Приштина и околна села Reviewed by Momizat on . Град Приштина: Ајвалија, Ајкобила, Бадовац, Балабан, Бариљево, Бесиње, Бусиње, Врани До, Глоговица, Горња Брњица, Грачаница, Граштица, Дабишевац, Девет Југовића Град Приштина: Ајвалија, Ајкобила, Бадовац, Балабан, Бариљево, Бесиње, Бусиње, Врани До, Глоговица, Горња Брњица, Грачаница, Граштица, Дабишевац, Девет Југовића Rating: 0
You Are Here: Home » Завичај - села и градови » Приштина и околна села

Приштина и околна села

Град Приштина:

Ајвалија, Ајкобила, Бадовац, Балабан, Бариљево, Бесиње, Бусиње, Врани До, Глоговица, Горња Брњица, Грачаница, Граштица, Дабишевац, Девет Југовића, Добро Село, Доња Брњица, Драговац, Дреновац, Златаре, Качикол, Којловица, Колић, Кукавица, Лапље Село, Лебане, Лукаре, Маковац, Маревце, Мотичане, Мрамор, Нишевце, Ново Село (на Грачанки), Орловић, Преоце, Приштина, Пропаштица, Пруговац, Радошевац, Риманиште, Сићево, Сливово, Софалија, Сушица, Тенеш До, Трудна, Чаглавица, Шарбан и Шашковац.


Коментари (3)

  • Војислав Ананић

    ПРИШТИНА, варош у Јужној Србији, главно средиште косовске области. Има 2.705 кућа са 14.290 становника (1921). П. лежи у долини незнатне рјечице Приштевке, десног притока Ситнице, а налази се на источном рубу Косова Поља, под западном подгорином планине Бутовца. Оно што је био Липљан у римско доба за Косово Поље и околне крајеве, то је у српској средовјечној држави постала П. централна и најважнија косовска варош. Развитак П. пада у доба напретка рударства у средовјечној Србији, чији је највећи и најзнатнији рударски крај било Новобрдско-Копаоничко Рударско Подручје, на чијем се западном рубу налази П. Богатство П. долазило је и са плодног Косова Поља, у чијем се најширем дијелу она налази. Осим тога, у П. су се укрштавале врло важне старе комуникације, одавде разведене у Јадранско Приморје, у Босну, у сјеверне, источне и јужне крајеве Балканског Полуотока.
    Убрзо послије првог напретка рударства, у доба краља Милутина (1282 — 1321), П. се јавља као краљевска и послије царска пријестолница, и као једно од најважнијих трговачких и рударско-индустријских средишта у српским земљама. Краљ Стеван Дечански радо је боравио у П., а још више његов син Душан, и као краљ и као цар. Краљ Душан је у своме дворцу у П. примио избјеглог бизантског цара Ивана Кантакузена (1342), а одавде је касније издавао и царске повеље (као 1351). У П. је боравио и цар Урош, и ту 1365. издао повељу о баштини Бранковића. Ускоро затим П. је постала. пријестолницом Вука Бранковића, у којој је он господарио и послије косовске катастрофе (1398) и његова удова госпођа Мара са синовима Гргуром и Ђурђем. У П. је неко вријеме боравила и кнегиња Милица (Јевгенија) са синовима кнезом Стеваном и господином Вуком (1394. до 1402). Тада је под њиховом управом био приштински кефалија Бранко.
    У доба српских деспота у 15. вијеку П. је била једно од главних трговачких средишта у Србији. У П. је била велика колонија Дубровчана трговаца, који су овдје држали под закуп царину, а имали су и неку врсту кредитних завода, и позајмљивали су новац приштинским и новобрдским трговцима, као и дубровачким посланствима, када би овуда пролазили. Ђурађ Бранковић је издавао Дубровчанима под закуп приштинску царину 1411. и 1415, а у међувремену је у П. боравио и деспот Стеван, и овдје у своме дворцу издавао повеље (1413). При царинарници у П. постојала је онда индустрија за чишћење сребра, које се овамо довозило у сировом стању из Новог Брда и Трепче, па се ту прерађивало и даље извозило. Дубровачки трговци у П. Били су у оно доба најбољи економско- финанцијски стручњаци, те су их ради тога дубровачка посланства узимала као експерте при склапању трговачких уговора са ондашњим балканским државама (као 1430).
    У П. је у оно доба био јако развијен и витешки живот; о великим празницима приређиване су и утакмице у јуначким играма. Тако се сваке године у П. приређивала утакмица у гађању прстена на пољани крај вароши. На таквој једној утакмици Срба Приштинаца о Божићу 1435. судјеловали су дубровачки племићи и грађани. Коњаници су долазили у пуној ратној опреми, са буздованом, мачем, луком и стријелом, и јурили су на коњу с испруженим копљем, да би у трку скинули рукавицу, која је висила на једној мотки.
    У ово доба већ су била настала тешка времена због турских продирања. Мада у држави српског деспота, у П. је било и турских становника (склави), који су чинили трговцима разне сметње, а често их и опљачкали. Стога су се дубровачки трговци тужили на турске чиновнике у П., па је Дубровачки Сенат због тога 1421. интервенирао и код султана.
    При првом паду Деспотовине (1439) Турци су поставили за намјесника у П. Есе-бега Исаковића. Он је поштедио дубровачку колонију. Под њиме се у П. јављају чак и један Геновљанин и један Жидов као закупци гламског сребра у Србији (1442). И послије обнове Деспотовине (1444), у П. су остали турски чиновници, и на њих су се Дубровчани тужили деспоту Ђурђу (1445), што им не дозвољавају извоз сребра из П. за Дубровник. У П. је, осим деспотовог намјесника, био и турски кадија, као неки Скендер-бег (1448). Те је године на Косову Пољу под П. потучен Јанко Хунyади у борби против Турака. П. је 1455. поновно и дефинитивно пала Турцима у руке. Још у доба деспота Стевана и Ђурђа Турци су подигли у П. неке грађевине, које и данас постоје, док су стари српски краљевски, царски и деспотски двори разорени. На источном крају приштинског пазара је Пазарџамија, коју је основао султан Мурат II (1421—1451), а довршио Мухамед II, затим џамија Мухамеђа II. У близини П-, на косовском бојишту из 1389, већ у доба деспота постојало је Муратово Турбе.
    У 16. вијеку пролазили су кроз П. мниоги путници, и неки је од њих спомињу као највећу варош на Косову Пољу. У 17. вијеку била је П. много познатија и знатнија варош. 1669. спомиње се П. као велика варош, а 1671. убраја се међу главне вароши у Србији. На босанско-македонском путу била је П. једна од главних караванских станица, а од ње је водио даље на исток босанско-цариграђски пут. Оржавале су се везе и са Јадранским Приморјем. У П. се још држала дубровачка колонија, која је имала 20 кућа. Још није било изумрло ни старо рударство, и у П. је тада становао надзорник копаоничко-новобрдских рудника. П. је 1661. имала 2.060 кућа, 300 дућана и 11 трговачких ханова. 1685. наводи се, да П. има и 3.000 кућа, да је варош отворена, неутврђена, и знатно трговачко мјесто. При војном походу аустријског генерала Пицоломиниа са српским устаницима 1689, П. је била, послије Ниша главни стан, одакле су вршена далња продирања према Скопљу и Призрену. При повратку Турака (1690). П. је страдала, те се и читав вијек касније (1792) спомиње као обично мјесто.
    Крајем 18. вијека П. је била средиште пашалука, са свих страна утврђена јаким палисадама. Тада је имала око 7.000 становника. Почетком 19. вијека П. описују, како је утврђена двоструким бедемом. Варош је тада имала 9.000 становника, и вриједила је као главно трговачко мјесто између Сарајева и Цариграда. Онда су се у П. држала два велика годишња панађура или сајма (у априлу и септембру). 1812. отворен је у П. француски конзулат. 1836. било је у П. до 9.000 становника, од којих је било доста православних Срба, а остало муслимани, Арнаути и Турци. Развијале су се трговачке везе са Скадром, Сарајевом, Нишем, Београдом, Пештом, Софијом, Пловдивом, Дринопољем и Солуном, а главна је трговина била у рукама Срба Приштинаца. У П. су долазили и Скадрани, старим зетским путем, са великим караванама, те су на приштинском пазару по неколико мјесеци продавали своју робу. П. је јако страдала за вријеме великих пожара 1859. и 1863. У П. се све до рата 1876. држао велики панађур (сајам) у другој половини маја. Развитак вароши ометали су објесни аге и бегови, који су као читлуке држали већину косовских српских села. Када је подигнута косовско-вардарска жељезница (1873), домаћи Турци и Арнаути нису дозволили да пруга прође покрај П., те је варош остала око 8 км удаљена од своје станице. То је придонијело њеном далњем опадању, јер су се од тада стале развијати у сусједству нове косовске вароши.
    Од саграђења жељезнице прекинуте су старе везе са Скадром, затим и са Сарајевом (1878), те се главна трговина П. сасвим окренула Солуну. Још неко вријеме одржала се важност П. док је била средиште косовског вилајета (1878—1888), а затим је постала обична паланка. 1910. било је у П. Око 4.000 кућа, од којих је било 3.200 муслиманских, 531 православних, 65 жидовских, а остало су биле циганске и чергарске. Послије ослобођења П. је имала 18.174 становника (1913). За вријеме и послије ратова становништво П. је опало због исељивања Турака и Арнаута.
    У П. су: велики жупан косовске области, обласна скупштина и обласни одбор косовске области, косовска дивизијска област, првостепени суд, окружна финанцијска управа, окружна грађевинска секција, повјереник аграрне реформе, поглавар грачаничког среза, гимназија мјешовита осморазредна, поштанско-телеграфска и телефонска станица.
    Литература: К. Костић, Наши нови градови на југу (1922); Ј. Цвијић, Основе, III (1911); Ј. Дедијер, Нова Србија (1913). В. Радовановић.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ДРЕНОВАЦ

    Село се налази око 18 км југоисточно од Пећи. Аутопут Пећ-Приштина пресеца село на два дела. Горњи део села је у изразитој стрмини, док се други део села спушта у равницу поред Пећке Бистрице. На брду изнад села, у пределу Црквине, налази се огроман храстов пањ. На њему и данас, „кад је тежак светак“, пале свеће. Кажу да је ту била црква свете Богородице („Света пречиста“) и да су се доскоро чували трагови те цркве. У центру села постоји огорман храст. Он је „вакав“, заштитник села. Под њим се на Спасовдан поставља „софра“, кад носе крста. Приписују му чудотворну моћ: једноме је, који је одломио суву гранчицу, изгорела кућа, а други се, кад је покушао да га сече, посекао, па рана није хтела да му зарасте. Помињу им и имена.
    Село има 62 српске куће и око 20 шиптарских. Дванаест кућа (породица Богићевић; раније презиме Гаџић) чува предање да су пореклом из Гацког, а остале породице, уколико нешто знају о свом пореклу, кажу да су старином из Црне Горе: Велике, Шекулара, Бјелопавлића, а најчешће кажу да су „негде из Црне Горе“ и да су се доселили у турско време или пре њега.
    Село има осморазредну основну школу. Мештани се претежно баве земљорадњом. Млађи се запошљавају на страни, у суседним градовима, или иностранству. Просечан број чланова у породици је око 9,30.
    Етници: Дреновчанин и Дреновчанка; ктетик: дреновачки.
    Информатори: Арса Степић (82 године) и Љубисав Богићевић (76 година).
    Презимена
    Богићевић, четрнаест кућа. Чувају предање да су старином из Гацког. У ово село су дошли из села Велике у Црној Гори пре неколико векова. Слава Свети Ђорђе; мала слава Свети Алемпије. Информатор Љубисав Богићевић (76 г.).
    Добрић, четири куће. Пореклом су „негде из Црне Горе“. Слава Свети Ђорђе. Информатор Благоје Добрић (67 г.).
    Јанић, једна кућа. Раније им је презиме Павићевић. Пореклом су са Пелева Бријега у Црној Гори. Још у турско време пребегли су због крвне освете у село Заостро код Иванграда. Овде су од 1932. године. Информатор Бранислав Јанић (40 г.).
    Јовановић, једна кућа. Старином су из Бјелопавлића (Црна Гора). Слава Света Петка. Информатор Станија Јовановић (96 г.).
    Јовановић, једна кућа. Доселили су се из Мораче пре 100 година. Овде су од 1932. године, а пре тога су живели у Белом Пољу код Пећи. Слава Свети Лука, Информатор Гавро Јовановић (58 г.).
    Марковић, једна кућа. Не чувају предање о пореклу. Слава Свети Никола; мала слава Свети Никола (летњи). Информатор Здравко Марковић (50 г.).
    Марковић, четири куће. Не чувају предање о пореклу. Слава Свети Ђорђе; мала слава Свети Ђорђе Алемпије. Информатор Станоје Марковић (74 г.).
    Миловић, две куће. Дошпи су из Бара Краљских (Васојевићи) 1932. године. Слава Свети Аранђио. Информатор Драгољуб Миловић (60 г.).
    Николић, једна кућа. Не чувају предање о пореклу. Слава Свети Никола; мала слава Свети Никола (летњи). Информатор Крсто Николић (66 г.).
    Николић, једна кућа. Старином су из села Бабића код Куршумлије. Овде живе од 1947. године на имању које су добили од општине. Информатор Милош Николић (53 г.).
    Павићевић, раније презиме Јанића. Информатор Бранислав Јанић.
    Радосављевић, две куће. Доселили су се из села Велике у Црној Гори „пре 500 година”. Слава Свети Ђорђе. Информатор Саво Радосављевић (65 г.).
    Савић, пет кућа. Чувају предање да су старином из Дробњака. У ово село су се, још у турско време, доселила три брата: Добро, Саво и Степо. Од њих потичу данашњи Добрићи, Савићи и Степићи. И данас имају истог кума. Слава Свети Ђорђе; мала слава Свети Ђорђе Алемпије. Информатор Недељко Степић (75 г.).
    Сташић, једна кућа. Не чувају предање о пореклу. До пре 20 гдина живели су у суседном селу Дугоњиве. Слава Свети Никола. Информатор Милорад Сташић (70 г.).

    Степић, једанаест кућа. Чувају предање да су старином из Дробњака. У ово село су дошли из Велике „пре 500 година“. Слава Свети Ђорђе; мала слава Свети Ђорђе Алемпије. Информатор Зарија Степић (64 г.).
    Цимбаљевић, две куће. Доселили су се 1932. године из села Дапсића (о. Иванград). Слава Свети Аранђел. Информатор Комњен Цимбаљевић (52 г.).
    Шћекић, једно лице, старином из села Распоре (о. Иванград). Слава Свети Никола. Информатор Милош Николић.

    Извор: ДАНИЛО СТИЈОВИЋ – ОНОМАСТИКА ДЕЛА СЕВЕРНЕ МЕТОХИЈЕ

    Одговори
  • Војислав Ананић

    ПРИШТИНА, (Антропогеографска испитивања), (Примљено на седници Научног савета Етнографског института САН 10. П. 1051).

    I. ПОЛОЖАЈ (…………………)

    II. ПОСТАНАК и ПРОШЛОСТ

    3a време римске и византиске владавине је у средишњем делу Косова Поља постојао град Ulpiana, данашњи Липљан, како су га Срби наавали. Али од присаједињења Косова српској држави Липљан опада и, место њега, истиче се дотле непозната Приштина. До освојења Скопља она је једна од неколиКИХ немањићких пгрестонида у јужном делу косовске котлине. Од Милутина у њој повремено столују и други српски владари. Душан је, на пример, у њој 1342 примио одбеглог византиског цара Јована Кантакузена. Пред кpaj Душанове владавиие Косово и Дреницу су на феудно упраљљање добили синови охридског севастократора Бранка Младеновића, јер цар Ураш 1365, и то у Приштини, потврђује ту даровницу. Приштина је престоница Бранковића чак и по косовстсој бици, до смрти Вукове (1398), када се његовим синовима остављају од стране Турака само крајеви око Вучитрна и Трепче, а осгали делови њихове области заједно са Приштином уступају синовима Лазаревим. Престоница области Бранковића, иако доста сужене, постао је Вучитрн и у њему је у млађим годинама, пре но што је наследио деспота Стевала Лазаревића и пре претварања Смедерева у престоницу, столовао Ђурађ Бранковић. Приштина је, међутим, присаједињењем области Лазаревића остала обичан град, јер је престоница Лазаревића била у Крушевцу и, доцније, у Београду.
    У доба прве турске окупације Србије (1439—1444) Приштина је свакаво била мања и мање зиачајно место но Вучитрн, када су Турци у њој за намесника поставили бега (Есе бега Исаковића), док је у Вучитрну на ту дужност постављено значајније лице, паша и беглербег Румелије (Сабедин паша), који се на једном писму потписао као „господар свем западним странам“.
    И по другом освојењу јужног дела Србије (1456) од стране Турака Приштина је мање значајна од Вучитрна. Вучитрн је по том дефинитивном освојењу Србије узет од Турака за средиште тадашње велике административне јединице, за оредиште санџаката, док је Приштина улазила у оквир тога санџаката само као средиште своје уже околине.
    Вучнтрн је и кроз 16 и 17 век остао средиште санџаката, али је у то доба нормализавања прилика у турској царевини географски положај Приштине дошао до изражаја и Приштина је у привредном ногледу. нарочито у 17 веку, и то још од почетка тога века, надмашила Вучитрн. У извештајима католичких мисионара из 17 века међу главним градовима Србије не помиње се Вучитрн већ Приштина. Тако је она, а не Вучитрн, један од главних градова Србије у историској дисертацији софиског католичког надбискупа Петра из 1655, а исто тако се као таква наводи у извештају још једног католичког мисионара на Балкану. Управо она је и раније, чак и за српске владавине, и поред гога што је Вучитрн по Вуковој смрти био столица Бранковића, важила као један од главних трговинсклх центара у Србији. Вучитрну су, међутим, његов пораст и просперитет у рано доба турске владавине, нарочито у 16 веку, долазили од тога што је свакако због дворова, палата и већих зграда из бивше престонице узет за средиште санџаката.
    Аустријанци су у својим ратним походима на Турску заузимали Приштину и 1689 н 1737 и приликом овог другог похода помињу је као важну позицију за прекид веза између унутрашњости Турске и Босне. НОМИНАЛНО се и после тих ратова током 18 века у цариградском главном регистру за административну поделу царенине, у тзв. ћутуку. Приштина помиње као средиште нахије у вучитрнском санџакату, али је главно место Косова и уже косовске области била уствари Приштина. У првој половини 18 века, можда одмах послe оног другог аустријског похода, досељенички арбанашки род Џинић искористио је насталу алархију у Турској и приграбио власт на Косову. Његова власт се из Приштине, где је са узурпаторством започела, током 19 века, распрострла на целу косовску котлину (са изузетком качаничког краја), па и изван ње, на Дреницу, Лаб и повобрдски крај. Седиште власти тих самозванаца Џинића, које је Порта, у својој немоћи као и многе друге узурпаторе у другим областима, признала за наследне господаре, било је у Пршитини за све време до њиховог свргнућа пред крај прве половине прошлога века. Приштина је тако за стотину годаша била административно средиште једног пашалука, чија је територија износила као половина садашње Аутономне области Косова и Метохије. Захватала је садашње срезове: дренички, вучитрнски, лапски, грачанички, ситнички, неродимски, гљилански, горњо-моравски и каменички.
    По збацивању Џинића с власти пред крај прве половине прошлога века Приштина је oкo тридесет година само нахијско средиште у саставу призренског вилајета. Као такву .је помиљу Хиљфердинг 1857, Хан 1858 и Макепзи и Ирби 1863. Године 1875 средште вилајета је премештено из Призрена у Приштину, када је вилајет прозван Косовским. Али Приштина није остала дуго средиште тога вилајета, јер после тринаест година, по спајању вардарске са моравском пругом, 1888 r. вилајетско средшите из Приштине премештено у Скопље. Отада па до балканског рата 1912 године она је средиште округа (санџака) у том истом вилајету, који се и надаље по премештању њсговога средишта у Скопље звао косовским вилајетом. По ослобођењу од Турака у балканоком рату (1912) Приштина је испрва такође била окружно место (средишгге косовског округа), потом обласно (средиште косовске области), а од поделе старе Југославије на бановине само среско место у саставу Вардароке бановине, али у војној администрацији дивизиско средиште (средиште косовске дивизијске области). Сада је Приштина поново средиште једпе велике области, веће но што је била и област Бранковића крајем 14 века. Она је по Народноослоболилачком рату због свога централног положаја у Аутономној Косовско-метохиској области узета за њено средиште.

    III. П РИВРЕДНИ РАЗВИТАК (………………………..)

    IV- СТАНОВНИШТВО

    Како смо већ у одељку о постанку и прошлости видели, помени о Приштини потичу тек од присаједиљења Косова средњевековној српској (рашкој) држлви и намах се место опале Ulpiane (Липљана), јавља као значајно место на Косову, па и као једна од немањићких престоница. Као значајно место у иначе српској средини и њено је становништво тада свакако било српско. Услед те своје значајности и услед развитка суседних рудника у Јањеву, Новом Брду и Трелчи кao трговци, закупци царине и извозннци руде у Приштини се настањују и Дубровчани. Њих је можда у Приштини било и у 14 веку, али помени о њима потичу из почетка наредног века. У 1411 помиње се неки Дубровчанин Богиша, који је као закупац царине у Приштини подмирио све рачуне око те закупнинe. Због важности своје колоније у Приштини Дубровачка Република је, како већ видесмо у претходном одељку, имала у Приштини и свој конзулат, у коме се 1426, као конзул, помиње Јаков Соркочевић. А као „суци” за решавање спорова између чланова дубровачке колоније у овом граду били су тада Дубровчани Никша Твртковић и Никша Перић. Порсд ових, за српске деспотовине се од Дубровчана у Приштини помињу још Гучетићи, Богдановићи, Илићи, Радмиловићи, Гpaдuhu, de Tossi и др. Осим Дубровчана било је тада и становништва нејугословенског порекла. За време прве турске окупадије српске деспотовине помињу се 1442 у овом граду неколико Ђеновљана и један Јеврејин као закупци гламског сребра из Србије.
    Како је пo освојењу скоро целог Балканског Полуострва од стране Турака, Дубровачка Република сачувала своју егзистенцију, признавши турску врховну власт, то су и многе њене колоније у унутрашњости Полуострва остале и даље или се обновиле. Тако и дубровачка колонија у Приштини наставља свој живот под Турцима, бар делимично, или се обнавља. Помиње се у извешајима католичких мисионара у 16 (1584), а затим и у 17 веку, и то 1650, 1655 и 1671. У 17 веку је имала свога пароха, цркву св. Венеранде (Успења Богородичиног), која је била изван града. Тада је дубровачка колонија имала 15—20 кућа. У првом извештају из 1584 од Александра Комуловића стоји да у пет српских градова (Приштини, Новом Пазару, Крушевцу, Прокупљу и Нишу) има 250 католичких душа, међу којима је 50 Арбанаса, док су остали Дубровчани („Ragusei mercanti”. У другим извештајима не стоји да је то католичко становништво у Прииштини дубровачко, али се индиректно разабире да су то били Дубровчани или бар да су они чинили већину, јер се, поред осталих ствари за потребе жупске цркве, тражи и јеванђеље на српскохрватском језику („evangelistario Illiriсо. Са неуспелим аустријским војним походом 1689 до Косова и Северне Македоније, са насталим безвлашћем после повлачења Аустријанаца и са потпуним прекидом сксплоатације суседних рудника нестајe и дубровачке колоније у Приштики.
    Са турским освајањем српске деспотовине почиње и настањивање турскаг стаповнитва у Приштини. Турског становништва је било у Приштини и нешто пре тога. Србија по косовској бици није чинила стварну целину, већ била „као тело без кичме”, јер су Косово, као пут из Македоније за Босну држали Турци још од времена косовске битке и на тој је саобраћајној линији било турских службеника који су се чак мешали у питања српске државе. А у одељку о постанку и прошлости видесмо да је за намесника у Приштини при првoj турској окупацији деспотовине (1439—1444) био постављен Есе бег Исаковић, када је уз њега било и других службеника, а поред војскс и војних часника. Биће да из тога доба потиче најстарија џамија у Приштини (Чарши Џамија) коју је започео султан Мурат II (1422—1451) а довршио султал Мехмед Освајач. Друга сгара џамија у Приштини, Царска Џамија или Султан Мехмед Фатих Џамии, тј. Џамија султана Мехмеда Освајача, потиче из доба непосредно по дефинитивном освајању деспотовине. На натпису у каменој плочи изнад њених врата стоји да ју је подигао султан Мехмед Освајач 865 хиџријске године (по нашем рачунању 1461).
    Турско становшшггво се у Приштини, бесумње, од дефинитивног освајања дестопотовине у другој половини 15 века, па кроз најславније доба турске империје током 16 и 17 ВЕКА, досељавањем све више увећавало. Поменути аустријски војни поход у 1689, а затим још један такав њихов неуспели поход у 1737, када су Приштину Аустријанци заузели да је одмах ускоро напусте, утицали су на општи поремећај становништва на Косову, па и на поремећај турског становништва у Приштини. Анархија која је захватила Турску између тих ратова и после њих неповољно је деловала на све наше градове под Турском, па и на Приштину. Од 2000 кућа у Приштини, колиКО наводи Евлија 1660 г., или од 3000 кућа у њој, коју јој цифру 1685 године даје Петар Богдани, она је на почетку 19 века бројала само 7-8000 становника. Но због настављене турске управе све до балканског рата турско сгаловништво се у Приштини н надаље одржавало.
    Са оним неуспешним аустријским војним походима на Турску 1689 и 1737, када су у оба маха Срби из Србије, па и са Косова и Метохије због пристајања уз Аустријанце и оружаног потпомагања да се ослободе турског јарма, као коммромитовани, морали да се добрим делом селе преко Саве и Дунава, настаје досељавањс Арбапаса из Албаније на напуштена српска села на Косову. Самим тим се, сигурно, ти Арбанаси насељавали и по градовима, па и у Приштини.
    У Приштини је нешто Арбанаса католика као привредника (трговаца и занатлија) било можда и раније, јер видесмо да у пет српских градова (Приштини, Новом Пазару, Крушевцу, Прокупљу и Нишу) Ал. Комуловић међу Дубровчанима наводи и 50 душа Арбанаса католика. У извештају апостолског визитатора Петра Мазарекија из 1623—24 године видимо, даље, да је у Приштини недавно настањено десетак католичких породица из Албаније. Али то су, како рекосмо, били привредници, каквих је било тада чак и у бугарским градовима Видину и Ћипровцу.
    Поред католичких Арбанаса било је тада вероватно и Арбанаса муслимана, нарочито међу турским службеницима, као што их je, изгледа, било у Вучитрну, јер Евлија о његовом муслиманском становништву каже да говори турски и арбанашки.
    Али сви ти Арбаиаси, и католички и муслимански, били су као привредници или службеници изван своје егничке масе, као што је у првим деценијама прошлога века било Арбанаса у Алексинцу, Ћуприји, па чак и у Београду, док њихове сеоске масе нису отишле на север даље од Топлице. Иначе сеоских арбанашких маса на Косову, из којих би придолазило становништво у косовске градове, није било до првог аустријског војног похода из 1689 године. Барски надбискуп Марин Бици, пролазећи кроз Косово 1610 годнне, говори о католицима наше народности у Јањеву; о католичким или поисламљеним Арбанасима на Косову нема ни речи. Штавише, говорећи о Косову, како је то лепо поље и добро обрађено, он још каже да је оно пуно православних („шизматичких“) села, тј. села са православним становништвом. На Косово су, дакле, Арбанаси почели продирати после прве сеобе Срба у Угарску 1690, тако да их је ту пред друту српску сеобу 1737 већ нешто било. За другог аустријског продирања до Косова 1737, једна извидница српских устаника сукобила се с једном групом Арбанаса на Косову, код Вучитрна, и по поразу тв арбанашке групе, поред 3 Арбанаса, заробила још 19 жена и девојака и заплепила 700 грла сгоке. Свакако да сy ти Арбанаси већ били настањени ту негде око Вучитрна.
    Од тога првог досељавања сеоских арбанашких маса нa Косово настаје и досељавање Арбанаса у Приштину, ретко директно из Албаније, већ углавном пресељавањем из косовских села или села суседних области. Kaкo је то арбанашко становништво као муслиманско улазило међу Турке и како су Турци били носиоци ислама и градске културе, то се и то арбанашко становништво у граду постепено турцизирало, тј. изједначовало се с Турцима и језику и по осећању.
    Налазећи се у српској области, која је и за турске владавине све до краја 17 века, како видесмо, била српска, Приштина је за све време свога постојања од наше средњевековне владавине међу својим становништвом морала имати и Србе. Какав је бројни однос српског становништва према турском био у првнм вековима турске владавине, када је Косово, изузимајући градове, било чисто српско, није познато, јер нема података о томе. У доба првог аустријског похода на Турску 1689 многа су српска села напуштена и опустошена. У извештају фелдмаршала Бетеранија из те године, како видесмо у одељку о привредном развитку, наводи се да су готово сва села из околине Трепче и Вучитрна напуштена и да је један део села из околине Приштине уништен од честих упада Турака и Татара. Вероватно је тада и српско становништво Пршптине делимичпо расељено испред тих ратних пустошења. А са повлачењем Аустријанаца у наредној години повукао се и један део Срба из косовско-метохијске области. У Будиму се, у протоколу из 1720 године, поред Призренаца, Ђаковаца, Пећанаца и Косоваца уопште помињу и Срби из Приштине. Мождл су се Срби из Приштине селили преко Саве и Дунава и при повлачењу Аустријанаца 1737 по њиховом другом походу на Турску.
    Heмa података о Приштини у 18 веку сем једног из почетка тога века, из 1706, у коме се каже да је тада у Приштини харала куга, и једног са краја тога века, из 1792 где се само каже да Приштина има леп изглед из даљине. У почетку 19 века биће да није имала више од 5—6000 становника. Барон Гамера јој 1811 године приписује 12.000 становника, што ће бити претерано. Претеран је можда и навод барона Божура из почетка 19 века да има 7—8000 становника, јер јој Ами Буе и чак 1838 не даје више од 7—9000 становника.
    Подаци о бројном односу српског и турско-арбанашког становништва као и статистички подаци о становништву тога доба па све до краја турске владавине врло су нетачни. Ами Буе на мало напред наведеном месту каже да је од 7—9000 становника Приштине добар број православних Срба. Гедеон Јуришић, који јој средином прошлога века претерано одређује број кућа (3000), узима да им је трећина српска. И Јукић, који узима да Приштина броји 12000 становника, такође вели да трећину чине Срби (са Цинцарима). Хиљфердинг, међутим, те исте године даје Приштини само 1500 кућа, од којих, каже, да је тек петина српскa.
    Такви су и остали и званични н незванични статистички подаци о становништву Приштине, како о општем броју становника, тако и о бројном односу народносних група јер су добивени нe по попису, већ по проценама или по неуредно вођеним књигама рођених и умрлих од стране турске власти. По њима, Приштина као да је пред крај прошлога века бројала 21.000 становника. Међутим, први попис становиштва у cтаpoj Југославији 1921 године, показао је да је Приштина имала 14.338 становпника, од којих су Срби (4325) и нешто мало осталих Словена (19) и Цинцара (17) чинили трећину. У ту трећину је, додуше, улазило и нешто православних Цигана српскога језика, који се зато и издају за Србе и чије је национално осећање уосталом српско. Друге две трећине су чиниди они који се декларисали за Турке (7115), Арбанасе (1421), затим поред 4 Немца, 1 Француза, 1 Енглеза, и они који су стављени у рубрику „остали” (1433), што ће бити Јевреји и Цигани циганског језика.
    И поред петвековне турске управе и поред оних аустро-турских ратова крајем 17 и у првој половини 18 века, када су Аустријанци на кратко време заузимали KОСОВО И враћали се назад, када су се Срби услед ратних неприлика морали расељававати или због компромитованости морали бежати са Аустријанцима преко Саве и Дунава, континуитет српскаг живља у Приштини се одржао за све време турске владавине. Што се тај континуитет српства у Приштини одржавао, долазило је отуда што је шира околина Приштине, Косово, или цеда косовска котлина, до 17 века, како напред видесмо, била чисто српска. А што се тај континуитет орпства у њој одржао и даље под турском управом, и по досељаваљу Арбанаса на Косово, настајао је из чињенице, што се српски живаљ одржао на Косову и по арбанашком продирању на њ. Косово је арбанашким продирањем претрпело само етнички поремећај а не и етничку промену. Орпство се на Косову и по арбанашком продирању одржало доста добро.
    Поред српских досељеника из других градова, српски живаљ се у Приштини одржавао и српским досељеницима са косовских села, нарочито из непосредне околине. Међу српским становништвом у Приштини, поред родова за које се зна одакле су и кад досељени, има и родова који се убрајају у стариначке. Свакако да то нису старинци из средњега века, већ давнашњи досељеници, чија се старина заборавила. Њих има доста и у њима се огледа то одржавање континуитета cpпства у Приштини кроз турску владавину.
    У такве стариначке српске родове се убрајају: Каракушевићи, Хаџи Милићи, Гапићи, Костићи-Протићи, Дикићи-Стоjanoвuhu, Филиповићи, Панићи, Цоцићи, Гакчићи, Зафировићи, Димчетовићи, Ћамшиовићи (Пувалци). Међу старинце су се убрајали и Рочкоманци, којих нема више, јер су се по ослобођењу Топлице (1877—79) преселили у Прокупље.
    Досељеничких српских родова, поред оних са косовских села, има из гогово свих косовско-метохијских градова и два рода пореклом из Македоније. То су
    Из Призрена: Камперелићи, Аксептијевићи, Ђокетовићи и Дул. Досељени су у првој половипм 19 века. У доселлниад стармном из Призрена спадају и Поповићи-Прс(шћи, ко,:и су у Приштину досељени из Липљана.
    Из Вучитрна: Топаловићи, досељени у првој половини прошлога века, затим Јанчетовићи (Ћамиловићи, Кикерези), Парамендићи, досељени око 1890 године и Морачићи, досељенн после балканског рата.
    Из Косовске Митровице: Apcuhu, досељени око 1850 године.
    Из Пећи: Пећанци, досељени око 1850 г.
    Из Ђаковице: Јовановићи (Барут), досељени око 1900 г.
    Иа Гњилана: Јевремовићи, досељени око 1900 г.
    Из Титовог Велеса: Јовановићи („Велешанци”), досељени као механџије око 1870 године. — Из Македоније су, и то из Јегејске Македоније, из Водена, Србиновићи, досељени 1913 г., пошто је Воден у балканском рату потпао под Грчку.
    Из косовских села: Хаџи Витковићи (старо презиме Хаџи Живићи) из Чаглавице (Срез грачанички), почетком 19 века. — Прљинчевићи, из Бабуша (Срез неродимски) око 1850 r., иначе старином из Сиргашћа. — Козарци, из Сливова (у сливу Грачанке) око 1800 г. — Станисављевићи—Павловићи, из Бакшије (Срез грачанички) 1877 г., да не би ишли у комору за време српско-турског рата те године. — Пантићи, из вучитрнског села Гојбуље око 1880 г. — Кукурековићи и Дуганџићи, из Доње Гуштерице, Пршендићи из Ливађа, Веселиновићи из Рибара. Јеринци из Лапљег Села. Милосављевићи из Горње Брнице, Рајковчани из Сушице и Секулићи из Грачанице, досељени у току друге половине 19 века. Из Грачанице су још Поповићи, Ивићи и Торини, досељени по балканском рату.
    У Приштини је у 19 веку било и Циицара. Још 1852, како видесмо, Јукић бележи да у овом граду има 30 цинцарских кућа. Са опадаљем привреде у Приштини, ти су се Цинцари пресељавали у Скопље, али их је и чак пред балкански рат било 25 кућа. Међу тим цинцарским родовима зна се да су Топаљ и Ганга били из Гопеша, а Кочовићи око 1900 г. пpeсељени из Урошевца. По балканском рату и опи су се вратили у Македонију.
    Било је и Цинцара који су у Приштину досељени из Призрена у првој половини прошлога века. То су Васиљевци, који и сад живе у Приштини и који се сад деле на Ванчетовиће, Лазиће, Настиће, Николиће и Ђорђевиће. У њиховим кућама се више не говори цинцарски, већ српски, те им је и национално осећање српско.
    У вези са колонизацијом Косова по првом светском рату у Приштини се, добивши имања на утринама око града, настанио и добар број Црногораца. Њихови родови су:
    Из Мораче: Вуксановићи (1920 г.) и Симоновићи (1924). Ови последњи су досељени из Јабланице у Србији, где су и били насељени по ослобођењу те области 1878.
    Из Роваца: Поповићи (1921) и Ракочевићи (1921). Има и Ровчана дошлих из Јабланице. То су Перовићи (1923), Николићи (1936) и Илинчићи (1939).
    Од Васојевића: Бојовићи (1928) и Стојановићи (1932).
    Из Чева (иначе дошли из Топлице): Богдановићи (1923), Врбица (1923) и Кривокапићи (1928).
    Од Бјелопавлића: Љумовићи. Били колонисти у Обилићу (KOCOBO), па 1939 прешли су у Приштину на купљено имање.
    Од Дробњака: Караџићи (1921) и Мрдаковићи (1927).
    Од Никшића: Жуњићи (1920). Од Никшића дошлих из Топлице су Марекићи (1926) и Савићи (1930).
    Међу овим колонистима су и Булајићи, досељени из Херцеговине 1922 г.
    У Приштини има и нешто православних Цигана. Делом живе у чисто српском делу града, у Варош Махали, а делом у махали Рамаданије, близу железничке станице. Они у Варош Махали убрајају се у старинце, јер се не зна ни од када су ту ни одакле досељени. Не зна се кад су напустили цигански језик. Мада се и они издају за Србе. Срби их сматрају за Цигане и за турске владавине с њима иису ступали у брачне везе. Сада има већ прекршаја у томе. Од њих се у старииначке родове убрајају: Бутрићи, Чупићи, Татаранчићи, Рогоџари и Џаџићи. Досељенички цигански родови српскога језика досељавани су из косовских села Глободерице (садашљег Обилића) и Великог Алаша и из подримске варошице Ораховца.
    Становништво турскога језика је у Приштини за раније доба турске владавине (до 17 века) сигурно било највећим делом чисто турског порекла. Али од досељавања Арбанаса на Косово nocлe оних неуспелих аустријских похода, оно је мешовитог турско-арбанашког порекла. Досељеици Арбанаси муслимани, ступајући у град, придруживали се турској муслиманској средини. Како је важила чињенида да је муслиманска вера турска вера, то су се они и издавали за Турке и примали турско национално осећање. У томе изједначавању с Турцима су, не само они који су ступали у државне или верске службенике, већ и они привредници и обични грађани примали турски језик. У том примању турског језика припомогле су и брачне везе између њих и Турака, јер због исте вере, запреке у томе није било. Чињеница пак да је турски и временом потурчавани градски живаљ био културнији од досељавалог арбанашког, махом сељачког живља, још више јe утицала да арбашашки муслимански досељеници примају турски језик и турско националво осећаље.
    Међу становништвом турског језика у Приштини је тако, временом, све више било оног чије је порекло арбанашко, јер су исто тако временом, стари и прави турски родови изумирали или исељавањем нестајали. Правих турских родова је доста нестало и у исељавању муслимана у Турску између балканског и другог светског рата, као што је например бно род Крџил. Иакo једна. половина садашњег муслиманског становништва у Приштини има турски матерњи језик, правих Турака међу њима скоро нема.. У праве турске родове се убрајају Шишко Ахмет фамилијеси, Џинџићи и Карабегови, за које се не зна кад су и одакле досељени. Можда су турског порекла и Јунуз ефепдилер. Знају за шест појасева уназад, али не знају одакле су досељени и не припадају ни једном арбанашком фису.
    Међу становништвом турског језика се налази и један потурчени српски род. То су Чичолер. Презиме им потиче по неком досељенику са Косова, који је по досељавању у Jaшap пашино време (око 1830) ускоро прешао у ислам а кога су Турци и по његовом поисламљивању звали српским уобичајеним апелативом чичо, како су га звали и пре тога, јер јебио cтap.
    У потурчене Арбанасе се убрајају Џинићи, како их зову Срби или Џинол (од турског Џин о(г)ул — што значи син или потомак Џинов), како је њихово презиме познато код Арбанаса на Косову. Иначе је њихово званично презиме за турске владавине као презиме беговске фамилије, било Џин-заде. У другој половини 18 и првој половини 19 века били су самозвани и скоро самовласни господари Косова, Дренице, Лаба и Гњиланске Мораве. Најзнатнији међу њиховим члановима били су Малић паша (почетком 19 века) и његов синовац и наследник у власти, Јашар паша (око 1830). Како је Малић пашa син Хусреф бегов, а овај пак син Џин АЈШ паше, који се дочепао власти на Косову, то излази да је њихово приграбљивање власти било ускоро после оног друтог неуспелог војног похода на Турску 1737. За Џин Али пашу се каже да се на Косово доселио као сточар, да је имао велику задругу, да је био много богат, нарочито у стоци. Код самих Џинића постоји предање да су тога Џин Алију и Срби са Косова помогли у том приграбљивању власти. Џинићи су досељени из Албаније преко Љуме, иначе су од фиса Kpacнuћa. Сада од приштинских Џинића живи у Приштини само једна кућа; остали су се по балканском рату отселили у Цариград. — У потурчене Арбанасе спадају још Мифтијини, досељени из горњо-моравског села Слатине, иначе су старином из Албаније, од фиса Сопа—Хаџи Агуш Хамди, досељени из подримског села Малешева. — Сулиман пашалар, из лапског села Светља. — Муфти Мехмед С’зан, из лапског села Брадаша. — Узуновит, из лапског села Браине. — Шатрол, из Плешине (Срез неродимски). — Јусуф Фетах, из Дренице. — Родова потурчених Aрбанaca има још; побројани родови су уосталом пајвећи и најважнијни родови.
    Арбанаси арбанашког језика пак су новији досељеници највећим делом из времена по балканском рату, када, са престанком турске управе, престаје и турски утицај на муслиманске Арбанасе у граду. Међу њима има који су се доселили пз косовских и дреничких села, а највише их је из села у Лабу. Највећи разлог њиховог досељавања је што су се одмах по балканском и првом светском рату хтели иселити у Турску. Но дешавало се да се, пошто би продали имања на селу, исељавање обустављало, да им се „затварао пут” било од стране владе ондашње Србије, односно владе старе Југославије, било да је Турска престајала на извесно време да прима усељенике. Оставши без имања, прелазили су у град и одавали се разним пословима, најчешће кириџијању. Неки су се намерно пресељавали у градове, па тако и у Приштину, да би као градски становници као „Турци” добили визу, јер се виза за усељавање у Турску од стране претставништава Турске Републике првеиствено давала Турцима, за које су та претставништва добро знала да их на Косову има само по градовима.
    Поред православних Цигана, о којима је било нацред речи, у Приштини има и муслиманских Цигана. Њих је било и пре рата 1877—78, а отада им је број увећаван, јер је међу мухаџирима из ослобођених крајева Србије по том рату, нарочито из Топлице, било и муслиманских Цигана. Читав горњи део Циганске Махале насељен је тим Циганима из Топлице.
    Највећи број међу муслиманским Циганима говори цигански, али има и таквих чији је матерњи језик арбанашки. Ови други су досељавани из Дренице и Лаба, где су, живећи међу Арбанасима, чак и по њиховим Kyћама као момци са свим својим члановимa, напустили свој а примили њихов језик.
    У Приштини је доскоро био и добар број Јевреја. У одељку о привредном развитку видели смо да се један Јеврејин помиње у Приштини још у првој половини 15 века као закупац и извозник сребрне руде. Али доцније, све до 17 века, нема помena о Јеврејима у Приштини. Они, којих је било до 1949 године, потичу од краја 17 века.
    Најстарији од јеврејских родова били су Бахар и Рубен. Досељени су били из Новог Брда крајем 17 века, по оном неуспелом аустријском војном походу на Балкан, када је Ново Брдо у привредном погледу изгубило сваки значај. — Нафтали је досељен у Maлић пашино времe (почетак 19 века) из Сарајева. Из Сарајева је потицао и род Адижес, који је у Приштину био дошао преко Скопља, кад и Нафтали. — По другом прштинском пожару 1863 досељени су били Бивас из Скопља, Навон из Битоља и Мандил из Лесковца. Око 1875 је из Солуна био дссељен Леви. Предак му је био дошао као опанчарски радиик, aли је због учености (верске) узст за свештеника, те је његова uпородицa све до другог светског рата била свештеничка породица у Приштини. У то време, после Левија, били су досељени Коеп из Костура и Калдерси из Битоља. — Барух је био дссељен из косовског села Бариљева, те су се отуда његови чланови звали Бариљевци. Ранија старина му је непозната. Старо презиме му је било Бахар, али није ни у каквом сродству са оним напред поменутим истоименим родом. — Лазар је био дссељен 1893 из Скопља, где се у првој половини прошлог века доселио нз Ћустендила. Пред крај прошлог века као крижар дувана био је досељеи Берах.
    Са својим наглим развитком у 19 веку Скопље је, као и Јевреје из Битоља и Штипа, привлачило Јевреје и из Приштине. Тако се од многих јеврејских родова иселила тада по која кућа у Скопље, а род Конфорги се тамо сав преселио. Исто тако су се Јевреји из Приштине пресељавали и у Косовску Митровицу, када се ова после 1873, кao тадашња завршна станица на косовској прузи, почела нагло развијати. У Kocoвску Митровицу било је исељеника из родова Адижес (1898), Лазар (1904) и Коен (1910).
    Пред други светски рат било је у Приштини 450 сгановника Јовреја (око 80 кућа). За време другог светског рата уништено их је од стране Немаца и њихових помагача више од пола, да их је 1948 године било око 200 особа. 1949 године су се и ОНИ иселили у Израел, тако да сада готово нема Јевреја у Приштини. Остате су само по једна кућа од родова Навон, Барух, Бивас и Леви.
    V. ТОПО ГРАФСКИ РАЗВИТАК (……………………….)
    VI. тип (…………………………………………)

    Д-р Атанасије Урошевић

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top