Панчево и околна села

11. јуна 2012.

коментара: 15

Град Панчево:

Банатски Брестовац, Банатско Ново Село, Глогоњ, Долово, Иваново, Јабука, Качарево (до 1947. године Краљевићево), Омољица, Панчево (обухвата и Војловицу која је до 1978. била самостално насеље) и Старчево.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (15)

Одговорите

15 коментара

  1. Interesuje me poreklo porodice Krcadinac koja u Pancevu postoji najmanje dve stotine godina.Zajednicka im je slava Sv. Nikola, a izmedju dva Sv.rata bilo je vise od stotinu muskih potomaka. Familije su nastanjene uglavnom duz ulice Mose Pijade, nekada Beogradske i Save Tekelije,u sirem centru grada Panceva. Uglavnom su bili relativno sitni zemljoposednici i trgovci. Po nekim izvorima poticu sa prostora Senjskog i Gorskog Kotora, ali nemaju nikakve veze sa Krcedinom u Sremu!

  2. nada

    Molila bih sve koji nešto znaju o našoj babi Ana Švarc(1908god rodj) u selu Banatski Brestovac od oca Stevana i majke Roze da mi se javi

  3. vojislav ananić

    Банатски Брестовац – (мађ: Beresztóc (до 1898. Bresztóvácz) или Темес-Ага; нем: Банат Brestowatz или Rustendorf) је село у јужном Банату, у Војводини. Налази се у општини Панчево, 21 км од Панчева и 38 км од Београда.
    Брестовац је своје Српско име добио по Брестовој шуми, које је окруживало село у време насељавања. Друга верзија је да су први досељеници, Срби, дошли из села Брестовик па су у име сећања на стари крај ново село назвали Брестовац.
    Банатски Брестовац се први пут помиње 1717. године под именом Praestowatz. Тада је у насељу живело 12 породица. 1763. године досељено је 130 немачких фамилија. Тада је у селу било и 104 српских домаћинстава.
    Банатски Брестовац је лоциран у близини реке Дунав, и то на 44° 43′ 44.3″ северне географске ширине и 20° 48′ 49.52″ источне географске дужине.
    ИЗВОР: BANATerra-moguća enciklopedija Banata

  4. vojislav ananić

    Качарево – Први писани подаци о данашњем Качареву датирају од друге половине 18. века, када је, у намери да ојача своје јужне границе, Аустроугарска монархија интензивно насељаваља ове просторе.
    Село, под именом Францфелд, формирано је у периоду измедју 1790. и 1792. године, добивши назив по имену цара Франца Јозефа, насељено је углавном дунавским Швабама из подножја Шварцвалда. Захваљујући политичким променама 1867. Францфелд постаје Ференцфалу, а тек 1918. добија и прво српско име у својој историји – Краљевићево, и то непосредно по припајању Војводине Краљевини СХС.
    Данашњи назив селу су дали колонисти који су у Банат стигли претежно из Босне, Крајине, Лике, Далмације и Македоније после II светског рата, по народном хероју Светозару Качару чија је породица такодје колонизована у Качареву.
    Качарево данас има нешто мање од 10.000 становника, спада у групу већих од укупно 9 села у панчевачкој Општини, типично је урбано-рурално насеље са високим степеном изградјености комуналне инфраструктуре, осим канализације, налази се пред уводјењем првог сеоског самодоприноса и завршетком електрификације крака железничке пруге према Панчеву, па се очекује да ће композиције Беовоза од јесени стизати и у Качарево.
    Преузето са http://www.sopancevo.org.yu

  5. vojislav ananić

    ПАНЧЕВО
    (ПАНЧЕВО / PANCSOVA)

    Панчево се налази у јужном Банату, на обали реке Тамиш и један је од највећих градова у Војводини. Бројни археолошки локалитети у његовој ужој околини сведоче о дугој прошлости овог насеља. На месту данашњег Панчева живели су: Дачани, Сармати, Јазиги и Римљани. Након Велике сеобе народа ту се насељавају Гепиди, Авари и Словени, а од X века Мађари и Срби. Тада почиње формирање данашњег насеља које се за време Арпадовића звало Panukа, а касније се у неким документима и записима путописаца помиње као Panucea, Panoča, Pančel, Panzova, Pajčova и Čomva. Под данашњим називом први пут се помиње почетком XVIII века.
    Панчево је пало под турску власт 1552. године и било је у саставу Темишварског санџака све до 1716. године, када га осваја аустријски гроф Клаудије Флоримунд Мерси. То је истовремено био и крај турске владавине у Банату, који од тада улази у састав Хабзбуршке монархије. У то време Срби из околине Темишвара насељавају се у Панчево и оснивају садашњу Горњу варош, а истовремено долазе и Немци, који формирају Доњу варош. За време Војне границе, Панчево је било средиште Дванаестог немачко-банатског граничарског пука, све до 1871. године, када је припојено Угарској и ушло у састав Торонталске жупаније. Статус слободног граничарског комунитета добило је 1794. године. Био је то период привредног развоја града о чему сведочи и податак да је већ 1722. године ту основано најстарије индустријско предузеће у Војводини – пивара (касније позната као Вајфертова пивара). Панчево је већ у XVIII веку било напредна варош, али је прави привредни процват достигло тек у XIX веку. Тада се убрзано развија индустрија, како прехрамбена (кланица 1838, уљара 1846, први парни млин 1843), тако и индустрија грађевинског материјала (ливница, фабрика скроба…). Пловидба Дунавом имала је значајну улогу у привредном развоју града. Прва пловидбена линија од Панчева до Земуна отворена је 1850. године. Прва железничка пруга повезивала је град са Бечкереком (1894), а од 1896. године и са Вршцем. Исте године постављена је и прва телефонска централа, док је телеграфска станица у Панчеву радила још од 1860. године. Крајем XIX века град је имао неколико бродских саобраћајних предузећа.
    Панчево је постало привредни и културни центар јужног Баната. Граде се репрезентативни приватни и јавни објекти у неокласицистичком и необарокном стилу који и данас красе старо језгро овог града. Од изузетног културно-историјског значаја је свакако Преображенска црква (1878) грађена према пројекту Светозара Ивачковића. Иконостас цркве осликао је Урош Предић (1911), док су композиције на своду и зидовима дело Стевана Алексића. У овом граду налази се и Успенска црква, чији је иконостас дело браће Јанић из Арада, док је иконе сликао Константил Данил. Недалеко од Панчева је и манастир Војловица, који је по предању подигнут 1383. године.
    Привредни развој града омогућио је бржи развој просвете и богат друштвени живот. Српско певачко друштво, основано 1839. године, било је носилац многих културних садржаја у граду. Хоровођа друштва Никола Ђурковић организовао је прво дилетантско позоришно друштво. Значајна личност за културни развој града свакако је песник и прота Васа Живковић. У Панчеву је у то време радило неколико школа (Математичка, Повторна и Државна мушка грађанска школа), а Јован Поповић покреће и познати лист Панчевац (1869). Поред споменутих личности везаних за историју Панчева требало би да споменемо песника Милана Ћурчина и композитора Петра Кранчевића.

    ИЗВОР: колико се познајемо, из историје наcионалних заједниcа у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

  6. vojislav ananić

    Панчево

    1685. године Панчево је много страдало нарочито када је приликом борби итмеђу аустријске и турске војске -спаљено. За време аустријске владавине (1696—1700) било је Панчево седиште округа. Страдало је и за време борби око Београда (1716—1718). 1717. имало је 70 домова. 1718 је седиште округа. 1720—1722. населили су се v Панчево Срби из околине Темишвара. Срби су у то доба живели ван утврђења, у Српском Панчеву, у Горњoj Вароши. На челу српске општине стајао u кнез. Немци, који су се почели насгљавати већ од 1722, основали су у Доњој Вароши посебну општину. 1727. забележено је у Панчеву 66 српских породица. 1737—1740. Панчево је такође много страдало од рата и куге. По паду Београда у турске руке многи су се Београђани доселили у Панчево. 1753. године Панчево је означено као српско насеље. 1764. постало је седиште Немачког банатског пука. Те године имало је 564 дома. 1756. населило је у Панчево нешто Румуна, који су се настанили у тзв. »Влашкој улици”. 1767. године имало jc Српско Памчево 424 породице од којих 187 граничарских, 235 сељачких; у Немачком Панчеву живеле су 132 породице, од којих 70 граничарских и 62 сељзчке. 7. и 8. маја 1768. године боравио је у Панчеву цар Јосиф 2. Окупљени немачки колонисти тек досељени Власи, јеврејски и турски трговци начинили су том приликом на цара веома неповаљан утисак, те је у свом дневнику забележио да је Панчево „пуно свакојаког и разноврсног олоша“. По разноврсности занимања становништва, Панчево је, међутим, било врло интересантно: 1777. налазило се у Панчеву 44 трговца, 161 занатлија (од којих кројача 21. ћурчија 15, ковача 11), 44 рибара, 230 сељака, 75 надничара. 1786. постало је Панчево седиште граничарске бригаде. 1782. имало је 2966 лравославних душа. 1786. године, забележио је Корабински, у Панчеву се налазило око 1000 домова, међу којима су се исгицале лепо и солидно грађене војне зграде, православна и католнчка црква „и неколико добро сазиданих зграда у којима су већином становали грчки трговци, немачке занатлије као и неколико занатлија разних вероисповссти. Корабински je истакао јаку трговину Панчева са Турском, и жив саобраћај, али је приметио да је Панчево „непријатно у свако доба године, јер улице нису калдрмисане”. 1787. године имало је 3506 православних и 2005 католичких душа. Панчево је тешко страдало у рату од 1787—1790, када је попаљено и порушено. 1794. спојене су обе општине, и српска и немачка, у једну.

    ИЗВОР: Др Душан Ј. Поповић – Срби у Војводини, књига друга, Нови Сад, 1959.

  7. vojislav ananić

    ПАНЧЕВО

    Панчево је град и средиште општине, економски и културни центар јужног Баната, налази се 15 км североисточно од Београда, на ушћу Тамиша у Дунав (на 44 и 53` северне географске ширине, 20 и 40` источне географске дужине и 77 м надморске висине) и обухвата површину од 757 км2. Општине са којима са Панчево граничи су Ковачица, Алибунар, Ковин и град Београд.
    Град Панчево са околним местима према попису из 2011. године има 122.252 становника. Села у саставу општине су Банатски Брестовац, Банатско Ново Село, Глогоњ, Долово, Иваново, Јабука, Качарево, Омољица и Старчево.
    Општина Панчево припада простору умерено континенталне климе коју карактеришу дуга и топла лета и јесени, благе зиме и кратка пролећа. Посебну специфичност климе представља кошава, јак и сув ветар који траје и до три недеље. Најчешће дува у рано пролеће и позну јесен, а достиже брзину до 100 км на час. У хладном периоду јављају се зимски северац и северозападни ветар који доноси дуготрајне кише, а лети изненадне пљускове.
    Геоморфолошке карактеристике: алувијалне равни Дунава и Тамиша представљају најниже области нагнуте у правцу отицања река, док лесне заравни заузимају највеће површине и од изузетног су значаја за пољопривреду. Мања насеља подигнута су на пешчаним узвишењима са земљиштем на коме се гаји поврће. Део терена су и замочварене површине са особеним животињским и биљним животом.
    Водени токови: Дунав се на територији општине Панчево протеже у дужини од око 30км. Мање реке су Тамиш, Надел и Поњавица које имају мали пад, спор и кривудав ток. Тамиш извире у Румунији и кроз Банат протиче дужином од око 118 км. Притока му је Брзава, а код Панчева улива се у Дунав.
    Надел је сплет бара и удубљења којима вода старим Тамишким коритом отиче према Дунаву. Протеже се у атару Ковачице, Дебељаче, Црепаје, Јабуке и Панчева. Поњавица настаје код Омољице сплетом канала који се северно од Иванова уливају у Наделу. Кретање моторним пловилима је забрањено ради спречавања загађења, чиме су створени услови за купалишни и риболовни туризам.
    Привреда: Панчево је један од најважнијих индустријских центара у Војводини и Србији. На територији општине, у околини града, налазе се хиљаде хектара плодне банатске равнице. Гаје се углавном пшеница, кукуруз и шећерна репа док сточарство прати интензивну ратарску производњу.

  8. vojislav ananić

    ПАНЧЕВО

    Аустријски гроф Клаудије Флоримунд Мерси 1716. године ослобађа место од Турака и тада му даје име Чомва. Према подацима историчара Срећка Микелера, назив Панчева је словенског порекла. Његов корен је старословенска реч панчина, која означава стајаћу воду које је некада у овом делу Баната било много.

  9. vojislav ananić

    ПАНЧЕВО

    Честа промена имена

    Плодно земљиште и близина река богатих рибом условили су да је у области Панчева од најстаријих времена било људских насеља. У суседном селу Старчеву откривено је велико праисторијско насеље, по коме је названа култура средњег неолита у Подунављу – старчевачка култура. Откривене су земунице и отпадне јаме, које су садржавале богат археолошки материјал; керамичке посуде, камено и коштано оруђе, као и култне предмете (ритуалне вазе, жртвеници, антропоморфне фигурине). Неолитских налаза има и на самом подручју Панчева. У Војловици је систематски истражен тумул из енеолита (период преласка неолита у метално доба). И каснија временска раздобља потврђена су са више археолошких налаза. У историјско доба, Панчево је постојало и у време владавине Дачана, а потом Римљана, Сармата и Јазига. У самом Панчеву (као и у околини) нађени су остаци римских насеља, остаци канализације и гробови.
    У 6. веку ову област населили су Словени и Авари (откривени су и остаци словенског насеља), а крајем 9. века долазе Мађари, који се трајно настањују у Панонској низији.
    Током времена Панчево је често мењало име; у 9. веку у време Арпадовића звало се Панука, у 10. познато је под именом Пануцеа и Паноча. Ипак, сасвим поуздан помен Панчева дугујемо тек арапском географу Мухамеду Идрисију (1153) који га назива Бансиф (арапски не познаје сугласник п) и казује да је трговиште. Следећа вест је тек из 1430. године кад се, у једној повељи помиње „село Панчал(ј) код Торнисте”. Нешто касније кроз Панчево (Пансеј) ће проћи француски племић Бертрандон де ла Брокијер.
    Још од краја 14. века Панчево је било изложено нападима Турака, који су га коначно запосели нетом по освајању Београда (1521). Ослањајући се на најстарији званични попис османске администрације (из 1554), Панчево је седиште нахије (касније ће, закратко бити и седиште санџака) и има статус вароши. У њему живи 249 домаћинстава, чије старешине углавном носе словенска имена (народна и календарска), има и имена која би могла све- дочити о присуству католика, као и оних чије порекло не може поуздано да се одгонетне.
    Будући да се налазило на путу који је повезивао Темишвар са Београдом, одређен број становника Панчева имао је обавезу да се стара о ске- ли (налазила се ближе Београду), а за узврат уживао је одређене пореске олакшице. Уз земљорадњу, становништво се бавило и сточарством, а разне таксе, као и постојање посебног закона (кануннаме) за Панчево указују на жив трговачки промет, како локални тако и транзитни. Уз недељни пазар, овде је одржаван и вашар (у каснијем времену биће их чак три годишње). Осим копнених, у великој мери кориштени су и водени токови (тад се пловило Тамишем све до Себеша и Лугоша у Румунији) за извоз робе (стока, кожа, со, житарице, вино и друго) са севера на југ и обратно. Тамишем су пловили, уз друге, и тзв. брашнајка бродови, који су носили до 13.000 кг. житарица.
    Уз трговачки, Панчево је у време Турака имало и стратегијски значај, јер се из њега лако могао контролисати и бранити пут преко Дунава (отуда ту често пролази и државна граница).
    Не зна се кад су Турци овде изградили пољско утврђење – паланку. Светски путник Евлија Челебија (1660) казује да је од дрвета, четвороугаоног облика, с опсегом око стотину корака и лежи на ушћу Тамиша у Дунав. Посаду паланке чинили су диздар (кастелан) и 50 војника. Од зграда ту су се налазили: џамија, хан и мала чаршија, а куће за становање већином су биле покривене трском и рогозином. Панчево је тада имало статус касабе и било је седиште кадије, што значи да је овде претежно живело муслиманско становништво. Заслужни истраживач историје овог града, Срећко (Феликс) Милекер, тврди да је „Панчево турског времена лежало (…) од прилике у средњој вароши поред Тамиша и простирало се према северу преко улице Браће Јовановић, источно преко улице Цара Душана и јужно прилично преко улице др Ка- сапиновића”. Место је обезбеђивало добар шанац и једна врста четвороугаоног утврђења.
    У време Бечког рата (1683-1699), Панчево је паљено и разарано, а 1716, ослобођено је од Турака и принц Евгеније Савојски, у оквиру припрема за освајање Београда, приступио је одмах његовом утврђивању. Турци ће, међутим, још у два наврата (1737 и 1788) палити Панчево (а у каснијем времену страдаће и од пожара, земљотреса и елементарних непогода), тако да се од некадашњег утврђења није сачувало ништа.
    У град се досељавају, убрзо по ослобођењу Срби из Темишвара, који су основали садашњу Горњу варош, а из Франачке пристигли Немци – Доњу. Од 1766, обе општине су имале војну управу. Од тада је у Панчеву било седиште штаба 12. Немачко-банатске регименте. На захтеве грађана, дошло је 1794. године до спајања обе општине у једну, кад су добиле свој магистрат са градоначелником на челу. Године 1786, Панчево има око хиљаду домова, лепе и солидно грађене војничке зграде, православну и католичку цркву. Уз јаку трговину са Турцима и жив саобраћај, у граду има много занатлија које ће убрзо добити своје еснафско удружење. Осим пиваре (подигнута је 1722. године, најпре се спомиње као камерална, касније – Вајфертова), у другој половини 18. века у Панчеву је постојала станица за откуп ча- ура свилене бубе, као и фабрика за одмотавање чаура. Почетком 19. века оснива се фабрика ликера, подиже и друга пивара, парни млин, фабрика стеаринских (лојаних) свећа.
    Велику заслугу за уређење и регулацију Панчева имао је генерал Миховил Михаљевић који је ту, као бригадир службовао од 1815, до 1831. године. Његовим ангажовњем настала је и Народна башта, а засађени су и дрвореди у вароши и крај путева.
    Бурне 1848/49, и Панчево је било захваћено таласом револуције. Ту је било седиште Окружног народног одбора који је извршавао наређење и одлуке Главног извршног одбора у Сремским Карловцима и старао се о одржавању реда и сигурности у месту. Осим тога, „ту су прављени лафети и ковани картечи”.
    Иако су се последице буне дуго осећале, град је, ипак стално растао; калдрмишу се улице и главни трг, подижу фабрике, оснивају новчани заводи.
    Кад је укинута Војна граница, Панчево престаје бити војни комунитет и постаје слободан краљевски град у Угарској, с одређеним правима, а од 1886, је самостални муниципиј.
    Срби у Панчеву водили су, све до 1918. године, борбу за равноправност српског са немачким језиком, затим (од 1867) борбу против мађаризације и за свој национални опстанак и равноправност (отуда Панчеву назив „Српска Спарта”).
    Територијално, Панчево се ширило према Тамишу, а највеће ширење доживело је у 19. веку, што је последица повећаног досељавања Срба граничара и колонизације Немаца и Мађара.
    У Панчево је 7. новембра 1918, ушла српска војска.
    Оживљавањем индустрије, шездесетих и седамдесетих година, град почиње нагло да се шири и тада настају насеља “Утвина колонија”, “Тесла”, “Миса”, “Котеж”, “Стрелиште”.
    Панчево је сад важно културно-просветно средиште југозападног Баната, вишеструко функционално везано за Београд, има веома развијену индустрију која, нарочито хемијска већ одавно више него озбиљно угрожава здравље становништва и укупно природно окружење, укључујући и културну баштину.
    По историјско-уметничкој вредности, у Панчеву треба издвојити Успенску цркву (чије је иконе израдио Константин Данил), Преображенску цркву (иконостас сликао Урош Предић), манастир Војловицу и самостан конвентуалаца (минорита) (из 1758) са библиотеком богатом старим књигама (најстарије потичу из 17.века).

    Извор: ОЛГА ЗИРОЈЕВИЋ, Панонска урбана култура, Београд, 2015.

  10. Војислав Ананић

    Током 1893. године Ђорђе Вајферт је основао је фонд краљ Стеван Дечански, добротворну организацију која се бринула за глувонему децу и омогућавала им школовање и укључивање у редован нормалан живот. Ђорђе Вајферт је не само основао овај фонд већ је био и главни финансијер и као такав је носио титулу почасног председника.
    Током Првог балканског рата, 1912. године Вајферт је платио за 60.000 векни хлеба које су биле даване најсиромашнијим породицама у Београду.
    За време Првог светског рата, Србија је била окупирана од стране Аустроугара, а Ђорђе Вајферт је те ратне године провео на југу Француске, одакле је према ситуацији и могућностима слао помоћ Србији. После рата, Вајферт се вратио у Београд да помогне у поновној изградњи порушеног града.
    Током 1921. године заједно са Единбуршким одбором шкотских жена и Лондонским одбором шкотских жена оснива Болницу за жену и дете у Београду. Вајферт је такође поклонио земљиште за изградњу клуба Београдско женско друштво Поред осталих добротворних активности вредно је такође још поменути донацију коју је Вајферт дао за изградњу зграде Српске академије науке и уметности
    Дана 9. септембра 1923. је поклонио своју нумизматичку збирку, са 14.114 комада новца у којој је сједињена збирка његовог оца и брата, Београдском универзитету. Колекцију златних, сребрних и бронзаних медаља је поклонио Народном музеју, а велику колекцију скица и старих слика Београда Музеју града Београда.
    Ватрогасној институцији је поклонио особиту пажњу и од 1921. је био председник Банатског ватрогасног удружења. Добитник је многих одликовања. Између осталог, био је почасни председник панчевачке Пучке банке и вршачког ватрогасног удружења. На њега данас подсећају и две зграде у Панчеву изграђене о његовом трошку: Анина црква из 1922/23. године, и портална зграда на панчевачком католичком гробљу, изграђена 1924. године.
    Умро је 12. јануара 1937. године, у 17.20 часова у својој вили у Београду. Опело је одржано у панчевачкој католичкој Цркви Св. Ане 14. јануара, а 15. је сахрањен на панчевачком католичком гробљу. Наследио га је сестрић Фердинанд Грамберг.