Ковачица и околна села

11. јун 2012.

коментара: 19

Општина Ковачица:

Дебељача, Идвор, Ковачица, Падина, Путниково, Самош, Уздин и Црепаја.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (19)

Одговорите

19 коментара

  1. Војислав Ананић

    Идвор

    Идвор се као мало село поред Тамиша помиње још у 17. веку за време турске владавине на овим просторима. Године 1660. калуђери Пећке патријаршије сакупљајући добровољни прилог долазе и до Идвора. Тада уносе име овог банатског насеља у списак донатора, а касније и у своју захвалницу.
    После одласка Турака 1717. године, према Комском попису, Идвор је припадао Панчевачком округу. У то време у насељу је било свега неколико кућа. Појавом куге у два наврата (1732. и 1736.) становништво села је десетковано, а преживели су се тада преселили јужно од првобитног места, заузевши повољнији положај.
    Староседеоци и становништво досељено касније изградили су 1743. године типично погранично насеље по аустроугарском систему. У центру села налазила се црква, а око њега простор за вежбање граничара.
    Око вежбалишта се налазила зграда управе, а према периферији насеља у квартовима са квадратним основама граничари су изградили своје породичне куће. Овакав тип градње села омогућавао је брзу мобилизацију људи у случају напада и лако преношење наређења. По завршетку градње у селу је формиран одред од 240 коњаника. Због извршавања војних обавеза граничари су имали значајне привилегије: личну слободу, право на вероисповест, право на школовање своје деце на матерњем језику, добијали су одређену површину обрадиве земље и пашњака, имали су право на печење ракије, лов и риболов.
    Обавезе граничара сводиле су се на стална дежурства и војне вежбе, чување и чишћење личног оружја, одазивање на рад (кулук) и по потреби обавезно прикључивање регуларним војним јединицама. Шездесетих и седамдесетих година 17. века Идвор је у два наврата прошириван насељавањем граничарских породица.
    Револуционарне 1848. године граничари долазе у сукоб са јединицама мађарских револуционара и тада Идвор бива спаљен. Након укидања границе војницима престају све обавезе и одузимају им се раније стечена права, а овдашње подручје пада под власт Угарске монархије.
    Од 1872. године Идвор, уз остала места, бива прикључен Торонталској жупанији чије је седиште било у Великом Бечкереку (данашњем Зрењанину). Подаци говоре да је почетком 20. века Идвор имао 403 насељене куће у којима је живело 2177 житеља.
    Иако је Идвор мало село, данас је познат у целом свету јер је у њему 1854. године рођен Михајло Пупин, научник светског гласа.
    Извор: Интернет

  2. топалов бранислава

    Moj otac kao i moj deda su rođeni u Samošu. Nosimo prezime Topalov po prambabi. Mada mi se prandeda prezivao Đurđev. Đurđevih je krsna slava bila Đurđevdan a Topalovih Sv.Nikola. Već duže vremena tragam o svom poreklu ali nemogu ništa pronaći. Ni odakle potičemo ni odakle smo se naselili ako jesmo.
    Unapred hvala.

  3. Војислав Ананић

    КОВАЧИЦА, среско мјесто у Банату, на прузи Панчево—Велики Бечкерек. К. је имала 1910. 4.969 становника, од којих је било Срба 23, Маџара 329, Нијемаца 103, Словака 4.417; православних 84, католика 226, протестаната 4.301; 1921. је имала 5.048 становника. 1750. К. је још била пустара. 1751—1752. насељена је српским граничарима из потиске и поморишке границе. 1767 припадала је њемачко-банатском пуку и била је сједиште чете. 1801—1803. насељена је у врло знатном броју Словацима, из жупаније Арве, тренеинске и хевешке, који су дошли у К. заједно са својим учитељима и свећеницима. 1872. припојена је К. торонталској жупанији. Становништво се бави готово искључиво ратарством.
    Д. П.

    ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, II КЊИГА , И—М, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

  4. Војислав Ананић

    Идвор

    Предања o насељу. — Стари људи тврде да су у старом селу биле само земунице, а горе, напољу, поред земуница, становници су држали марву и опкопавали салаше. И сад се познаје јама где су биле црква, школа и „бирт“ — ту су нађене и цигле. Баш на месту старе цркве тога старог села подигнута је мала црквица од цигала, са крстом, ту се носи ускршња литија. Тамо није било велико село, а то се познаје и по простору. Веле да су се зато преселили што им је било мало места, а и све около плавила је вода, те нису могли да се крећу и да раде, као и да би били ближе својој земљи, која је сва ка Ковачици и одмах од ње почиње, а приступ ка њој преливала је вода. Стоку је било јамачно тешко истеривати. У старом селу био је само један сокак, који је излазио на скелу на Тамишу, а даље је била ћуприја на речици Тукошу.
    Слушали су за Соринкиће, као фамилију из старог села, да су дали млека да се офарба црква у новом селу. И за Вукосављеве се прича да су у старом селу имали силну марву, те су им теоци трчала преко земунице. Старо је село било на оцедном месту, као и садашње, а унаоколо је била радна земља. Садашњи атар су добили кад су се овамо преселили.
    Гробље је било у атару овог села, „код Вукосављеве куће” (на већ поменутом месту). Судећи по јамама од земуница, мисле да је у старом селу могло бити око 100—200 нумери (прва нумера у новом селу био је садашњи Велики бирт, према цркви).
    Кад су насељавали нови Идвор, бирт је стављен насред села Из старог села су прешли овамо и Живанови (Црномењини, Црнојанкови и Батикини) и одмах до бирта добили кућу. Деда Батикин је чуо од старих људи да су они баш са Чарнојевићем дошли овамо и одмах направили земунице. Било је до 200 нумери у старом селу. Кад је основан нови Идвор, било је 155 нумери. Сви верују да се и старо село звало Идвор.
    Одавно су овде имали школу, а одмах по насељавању сазидали су цркву. (Старој богомољи — можда то и није била права црква — нико не зна свеца) Из сваке школе су давали за време Границе по 3–4 ђака за немачку школу.
    То што су у старом селу биле само земунице (да је било и зиданих кућа, налазили би се од њих трагови, али њих поуздано нема) био би доказ да су ту били одскора и привремено настањени, било да су сви дошли из Србије, или да су били од старијег српског становништва које се услед ратова морало премештати — а у тим приликама насеља су могла бити само од земуница, па тек кад су их власти узеле насељавати, ушоравати села и наређивати да се зидају куће, те тако и саме давати пример зидајући за своје колонисте зграде, почеле су се правити куће од цигала и набоја. О години 1736. као години оснивања Идвора не зна се овде ништа.
    Уз Тамиш су најпре насељавана села која су, веле, настањивана Србима што су дошли са Чарнојевићем (?), и та су села најстарија.
    Опште је предање да су све фамилије дошле из Србије, изузев једне досељене из Црне Горе, што је, наравно, бар за већину, и могућно. Чудно је да међу старим родовима има и таквих са презименима влашког облика, а не зна се да су били Власи, него их памте само као Србе и као насељенике међу најстаријима, који су још од „инџилира“ добили земљу, на сваком месту одређен број ланаца. Биће да су већина од њих биле српске породице из Баната, које су оданде узмакле испред Турака или Румуна, а већим делом биле су под утицајем Румуна, или су биле румунског порекла, па, живећи међу Србима тамо, одавно посрбљене. А кад је Идвор насељаван на новом месту, изгледа да су и оне дошле или доведене овамо и дата им земља. Због њихових разних крсних имена, највероватније је да су заиста биле српског порекла (било их је свакако и од Румуна призећених у српске куће још у источном Банату).
    Можда ће они са презименом на „ић” бити из Старе Србије (као и они у Будиму, дошли су са Чарнојевићем) и из Србије? Или из јужнијих крајева, ближе Зети?
    Главни атар идворачки је према Ковачици, од Тамиша на исток. Већ близу Ковачице видели смо прву идворску „стину”: ограду, као обор, у који се затварају овце за заједничку мужу. Кад је укинута Граница, Идворци су почели продавати земљу (а раније то није било допуштено, могао се, и то само по допуштењу, продати цео фртаљ). Веле да нису били довољно радни, те су земљу испродавали, а томе је доста доприносило и то што им је атар јако издужен само у једном правцу (ка Ковачици и Уздину), те су им земље врло далеко. Скоро пола атара (2.400 ланаца) у рукама је уздинских и ковачичких „Тотова“.
    У Идвору има око 450 домова.
    Како се давала земља кад су мерили и делили „инџилири”? На четири места су „земље ораће”, а на петом ливаде. На сваком месту најмање по 1 1/2 ланац, 2 ланца ливаде, а детелине и по 1/4 ланца и тако 1/4 винограда — то су се звали „фртаљџије”, они су имали свега по 8 ланаца оранице, а то су биле мале фамилије. Мање се није могло добити, а и то су неки нерадо примали, због порције. Тукли су их да приме, а они су „одбегавали” да не би примили. Ко је добио још једном толико, био је на „по сесије”, а ко је добио још толико, био је на „целу сесију“. Они су имали 36 ланаца оранице за детелину, виноград и ливаде (24 ланца је чиста ораница, по 1 ланац за детелину и за виноград и 10 ланаца за ливаде). Уз то је према броју „нумера“ и породица сваком селу одмерена утрина, која је и даље остала заједничка.
    „Било је доста вина и ракије и меса и рибе а мало се радило”, почињу увек стари људи своје казивање о добром животу старијег времена. И заиста је тако било, нарочито за време Границе, а чим је по њеном укидању допуштено продавати земљу, многи су – зато што су били навикнути на овакав лак и леп живот и нерад – западали у дугове и, мислећи да ће се продајом земље спасти, продавали парче по парче. Нису продавали својим сељацима, јер су им они са стране давали увек више. Још пре Првог светског рата скоро трећина људи у селу одала се пићу и нераду и поступно је продавала своју земљу. Тек су се сад отргли и веома много раде, те једва да има два-три нерадна човека наклоњена пићу. Али су изгубили скоро половину свог атара и сад га не могу више повратити.
    Сад немају цео рит као пре, него општина идворска издаје под закуп сељацима и из свога и околних села 100 ланаца. То је земљиште на простору између Перлеза и Ченте. Највећи пак део остатка тог рита дала је држава новонасељеном немачком селу Рудолфсталу, а један део поделила је међу сиромашне породице идворске.
    Наведени примери да су поједини родови запамтили своје порекло из Србије би Идвор (са патријархом Арсенијем IV?). A y нови Идвор власти су очевидно насељавале и многе досељенике са стране, и то и српске (међу којима ће бити и врло старих, и стариначких, банатских) и румунске породице.
    Бирташица Радованчева тврди да су врло вредни, али да су и веома одани пићу и уопште доста раскалашни (оданији пићу него Црепајци) и да се због тога много задужују, особито код Јеврејина Крауса у Дебељачи, који се тако веома обогатио. Плаћају му и по 50% интереса. Бирташ држи и касапницу, али народ слабо купује месо, а највише троши јагњеће и овчије. Иако је село сразмерно мало, има у њему шест биртова.
    Свештеник тврди да се последње две-три године у Идвору запажа осетно множење природним прираштајем: по 20 становника више се роди него што умре. Хвали велику вредноћу овог народа. Вредноћом овога народа тумачи што Немци нису успели да накупују земље и да се у Идвору населе. Иначе, вели, живе у кућама врло рђаво, тј. рђаво се хране.
    Старине. — Село Идвор било је на месту Старо село до године 1795, а тада се преселило на данашње место.
    Стара црква за коју се не зна кад је подигнута, била је јамачно од слабе грађе, као и куће у том старом селу: плетаре и земунице.
    Данашња црква, по одлуци црквене скупштине, од пре 10—12 година слави Велику Госпојину, а пре тога нису ни славили, те не знају ни који је светац славила њихова стара црква у старом селу.
    O старом, првобитном гробљу ништа се не зна, нити има каквих трагова о њему. Овде су се најпре, као и обично, сахрањивали код цркве, а од пре око 80 година на садашњем гробљу.
    Гробље старог села било је на месту где је некад била сувача, у једном делу садашњег села, па су после преко њега изидали куће. Доскора је био понеки камени крст, али су сви повађени.
    Од негдашњег гробља код садашње цркве су још два надгробна споменика црвенкастог камена са трупом срцаста облика.
    Година 1803. показује да је већ тада овде било гробље. Да ли је дуго било гробље код садашње цркве, не зна се поуздано, али без сумње није било дуго или уопште није ни било, јер би се то знало, него ће бити да су ту сахрањивани свештеници.
    Гробље новог Идвора одмах је основано на садашњем месту, па није нико сахрањиван код цркве. Она два крста биће да су свештеничка.
    Топоними. — Идвор се дели на три дела: на западу су Гробљари (у том је крају гробље); у средини Велики сокак; а једним старим коритом одељен је део Сикиљево (сад ново село).
    Прва флура је код села и ту је земљиште Тукош (вода и њиве), до ње Краљева унка (можда је који краљ ту погинуо; на њој су била постављена три велика дрвена крста којих је одавно нестало; нису тамо ишли с литијом; хумка је од земље); Доње ливаде (ливаде, воде и ледине); Горње ливаде (опет ливаде); Дубока долина (оранице) и у њој место један бунар (и сад је ту бунар); Под великом унком и Велика унка (оранице); опет земљиште Под каналом (ту је и канал); Велики сигет (земљиште, има оранице, а има и пашњак, који плави вода, а кад је поплава, остане ораница као острво); Уздин (земљиште „од Уздина”, ораница) и у њему једна дуж с именом Црквиште (где налазе камење, ћупове, новац, прстење и друге ствари и тврде да је ту било селиште, а место и јесте за то згодно, те слуте да је ту било село, па су га звали и Селиште; али се о њему не зна ништа; а на једној хумци мисле да је била црква и по томе су и дали име Црквиште); код села је опет Мали сигет, опасан оном доњом што смо је помињали да иде кроз село (опет оранице), одвојен је од Великог сигета.
    Виногради и детелине: Мала утрина, на источној страни села, а око ње оранице; Под малу утрину (кад су виногради пропали, већином су их разорили); Слатине (пашњак, не топи вола); уз Тамиш Велика греда на Тамишу и уз њу Борчићев буџак (назван по Борчићима, старој фамилији из Идвора) и до те греде Анта, опет греда између земљишта Уздина и Слатине; Русова греда (сад се оре, а пре били виногради); Галешев буџак (пашњак, државна земља, за коју у аренду, закуп, плаћа годишње цела општина); Русов буџак (државни пашњак); Трновач (сеоски пашњак); од Трновача идући селу уз Тамиш је Пландиште (пашњак); ближе селу је Бели брег (заиста брежуљак од беличасте земље и песка); Виногради, Мале утрине ка селу (некад били виногради, а сад их опет неки подижу) и до ње Бановчева ћуприја; а даље, идући у село и до села, Поп-Павлово гувно (било гувно неког попа Павла; пре су попови врли на гувну изван села); на северозападу од села је Старо село, место негдашњег Идвора, сада пашњак.
    Водоплав је општи назив за плављени део земљишта, који је већином државни, до Тамиша; идући Скели, од Старог села преко: На скелу (земљиште и пашњак); Рутоњева греда (пашњак); Ристина греда (пашњак код села); Велика греда, на Тукошу, преко Тукоша (пашњак); Под Фаркаждин (закупљен пашњак од државе); На дуж (око Гробљишта — поменутог дела села; ту су кадгод биле само детелине, а сад су ту измешане и оранице и ливаде); код села је Дудара (где и сад има дудова, и сад им ту седи „дудар”, а има и кућа за дудара).
    Родови познатог порекла (по домовнику из прве половине XIX века):
    Андрејин – Девић (1, Св. арханђел Михаил), ушао у кућу Девића; из Орловата су. Бачујко (1, Петковача, Св. Стефан и Ђурђевдан), отац се доселио из Ченте; дошао на Секезово добро; у Ченти „шпицнаме” Вујичини. – Бојин (1, Св. Никола), досељени из Сентмиклуша пре око 50 година. — Бошњак (2, CB. Стефан зимски), од најстаријих насељеника; не зна се ништа о презимену; они су из Босне, а имали су Земљу од „инџилира”.
    – Васић –– Маричин (1, Св. Никола), досељен из Бечкерека; овде служитељ у општини. — Глоговац (3, Св. Стефан, 27. ХII), од најстаријих насељеника, биће да су дошли из Глогоња – Жарков — Фвлдбабови – Ђорићи, – Бирташеви (5, Св. Јован), у старо село дошли из Башаида. Живанов (16, Св. Никола), стари насељеници; дошла три брата из Србије:
    „Црни” Мија, „Црни„ Јанко и „Мали” Бата, и по њима се деле на Црномијине; Црнојанкове и Батикине: не жене се међу собом и једни другима се обраћају са „брате“; један се одселио у Приштину; слушали су да су та три брата дошла из Црне Горе; по оцу су се прозвали Живанови. — Закићи – Палишини (6, Cв. Никола), стара фамилија; има их и у Ботошу и у Кикинди; сад једна од њих има 16 душа и највећа је задруга у селу; један се предак хвалио, „палио“ се, отуд Палишини; предак је можда дошао из Кикинде приликом насељавања села и његова кућа је била „60–та нумера”; и сад их има у Кикинди, а славе такође Св. Николу, али је могућно да је то био један род из Србије, дошао са Чарнојевићем, чији су делови отишли на више страна — Зарић (1, Св. Јован), досељен из Фаркаждина у кућу, девојци Стојанчевих. – Јованац — Лауш (1, Св. арханђел Михаил), досељеник из Сакула. — Јованов –– Бежунари (6, Св. Никола), стара фамилија, имали су земљу од „инџилира”; по чему се зову Бежунари, не зна се, али ће, веле, бити због бежања услед честих ратова; били су, врло вероватно, још из старог села, а веле да су били дошли из Бежаније у Срему. — Лакичин — Неузински (3, CB. Јован, 2 куће назаренске); досељен из Неузине на Свирчево добро. – Мања — Милосављеви (1, CB. Никола), одавно посрбљени; Милосављеви су били стара фамилија – „13 нумера” у новом Идвору, па је Мања ушао у њихову кућу, а дошао је из Црепаје; добили су земље од „инџилира”. — Милутинов (1, Cв. Јован), досељен из Орловата. — Мошоринци — Орловатски (2, Св. арханђел Михаил), досељен из Орловата, пре 30 година – Несторов (2, Св. арханђел Михаил), дошли из Бечкерека пре 45—46 година – Николићи – Шенђурски – Шенђурин (6, славе Михољдан, Св. Киријака 29. IX; 1 слави Св. Николу), стара фамилија, али су, јамачно, давно досељени из Шенђурђа; били су „фишкали” и дирали их зато; звали их „Божје унуче” због неке лажи о неком сну о Богу. — Попов (2, Св. Јован), дошли из Орловата. – Пупини (3, Мала Госпојина), стародревна фамилија; несумњиво да су дошли из старог села, јер им је кућа била међу првим нумерама. – Радин — Јоцкови (1, Cв. Јован, 7. 1), стара фамилија; знају да су из старог села, а да су тамо дошли из Гроцке, где и сад има њихове фамилије са презименом Анђелкови и славе Св. Јована; тврде да су и остали у старом селу били из Србије; у Гроцкој знају за њих и дописују се са њима. Радин или Радић (1, Ђурђевдан), дошао из Баранде пре 5 година, као добровољац; старином су из Митровице, не зна се које, и дошли у Баранду, где их још има; овде га зову Геја због тога што је живео у Србији. Рашић — Мраморачки (1, Ђурђевдан), један се одселио; дошли су овамо из Мраморка и по томе добили тај надимак — Мраморачки, а писали се Рашићи; за Рашиће су чули да су дошли овамо из старог села. – Саванов — Чикошеви (1, Cв. Игњатије, 20. ХII), из Кикинде досељени им преци чикоши. –– Сандићи старо презиме, а сада Лазички – Ругоњов (Cв. Никола), из Србије, дошли са Чарнојевићем. – Срданов – Бечкеречки (3, Ђурђиц, 3. ХЈ), стара фамилија; имали су „сесију земље”, а и кућа им је била у средишту села, те ће бити мећу старијим насељеницима новог Идвора и сигурно су дошли из Бечкерека –– Станкови – Кечини (3, Св. Стефан), из Сакула дошли на Путићеву земљу. – Шувачки, сад Шувак (2, Cв. Стефан), дошли у Мећину кућу из Сакула. Родови чије порекло није утврђено: Бановац (3, Cв. Стефан), стара фамилија. — Белић, без надимка (Ђурђевдан). –– Белићи – Бакарини и — Бежунари (17, Петковача, јесења); у фамилији Белића, која је врло велика, било је и неколико призећивања, те отуд и више надимака и више крсних имена: Белићи – Бакарини (Петковача); Белићи – Бежунари (Ђурђиц); Белићи — Драгојлови (3, Cв. Ђорђe); Белићи — Бакареви (Петковача), из Старе Србије су, нагађају да су из Ђаковице, од њих су у Тителу Бешини, који славе такође Петковачу; Белићеви – Бежунари (једни Белићи славе Ђурђиц, други Св. Јована, трећи Св. Николу), дошли такође из старог села; Белићи — Драгојлови деда је из Белићеве куће ушао у Драгојлову; има још Белића: у Баранди, Фаркаждину, у Меленцима, а и Драгојлови су била стара фамилија, па су помрли. – Бошков – Дамњанац (1, Врачеви); Бошков — Милићев (1, Св. Никола); Бошков – Зарини (1, Св. Никола); Бошков (1, Врачеви). Од све четири фамилије Бошков, ниједна није y роду с неком другом нити су им земље заједно. – Вуков – и Халини (7, Св. Никола), стара фамилија; били „халовити“ на раду. — Вукосављеви – Ржићи (Ђурђевдан). – Вукосављев – Ржић (3, Ђурђевдан), стара фамилија – Вулета, сад Вулетини (6, Св. Јован, 7. 1), стара фамилија – Вулетини (CB. Јован). — Гргин учитељ, ожењен Љубицом, сестром Мише Пупина; овде у Идвору рођени му синови: др Душан и др Светозар. – Дајан – Лесини (1, Ђурђиц); били су чобани, досељени „од маџарског рата”; са собом су дотерали 600 оваца, које су били негде „заграбили”, па кад су их нагнали на воду и само им се један „шкопац” удавио, а остале препливале, одлучили су се ту зауставити, најпре да би се бавили o стоци, а после и да би се настанили. – Лишини – Јагери (1, Петровдан), поуздано се зна да су прешли овамо из старог села – Девић (4, Ђурђевдан), стара фамилија; један је од Девића био „шнајдер” и зато није имао земљу кад је изишао из куће као кројач; његови потомци се и сад зову Шнајдерови; други Девићи су били добили две сесије земље. — Доват сад Доватов (1, Cв. Трива), стара фамилија; педесета нумера по реду им је кућа; дакле међу првим насељеницима — Драгић (3, Cв. Никола), једна од првих фамилија – Ђармади били су досељени мајстори, Мађари; пошто је жена била Српкиња, посрбили се; има по један у Бечкереку и Перлезу. – Вукић – Сабовљеви (Ђурђевдан, 4), једна од првих фамилија – Ђуричков (4, Cв. Јован), стара фамилија, једна од првих; за “Ђуричкове кажу да су „узели једног за брата” да би могли радити земљу, и од њега је једна грана њихова — Ердељан ушао у кућу Михајлов и сад има 5 кућа Михајловића, од којих: Бежунарски (4, Cв. Алимпије) и — Кришанови (1, Св. арханђел Михаил). – Женар — Котошмани (1, Ђурђиц), стара фамилија, од првих насељеника – Живковић – Поп-Адамови (2, Петковача), стара фамилија; неки давнашњи предак био им поп. — Ивковићи (11, Св. Никола), стара фамилија – Јовини – Миладинови (3, Cв. Никола), стара фамилија – Калин — Мићунови (4, Св. Петка, јесења), стара фамилија, међу првима насељена – Капунац – Јуришићи (око 15, Св. Василије), стара фамилија; причају да је неки њихов деда много јурио, па отуда тај надимак. — Кер(е)киш (2, Св. Тома, 6. октобар), старо презиме, свакако међу првим насељеницима, јер су били добили земље, а знају да су одувек Срби. – Корунић, сада Корновић – Станојеви (2, Ђурђиц), стара фамилија – Крампа (3. Св. арханђел Михаил), старо презиме; можда су били Румуни; имали су пола сесије земље. – Кулачић –– Шајинови (2, Cв. арханђел Михаил), једна од првих фамилија — Куручки (4, Св. арханђел Михаил), стара фамилија – Лазички — Рутоње (4, Cв. Никола), стара фамилија, од првих насељеника — Лукини (5, Св. арханђел Михаил), стара фамилија, од првих насељеника – Лупулов (1, Cв. Никола); не зна се да ли су били Власи. — Марковић (1, Св. Јован, 7. 1). –– Марјанови (4, Св. арханђел Михаил), стара фамилија Никини, по неком давнашњем деди Ники; једни су од неког Мађара кога је узела једна њихова баба за мужа; Утва Марјанова, како пише на једном „крсту“ у садашњем гробљу, једна је од њихових прабаба (Утва је овде обично женско име); деда газда–Стевин дошао је код бабе из Бечкерека — Мећава — Ивковић, од овдашњих Ивковића, ушао у кућу Мећавину, на њихово „добро”. –– Мећава, сад и Мећавини (8, Ђурђевдан), стара фамилија, један Мећава је довео Ивковића у кућу, али се и он зове Мећава – Лишини — Јапери (1, Петровдан), стара фамилија. – Млађанови (4, Св. Петка, јесења), стара фамилија. – Мршулови (4, Петковача), међу првим досељеницима – Павловић — Поп–Ђурини (2, славили Нову годину а сад је „веран”), стара фамилија; Поп–Ђурини, по неком старом попу кога се сада не сећају. – Пардањ (чеви) (1, Св. Никола), стара фамилија — Перина, сад Псричини (5, Св. Никола), стара фамилија. Петричић, сад Петришић – Данилови (4, Св. Никола, зимски), стара фамилија, од првих досељеника — Поштић (1, Ђурђевдан), стара фамилија. — Рајнић (1, Св. арханђел Михаил), стара фамилија. — Рус (ови) (6, Св. Јован), стара фамилија; Русови и Краљеви су први покрили куће црепом, место трске и кровине; некад су били врло напредни; не зна се по чему су добили назив Русови. — Секез (ови) (3, Cв. Стефан), стара фамилија, богата од старине. — Силашки (1, Св. Никола); један се одселио у Америку; стара фамилија. Од Кикинде (Мокрин и др.), где има 4 куће Силашана Откуд презиме Силашки, не зна се. Једни се зову Нуђини, други Звездини, а трећи само Силашки и свима је земља заједно. – Симоновић — Полови (3, Св. Мрата), стара фамилија – Соринкићи (1, Ђурђевдан), стара фамилија; имали су највише земље, преко 100 ланаца (3 сесије). – Станкићи (5, Св. Параскева), стара фамилија — Станкићи — Козошеви (1, Св. Никола). – Стојанац – Џајини (1, Св. Јован), стара фамилија – Стојанчец данас Стојанац (2, Св. Јован), стара фамилија – Стојић – Томини (2, Срђевдан) и Стојић — Пекарови (Ђурђиц, стара слава Срђевдан); Пекарови су од неког „наода”, што су га нашли. — Стојковић (7, Ђурђевдан), стара фамилија – Субица, данас Субичини (3, Св. Никола), стара фамилија — Сувачаров – Ћурчин (1, Св. Никола), стара фамилија –— Терзићи (6, Ђурђиц), стара фамилија, од првих насељеника — Тешин — Живаичев (1, Cв. Стефан), стара фамилија — Филиповићи – Блажини (2, Cв. арханђел Михаил), стара фамилија, од првих насељеника – Филиповићи – Црностеванови (2, Ђурђевдан), стара фамилија – Филиповићи – Црностеванови (5, Св. Јован), ушли у стару кућу, која се тако звала и по њој се презивају, али задржали своју славу. – Форгић (4, Св. Никола), „стародревни”; њихова је била девета нумера у новом Идвору. Поуздано су Срби откако се зна. Презиме Форгић није могло бити донето из Србије. Ово и друга таква презимена су доказ да Срби старог Идвора нису били — бар не сви – скорашњи досељеници из Србије. – (Х)аџијин, сад (Х)аџија (3, Св. Јован), стара фамилија, сад се ништа не зна o пореклу презимена; од првих су насељеника овде. — Цвејини — Црквењакови (5, Св. Стефан), стара фамилија – Цветић (2, Св. Никола), стара фамилија — Чордић – Шандорови (5, Срђевдан), стара фамилија, један у Америци. –– Џинићи (2, Св. Јован), стара фамилија – Шаржан (2, Cв. Јован), стара фамилија, добили су земљу од „инџилира”; Срби су откако су овде; сад Шоржан („од бабалука” су ту, вели деда Батикин). – Шимрак (2, Св. Никола), стародревна фамилија; не зна се ништа о пореклу презимена; одувек су били Срби. – Шугић, сад Тодорови – Шамови и — Стојићи (6, Ђурђиц), стара фамилија.
    Изумрли родови: Амишићи стара фамилија — Арађански доцније досељена овамо. – Баћани ушао у кућу Николић – Топалов – Божини – Таљигини били су дошљаци. – Брзјак; у Баранди има фамилија Брзјак, која је одавно отишла одавде, или je неко од њих био привремено овде. – Буковала, били су Цинцари, веома богати, досељени доцније овамо, само трговали храном; после турског рата тражила их је власт, па су платили, те су их у компанији у Уздину записали да су „умрли“; некад су Тамишом ишле лађе Буковала, који су били из Македоније; спуштали су низ Тамиш лађе са дрвима и храном и извозили чак до Сиска Једни су Буковале били у Томашевцу, други у Сакулама, а трећи дошли овамо у нови Идвор и баш су они отворили Велики бирт идворски. Они су избегли из Македоније, јер су тамо „макли” неко благо, па су их тражили због тога из Турске, али су они потплатили да их из компаније огласе за умрле и тако су их оставили на миру. Сви тврде да су били Цинцари. Славили су Св. Николу. — Beзилић није ту био „од бабалука”, већ досељен као ћурчија — Вукешеви сад се зетови Путићи зову још тако. – Гајин – Данићи – Грабић, стара фамилија; сад је на њиховом добру Рошуљ из Баранде. —– Годошеви, стара фамилија, од првих насељеника; на њиховом плацу су Жаркови. — Гођанови сада су у кући Путићи; примили њихову славу Митровдан. – Дамјанов — Дамјанчеви — Докићи (Св. Јован), стара фамилија; имали су сесију земље и кућу поред школе (дакле, и школа је грађена тада). — Дрпини стара фамилија, на њиховој земљи су Жаркови. – Играчев, стара фамилија, имали су „три фртаља земље”. – Каначки стара фамилија; Каначких има и у Јарковцу, било им је „шпицнаме“ Тођер; имали су по сесије земље и биће међу првим насељеницима новог Идвора; последњи је отишао у Срем. – Kељачки, стара фамилија; зет Лазић из Сакула ушао у кућу. – Koвачеви, стара фамилија, у њихову кућу су ушли Мећеви из Идвора Ђурђевдан је слава и једнима и другима). – Кришанови стара фамилија; имали су сесију земље; ушли су им у кућу Мијајлови из Јарковца, и они су помрли. – Крстоношић – Матини стара фамилија — Маленица (Ђурђевдан), стара фамилија; ушао у кућу Јовин. – Мирча, досељени из Бечкерека. — Мишин – Mojсини, стара фамилија — Молдован (Св. арханђел Михаил), доселили се из Молдаве, стара фамилија, имали земље „од инџилира”; у његовој кући сад Лазић — Кељачки. –– Петрић, стара фамилија; и сад постоји Петрићева бара. — Пецигаћа, стара фамилија. — Печканин дошли из Крстура; знају се под именом Печканов – Поповић; сад не знају за њих; били су без сумње привремено овде, иначе се зна фамилија Попов – Натарошеви, која је имала сесију земље и која је такође изумрла; сад су на њиховом добру Мећеви и Петришић – Радојчини – Стевичини једна од старих фамилија — Рускић, стара фамилија – Свирац стара фамилија. – Сореско, сад Сорескини, ушао у кућу Вукојевић; дошли су из Опова на њихово добро. — Стојкови – Гошини – Фодор, досељени, Власи; после су се звали Тодорови; из села су протерани због крађе.
    Исељени родови: Аврамови –— Тодорови досељеници из Влашке, и били су Власи, протерани су одавде. – Алмашаи дошао „из Сакула”, после отишао у Америку и тамо је и умро. – Барбул — Жрбељанови, одавно су ту, стара фамилија, имали су земље од „инџилира”; можда су одавно ушли у нечију кућу. – Барјактар, сад Барјактаров (1, Св. Арханђел Михаил), стара фамилија; отишао у Бечкерек. – Борчић (3, Св. Јован), стара фамилија. -– Бошкови — Дамјанчеви један је отишао у Америку. — Тодоровић из Срема је купио знатан део имања Буковалина, а наследио га Тодоровић, синовац, који се преселио недавно у Бечкерек. — Вукојевић (2, Св. Јован), види под Сорескини. – Гојкови – Гњцалови једна од првих фамилија; можда су се иселили, на њихово добро је дошао Капунац – Jуриша. — Краљеви (Св. Никола); потомци се одселили у Велики Бечкерек и тамо су трговци, били су сигурно из старог села; тврде да су давали другима по „фртаљ” земље да иду за њих у рат; имали су земље и зна се да су је давали другима: дао неком Крстурцу да га замени у „солдачини”. — Мојсини касније Петровић, исељен пре око 20 година. — Радак — Чиканови стара фамилија; иселили се, има их исељених у Београду. — Радивојец стари људи не знају за ову фамилију, из ње био учитељ и отишао у Панчево. — Силађи одселили се пре 25—30 година; био столар, а син је у Ечкој, прави су Срби, а били су овде досељени, без сумње из села Силађ.
    — Урошеви, стара фамилија, одселили се у Србију пре тридесетак година.
    – Царан (Св. Никола); иселили се пре тридесетак година; били су досељени из Вења (Фењ, сад под Румунијом, и тамо су прави Срби); одлазили су к њима одавде. Власи: Моришан — Фунђини (4, Св. арханђел Михаил), Власи из Уздина, одавно дошшли.
    Цигани: Мишкови одавно су овде, не зна се да ли још са старог села; били ковачи, имали „ковницу”, земље нису имали. — Нолини (2, Ђурђевдан); као и код Станишића, још им се познаје циганско порекло, они се и сад жене са стране женама из истих таквих посрбљених циганских породица; Срби их не вређају због тог порекла, али се још отворено говори да су били Цигани. Нолини су пореклом из Титела, а дошли су из Сенте. Нешто земље доцније добили и настанили се (један је „сережан” — општински служитељ, а други општински свињар); кад се делила земља, нису хтели да је приме, него су били пастири и до сад су остали пастири.
    Црни су и сад. Они ниоу за време Границе служили у војсци. Срби се још „не мешају” са њима „Срде се” кад их зову Циганима. Ипак се одвајају од Срба и занимањем: пастири су и мајстори, нико не воли земљорадњу ни сад. Тако је исто и са родом Станишићи (1, Петковача).

    Извор: СРБИ У БАНАТУ II издање, Јован Ердељановић, Нови Сад, 1992.

    • Воја

      ПУТНИКОВО

      Група од 19 породица са 61 чланом из села Бате, код Будимпеште 26. децембра 1923. године бродом Краљевић Марко кренула је у оптацију. Њих нико није дочекао у Бездану од стране власти а цио дан су чекали на отвореном пољу под снијегом превоз саоницама до жељезничке станице. Ту ноћ преноћили су на жељезничкој станици, а сутрадан када су возом стигли у Српску Црњу на велепосјед Андрије Чекоњића, гдје их такође нико није дочекао, и гдје им је речено да је њима предвиђена земља надјељена другим колонистима. Жупанијски аграрни уред из Великог Бечкерека упутио их је у општину Уздин гдје су 4. јануара 1924. године стигли.

      МОЛБА У ИМЕ ОПТАНАТА ИЗ МАЂАРСКЕ

      Друга група оптаната из Бате дошла је 13. априла 1924. године у Уздин. Досељени оптанти живјели су у помоћним зградама румунских становника Уздина за које су плаћали закуп, али пошто их је домаће становништво дочекало непријатељски они су тежили да што прије формирају своје насеље. Биљежник општине Уздин, Миловановић, 14. јула 1924. године упутио је у име оптаната из Мађарске молбу Аграрној дирекцији Министарства за аграрну реформу и Жупанијском аграрном уреду у Великом Бечкереку у којем се тражи експроприација површина за градњу кућа. Жупанијски аграрни уред у Великом Бечкереку заказао је расправу у општинској згради у Уздину за 26. јул 1924. године о додјељевињу земљишта за градњу кућа уз присуство грађанства и чланова општинске власти. Приликом расправе одређено је да се колонија изгради са источне стране насеља у продужетку Уздина и поред пруге, али власници земљишта то су одбили и делегације општине Уздин одлазиле су да се жале Министарству аграрне реформе тражећи да се оптанти преселе на друго мјесто. Послије два мјесеца Жупанијски аграрни уред из Великог Бечкерека пронашао је компромисно рјешење и 22. септембра 1924. године локација за градњу новог насеља одређена је 4 км. далеко од Уздина на сеоском пашњаку званом Бунари, на простору гдје су честе биле подземне воде. Геометар и биљежник Жупанијског аграрног уреда у Великом Бечкереку 28. новембра 1924. године извршили су експропријацију земљишта и надјељивање кућним плацевима за 41 оптанта из Мађарске чиме је отпочео процес градње новог насеља. „Парцеле су нам додјељене још јесенас. Многи су узнемирени, јер до данас грађу још нисмо примили”, 10. априла 1925. године написао је у извјештају М. Чупић предсједник аграрне заједнице из колоније. Почетком маја 1925. (7. маја) М. Чупић је констатовао да је надјељен поткућницама 41 колониста, а 11 колониста није и да „нико није изидао кућу.” Маја 1925. године Министарство аграрне реформе упутило је допис аграрној заједници у Путникову да „када октобра мјесеца оберу род сви досељеници напусте Уздин и преселе се у колонију Вишњићево, на Вида пусту гдје ће им бити додјељена земља.” Међутим, оптанти који су били на пријему код министра за аграрну реформу Хинка Кризмана изјавили су министру да „ми нисмо чиновници па да узмемо свој кофер и да се селимо из мјеста у мјесто. Ако мора да нам се издају пасоши па ћемо се сви вратити одакле смо дошли.” М. Чупић је 29. јуна 1925. године Савезу аграрних заједница послао драматичан извјештај о стању у колонији која још није почела да се гради: „У градњи колоније сметају нам мјештани општине Уздин, на чија дјела власти не обраћају никакву пажњу. Стога молим надлежне да нам обезбиједе додјељено земљиште да би једном могли кренути у подизање кућа и склоништа како за нас тако и за нашу стоку. ”

      ГРАДЊА КУЋА ЗАПОЧЕЛА 1925. ГОДИНЕ

      „Ове године подигли смо свега 12 кућа”, извијестио је М. Чупић предсjедник аграрне заједнице у Уздину Савез аграрних заједница за Банат 13. октобра 1925. године. То значи да почетак градње кућа у колонији Путниково датира у љето 1925. године. Градња кућа у колонији Путниково настављена је 1926. године. Аграрна заједница из новог насеља 1. марта 1926. године од Савеза аграрних заједница за Банат тражила је 7.000 комада црепова и два вагона цигле под условима да четвртину плате 30 дана по пријему робе, а остало послије жетве на дан 1. септембра 1926. године. Маја мјесеца 1926. године преузета је грађа за градњу 41 куће, а септембра 1926. године тражена је позајмица од 20.000 динара за довршење кућа. Међутим, у току градње колоније 1926. године добијено је 5 грађа за кућу вишка око којих је избио спор између Савеза аграрних заједница за Банат и аграрне заједнице у Путникову. Током 1931. године грађено је у колонији Путниково још 11 кућа јер је у новембру–децембру 1930. године у насеље стигла грађа и неопходан цријеп за покривање кућа. Са 12. фебруаром 1935. године у колонији је изграђена 51 кућа које су услијед мочварног земљишта на којем су грађене биле склоне паду. „Ми смо нашу кућу зидали три пута не једаред”, наводила је П. Остојић. У колонији Путниково 1924. године, двадесет оптантских породица ни 2. јула 1926. године није било надјељено земљом. Послије подјеле земљишта оптантима остатак земљишта који није надјељен оптантима у Путникову уступљен је у привремени закуп уздинским беземљашима све до 1929. године. Досељени оптанти тражили су да им се то земљиште додијели или уступи на коришћење. Општинске власти из Уздина тражили су од Министарства за аграрну реформу ревизију аграрних субјеката и да се вишак од прописаног земљишта прода на лицитацији становницима Уздина.

      ПОБУНА У СЕЛУ

      Досељени оптанти непрекидно су, међутим тражили, да се изједначе са добровољачком земљишном компетенцијом ( 8 к.ј. и 1.100 кв.хв.). Министарство аграрне реформе дозволило је општинским властима да прода 50 к.ј. нерасподиjељене земље што су они учинили у прољеће 1929. године. Услијед жалбе оптаната три дана послије надиобе земљиштем Министарство за аграрну реформу је поништило ову одлуку што је довело до побуне становника Уздина. Министарство за агарарну реформу 26. марта 1929. године донијело је рјешење којим се досељеним оптантима допуњује земљишни посјед до добровољачке компетенције, а 29. марта 1929. године оптанти су уведени у посјед. Током априла 1929. године испарцелисана је и подјељена земља досељеницима и уступљен пашњак у површини од 124 к.ј. Оптантским породицама у колонији Путниково 1. новембра 1928. године раздјељена је земља 19 оптантских породица које су премјештене у колонију Горња Мужља с тим да величина оптантског посједа није смјела прелазити 8 к.ј. и 1.100 кв.хв, дакле величину добровољачке земљишне компетенције. Ђ. Кончул, из катастарске управе у Великом Бечекереку 22. јуна 1931. године извршио је премјеравање кућних плацева по упутству геометра З. Графенауера и утврдио које се пашњачке површине могу употријебити у аграрне сврхе. Комисија за ликвидацију аграрне реформе из Великог Бечкерека 5. јануара 1935. године донијела је експроприациону одлуку у корист аграрних субјеката у Путникову који су том одлуком добили 444 к.ј. и 401 кв. хв. земљишта на посједу политичке општине Уздин.

      СТРАХ ОД ОДУЗИМАЊА ЗЕМЉЕ

      Сва добијена земља је у земљишним књигама прешла у власништво аграрних субјеката, није и грунтовно преведена до коначне исплате земљишта и исплате свих позајмица које су имали колонисти. Тако су оптанти у Путникову стално имали бојазан да им се земља може одузети што се 1931. године догодило и седморици чланова аграрне заједнице у колонији, да би послије уложених жалби тројици оптаната земља била враћена.

      КОНФЛИКТИ СА ОПШТИНОМ

      Колонија Путниково коју су формирали српски оптанти из Бате код Будимпеште на подручју румунске општине Уздин била је у стању хроничног конфликта и сталне напетости са својом матичном општином и становницима општине Уздин. Социјални и економски конфликт који се дешавао на микро-простору уздинске општине, преводио се појавно у национални сукоб јер су колонисти – оптанти били Срби, а старосједиоци Румуни. Румунска заједница у Краљевини СХС (Југославији) као и друге несловенске националне мањине била је изузета из процеса аграрне реформе. Уздин је имао 170 беземљашких породица а за потребе оптаната у Путникову од 4.929 к.ј. општинског земљишта издвојено је 1.759 к.ј. или 35,6% земљишта. Формирање колоније у оквиру општине Уздин од земљишта општине није дотицало само најсиромашнији слој румунског становништва у општини, већ и богати сеоски слој који је углавном био главни закупац општинског земљишта. Питање земљишта било је основно питање око кога су се сукобљавали дођоши оптанти и старосједиоци из Уздина. Између броја становника општине Уздин (1931. године – 5.340 становника) и колоније Путниково (1932. године – 150, 1939. године – 284 становника) постојао је несразмјер у бројности и материјалној снази, а удаљеност и неповезаност колоније Путниково са другим колонијама стварали су осјећање усамљености, па и напуштености, становника колоније. „У подизању кућа нам сметају грађани општине Уздин, на чија дјела власти не обраћају никакву пажњу”, 29. јуна 1925. године аграрна заједница из Путникова обавијестила је Савез аграрних заједница за Банат, јер су мjештани Уздина на засијано земљиште и баште колониста пуштали стоку. „Посјед општине Уздин узет је у сврху аграрне реформе ради колонизације оптаната из села Бате у Мађарској, 220 јутара распоређено је, а остатак до 480 јутара води се у резерви за насељенике… Поједини грађани општине Уздин, који су румунске народности, ову резервну површину без знања Уреда су узурпирали”, обавијестио је В. Стојановић из Путникова 7. априла 1925. године Савез аграрних заједница за Банат.

      РЕВИЗОР БРАНИО ОПТАНТЕ

      „Грађанство је нерасположено према оптантима, злостављају их, а које и власти потајно помажу. Треба по могућству населити добровољце, бар 30 породица да би били бројчано снажнији”, 4. јула 1925. године написао је државни ревизор А. Новаковић. „О Видовдану су опет пустили стоку на додјељено земљиште насељеничко, стално пријете људима и злостављају те предлажем да се најенергичније покрене акција против вођства општине и самих грађана”, додао је ревизор А. Новаковић свом извјештају. Општинске власти користиле су сва могућа средства да одврате оптанте од насељавања па су поново тражиле да колонисти плате порез за 1924/25. годину, али је Савез аграрних заједница за Банат интервенисао и општинске власти нагласиле су да је у питању грешка. „Пошто се насеље граничило са три стране ораницама, а са четврте стране великим путем који води у Падину, гдје се са друге стране истог пута простире пашњак и сjенокос представници уздинске општине поднијели су молбу Министарству аграрне реформе у Београду да им се од преосталог максимума нерасподијељене земље дозволи да продају 50 к.ј”, написао је у љетопису Путникова М. Радовановић. У прољеће 1929. године општинска управа на лицитацији продала је пашњак, а не ораницу, што је затворило насеље и донијело неприлике колонистима. На жалбу колониста Министарство аграрне реформе поништило је општинску одлуку што је изазвало побуну мјештана Уздина. Жупанијски аграрни уред у Вршцу инсистирао је код начелника ковачичког среза » Мјештани на откривању споменика војводи Путнику » Једна од најстаријих кућа „да у случају потребе пружи оптантима жандармеријску асистенцију.” „Међусобни односи насељеника и уздинских мјештана нису добри. Они нас јако мрзе и све би нас да могу утопили у кашику воде. Ова колонија има само један бунар и цијела колонија са њега носи воду. Када се поквари онда општинско поглаварство не да ни динар за поправку.” 19. јула 1930. године мјештани колоније писали су Савезу аграрних заједница за Банат. „Прије извјесног времена јавила се жеља код наших насељеника да даду име колонији из разлога што Уздин ужива јако хрђав глас у околини и крстисмо колонију Војвода Путниково, а општинско поглаварство неће да одобри да се наша колонија зове Путниково. Не можемо да се одвојимо од општине јер нас је мало и морамо да се боримо са њима, а који нас мрзу… ” „Као оптанти из Мађарске доселили смо се 1924. године на подручје једне чисто шовинистичке румунске општине”, 21. децембра 1933. године С. Радовановић писао је Савезу аграрних заједница за Банат сагледавајући односе из угла колониста између становника Уздина и колоније Путниково.

      НЕРАДО ВИЂЕНИ ГОСТИ

      Колонисти из Путникова да би одржали колонију 3. маја 1935. године тражили су да им се додијели пашњак у близини колоније од 23 к.ј, али њихов захтјев Министарство пољопривреде је одбило тако да колонија није имала пашњак, а пашњак општине Уздин од 3.000 к.ј. био је удаљен од колоније, тако да колонија није могла да га користи. Mеђутим, без обзира на нетрпељивост контакти између два насеља у непосредној близини морали су постојати. Тако су дјеца из колоније Путниково пјешачила 1925. године 4,5 км. до школе у Уздину „љетњим утабаним путевима сјеверном и јужном страном од села и једним попречним путем по средини, до Уздина”, и уздинска школа као таква била је простор контаката досељеника и старосједилаца. Становници Путникова наилазили су на хладан пријем и у сусједним српским насељима. Свештеник из Томашевца био је надлежан за колонију Путниково, а оптанти из колоније одлазили су недјељом у Томашевац у цркву. „Првих дана по досељавању старији су ишли у уздинску цркву”, описао је оптант М. Радовановић у свом Љетопису Путникова однос старосједилаца и досељених оптаната. „Али они тамо нису били радо виђени, па су о већим празницима почели одлазити у цркву у српско село Томашевац… У Томашевац су одлазили колима, која су остављали пред биртијом, јер их нико од наших Срба из Томашевца није позивао у свој дом, сем Живе Владисављевића, гдје су наши слободно улазили у његово двориште и уводили коње у његову шталу.” Упркос оспоравању насељавања које је долазило од становника и општине Уздин становници Путникова градили су своје насеље и успјели да изграде школу и православни храм у колонији. У колонији Путниково Српска православна црквена општина основана је 8. децембра 1932. године. Дрвена звонара са звоном ливнице Браћа Новотни из Темишвара постављена је 1932. године, а освештана од свештеника из Томашевца М. Вујића на Спасовдан 1932. године. Од 1932. године почеле су у колонији припреме за градњу цркве, а 4. марта 1935. године црквени одбор из новог насеља упутио је писмо престолонасљеднику Петру Другом Карађорђевићу у којем су тражили додјелу новчаних средстава за градњу храма истичући своју националну ваљаност чињеницом свог пресељења из Мађарске. „Прије једанаест година доселили смо се из Мађарске из села Сасхаломбате из непосредне близине Будима и населили се у близини чисто румунског села Уздина. Првих дана послије нашег доласка са тешком муком смо морали да савладамо бол своје душе што немамо храм Божји да се Богу помолимо и школу куда дјецу да шаљемо… Удаљени смо од чисто румунског села Уздина 3.5 км, ми живимо овдје без цркве, усамљени, осјећамо из дана у дан велику празнину у вјерском животу, тако да нас вјерска осјећања гоне да посјећујемо румунску цркву и слушамо ријеч Божју на румунском језику… Једанаест година од када смо се доселили ми нисмо у могућности да славимо наше највеће вјерске празнике, ради тога што нам недостаје храм Божји”, написано је у Љетопису Српске православне црквене општине Путниково. Предрачун за градњу цркве износио је 130.000 динара, а до 31. децембра 1936. године црквени одбор успио је да обезбиједи само 35.000 динара. Градња цркве у Путникову почела је 19. августа 1938. године, а освећење Храма Пресвете Богородице обављено је 1. јануара 1939. године. Градња школе у колонији почела је априла 1931. године јер удаљеност школе у Уздину отежавала је уредно похађање школе оптантске дјеце из Путникова. Грађевинске радове су извели мајстори из Орловата, М. Војнов и Ж. и Н. Петровић. Школска зграда је покривена до краја 1931. године, али радови су још двије године слабо напредовали због беспарице што је изазвало протесте мјештана Путникова. Градња школе стајала 130.000 динара, а градњу су финансирали Бановински школски одбор, Министарство просвјете и мјештани добровољним прилозима и радом. Школа је почела наставу од 25. фебруара 1935. године и имала је статус: девето одјељење Државне основне школе у Уздину. Први учитељ у колонији Путниково, Б. Гичков из Долова који је стигао 1935. године из Бистрице код Велеса. Освећење школске зграде извршено је 7. новембра 1935. године.

      КОЛОНИСТИЧКА НАСЕЉА (1920-1941), пише: др Милан Мицић, СРПСКО КОЛО, фебруар 2022.

  5. Ig Or

    Грешка код Жаркови: Фелдбабови, Ђурини и Бирташеви. Три брата дошла Ђура, Марко и Пантелија.