Порекло становништва села Долово, општина Панчево. Према књизи Јована Ердељановића “Срби у Банату”. Теренски записи са стањем од 13. до 15. септембра 1928. године.
Предања o насељу.
Према причању старих људи, први насељеници су се хтели најпре населити на ушће, али због недостатка воде нису. Међутим, овуда су текли долинама бегеји, те они пређу овамо око долина, где су населили два шора, један с једне стране долине, а други с друге. Они преко долине, око прве цркве, били су из Омољице, те су их зато звали Омољичани, с ове стране опет били су Старчевци. И данас се разликују и задиркују по томе пореклу. Иначе, говор им је једнак. Одједанпут је било дошло 500 породица, а са њима и поп Неша, од кога су пореклом садашњи Попови — Нешићи. Свима је била заједничка црква, али су после Старчевци од дасака саградили привремену богомољу за себе, док није подигнута њихова црква 1811. године. За гробље не знају да је било заједничко за цело село, али су оба гробља била подједнако стара.
Доловачки Срби досељени су из Омољице, Брестовца и Старчева. И данас има истих презимена у Долову с једне стране и у Старчеву и Омољици с друге стране. Власи су се доселили око 80 година после Срба, и то из Клоподије, Коштиља, Потока и других села око њих.
Пре неких 100 година је Пера Пешић, старац из Долова, био у Мађарској или Галицији и тамо негде наишао на бабу која је знала српски и казивала му да је рођена у Долову, а кад јој је он рекао да је и он из Долова, она се зачудила, јер је Долово, вели, било растурено и расељено и она му је – за доказ да је баш из овог Долова – именовала све називе доловских земаља: Велики и Мали сурдук, Крива долина и др. Очевидно, дакле, да је та баба била од старог становништва доловачког, из оног села расељеног, јамачно, за време рата с Турцима.
Општина Долово добила је 1819. године око 3.000 ланаца пашњака у Песку, које им је пре неких педесет година одузела држава „ради пошумљавања”, тобож са пристанком општине (преварен је био кнез да ће добити пустару за себе ако придобије одбор, у чему је успео, али није добио пустару). Делови тог доловачког Песка су: Велика и Мала тилва, Кравар мали и велики, Велика и Мала чистина, Керпењиш и Трновача. Воду су добивали из бунара у дубоким долинама, а кад је била суша, дотеривали су марву у село да поје. Доловци су држали тамо по 70 стада оваца, са 300 до 500 оваца у сваком стаду, као и 17 “чопора беле марве”, са преко 300 животиња у сваком чопору. Било је и по више домаћина са стоком окупљеном у један чопор: музли су по Песку или својим оближњим њивама по стинама, а неки догонили и у село. Данас на 1.400 породица имају свега 200 крава, 6 стада оваца, и то по 150 комада у стаду, и осам волова Долово нема ни пашњака ни рита нигде.
Из Хронологије (Летописа) Доловачке (Мале) цркве коју је писао прота Михаило Ракић:
1. октобра 1875. године ступиле су у живот четири нове и санкционисане политичке реформе: 1) 0 грађанском браку, 2) O слободи вероисповести, 3) О државним матицама, 4) О безверју. Против тога протест Српског народног збора у Сремским Карловцима још 1893. године, на Цветни четвртак. – 1877. године су све бивше конфесионалне школе у бившој Банатској војној граници покомунаљене, те нам је тиме настава у српском националном духу уништена. Уз то назаренство: 1896. године било је у Долову 68 назарена Срба. Први познати свештеник у Долову био је Георгије Марковић, парох (умро 15. новембра 1795. године), а затим су били један за другим Никола Поповић, син му Христифор, унук Јован и праунук Филип (умро 1866. године).
Долово је велико и лепо, брдима и долинама испреплетано село. Не зна се тачно време кад је основано. По традицији, основано је године 1750. На мапи Клаудија Мерсија из године 1723–25. Banatus Temesiensis (израђеној по налогу приша Еугена Савојског) забележена је ова општина као опустела под истим именом, те је јасно да је ово старо село. Новије се насељавање десило 23. септембра 1745. год. те се на мапи Франциска Гриселинија Tabula Banatus Temesiensis налази у 1776. години и ово село као насељено. У Долову има две парохијске цркве: стара и нова. Обе су посвећене светом оцу Николи, а славе деветог маја. Стара је црква освештена 1811. године, а нова 1888. године. Стару је цркву моловао академски живописац Јован Поповић, родом из Опова, 1853—5. године. У новој цркви је израдио слике Паја Јовановић. Црквене матице су основане и датиране од 1790. године.
Године 1896. је било српскоправославних Душа мушких 2.342, а женских 2.273 – 4.615; брачних парова 1010; удоваца 86, удовица 176; назарена 68; родило се 241; умрло 145; венчаних 27 парова; помешаних бракова 4; дивљих бракова 43; несугласних супруга 18; 7 бракова венчано само цивилно, а не и у цркви.
Исте године је било у Долову једна државна и 7 српских општинских школа. Свакидашњу школу похађа 264 мушке и 259 женске деце, а државну 20 мушке и 31 женске српске деце.
У општини има два гробља: једно с једне, а друго с друге стране села (у оба и Срби и Румуни).
Свака српска црква има своју засебну благајну и рачуне.
Уздигнути положај овог места утиче врло благотворно на здравље и овдашње се становништво множи.
Школа је постала у Долову отприлике 1820. године.
Године 1889. основано је Српско црквено певачко друштво, а од 1903. године и као мешовити збор (17 женских и 19 мушких).
Извод из рукописне монографије Михаила Новаковића Долово:
Право име треба да је „Долови“, јер село просеца више долова, а садашњи назив Долово вероватно да је постао од понемченог Долова. – Подаци из Мерсијеве и Гризелинијеве карте. Долово је насељено 1765. године (докуменат o полагању темеља нове општинске куће). — Долово је, по причању најстаријих људи и по предању, било прво насељено према Мраморку, источно од данашњег села, и то у земуницама. Од 1760. и даље зидала се државна зграда бр. 1, где је сад парохијски стан. Куће су се почеле зидати у ред у једну улицу и разбацано тамо–амо, са неколико сувача. Од 1790. године су се почеле зидати куће и на другој страни долине (главне), где је сад и центар села. Село је y први мах бројало 60 кућа са 300—400 душа. Данас заузима простор од 3 квадратна km, са преко 7.000 становника.
Поље има ове називе: Ливаде, Селиште, Ливадште, Новосељански пут, Нове земље, Делиблатски пут, Бандаше земље, Детелине, Иберланд, Дракшанове и Лепшине баште, Виногради (лево и десно од Вршачког пута.
Прво је село било насељено у долу, где су били извори и воде, а затим се село почело зидати на брежуљцима Кроз село се провлачи велика долина којом тече поток обележен на мапи као Цигин поток. Он утиче у Волујску бару, а даље тече поред и испод шуме и винограда и ту се зове Ушће, затим кроз Ливаде, те се улева на атару у Надел. Овај поток извире у долинама према Мраморку и испод брега румунске цркве, из Вуковића извора. У потоку умножава воду и артески бунар.
На један сахат хода према Песку дижу се римски шанчеви, подигнути за време цара Августа, око 30 година пре Христа, а протежу се од Алибунара до Ковина на Дунав. Ови су шанчеви на неколико места високи до четири метра. У њима је приликом копања нађен римски новац од цара Константина и други.
Земља је жута и црна иловача измешана с песком. Врло плодна за жито, а особито за кукуруз. Воће напредује, само није дугог века услед хладних ветрова који преко целе године дувају, а особито кошава која долази са Дунава долином.
Од животиња има орлова, крагуја, кобац, веја, гавран, буљина, детлић, пуповац, дивља пловка и гусака врло мало. Од дивљих животиња дивља мачка, лисица и зец и покаткад и који залутали вук из Песка.
Стара је црква била од набоја и 23. септембра 1765. године освећена од епископа Вићентија Јовановића. Њу је народ сматрао за манастир и доносио к њој болеснике. Она је због трошности 1877. године затворена и 1886. довршена нова, посвећена летњем светом Николи. Садашња стара црква је подигнута 1810. године, а освећена 15. октобра 1811. године. И она је посвећена преносу моштију светог Николе, 9. маја. О иконостасима и иконама као у претходном. Цркву на гробљу је подигао Жива Гаврилов, поседник, и посветио своме свецу, светом архангелу Михаилу. О свештенштима као у претходном. Код сваке цркве има по једно парохијско здање. Матрикуларни протоколи датирају од 1790. године, а по предању од 1750.
1886. године Долово је бројало 4.400 српских становника, 1.500 Румуна и других народности 200; свега 6.100;
1902. године – Срба 4.614, Румуна 1.977, Мађара 24, Немаца 158 и других народности 27; свега 6.800;
1896. године – Срба 4.840, Румуна 1.750, Мађара 24, Немаца 46, осталих 230; свега 6.890(?);
1926. године — Срба 4.824, Румуна 1.736, Немаца 48, осталих 120; свега 6.728.
Школа је од 1820. до 1872. године под војном управом. Зна се да је 1854. године у првом разреду било 14, а у Другом 16 ђака. Године 1858. је установљен и трећи разред. У првом разреду је било 28, у другом 18, у трећем 16 ђака 1860. године у првом 33, у другом 20, у трећем 7. Прва школска зграда је сазидана 1815. године.
Из Долова су родом од знатнијих личности: Аксентије Максимовић, српски композитор; Васа Барајевац, трговац, један од највећих мецена Панчевачке гимназије; Светозар Манојловић, песник српски и немачки (мајор у краљевој гарди у Бечу); Јоца Живојновић, професор; др Паја Мандровић, лекар и уредник Србобрана у Загребу; Стеван Ловчевић (Јагеровић); др Арон Пешић, лекар у Бечкереку и испитивач крви по Васерман—методи.
Старине.
Крај пута за Ново Село, украј села, нађени су пре 30 година танки сребрни новци са крстовима на њима и однешени у Панчево.
На брегу Сигету код места Црквиште налажени су: цигле, црепови, малтер и слично, те мисле да је ту могла бити црква, али о њој ништа не знају.
Стари људи памте да је „стара црква” била од набоја и под шиндром, па је порушена и зидана садашња “мала црква”. – У цркви нема никаквих старих књига нити записа.
У данашњем гробљу су само новији споменици са почетка и првих деценија XIX века.
Топоними.
У првом флуру су Делиблатски пут (оранице) и у њему Стојићева долина и Камени крст на земљишту Стари виногради, код Крста, где су некад заиста били виногради, па Лепшина башта (названа по Лепинима, Власима, који су ту били добили земљу), Ледине и Ливадице
(оранице, биле некад ливаде и ледине).
У другом флуру су Велики и Мали сурдук, Нанголова умка (велика хумка), Крива долина, Рајкова рупа.
У трећем флуру пут између њива је Бандин пут, који раставља претходни флур од Новосељанског пута (ораница), затим Модошка бара, десно, кад се иде у Ново Село, а Циганска долина је лево.
У четвртом пољу је Селиште (ораница), према панчевачком је Бела анта, хумка; од Беле анте до Панчевачког пута зову Ушће — то је брег где су били стари виногради, а пред њом је Картарска долина која силази у Барјактаров сурдук у панчевачком атару; Шума је украј Селишта (има и сад шуме).
У задњем пољу су Доње ливаде (оранице и нешто сенокоса) и у њима Спајића баште и Шандрујева бара (има воде и трске).
Један бегеј истиче из поменуте Шуме, тече кроз цело село и даље преко Ливада и старчевачког атара и утиче у старчевачки Надел, који долази из панчевачког атара и Доловци га зову Бегеј.
На крају села, код гробља, налази се пут Нуз извор.
Народ воду која извире као врело и јако тече зове Морава.
У Долову зову сва три артеска бунара, који имају стално јаку воду, изразом “морава”. Овакво значење тих јаких врела несумњиво има неко дубље значење: или је овај народ — као и неки Други Банаћани, који употребљавају исти термин у томе или сличном значењу – дошао са реке Мораве из неких наших крајева на југу од Дунава, те му свака јака вода изазива представу или успомену Мораве, на тим називом зове сваку такву воду, или је такво означавање наслеђено још од старих банатских Срба, затечених у овим крајевима од досељеника, који су опет могли задржати такав термин као једну од успомена из свог старог седишта у словенској прадомовини, око садашње реке Мораве у Моравској. Али је врло вероватно и треће објашњење, које сам добио од самог народа: морава од “море”, што није нимало невероватно, јер се успомене на старе топографске називе у народу веома жилаво држе.
Родови познатог порекла:
Из Омољипе:
– Адамов – Татомирови (2, Cв. Никола).
– Алексић (1, Cв. Никола).
– Андрић (1, Св. Илија).
– Богићеви – Заријини — Рајкови (3, Петковача).
– Буказић (3, Св. Јован).
– Васиљев – Ружајкин (1, Св. Мрата).
– Вемићеви (10, Cв. Алимпије); старо им је кумство било остало у Омољици, одакле су и они дошли кад се стара Омољица растурила.
– Вујичић (7, Св. Никола).
– Вуковић – Базини (30, Ђурђиц).
– Вукосављев – Милојкови (10, Ђурђиц).
– Годошев (1, Cв. Никола).
– Григоријев – Дедуљеви (4, Петковача).
– Грубетић — Ђуричини (2, Ђурђиц).
– Грубетић (1, Ђурђиц).
– Дечермић – Гангуреви – Живкићеви – Бебанови (40, Ђурђиц).
– Живков – Грчићеви (3, Cв. Никола).
– Журжинов (4, Велика Госпојина).
– Јованов – Рибичкови (3, Cв. Василије).
– Кодранови (2, Cв. Никола).
– Лукин — Бежунареви (2, Cв. Никола).
– Малетићи (3, Св. Лука).
– Миленков – Динуљеви (1, Петковача).
– Милини – Порјазови (7, Св. Јован).
– Милованов (1, Ђурђевдан).
– Милосављев – Бандини (3, Св. Јован).
– Милошев – Долини (2, Св. Никола).
– Мунћан (2, Св. Јован).
– Мутавџић – Лармашеви (3, Cв. Никола).
– Николић – Ракини (3, Св. Никола).
– Новакови — Терзини (3, Ђурђиц).
– Обренов (1, Cв. арханђел Михаил).
– Обренов – Ненадчеви (2, Ђурђиц).
– Павлови – Ђукелини (4, Cв. Никола).
– Петров – Бујанови (3, Св. Никола).
– Попови – Нинкови (4, Св. Никола).
– Радивојев – Брадашеви (4, Cв. Никола).
– Ристић — Адамчеви (5, Св. арханђел Михаил).
– Рончев — Ластичини (10, Св. Јован).
– Рончеви — Цујини (2, Петковача).
– Рузмиров (1, Св. Димитрије).
– Симин — Ђурђев (7, Ђурђиц).
– Стефанови – Доватови (3, Cв. Димитрије).
– Стефанови — Каранфилови (2, Петковача).
– Стефанов — Шлајберови (2, Св. Никола).
– Стојанови — Туралови (4, Cв. Димитрије).
– Тајдићи (3, Cв. Трифун); ујаци Радованчеви их довели из Омољице пре 60–70 година, а Радованци су били из Старчева.
– Томић – Вошини (2, Cв. Јован).
– Филипов – Станкови (1, Ђурђевдан).
– Црњини (5, Cв. Јован, оставили старог свеца Cв. Николу, „не иде им добро“).
– Чикош — Црвенкови (4, Св. Јован).
– Чомлавини (1, Кузман и Дамјан).
Из Старчева:
– Барајевац (8, Св. Никола).
– Благојев (2, Св. Никола).
– Божијак –ци (5, CB. Никола).
– Бона -ини (7, Ђурђевдан).
– Бузаџија (2, Петковача).
– Вељин — Совронијев (1, Св. Јеремије).
– Вељков – Васин (1, Петковача).
– Влајић (4, Cв. Јеремије); истог су порекла са њима Вељини — Совронијеви – од два брата су, а Видићи од трећег.
– Влашки – Кујини (3, Петковача).
– Вујичић — Милошеви (3, Ђурђиц).
– Гаврилови – Бугарски (4, Св. Никола).
– Главонићи (8, Cв. Трифун).
– Грубетић (5, Ђурђип).
– Губеревац (2, Св. Никола).
– Дебељачки ~ Режичеви (4, Ђурђиц).
– Дебељачки – Љубићеви (3, Ђурђиц).
– Деспотов (2, Св. Јован).
– Ђурђеви – Ђолопанови (9, Св. Јован).
– Ђуркови – Гошини (6, Св. арханђел Михаил).
– Ђорин (3, Cв. арханђел Михаил).
– Живанови – Козарови (5, Лазарева субота).
– Живојновићи (13, Св. Јован).
– Журбанови (2, Св. Јован).
– Зарићи (7, Св. Никола).
– Јанкови — Јашићи (4, Ђурђевдан).
– Јарковачки – Флајмокови — Брбуљески – Мустечини (14, Cв. Јован).
– Јованов – Берда (1, Св. Стефан).
– Јованов – Писарови (2, Врачеви).
– Јосимов – Жикуца (1, Cв. Стефан).
– Картарски (3, Cв. Никола).
– Кудрини (3, Cв. арханђел Михаил).
– Мандић (2, Cв. Никола).
– Маргарић (3, CB. Никола).
– Марков – Ћирицини (4, Cв. Никола).
– Миливојеви (2, Св. Никола).
– Милићеви — Рељини (5, Митровдан).
– Милосављев – Јакутин (2, Cв. Никола).
– Мирков (4, Cв. Никола).
– Михајлови — Радованчеви (9, Св. Никола); Радованци су дошли у кућу Михајловог, који је њих узео у кућу, а Радованци су довели Тајдиће из Омољице као ујаци; Радованци су били из Старчева.
– Мулић (2, Св. Сергије и Вакхо, Срђевдан – 7. новембра).
– Мургуљеви (2, Св. арханђел Михаил).
– Несторов (1, Св. Јован).
– Обрадови (3, Св. Никола).
– Остојин – Шутин (7, Cв. Лазар).
– Ошљанац (6, Св. арханђел Михаил).
– Павлов — Бежунареви (2, Cв. Никола).
– Павлов — Ђурчинови (3, Ђурђиц).
– Павлов – Кањошеви (4, Петковача).
– Татић (3, Cв. Јован).
– Перини – Шољини (1, Михољдан).
– Петроњев (5, Св. Никола).
– Тешић – Леђинови (10, Св. Стефан).
– Попов – Нешини (6, Митровдан).
– Радивојеви – Дугајлови (2, Св. Никола); кумови су им од старине Радивојеви – Радовићи.
– Радивојеви — Ракини (2, Св. Никола); једног су порекла са Дугајловима; једна су фамилија са Радивојевим — Радовићима – Ивичини.
– Радованов – Цигићи (4, Св. Никола).
– Радоњин – Биничкови (3, Cв. Јован).
– Радосављев (3, Cв. Никола).
– Ракиџић – Мадавац –ачки (26, Св. Димитрије).
– Рончеви — Микини (2, Cв. Лазар); има их у Плочици и у Делиблату.
– Савков — Дабижљев (1, Св. Никола).
– Симкин — Букур (1, Св. Јован).
– Смедеревац – Ђевалови (3, Cв. Јован).
– Стајићеви (7, Cв. Стефан); старо кумство су им Ђуркови.
– Стамболић (3, Ђурђевдан).
– Стојанови – Бишићи (2, Св. Никола); има две фамилије у Београду; из Србије су ишли чак до Пеште и после се низ Дунав враћали и кришом насељавали.
– Стојинов — Огњанови (3, Ђурђиц); Огњанови ушли у кућу Стојанових.
– Стојкови – Ненадови (7, Св. Никола).
– Субини (5, Св. Никола) и Субини – Стојадинови (3, Cв. Никола) једног су порекла.
– Суботин – Лазић — Менгеш (2, Cв. Никола).
– Талијан (1, Св. Тома).
– Турунџин — Иванчеви (2, Св. Никола).
– Угринови (3–4, Св. Никола, а 1 Cв. Јован).
– Филипов – Васиљеви (1, Св. Јован).
– Хајдуков (6, Св. Мрата).
– Цајић (1, Cв. арханђел Михаил).
– Црвени — Црвенкови (6, Петковача).
Из других места:
– Богданови — Девини (10, Cв. Никола), дошли из Деве код Темишвара.
– Мали – Вукуљев (1, Св. Никола), били Романи из Беле Цркве.
– Модошки (4, Св. Никола), из Србије, дошао у кућу и примио презиме.
– Огњанови – Морованови (4, Кузман и Дамјан), деда са три брата дошао из Молдаве.
– Павковићи — Пантићеви (4, Ђурђиц) и Павковићи (13, Ђурђиц), из „Маћедоније”, дошао предак овамо у Долово са 4 сина, али се један вратио натраг.
– Рајић (4, Св. Никола), дошао из Србије.
Родови чије порекло није утврђено:
– Жива Гаврилов – Шаргић, задруга од 20 душа, највећа у Долову.
– Гичка (4, Св. арханђел Михаил), били Романи.
– Груја (1, Cв. Никола), били Романи.
– Данилов – Ћифтини (3, Cв. Јован), били Романи.
– Живој(и)новић – Шмитови (1, Св. Никола).
– Жура – Костичини (2, Св. арханђел Михаил), били Власи.
– Ковачеви (3, Петковача), били Власи.
– Николић — Бумбарови (2, Ваведеније).
– Негованови (7, Ђурђиц), били Романи.
– Првуљ – Пљоскарови (14, Петковача), говори се да су били Романи.
– Субин – Мрма (1, Петровдан), били Романи.
– Трајилов – Јанчини (3, Cв. Никола), остали порумуњени.
– Царани (2, Петковача), били Романи.
– Шаргић, сад Гаврилов – Шаргић (2), — Стојићеви (3), — Лазаров (1, Св. арханђел Михаил); деда Гаврило отишао у кућу Шаргића из Гаврилове – Стојићеве куће.
Изумрли родови:
– Гологлавић.
– Докић.
– Ђурђев.
– Живојнов.
– Зортлијин (2, Св. Никола).
– Кашикић (Св. арханђел Михаил).
– Маринковић — Гагићи.
– Миљковић.
– Мишковић.
– Недељков.
– Пејчићи.
–Пељаини – Петров.
– Попа (Св. арханђел Михаил).
– Поповић (Филип, парох).
– Србуљ.
– Стојинов.
– Филипов.
Исељени родови:
– Гологлавић, исељен у Малу Маргиту.
– Јагер – Јагеровић; има Јагеровића у Сомбору.
– Рашић.
– Јованов – Србуљ (1, Св. Никола), y Панчеву.
Цигани:
– Крстић — Поцини (2, Св. Никола), српски Цигани.
– Папани (2, Св. Никола), српски Цигани.
– Хаџић (5, Св. Василије), српски Цигани, добили су и њиве и кућу као и Срби.
Власи:
– Арсенови, порумуњени.
– Вељини, Видакови, Влајини, Дражилови, сад Власи.
– Дракшан (1, Петковача); има једна фамилија y Панчеву; из Петрова Села су били доведени Румуни.
– Ђакови, Јанкови, Јездимирови, Јованови, Максимови, Маргитин, порумуњени.
– Мојсилови – Грченишеви (2, Св. арханђел Михаил), Романи Иза Беле Цркве.
– Нешковић, Преданови, Стаматови, Станишини, Стојанов, Темишварац, Томашеви, Урошеви, Цветкови, порумуњени.
ИЗВОР: Јован Ердељановић, Срби у Банату, Матица српска, Нови Сад, 1992, стр. 79-85
Коментари (0)