Др Јован Динић, Драгица Гатарић

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

  4. vojislav ananić

    СТАРИ ЖЕДНИК (2.323 ст.), ратарско и сточарско (31,1% аграрног ст.) сеоско насеље збијеног (панонског) типа, на (110 m) лесној заравни, западно од магистралног пута и железничке пруге Нови Сад-Субо- тица, 17 кm јужно од Суботице. Припада К.О. Жедник (11.832 hа). Обухвата више физиономских делова: Стари Жедник, главни део насеља, Ново насеље, више салаша у окружењу и др. У писаном документу под данашњим називом помиње се 1492. као село на пустари. После протеривања Турака улази у састав суботичке општине. До 1978. представља једно насеље – Жедник (1921. – 1.820 житеља), које обједињује седам физиономских делова: Доњи Верушић, Нови Жедник, Палоаац, Стари Жедник, Зобнатицу, Жедник колонију и Жедник салаше, са данас самосталним селом Нови Жедник. Ст. је етнички мешовито (Хрвати 27,6%, Мађари 23%, Буњевци 16,8%, Срби 7% и др.). Индекс (ј5) демографског старења 1991. износи 0,8. У центру села налази се католичка црква. Водоснабдевање је централно (76% домаћинстава) и индивидуално (сопствени водоводи – 17,1%, копани и бушени бунари – 6,9%). Има осморазредну ОШ ”Пионир” (шк. 2000/01. – 206 ученика), земљорадничку задругу, пошту, локалну пијацу (пазарни дан – четвртак) и др. Производња поврћа тржишно је оријентисана.

    Др Јован Динић, Драгица Гатарић

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

  5. vojislav ananić

    ЂУРЂИН (1.911 ст.), ратарско-сточарско (41,1 % аграрног ст.) сеоско насеље збијеног (панонског) типа, на (114 m) лесној заравни и левој страни Долца, изворишног крака Криваје, с обе стране локалног пута Стари Жедник-Мишићево, поред железничке пруге Суботица-Црвенка, 16 кm ЈЗ од Суботице. Површина атара износи 7.035 hа. Физиономским склопом обједињује две целине: Ђурђин, главни део насеља, и више околних делова (салаша, шорова и сл.) – Малу Пешту, Ђулића шор, Милодановића шор и др. Спада у стара насеља. Први пут се помиње 1492. у саставу феудалног добра Јована Корвина. Доцније се наводи у бискупским пореским књигама и турским дефтерима. Од 1702. административно припада Суботици. Год. 1921, када се наводи као пустара, броји 718 житеља. Ст. је национално мешовито – Хрвати (34,7%), Буњевци (21,7%), Срби (20,2%), Мађари (7%) и др. Индекс демографског старења (ц) креће се у распону од 0,2 (1961) до 0,9 (1991). Католичка црква налази се у центру села. Водоснабдевање је колективно (68,3% домаћинстава) и индивидуално (сопствени водоводи – 22,3%, копани и бушени бунари – 9,1% и др.). Има осморазредну ОШ “Владимир Назор” (шк. 2000/01. – 179 ученика), здравствену станицу, пошту, локалну пијацу (пазарни дан – петак) и др.

    Др Јован Динић, Драгица Гатарић

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

  6. vojislav ananić

    ХАЈДУКОВО (2.627 ст.), погранично (ка Мађарској) сеоско насеље (33,9% аграрног ст.) разбијеног (панонског) типа, на (105 m) песковитом терену Суботичке пешчаре, између северне обале Лудошког језера и државне границе, с обе стране међународних комуникација (Суботица-Хоргош-Сегедин) – аутомобилског пута и железничке пруге, 11 кm источно од Суботице. Припада К.О. Палић (10.947 hа). Повезује више одвојених физиономских делова распоређених од језера до државне границе (Хајдуково, на језерској обали, Црни шор, Касабин шор, Татаринов салаш, Тумбасов салаш и др.). У атару се налази недовољно истражено мезолитско археолошко налазиште Переш (културно добро од 1950) и синагога. Спада у млада насеља. Формирано је почетком XX в. сашоравањем салаша. До 1978, када добија статус самосталног насеља, представља физиономски део урбаног ткива Палића. Ст. је претежно мађарско (88,5%), а има Срба (3,4%), Буњеваца, Хрвата и др. Индекс (ј5) демографског старења 1991. износи 0,8. Водом се снабдева преко сопствених водовода (73,1% домаћинстава), из бушених (20,8%) и копаних бунара (5,2%) и др. Има осморазредну ОШ ”Петефи бригада” (шк. 2000/01. – 181 ученик), здравствену станицу, пошту, железничку и аутобуску станицу, локалну пијацу (пазарни дан – субота) и др. У интензивној и тржишно оријентисаној аграрној производњи водећи значај има воћарство и виноградарство.

    Др Јован Динић, Драгица Гатарић

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

  7. vojislav ananić

    ЧАНТАВИР (7.940 ст.), агро-индустријско (26,5% аграрног ст.) насеље збијеног (панонског) типа, у плиткој долини Чика, десне притоке Тисе, 21 кm ЈИ од Суботице. Површина атара износи 9.233 hа. Простире се у висинском појасу 98-104 m. Подељен је на две главне физиономске целине: Чантавир и Чантавир салаше. Припада старим, плански обликованим и урбанистички структурираним насељима, са уређеном централном зоном, где је лоцирана осморазредна ОШ “Народни хероји” (почела са радом 1800; шк. 2000/01. – 787 ученика), биоскоп, здравствена станица, апотеке, пошта, робна кућа и други садржаји. Помиње се 1462. у саставу Чонградске жупаније, а током турске владавине припада Сегединској нахији. У другој половини XVIII в., када постаје значајан занатски (са више занатских цехова – ковачки, кројачки, ткачки, чизмарски и др.) и трговачки центар (два вашара позната по трговини стоком), поново је насељен Мађарима. Год. 1921. броји 1.648 домова и 9.192 житеља. Ст. је преовлађујуће мађарско (96%), а има Срба, Хрвата, Буњеваца, Рома и др. Индекс демографског старења (ц) креће се у распону од 0,5 (1961) до 1 (1991). У насељу се налазе две цркве: католичка и православна Силаска св. Духа (кућа освећена за богомољу) подигнута 1959. (обновљена 1991). Електрично осветљење добија почетком 1927, када је изграђена електрана (млин) у власништву Михајла Варге, а водоснабдевање је колективно (94% домаћинстава) и индивидуално (копани бунари – 3,3%, сопствени водоводи – 2% и др.). Аграрна производња је интензивна и тржишно оријентисана, а посебан економски значај има сточарство (говедарство и свињогојство). Поред пољопривреде, занатства и трговине, знатан економски значај има пијаца (пазарни дани – четвртак и недеља), млинарска, металска, цигларска и дрвна индустрија. Ниво развијености и значај спољних функција дају му карактер мешовитог насеља.

    Др Јован Динић, Драгица Гатарић

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

  8. vojislav ananić

    ШУПЉАК (1.427 ст.), ратарско-сточарско (53,7%аграрног ст.) сеоско насеље збијеног типа, на (102 m) контакту зоне леса и песка, у непосредној близини јужне и западне обале Лудошког језера, 14 кm западно од Суботице. Припада К.О. Палић (10.947 hа). Лудошко језеро (3,14 кm2), дужине око 7 кm, ширине око 200 m, представља законом заштићен резерват птица (ушао у попис резервата птица селица који су сачиниле Уједињене нације). Насеље је друмског облика са три физиономска дела: Шупљак (Село), поред јужне обале Лудошког језера, и два уз западну обалу – Лудош и Чурго. Спада у салашарска села. Поуздано се може тврдити да је садашње насеље основано на месту неког старог, јер се Лудош као парохија помиње 1335. год. После протеривања Турака, Лудош је припојен Суботици и од тада почиње његово масовно насељавање. Год. 1921, када се наводи као пустара, Ш. броји 4.527 житеља. Данашње ст. је углавном мађарско (87,9%), а има и осталих етничких припадника (Буњевци, Хрвати, Срби и др.). Индекс демографског старења (У креће се у распону од 0,4 (1961) до 1,2 (1991). Католичка црква подигнута је 1832. год. Водом се највећим делом снабдева преко сопствених водовода (66,9% домаћинстава) и из бушених (17%) и копаних бунара (15,4%). Има четвороразредну ОШ (почела са радом 1832; шк. 2000/01. – 50 ученика), салаш (1901-1913) – објекат стамбене архитектуре (културно добро од 1993), здравствену станицу, робно- сточне вашаре (сваке прве недеље у месецу од марта до новембра) и др. Поред међународног пута Београд-Будимпешта, у Лудошком шору, налази се прва приватна савремена фарма нојева (сматра се да су Турци почетком XV в. донели нојеве у Европу) у нашој земљи. У пољопривредној производњи преовладава гајење дувана, паприке, житарица и индустријског биља, а знатан значај има и риболов.

    Др Јован Динић, Драгица Гатарић

    Извор: ГЕОГРАФСКА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА насеља СРБИЈЕ ПОД РУКОВОДСТВОМ ПРОФ. ДР СРБОЉУБА Ђ. СТАМЕНКОВИЋА

  9. vojislav ananić

    СУБОТИЦА

    Суботица и њена околина леже на геолошкој граници, прастарој водомеђи, која се протеже између северне простране пешчаре и јужне дилувијалне лесне висоравни – черноземја. Овај систем водослива повезује две велике суседне реке Тису и Дунав. Он обухвата више потока – Криваја, Чикерија, Киреш, такође многобројне мочваре Рогина бара, Јасибара или неколико километара дугачак продужетак Палићког језера испод Александрова и три језера: Лудошко, Келебијско и Палићко. Тај географски положај је одређивао историју града и околине.
    Суботица се први пут спомиње у другој половини 13. века. О животу људи на овом подручју говоре археолошки налази старији од 3000 година. Прво забележено име је Zabatka, а до данашњег дана град је носио име Maria-Theresiopolis, Maria Theresienstadt, Szabadka, Суботица и још две стотине других. Град се развио из малог насеља на раскршћу путева од севера према југу и од истока према западу. Суботички посед често је мењао власнике, од краља Алберта, Јаноша Хуњадија, Матије Корвина, Јаноша Понграца (који је саградио тврђаву 1470) до краља Владислава II и породице Török. Између Мохачког боја и коначног пада под Турке 1542., Суботица је накратко била под влашћу Јована Ненада Црног, којег су присталице Фердинанда називали насилником и разбојником а ердељског грофа Ивана Запоље царем.
    Под власт Аустро-Угарске вратила се 1686. 1743. је Суботица проглашена слободним градом, а 1779. и слободним краљевским градом. Тај се датум показао као један од најважнијих у историји града. Почевши с тим догађајем, град се зове Maria-Theresiopolis. Од тада па до распада Аустро-Угарске Суботица се развијала све брже и брже. Посебан процват доживела је крајем 19 века до почетка 1. светског рата, када се у кратком времену развила у модеран средњеевропски град. У то време изграђена је већина грађевина које и данас својом лепотом дају граду душу. 1869. у Суботицу стиже први воз, 1896. изграђена је електрична централа, а 1897. кренули су трамваји.
    Под власт Краљевине Срба Хрвата и Словенаца Суботица је потпала уласком Српске војске у Француску војску 1918., што је озакоњено Тројанским уговором 1920. Град се развијао и даље, али битно спорије, јер му политичка клима није била наклоњена. 1918 године Суботица је била 3. град по величини у држави са око 100.000 становника и од тог времена стагнира. У међувремену су је по величини претекли многи други градови.
    Већина важних Суботичких грађевина изграђена је у Златном добу, крајем 19. и почетком 20. века. Како је то било доба кулминације сецесије, те грађевине су готово без изузетка грађене у том стилу, а препознатљиве су као вредни примери Мађарске варијанте.
    Језеро Палић, је на крају прошлог века било једно од најпознатијих лечилишта и спортстки центар средње Европе. Интересантно је, да је развој Палића био започет у периоду злогласне Бахове ере. Све више имућнијих грађана ја започео градњу на обалама Палићког језера, који је располагало са муљем лековитих својстава. Све то је у неку руку имало психолошку позадину, био је то бег у природу од притиска владе. Ставрни развој је донела изградња пруге Сегедин-Суботица (1869. год.). Након што је била изграђена садашња зграда железничке станице (1887.), на њеном северном делу је никло ново насеље под именом Орбаново село. Изградњом железнице, а затим и јавног пута са чврстом подлогом, једна за другом су ницале куће у швајцарском стилу (са тремом), од којих већина је била породична вила украшена са сецесионистичким елементима. Процват Палића је гарантовало покретање трамвајског саобраћаја. То је омогућило наиме, да Палић постане омиљено летовалиште не само имућнијим грађанима, већ и свим становницима града и околине.

    ИЗВОР: virtual Tour

    Одабрао: Војислав Ананић

  10. vojislav ananić

    ЂУРЂИН

    и салаши на северу Бачке

    ”Ђурђин (мађ. Гyöргyéн) је насеље у општини Суботица. Према попису из 2002. било је 1746 становника…” (Текст исписан ћирилицом је из Википедије.)

    ”…Ђурђин је доскора типично салашарско насеље настало на истоименој пустари, која је припадала Суботици. До краја 19. века ту су биле групе салаша, називане по фамилијама којима су припадали, а протезале су се са обе стране долине Долац, којом отиче једна од десник притока Криваје. Ти положаји су типични за првобитне салаше сточара. Касније, током прве половине 20. века, досељавањем новог становништва или деобом домаћинстава, салаши се шире и по другим деловима пустаре. Средином пустаре је 1908. године трасирана пруга Суботица—Црвенка, а на њој је, у близини долине Долац, изграђена железничка станица Ђурђин. У то време се одвијао и процес приближавања салаша пољским путевима и раније групе салаша се све више трансформишу у салашарске шорове. Ови шорови су карактеристични по томе, што су салаши нанизани само са једне стране пута, оне окренуте ка Долцу. Најтипичнији пример је шор дуг око 5 км на јужној страни долине. Други вид трансформације је окупљање салаша у групе, као на пример у засеоку Мала Пешта на путу ка Старом Жеднику. Тако је настало и језгро села окупљањем салаша у близини железничке станице…”

    ”Историјат Ђурђина
    Ђурђин се као насеље помиње још у XV веку у документима. Некад је због мноштва ритова и пошумљености био омиљено ловиште суботичких велепоседника.
    У делу насеља према Капоњи, рођен је и чувени суботички ловац, путописац и светски путник Оскар Војнић.

    О називу насеља Ђурђин , постоје две варијанте од којих ни једна није потпуна и до краја доказана. Према првој верзији, насеље је добило име према једном претку најбројније породице Дулићевих који се звао Ђура и који је био необично високог раста.

    Друга верзија, која је веродостојнија је да је назив Ђурђин дат према називу цвећа „ђурђин“, које се гајило у сваком дворишту и сваком салашу, а и сада се доста гаји, и то је у ствари једна врста георгине (далије).

    Део насеља Павловац, носи име према манастиру реда Павлина чији су остаци откривени и делимично испитани у близини бивше жељезничке станице Павловац.

    Део насеља Мала Пешта, због своје груписаности и за разлику од осталих раштрканих салаша, добило је име од самих мештана и тај се израз одомаћио…” (Текст исписан латиницом је са сајта општине Суботица; аутор Репчен Драган.)

    ”Географски положај и величина
    Насеље Ђурђин налази се југозападно од Суботице, на удаљености од 20 километара. Кроз њега је пролазила пруга Суботица – Црвенка која је укинута. Има добру друмску везу са путевима који су изграђени 1965 године у дужини од око 8 километара, до насеља Мишићево, на путу Суботица-Сомбор.
    Везу са путем Е-5 и насељем Стари Жедник успостављена је путем изграђеним 1975 године у дужини од 7,5 километара. До 1950 године Ђурђин је био насеље салашарског типа, већим делом раштркано, уз неколико „шорова“, салаша и три мање скупине салаша по називу Мала Пешта, Павловац и Ђурђински салаши.

    Од 1950 године почела је интензивнија стамбена изградња према урбанистичком плану, тако да насеље добија све више карактеристике урбане средине са улицама које се секу под правим углом.

    У овом периоду изграђено је 350 нових кућа и станова. Осамдесетих година Ђурђин броји око 640 домаћинстава од којих 290 живи на салашима…”

    ”Педолошки састав
    Површинско оранични слој чини врло плодни чернозем дебљине од 50 – 70 центиметара. Испод њега се налази дебљи слој иловаче просечне дебљине до 8 метара, а затим слој песковите глине и испод њега слој сиве глине.”

    Натпис на крсту је на мађарском и хрватском/буњевачком језику.

    ”Кратак историјат кретања становништва

    Претежни део становништва Ђурђина раније су сачињавали буњевци уз неколико десетина мађарских породица. Након рата отварањем друштвених сектора пољопривреде и повећаном потребом за пољопривредном радном снагом, у створеним организацијама, почело је масовније долажење сезонске радне снаге и то претежно из западне Босне, из околине Санског Моста, и западне Србије, из околине Лознице. Већи део млађих сезонаца задржао се овде трајно, запошљавао се и формирао породице.
    Овим начином насељавања, национална структура се донекле изменила, тако да 1981 године 18% становништва чине становници српске националности који су на овај начин досељени. Организоване колонизације после рата на подручју Ђурђина није било…”

    ”Етнички састав према попису из 2002: Хрвати 39%, Срби 28%, Буњевци 14,5%, Мађари 7%…” (Википедија)
    ”Ово насеље је постојало током угарског периода и у време Турака. Помен о њему је из 1492. године. Некад је због мноштва ритова и пошумљености био омиљено ловиште суботичких велепоседника. Краљичина земља и данас је назив једног дела земље у ђурђинској жупи, који потврђује први писани податак о имену целог локалитета, а који је под називом Ђурђин мађарски властодржац Матија Корвин даровао својој мајци краљици Елизабети средином 15. века (1462) Такође, на Павловцу, око шест километара од данашњег насеља, постоје остаци средњовековног самостана у којем је живио и деловао ред Павлина, угашен 1598, кад су се редовници повукли на угарску територију у Острогон (Есзтергом).

    У турском периоду становништво су били Срби, који су се 1598. године иселили и село је опустело. После тога оно се помиње као пустара. Прва већа и организованија колонизација буњевачког живља бележи се у 17. веку, тачније 1687. Насељени живаљ убрзо је на квалитетној црници развио своју основну животну делатност, пољопривреду. Године 1904. на Ђурђинским салашима живело је 1.898 становника (Букуров, 1983)…”

    ”Клима
    Насеље се одликује умереном континенталном климом, са јасно израженим годишњим добима. Просечна температура ваздуха је 21 степен. Дувају северни и југоисточни ветрови од којих је југоисточни чешћи. Падавина у просеку годишње има око 500 мм тако да подручје Ђурђина је доста сушно и побољшању земљишта може да допринесе изградња акумулација за наводњавање. Подземне воде налазе се на дубини од 10 – 12 метара. Други слој је на 45 – 50 метара, и трећи слој се налази на дубини од 112 – 118 метара…”

    Прилаз селу од Мишићева, села на путу Суботица-Сомбор.

    ”Данас Ђурђин има пет кратких паралелних и три попречне улице. Центар села није компактан и формиран је у западном делу насеља. У њему су цркве, управа пољопривредног комбината и већина јавних служби, док је школа на југоисточној периферији. Село је једним споредним путем повезано са магистралним путевима Суботица—Сомбор (код Мишићева) и Суботица—Нови Сад (код Старог Жедника). Пруга је демонтирана. Гравитациони центар је удаљен 25 км…”

    Римокатоличка црква св. Јосипа.

    Етнозбирка „Буњевачки салаш“ је поред римокатоличке цркве.

    ”… на служби у цркви св. Јосипа и у ђурђинској жупи налазио се у периоду од непуних петнаест година данас покојни свештеник Лазар Иван Крмпотић, оснивач јединствене изложбене поставке под називом етнозбирка „Буњевачки салаш“. Ова старинска зграда, у непосредној близини цркве представља типичан салаш првих досељеника, толико карактеристичан за овдашњи живаљ. Уз велику подршку својих жупљана, али и других људи добре воље из Суботице и околине, постављена је својеврсна аутентична завичајна изложба. Настављајући бригу цркве за очување духовне и културне баштине свог народа, објекат је рестауриран и надограђен неким елементима, попут кокошињца, пољске пећи и уз константну допуну изложених експоната – даровима из породичних збирки. Ова несвакидашња етнозбирка свечано је отворена 2001. године…” (Извор: Натионал Геограпхиц Србија)

    Православна Црква св.Василија Острошког је новијег датума.

    ”Насеље
    …У то време Ђурђин је било урбанизовано насеље са изграђеном осмогодишњом школом, здравственом станицом, ветеринарском станицом, продавницама, банком, поштом, рестораном, бензиском станицом, пекаром, дрваром.
    Године 1973 самодоприносом грађана изграђена је водоводна мрежа са 350 кућних прикључака. Становништво се претежно бавило пољопривредом. Од 7200 хектара на колико се површине Ђурђин распростире, преко 4000 се налазило у друштвеном сектору, а остало у приватном. Ратарство је било најразвијеније. Од ратарских култура најзаступљенији је био кукуруз, пшеница, сунцокрет, јечам, шећерна репа…Сточарство је било слабије развијено, али се удруживањем пољопривредних произвођача са кооперацијом све више стварале тзв. мини фарме на којима се годишње товило око 13000 свиња и око 2000 јунади. Друге врсте стоке се нису гајиле интензивно, заступљене су биле у мањем броју на имањима земљорадника.
    Главни носилац пољопривредне производње у месту је „Нова Бразда“ која је солидно снабдевена са механизацијом, тако да се радови могу обавити у оптималном року. И код индивидуалних власника се налази добар број трактора и комбајна као и прикључних машина, мада са великом просечном стаошћу.
    Индустријских погона нема у Ђурђину, а ни грађевинских. Занатство је такође неразвијено. Снабдевање мештана се обавља преко једне самоуслуге и две продавнице мешовите робе. У Ђурђину постоје три кафане и један ресторан са аутоматском кугланом који већ дуже година није у функцији. Насеље има и бензинску пумпу која такође доста година није у функцији.
    Саобраћај се након укидања жељезничке пруге Суботица-Црвенка, обавља искључиво друмским путем, где за превоз путника „Суботица-транс“ одржава сталне линије Ђурђин-Суботица и обратно.

    Здравствена станица изграђена је 1971 године. У њој се налази амбуланта опште праксе без сталног лекара, зубна амбуланта такође без сталног лекара просторије за апотеку и мању лабораторију које уопште не раде.
    Биста Владимира Назора испред школе.

    О.Ш. „Владимир Назор“ у Ђурђину отворена је 1962 године и дограђена 1965 године.
    Културна делатност се некада одвијала преко Дома културе који је изграђен добровољним радом мештана. Отворен је 9 априла 1949 године као први задружни дом на подручју Србије. У њему се налази биоскопско-позоришна сала са 250 седишта, налазила се библиотека са 5000 књига које сада нема, дисцо цлуб који је претворен у продавницу, тзв. „телевизијска сала“ са 60 места и још други садржаји типа канцеларија…”

    Амбуланта

    ”…Правцем север-југ кроз подручје Ђурђина протиче Криваја која настаје од три поточића, Бајмочког, Капоњског и Павловачког. Они се стапају у поток Криваја и теку заједно на југ према Бачкој Тополи. Мелиорационим радовима продубљена су и прокопана корита ових поточића, тако да данас теку кроз прокопане, регулисане канале. На овај начин исушено је и претворено у најплодније тло око 400 хектара некадашњих ритова и регулисан ниво подземних вода…”

    Поглед према селу из западног засеока Весели бриг на коме је тзв. Прва управа. У дољи је река Криваја.

    Ток реке је ове године прочишћен те је ово једно од риболовних подручја на Криваји.

    ”Биљни и животињски свет
    Интензивном обрадом земљишта, структура флоре је сведена на културне биљке, и само у ужим појасевима поред Криваје задржале су се аутохтоне врсте претежно трава. Од високог растиња преовлађује багрем (акација). Фауну чине врабац, гугутка, дивљи голуб „гривнаш“, јаребица, препелица, лисица, твор, зец, хрчак, ласица и касније насељене врсте дивљачи од којих преовлађује фазан и срне…”

    Река Криваја почиње код Таванкута у завршава се у каналу ДТД код Турије. дуга је 95 км.)

    ”..Насеље се налази на надморској висини од 112-115 метара. Подручје Ђурђина захвата површину од 72 квадратна километра. Североисточна страна подручја Ђурђина је изразито равна,док су југоисточна, јужна и југозападна страна благо заталасане и представљају најистуреније тачке Телечке висоравни…”

    Ново време доноси своје…