Панчево и околна села

17 коментара

1. 23. јануар 2013. у 01:44

   Svetozar Krcadinac

   Interesuje me poreklo porodice Krcadinac koja u Pancevu postoji najmanje dve stotine godina.Zajednicka im je slava Sv. Nikola, a izmedju dva Sv.rata bilo je vise od stotinu muskih potomaka. Familije su nastanjene uglavnom duz ulice Mose Pijade, nekada Beogradske i Save Tekelije,u sirem centru grada Panceva. Uglavnom su bili relativno sitni zemljoposednici i trgovci. Po nekim izvorima poticu sa prostora Senjskog i Gorskog Kotora, ali nemaju nikakve veze sa Krcedinom u Sremu!

   Одговори

2. 14. јануар 2017. у 17:31

   nada

   Molila bih sve koji nešto znaju o našoj babi Ana Švarc(1908god rodj) u selu Banatski Brestovac od oca Stevana i majke Roze da mi se javi

   Одговори

3. 13. мај 2017. у 16:45

   vojislav ananić

   Банатски Брестовац – (мађ: Beresztóc (до 1898. Bresztóvácz) или Темес-Ага; нем: Банат Brestowatz или Rustendorf) је село у јужном Банату, у Војводини. Налази се у општини Панчево, 21 км од Панчева и 38 км од Београда.
   Брестовац је своје Српско име добио по Брестовој шуми, које је окруживало село у време насељавања. Друга верзија је да су први досељеници, Срби, дошли из села Брестовик па су у име сећања на стари крај ново село назвали Брестовац.
   Банатски Брестовац се први пут помиње 1717. године под именом Praestowatz. Тада је у насељу живело 12 породица. 1763. године досељено је 130 немачких фамилија. Тада је у селу било и 104 српских домаћинстава.
   Банатски Брестовац је лоциран у близини реке Дунав, и то на 44° 43′ 44.3″ северне географске ширине и 20° 48′ 49.52″ источне географске дужине.
   ИЗВОР: BANATerra-moguća enciklopedija Banata

   Одговори

4. 13. мај 2017. у 17:02

   vojislav ananić

   Качарево – Први писани подаци о данашњем Качареву датирају од друге половине 18. века, када је, у намери да ојача своје јужне границе, Аустроугарска монархија интензивно насељаваља ове просторе.
   Село, под именом Францфелд, формирано је у периоду измедју 1790. и 1792. године, добивши назив по имену цара Франца Јозефа, насељено је углавном дунавским Швабама из подножја Шварцвалда. Захваљујући политичким променама 1867. Францфелд постаје Ференцфалу, а тек 1918. добија и прво српско име у својој историји – Краљевићево, и то непосредно по припајању Војводине Краљевини СХС.
   Данашњи назив селу су дали колонисти који су у Банат стигли претежно из Босне, Крајине, Лике, Далмације и Македоније после II светског рата, по народном хероју Светозару Качару чија је породица такодје колонизована у Качареву.
   Качарево данас има нешто мање од 10.000 становника, спада у групу већих од укупно 9 села у панчевачкој Општини, типично је урбано-рурално насеље са високим степеном изградјености комуналне инфраструктуре, осим канализације, налази се пред уводјењем првог сеоског самодоприноса и завршетком електрификације крака железничке пруге према Панчеву, па се очекује да ће композиције Беовоза од јесени стизати и у Качарево.
   Преузето са http://www.sopancevo.org.yu

   Одговори

5. 5. јул 2017. у 17:16

   vojislav ananić

   ПАНЧЕВО
   (ПАНЧЕВО / PANCSOVA)

   Панчево се налази у јужном Банату, на обали реке Тамиш и један је од највећих градова у Војводини. Бројни археолошки локалитети у његовој ужој околини сведоче о дугој прошлости овог насеља. На месту данашњег Панчева живели су: Дачани, Сармати, Јазиги и Римљани. Након Велике сеобе народа ту се насељавају Гепиди, Авари и Словени, а од X века Мађари и Срби. Тада почиње формирање данашњег насеља које се за време Арпадовића звало Panukа, а касније се у неким документима и записима путописаца помиње као Panucea, Panoča, Pančel, Panzova, Pajčova и Čomva. Под данашњим називом први пут се помиње почетком XVIII века.
   Панчево је пало под турску власт 1552. године и било је у саставу Темишварског санџака све до 1716. године, када га осваја аустријски гроф Клаудије Флоримунд Мерси. То је истовремено био и крај турске владавине у Банату, који од тада улази у састав Хабзбуршке монархије. У то време Срби из околине Темишвара насељавају се у Панчево и оснивају садашњу Горњу варош, а истовремено долазе и Немци, који формирају Доњу варош. За време Војне границе, Панчево је било средиште Дванаестог немачко-банатског граничарског пука, све до 1871. године, када је припојено Угарској и ушло у састав Торонталске жупаније. Статус слободног граничарског комунитета добило је 1794. године. Био је то период привредног развоја града о чему сведочи и податак да је већ 1722. године ту основано најстарије индустријско предузеће у Војводини – пивара (касније позната као Вајфертова пивара). Панчево је већ у XVIII веку било напредна варош, али је прави привредни процват достигло тек у XIX веку. Тада се убрзано развија индустрија, како прехрамбена (кланица 1838, уљара 1846, први парни млин 1843), тако и индустрија грађевинског материјала (ливница, фабрика скроба…). Пловидба Дунавом имала је значајну улогу у привредном развоју града. Прва пловидбена линија од Панчева до Земуна отворена је 1850. године. Прва железничка пруга повезивала је град са Бечкереком (1894), а од 1896. године и са Вршцем. Исте године постављена је и прва телефонска централа, док је телеграфска станица у Панчеву радила још од 1860. године. Крајем XIX века град је имао неколико бродских саобраћајних предузећа.
   Панчево је постало привредни и културни центар јужног Баната. Граде се репрезентативни приватни и јавни објекти у неокласицистичком и необарокном стилу који и данас красе старо језгро овог града. Од изузетног културно-историјског значаја је свакако Преображенска црква (1878) грађена према пројекту Светозара Ивачковића. Иконостас цркве осликао је Урош Предић (1911), док су композиције на своду и зидовима дело Стевана Алексића. У овом граду налази се и Успенска црква, чији је иконостас дело браће Јанић из Арада, док је иконе сликао Константил Данил. Недалеко од Панчева је и манастир Војловица, који је по предању подигнут 1383. године.
   Привредни развој града омогућио је бржи развој просвете и богат друштвени живот. Српско певачко друштво, основано 1839. године, било је носилац многих културних садржаја у граду. Хоровођа друштва Никола Ђурковић организовао је прво дилетантско позоришно друштво. Значајна личност за културни развој града свакако је песник и прота Васа Живковић. У Панчеву је у то време радило неколико школа (Математичка, Повторна и Државна мушка грађанска школа), а Јован Поповић покреће и познати лист Панчевац (1869). Поред споменутих личности везаних за историју Панчева требало би да споменемо песника Милана Ћурчина и композитора Петра Кранчевића.

   ИЗВОР: колико се познајемо, из историје наcионалних заједниcа у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

   Одговори

6. 31. јул 2017. у 13:44

   vojislav ananić

   Панчево

   1685. године Панчево је много страдало нарочито када је приликом борби итмеђу аустријске и турске војске -спаљено. За време аустријске владавине (1696—1700) било је Панчево седиште округа. Страдало је и за време борби око Београда (1716—1718). 1717. имало је 70 домова. 1718 је седиште округа. 1720—1722. населили су се v Панчево Срби из околине Темишвара. Срби су у то доба живели ван утврђења, у Српском Панчеву, у Горњoj Вароши. На челу српске општине стајао u кнез. Немци, који су се почели насгљавати већ од 1722, основали су у Доњој Вароши посебну општину. 1727. забележено је у Панчеву 66 српских породица. 1737—1740. Панчево је такође много страдало од рата и куге. По паду Београда у турске руке многи су се Београђани доселили у Панчево. 1753. године Панчево је означено као српско насеље. 1764. постало је седиште Немачког банатског пука. Те године имало је 564 дома. 1756. населило је у Панчево нешто Румуна, који су се настанили у тзв. »Влашкој улици”. 1767. године имало jc Српско Памчево 424 породице од којих 187 граничарских, 235 сељачких; у Немачком Панчеву живеле су 132 породице, од којих 70 граничарских и 62 сељзчке. 7. и 8. маја 1768. године боравио је у Панчеву цар Јосиф 2. Окупљени немачки колонисти тек досељени Власи, јеврејски и турски трговци начинили су том приликом на цара веома неповаљан утисак, те је у свом дневнику забележио да је Панчево „пуно свакојаког и разноврсног олоша“. По разноврсности занимања становништва, Панчево је, међутим, било врло интересантно: 1777. налазило се у Панчеву 44 трговца, 161 занатлија (од којих кројача 21. ћурчија 15, ковача 11), 44 рибара, 230 сељака, 75 надничара. 1786. постало је Панчево седиште граничарске бригаде. 1782. имало је 2966 лравославних душа. 1786. године, забележио је Корабински, у Панчеву се налазило око 1000 домова, међу којима су се исгицале лепо и солидно грађене војне зграде, православна и католнчка црква „и неколико добро сазиданих зграда у којима су већином становали грчки трговци, немачке занатлије као и неколико занатлија разних вероисповссти. Корабински je истакао јаку трговину Панчева са Турском, и жив саобраћај, али је приметио да је Панчево „непријатно у свако доба године, јер улице нису калдрмисане”. 1787. године имало је 3506 православних и 2005 католичких душа. Панчево је тешко страдало у рату од 1787—1790, када је попаљено и порушено. 1794. спојене су обе општине, и српска и немачка, у једну.

   ИЗВОР: Др Душан Ј. Поповић – Срби у Војводини, књига друга, Нови Сад, 1959.

   Одговори

7. 14. август 2017. у 12:44

   vojislav ananić

   ПАНЧЕВО

   Панчево је град и средиште општине, економски и културни центар јужног Баната, налази се 15 км североисточно од Београда, на ушћу Тамиша у Дунав (на 44 и 53` северне географске ширине, 20 и 40` источне географске дужине и 77 м надморске висине) и обухвата површину од 757 км2. Општине са којима са Панчево граничи су Ковачица, Алибунар, Ковин и град Београд.
   Град Панчево са околним местима према попису из 2011. године има 122.252 становника. Села у саставу општине су Банатски Брестовац, Банатско Ново Село, Глогоњ, Долово, Иваново, Јабука, Качарево, Омољица и Старчево.
   Општина Панчево припада простору умерено континенталне климе коју карактеришу дуга и топла лета и јесени, благе зиме и кратка пролећа. Посебну специфичност климе представља кошава, јак и сув ветар који траје и до три недеље. Најчешће дува у рано пролеће и позну јесен, а достиже брзину до 100 км на час. У хладном периоду јављају се зимски северац и северозападни ветар који доноси дуготрајне кише, а лети изненадне пљускове.
   Геоморфолошке карактеристике: алувијалне равни Дунава и Тамиша представљају најниже области нагнуте у правцу отицања река, док лесне заравни заузимају највеће површине и од изузетног су значаја за пољопривреду. Мања насеља подигнута су на пешчаним узвишењима са земљиштем на коме се гаји поврће. Део терена су и замочварене површине са особеним животињским и биљним животом.
   Водени токови: Дунав се на територији општине Панчево протеже у дужини од око 30км. Мање реке су Тамиш, Надел и Поњавица које имају мали пад, спор и кривудав ток. Тамиш извире у Румунији и кроз Банат протиче дужином од око 118 км. Притока му је Брзава, а код Панчева улива се у Дунав.
   Надел је сплет бара и удубљења којима вода старим Тамишким коритом отиче према Дунаву. Протеже се у атару Ковачице, Дебељаче, Црепаје, Јабуке и Панчева. Поњавица настаје код Омољице сплетом канала који се северно од Иванова уливају у Наделу. Кретање моторним пловилима је забрањено ради спречавања загађења, чиме су створени услови за купалишни и риболовни туризам.
   Привреда: Панчево је један од најважнијих индустријских центара у Војводини и Србији. На територији општине, у околини града, налазе се хиљаде хектара плодне банатске равнице. Гаје се углавном пшеница, кукуруз и шећерна репа док сточарство прати интензивну ратарску производњу.

   Одговори

8. 22. август 2017. у 09:54

   vojislav ananić

   ПАНЧЕВО

   Аустријски гроф Клаудије Флоримунд Мерси 1716. године ослобађа место од Турака и тада му даје име Чомва. Према подацима историчара Срећка Микелера, назив Панчева је словенског порекла. Његов корен је старословенска реч панчина, која означава стајаћу воду које је некада у овом делу Баната било много.

   Одговори

9. 10. септембар 2017. у 06:42

   vojislav ananić

   ПАНЧЕВО

   Честа промена имена

   Плодно земљиште и близина река богатих рибом условили су да је у области Панчева од најстаријих времена било људских насеља. У суседном селу Старчеву откривено је велико праисторијско насеље, по коме је названа култура средњег неолита у Подунављу – старчевачка култура. Откривене су земунице и отпадне јаме, које су садржавале богат археолошки материјал; керамичке посуде, камено и коштано оруђе, као и култне предмете (ритуалне вазе, жртвеници, антропоморфне фигурине). Неолитских налаза има и на самом подручју Панчева. У Војловици је систематски истражен тумул из енеолита (период преласка неолита у метално доба). И каснија временска раздобља потврђена су са више археолошких налаза. У историјско доба, Панчево је постојало и у време владавине Дачана, а потом Римљана, Сармата и Јазига. У самом Панчеву (као и у околини) нађени су остаци римских насеља, остаци канализације и гробови.
   У 6. веку ову област населили су Словени и Авари (откривени су и остаци словенског насеља), а крајем 9. века долазе Мађари, који се трајно настањују у Панонској низији.
   Током времена Панчево је често мењало име; у 9. веку у време Арпадовића звало се Панука, у 10. познато је под именом Пануцеа и Паноча. Ипак, сасвим поуздан помен Панчева дугујемо тек арапском географу Мухамеду Идрисију (1153) који га назива Бансиф (арапски не познаје сугласник п) и казује да је трговиште. Следећа вест је тек из 1430. године кад се, у једној повељи помиње „село Панчал(ј) код Торнисте”. Нешто касније кроз Панчево (Пансеј) ће проћи француски племић Бертрандон де ла Брокијер.
   Још од краја 14. века Панчево је било изложено нападима Турака, који су га коначно запосели нетом по освајању Београда (1521). Ослањајући се на најстарији званични попис османске администрације (из 1554), Панчево је седиште нахије (касније ће, закратко бити и седиште санџака) и има статус вароши. У њему живи 249 домаћинстава, чије старешине углавном носе словенска имена (народна и календарска), има и имена која би могла све- дочити о присуству католика, као и оних чије порекло не може поуздано да се одгонетне.
   Будући да се налазило на путу који је повезивао Темишвар са Београдом, одређен број становника Панчева имао је обавезу да се стара о ске- ли (налазила се ближе Београду), а за узврат уживао је одређене пореске олакшице. Уз земљорадњу, становништво се бавило и сточарством, а разне таксе, као и постојање посебног закона (кануннаме) за Панчево указују на жив трговачки промет, како локални тако и транзитни. Уз недељни пазар, овде је одржаван и вашар (у каснијем времену биће их чак три годишње). Осим копнених, у великој мери кориштени су и водени токови (тад се пловило Тамишем све до Себеша и Лугоша у Румунији) за извоз робе (стока, кожа, со, житарице, вино и друго) са севера на југ и обратно. Тамишем су пловили, уз друге, и тзв. брашнајка бродови, који су носили до 13.000 кг. житарица.
   Уз трговачки, Панчево је у време Турака имало и стратегијски значај, јер се из њега лако могао контролисати и бранити пут преко Дунава (отуда ту често пролази и државна граница).
   Не зна се кад су Турци овде изградили пољско утврђење – паланку. Светски путник Евлија Челебија (1660) казује да је од дрвета, четвороугаоног облика, с опсегом око стотину корака и лежи на ушћу Тамиша у Дунав. Посаду паланке чинили су диздар (кастелан) и 50 војника. Од зграда ту су се налазили: џамија, хан и мала чаршија, а куће за становање већином су биле покривене трском и рогозином. Панчево је тада имало статус касабе и било је седиште кадије, што значи да је овде претежно живело муслиманско становништво. Заслужни истраживач историје овог града, Срећко (Феликс) Милекер, тврди да је „Панчево турског времена лежало (…) од прилике у средњој вароши поред Тамиша и простирало се према северу преко улице Браће Јовановић, источно преко улице Цара Душана и јужно прилично преко улице др Ка- сапиновића”. Место је обезбеђивало добар шанац и једна врста четвороугаоног утврђења.
   У време Бечког рата (1683-1699), Панчево је паљено и разарано, а 1716, ослобођено је од Турака и принц Евгеније Савојски, у оквиру припрема за освајање Београда, приступио је одмах његовом утврђивању. Турци ће, међутим, још у два наврата (1737 и 1788) палити Панчево (а у каснијем времену страдаће и од пожара, земљотреса и елементарних непогода), тако да се од некадашњег утврђења није сачувало ништа.
   У град се досељавају, убрзо по ослобођењу Срби из Темишвара, који су основали садашњу Горњу варош, а из Франачке пристигли Немци – Доњу. Од 1766, обе општине су имале војну управу. Од тада је у Панчеву било седиште штаба 12. Немачко-банатске регименте. На захтеве грађана, дошло је 1794. године до спајања обе општине у једну, кад су добиле свој магистрат са градоначелником на челу. Године 1786, Панчево има око хиљаду домова, лепе и солидно грађене војничке зграде, православну и католичку цркву. Уз јаку трговину са Турцима и жив саобраћај, у граду има много занатлија које ће убрзо добити своје еснафско удружење. Осим пиваре (подигнута је 1722. године, најпре се спомиње као камерална, касније – Вајфертова), у другој половини 18. века у Панчеву је постојала станица за откуп ча- ура свилене бубе, као и фабрика за одмотавање чаура. Почетком 19. века оснива се фабрика ликера, подиже и друга пивара, парни млин, фабрика стеаринских (лојаних) свећа.
   Велику заслугу за уређење и регулацију Панчева имао је генерал Миховил Михаљевић који је ту, као бригадир службовао од 1815, до 1831. године. Његовим ангажовњем настала је и Народна башта, а засађени су и дрвореди у вароши и крај путева.
   Бурне 1848/49, и Панчево је било захваћено таласом револуције. Ту је било седиште Окружног народног одбора који је извршавао наређење и одлуке Главног извршног одбора у Сремским Карловцима и старао се о одржавању реда и сигурности у месту. Осим тога, „ту су прављени лафети и ковани картечи”.
   Иако су се последице буне дуго осећале, град је, ипак стално растао; калдрмишу се улице и главни трг, подижу фабрике, оснивају новчани заводи.
   Кад је укинута Војна граница, Панчево престаје бити војни комунитет и постаје слободан краљевски град у Угарској, с одређеним правима, а од 1886, је самостални муниципиј.
   Срби у Панчеву водили су, све до 1918. године, борбу за равноправност српског са немачким језиком, затим (од 1867) борбу против мађаризације и за свој национални опстанак и равноправност (отуда Панчеву назив „Српска Спарта”).
   Територијално, Панчево се ширило према Тамишу, а највеће ширење доживело је у 19. веку, што је последица повећаног досељавања Срба граничара и колонизације Немаца и Мађара.
   У Панчево је 7. новембра 1918, ушла српска војска.
   Оживљавањем индустрије, шездесетих и седамдесетих година, град почиње нагло да се шири и тада настају насеља “Утвина колонија”, “Тесла”, “Миса”, “Котеж”, “Стрелиште”.
   Панчево је сад важно културно-просветно средиште југозападног Баната, вишеструко функционално везано за Београд, има веома развијену индустрију која, нарочито хемијска већ одавно више него озбиљно угрожава здравље становништва и укупно природно окружење, укључујући и културну баштину.
   По историјско-уметничкој вредности, у Панчеву треба издвојити Успенску цркву (чије је иконе израдио Константин Данил), Преображенску цркву (иконостас сликао Урош Предић), манастир Војловицу и самостан конвентуалаца (минорита) (из 1758) са библиотеком богатом старим књигама (најстарије потичу из 17.века).

   Извор: ОЛГА ЗИРОЈЕВИЋ, Панонска урбана култура, Београд, 2015.

   Одговори

10. 19. новембар 2017. у 18:37

    Војислав Ананић

    Током 1893. године Ђорђе Вајферт је основао је фонд краљ Стеван Дечански, добротворну организацију која се бринула за глувонему децу и омогућавала им школовање и укључивање у редован нормалан живот. Ђорђе Вајферт је не само основао овај фонд већ је био и главни финансијер и као такав је носио титулу почасног председника.
    Током Првог балканског рата, 1912. године Вајферт је платио за 60.000 векни хлеба које су биле даване најсиромашнијим породицама у Београду.
    За време Првог светског рата, Србија је била окупирана од стране Аустроугара, а Ђорђе Вајферт је те ратне године провео на југу Француске, одакле је према ситуацији и могућностима слао помоћ Србији. После рата, Вајферт се вратио у Београд да помогне у поновној изградњи порушеног града.
    Током 1921. године заједно са Единбуршким одбором шкотских жена и Лондонским одбором шкотских жена оснива Болницу за жену и дете у Београду. Вајферт је такође поклонио земљиште за изградњу клуба Београдско женско друштво Поред осталих добротворних активности вредно је такође још поменути донацију коју је Вајферт дао за изградњу зграде Српске академије науке и уметности
    Дана 9. септембра 1923. је поклонио своју нумизматичку збирку, са 14.114 комада новца у којој је сједињена збирка његовог оца и брата, Београдском универзитету. Колекцију златних, сребрних и бронзаних медаља је поклонио Народном музеју, а велику колекцију скица и старих слика Београда Музеју града Београда.
    Ватрогасној институцији је поклонио особиту пажњу и од 1921. је био председник Банатског ватрогасног удружења. Добитник је многих одликовања. Између осталог, био је почасни председник панчевачке Пучке банке и вршачког ватрогасног удружења. На њега данас подсећају и две зграде у Панчеву изграђене о његовом трошку: Анина црква из 1922/23. године, и портална зграда на панчевачком католичком гробљу, изграђена 1924. године.
    Умро је 12. јануара 1937. године, у 17.20 часова у својој вили у Београду. Опело је одржано у панчевачкој католичкој Цркви Св. Ане 14. јануара, а 15. је сахрањен на панчевачком католичком гробљу. Наследио га је сестрић Фердинанд Грамберг.

    Одговори

    • 28. мај 2022. у 12:05

      Воја

      БАНАТСКО НОВО СЕЛО

      Банатско Ново Село настало је 1765. године на путу Панчево–Алибунар–Вршац. Године 1921. село је имало 6.260 становника од чега су 5.130 били румунске националности, а 937 српске националности. Главни земљишни посједи на подручју политичке општине Банатско Ново Село били су општински посјед од 4.121. к.ј. и посјед Румунске православне црквене општине који је износио 271 к.ј. а то су били објекти аграрне реформе која је требала да обезбиједи земљиште за сиромашно српско становништво из насеља и за потребе колониста који су требали да уз Банатско Ново Село формирају колонију.

      ОТПОР РУМУНСКОГ СТАНОВНИШТВА

      Аграрна реформа и колонизација изазвале су узбуну међу већинским, румунским становништвом насеља које се жестоко опирало том процесу и гледало да га онемогући. Као несловенско становништво банатски Румуни били су изузети из југословенске аграрне реформе, а у самом насељу око 100 румунских домаћинстава није посједовало земљу, а 150 домаћинстава имало је посјед до 5 к.ј. земљишта. Закупци општинске земље до почетка аграрне реформе били су људи из богатијих сеоских слојева. Тако су српски колонисти од почетка процеса колонизације били суочени са већинским румунским становништвом у насељу. Већ 1920. године стављен је секвестар на земљиште на посједима пет румунских црквених општина, међу којима и оне у Банатском Новом Селу, а потом и на општинску земљу у насељу. Румунски посланик у Народној скупштини Краљевине СХС Ј. Жиану 19. октобра 1924. године тражио је да се повуку све одредбе о одузимању земљишта у већински румунским насељима. На жалбе општине Банатско Ново Село 1923. године Жупанијски аграрни уред одговорио је да су мјере аграрне реформе предузете према румунским насељима и румунским црквеним општинама као одговор на експропријацију имања Српске православне цркве и богатијих Срба у румунској аграрној реформи. Укупно од општине Банатско Ново Село одузето је у аграрној реформи 2.956 к.ј. земљишта, а од Румунске православне цквене општине 163 к.ј. У Банатском Новом Селу коначном одлуком из 1937. године надјељена је земља за 193 аграрна субјекта од чега 102 добровољца, док су остали аграрни субјекти били мјесни аграрни интресенти – локални Срби и колонисти са општим условима.

      НЕЗАДОВОЉНИ ДОБРОВОЉЦИ

      Општини Банатско Ново Село одузето је највише земљишта од општинског пашњака који је потом у коришћењу претваран у ораницу што се одразило на опадање сточарства у насељу. Тако је број говеда 1929. године у селу износио 699, а 1934. године 475; број свиња 1929. године износио је 1.347, а 1934. године 761; број оваца 1929. године износио је 6.678, а 1934. године 3.907. Колонисти су у посјед надјељеног земљишта улазили у прољеће 1933. године јер је Аграрно одјељење из Вршца упутило допис општини Банатско Ново Село 29. марта 1933. године у којем се општина упозорава да „ни у ком случају не смије добровољце ометати у посједу додијељене им земље”, а општинска управа је на поменути допис одговорила да „општинско поглаварство није сметало, нити када смета у посједу њихове земље. „Но, општина је земљу надјељену добровољцима већ била издала у закуп мјештанима, па је 27. марта 1933. године одржана општинска сједница на којој се расправљало о том питању. Насељени добровољци у Банатском Новом Селу осјећали су сопствену непожељност у средини у коју су се досељавали. У допису Савезу аграрних заједница за Банат Аграрна заједница састављена од колониста 3. фебруара 1932. године истакла је: „Ми смо овдје врло мала колонија, стога не бисмо жељели да останемо међу разним елементима, него да будемо сви на једном мјесту.” Колониста из Србије М. Миловановић 17. октобра 1934. године жалио се: „Ми смо дошљаци у овим крајевима и немамо никакво повјерење мјештана”. Колониста М. Живановић из Брајића код Будве 29. маја 1934. године тражио је да му се „кућни плац замијени за плац Ђорђа Косановића из разлога што у дијелу колоније гдје се налази његов плац нико од добровољаца није подигао кућу.” Према извјештају аграрне заједнице у селу од 11. фебруара 1935. године колонија у насељу се састојала из двије колоније: колоније Црепајски пут гдје је било изграђено 10 кућа и у којој је живјело 70 становника и колоније Дудара гдје је у 30 кућа живјело 120 становника. Укупно је у колонији до краја процеса насељавања било насељено 54 породицa од чега 33 породице добровољаца, 18 колониста, 2 породице оптаната из Мађарске и 1 породица мјесног аграрног интресента. Отпор средине манифестовао се у неуспјеху колонизације и одустајању од досељавања. Године 1937. у колоније је било ненасељено 56 породица добровољаца. „М. Декалашију добровољцу из Мађарске 6. априла 1935. године одузето је земљиште јер се вратио у Мађарску. Удовица С. Ковачевића из Никшића 15. јуна 1935. године преминула је без насљедника па јој је одузета земља у Банатском Новом Селу. К. Крстићу, чиновнику полицијске управе у Београду 1. марта 1938. године одузето је земљиште. Насљедници А. Гука, српског добровољца из Одесе, живјели су у Земуну и нису се населили у колонију. „Они само дођу, задуже се и оду одакле су дошли” констатација је Аграрне заједнице колониста од 17. марта 1935. године о колонистима који су добили земљиште али се нису населили”. „Њену родбину виђали смо с времена на вријеме, а кућа је подигнута ради форме и њен насљедник такође није био насељаван”, 4. фебруара 1935. године извјештавала је Аграрна заједница из села на вијест о смрти удовице Ђ. Грујић. Оптант из Мађарске П. Беланчић 1933. године дошао је у колонију, а пошто је по занимању био жандарм 1935. године премјештен је службом у Мали Пожаревац; његова грађа за кућу 4. маја 1936. године додијељена је добровољцу из Брчела код Бара П. Марковићу.

      ЧЕТИРИ ЗАВИЧАЈНЕ ГРУПЕ ДОСЕЉЕНИКА

      Процес стварања колонија у Банатском Новом Селу пратио је непрекинути ток насељавања различитих завичајних група, односно непрeкидни доласци и одласци колонистичких породица што је отежавало прилагођавање већ насељеног становништва и чинило колонију Банатско Ново Село нехомогеном. Четири микро завичајне групе населили су колонију Банатско Ново Село: из Кордуна, Боке Которске, Србије и Босне у различитим временским периодима. Представници власти нису имали јасну представу о завичајном поријеклу насељеника у Банатском Новом Селу. М. Михаиловић који је у име Министарства пољопривреде у љето–јесен 1931. године боравио у колонијама Јужног Баната новембра 1931. године нетачно је навео да у колонији у насељу живе „Личани и Србијанци”. Колонисте из Паштровића и Маина код Будве колониста из Србије А. Јовановић у једном свом допису називао је Далматинцима.

      СУКОБИ ЗБОГ РАЗЛИЧИТИХ ИНТЕРЕСА

      Аграрна заједница у насељу основана је 10. новембра 1929. године, а у њеној управи доминирали су колонисти са Кордуна, из околине Војнића. Седам колонистичких породица насељено је у колонију из околине Војнића, а четири породице претходно су боравиле у бројчано малој кордунашкој колонији Мали Жам у близини Вршца. П. Миљановић добровољац српске војске из САД био је најистакнутији члан ове мале заједнице. Тринаест колонистичких породица стигло је у Банатско Ново Село из околине Будве и Бара. Ј. Ђаконовић из Режевића Ријеке био је најистакнутији члан ове заједнице. Колонисти из Боке Которске досељавали су се током четврте деценије 20. вијека из матичних крајева, а С. Греговић и В. Петровић 1938. и 1939. године доселили су се из колоније Војвода Степа, такође у Банату, са имања Андрије Чекоњића. Из Босанске Крајине досељено је у колонију тринаест породица и то из околине Мркоњић Града, Дрвара, Ливна, Бањалуке, Бихаћа, Кључа. Седам колониста из Босанске Крајине надјељено је земљиштем прво било у Банатском Аранђелову, петорица од њих и живјела су тамо, али су крајем 30-тих година 20. вијека због неплодне земље напустили Банатско Аранђелово и доселили се у колонију Банатско Ново Село. Засебну колонистичку заједницу чинили су колонисти из Србије. Неки од њих су привремено боравили у колонији, па се враћали у родни крај или одлазили у градове, а једанаест колонистичких породица трајно је било насељено у колонији. Сви колонисти насељавани у Банатском Новом Селу изашли су из својих већих завичајних група и доспјели у колонију са већ присутним искуством из процеса колонизације. Завичајне заједнице у колонији биле су затворене у себе, а унутар себе међусобно солидарне и често су се дешавали конфликти на завичајној основи. Колониста из Србије А. Станојевић 26. августа 1933. године жалио се аграрним властима на колонисте из Боке Которске: „Добио сам земљу као инвалид колониста у Банатском Новом Селу. Денунциран сам од стране неких колониста Далматинаца, који нису оптуживали само мене него још неке сиромахе колонисте из предратне Србије са намјером да би нам одузели парцеле како би их одмах приграбили за своје рођаке или замијенили за своје рђаво рађене парцеле”. Група колониста из Кордуна 2. фебруара 1934. године упутила је захтјев аграрним властима за надиобом вишком земљишта на основу броја чланова породица, али исључиво за своју завичајну колонистичку заједницу.

      НЕДОВРШЕН ПРОЦЕС ГРАДЊЕ КУЋА

      Колонисти су Банатском Новом Селу били су оптерећени недостатком крова над главом и кључни њихов проблем била је изградња кућа која је пратила досељавање у колонију. Године 1931. колонија је имала 112 становника, 32 насељене и 16 ненасељених породица, 13 изграђених кућа и четворицу колониста који су купили куће у селу, али суштински су живјели ван колоније. Прије градње кућа колонисти су живјели у селу, у кирији. В. Бошњаковић колониста у Банатском Новом Селу извијестио је Савез аграрних заједница за Банат 12. јануара 1932. године да „ко није подигао кућу тај је махом оптерећен великом породицом, па плаћају скупе кирије”, а 15. маја 1932. године написао је да „наши чланови станују у нездравим становима и плаћају скупе кирије”. Колониста из Србије Р. Крстић навео је 16. јануара 1934. године: „Овдје је све пропало по туђим шупама и становима. Кућу нисам довршио и још живим у туђој кући.” Удовица В. Томановића, В. Томановић, чији је супруг надјељен плацем 1928. године до 7. јула 1939. године није изградила кућу већ „стално живи под туђим кровом са двоје дјеце”. Колониста из Србије А. Стојановић 19. октобра 1932. године написао је: „Ја сам се населио одмах по примитку земље узевши привремен стан у село под закуп и одмах сам почео обрађивати земљу уз припомоћ вриједних домаћина из истог села код којих сам био на становању. Радио сам као добар патриота на разним странама и тако сваке године куповао по мало грађе и тако сам доцније кућу сазидао. Од 1929. године био сам на стану код Милана Модошановог, а доцније сам се преселио код Јована Модошановог”. П. Болтић, из Трубара, код Дрвара који је прво био надјељен земљом у Банатском Аранђелову 15. децембра 1940. године жалио се да је „добио четири јутра земље и кућни плац, али кућу до данас није подигао због сиромашног стања већ станује са породицом по нездравим становима”. Послије смрти удовице Ђ. Грујић 1935. године аграрна заједница из колоније предлагала је да се „другим члановима додијели њена кућа, а има већи број њих брез куће и са великом дјецом”. Рјешењем Министарства за аграрну реформу од 7. новембра 1928. године 15 колониста добило је плацеве за градњу кућа. Предсједник Аграрне заједнице у селу П. Миљановић 15. октобра 1930. године навео је да „у једном дијелу села имају плацеве за насељавање, а на другој страни села налази се колонија од десет плацева”. До 20. септембра 1929. године о свом трошку куће је подигло свега седам колониста. Кредите за градњу кућа тражили су тек досељени колонисти 1938–1940. године. Градња кућа била је недовршени процес у колонији, а заокруживање сеоског домаћинства градњом помоћних зграда трајало је непрекидно. Колониста А. Станојевић 28. јуна 1936. године тражио је кредит да „направи одаје за рогату стоку и капарисо је циглу од неког Румуна.” Колониста М. Јелић 11. јула 1939. године морао је да сруши раније подигнуту кућу која је била склона паду.

      КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941)
      Пише: др Милан Мицић
      Извор: СРПСКО КОЛО, бр. 74, март 2022.

      Одговори