Ковачица и околна села

19 коментара

1. 19. фебруар 2017. у 09:29

   Миливој Форгић

   Имам сазнања да моји преци живе у Идвору од 1500 год. Да су девета нумера, да славе славу Светог Николу и да нису дошли са великом СЕОБОМ са Арсенијем Чарнојевићем. Интересује ме порекло презимена Форгић и евентуално одакле су се доселили. Поздрав.

   Одговори

   • 19. фебруар 2017. у 13:23

     Бранко Тодоровић

     Поштовани Миливоје, отворих малопре страницу са презименом Форгић, па те основне податке можете уписати и тамо, а погледаћемо и ми може ли се шта још пронаћи. 😉

     Одговори

2. 19. фебруар 2017. у 17:34

   Goran

   Prezime Lozanac,pominje se u selima oko Brusa,Blazeva,Blaca,Kursumlija ima ga retko i u Nisu i Beogradu,krsna slava je Djurdjev dan i Sveti Djordje,postoje saznanja da ljudi sa ovim prezimenom vode poreklo iz Crne Gore,odakle su se prvo naselili u okolini N .Pazara Kraljeva Raske,pa preko Kopaonika dalje u Toplicu,postoje druga saznanja da poreklo vode iz Like-Hrvatska ,u Srbiji ih ima u Toplici .U vreme turaka zbog krvnih osveta neki su prezime Lozanac promenili u Antice,Despotovice,Bradice,Savice ,Milanovice…ostala je krsna slava Djurdjev dan i Sveti Djordje.

   Одговори

3. 13. мај 2017. у 17:30

   vojislav ananić

   Падина – Земљиште падинског атара лежи у средњем делу јужног Баната. Географско земљиште падинског атара лежи на северозападном делу пропорне површине која је окрајак Делиблатске пешеаре, Атар се простире на 52.75 км2, а смер је југоисток – северозапад. Земљописна ширина средине села је 45 и 7′ северне географске ширине и 20 44′ истоене географске дужине. Надморска висина села се креае од 105 до 120 метара над морем (црква је 111 м), а у југоистоеном делу атара еак 143 метара надморске висине.Падина, као и многа друга насеља лежи на граници две географске целине, пропорне равне површине и пропорне терасе. Из оваквог положаја на подножју плошине и пешеаре потиее и име села (општине – падина). Падински атар саеињава 13% територије Ковачичке општине која је раскрсница путева из Београда, Зрењанина, Новог Сада и Вршца.
   Систем долина на којима лежи Падина, састоји се од два крака које се у јужном делу села на тзв. БАВКУ спајају. Северни крак поеиње североистоено од села у суседном самошком атару и зове се Велики угао (даље од села) и Мали угао (ближе селу). Северно од Падине ова долина мења смер исток – запад на смер север – југ којим Падину дели на истоени и западни део.У северном делу је село названо Горња долина, а у јужном делу Доња долина.
   Као и у целом Банату, заступљено је степскоконтиненално поднебље које керактеришу велике разлике измеду зимских и летњих температура и малом колиеином падавина. Просеена температура је највиша у јулу, око 22 Ц, а најнижа у јануару око -1 Ц. Разлика меду апсолутно највишом и најнижом температуром је еак 70 Ц. Падавине: у просеку највише пада киша у мају и јуну, затим у новембру и децембру. Годишње падне 650-700 мм падавина. Најзаступљењији је ветар југоистоеног смера – кошава. Егзистирају и западни и северозападни ветрови који доносе падавине. Кошава дува са црноморско – влашке депресије кроз ?ердапску клисуру у налетима два, три, еак и седам дана, па и дуже, брзином и до 100 км на еас, најеешце у пролеае и у јесен. Север је сув ветар као и кошава, али много хладнији. Надолази у зимским месецима и доноси најхладније и најсувље време.Подземна вода је једини хидрографски облик и налази се на дубини од 20 метара, па дубље. На веаим дубинама је знатно еистија, одакле се и данас црпи за снадбевање домааинстава.Земља у падинском атару је црница.
   Више о месту Падина на: http://www.padina.co.yu
   ИЗВОР: BANATerra-moguća enciklopedija Banata

   Одговори

4. 13. мај 2017. у 17:37

   vojislav ananić

   Путниково – је најмлађе село у општини Ковачица. Налази се у југозападном делу Баната, односно југоисточном делу покрајине Војводине на надморској висини од 81м.
   Северно од њега налази се подручје општине Зрењанин, североисточно подручје општине Сечањ и насељено место Самош. Југоисточно од Путникова је место Падина, јужно места Ковачица, Дебељача и Црепаја, југозападно Идвор, а северозападно Уздин.
   Путниково је асфалтним путем повезано са Уздином, тако да има веома добре саобраћајне везе са осталим местима општине Ковачица. Налази се у саставу уздинског атара. Поред уздинског, мештани имају обрадиве површине земљишта и у Томашевачком атару.
   Историјат
   Колонија Путниково насељавана је у неколико наврата током двадесетих и тридесетих година XX века. Данашње становништво Путникова чине Срби чији преци су пореклом из Мађарске, Босне и Херцеговине и Хрватске.
   Становништво
   Према подацима из 2002. године путниково је имало 243 становника. Национална сртукура је хомогена. Житељи Путникова су Срби који су се доселили из Босне, Србије, а у најраније доба и из Мађарске.
   http://www.took.org.yu
   ИЗВОР: BANATerra-moguća enciklopedija Banata

   Одговори

5. 18. мај 2017. у 09:35

   vojislav ananić

   САМОШ

   ‘најбанатскије’ село

   Кад пустим, онако необавезно, машти на вољу, село Самош, у средишту троугла Зрењанин – Вршац – Панчево, представља ми прототип банатског села.

   ”Самош је најистуреније насеље, које се налази у северном делу територије општине Ковачица. Село је изграђено на северном ободу јужне банатске лесне заравни. Налази се на удаљености од осамнаест километара североисточно од Ковачице.

   С обзиром на то да је изграђено на контакту лесне заравни и лесне терасе, северни и јужни део насеља имају различите надморске висине, од 95 до 110 метара.

   Иако је по свом положају периферно насеље у општини, Самош је добро повезан са њеним средиштем, са суседном општином Алибунар, као и са важнијим привредним и културним центрима Зрењанином, Вршцем и Панчевом.

   Целокупна површина самошког атара прекривена је плодним земљиштем черноземом, које је по свом саставу најквалитетније у околини.

   Село Самош почело је да се гради 1804. године у оквиру територије некадашње Војне границе. Саградили су га војни граничари Срби, који су у њему остали и након укидања границе. Писани подаци казују да је Самош поцетком XX века имао 538 кућа са 2462 становника.

   Према попису из 2002. године у Самошу је живело 1247 становника. У националној структури становништва није присутно карактеристично војвођанско шаренило. Највећи број становника Самоша чине Срби (95%), док све остале националне заједнице које живе на територији општине заједно цине 5% становништва.” (Са сајта Туристичке организације Општине Ковачица)

   ”Село Самош се налази у средишњем Банату на северном рубу Делиблатске пешчаре. Црква Св. Николе је прецизна копија цркве исте посвете у недалеком селу Сакуле. Село Самош основано је приликом исељавања српског становништва из Чавоша (Румунија) и Сечња, које је са собом понело и своје олтарске преграде, данас уклопљене у нејединствену целину у самошкој цркви. Старији део иконостаса сликао је у другој половини XVIII века веома активни банатски зограф Недељко Поповић. Иконостас се састоји из две дрвене плоче на којима су у два неједнака појаса насликани апостоли са Деизисом у средини (у ширем) и пророци (у ужем појасу) и две велике иконе: св. Димитрија и удвојена икона св. Ђорђа за два наручиоца са сликаревим потписом из 1777. Млађи део иконостаса, рокајне резбарије, заузима централно место, са премазаним престоним иконама, царским дверима, Крунисањем Богородице, низом апостола и пророка, Страдањима и Распећем. Целивајуће иконе Рођења и Обретења главе Јована Крститеља радио је непознати сликар с краја XВИИИ и почетка XIX века.” (Споменичко наслеђе Србије”; Завод за заштиру споменика културе РС)

   ”Црква Светог Николе

   Српска православна црква у Самошу спада у веће и раскошније православне цркве на тлу Баната, па и Војводине. Темељи цркве ударени су 1840. године а црква је освећена 1847. године. Храм је посвећен је преносу моштију Светога Николаја.

   Иконостас чине иконе пренешене из Сечња и Чавоша у данашњој Румунији. Делови иконостаса, мада уклопљени у једну целину, битно се међусобно разликују и потичу од руку двојице непознатих мајстора, чије је стилско и ликовно опредељење потпуно супротно. Претпоставља се да је један од тих сликара Недељко Поповић, представник последње генерације сликара везаних за традиције средњевековног балканског живописа у погледу иконографије и ликовне интерпретације, а други Јован Исаиловић старији, чије стваралаштво носи одлике потпуно развијеног барока. Иконостас је од 1974. године стављен под заштиту Покрајинског завода за заштиту споменика Аутономне покрајине Војводине.”(Са сајта Војводинеонлине)

   Црква је споменик културе од великог значаја.

   Две велике иконе су из из 1777. Млађи део иконостаса, са рокајним резбаријом заузима централно место.

   Делови пренетих иконостаса ссмештени су на једноставну дрвену преграду.

   Храм делује упадљиво монумантално, нарочито у пордјењу са окружењем. Једино што је у сразмери са величином цркве је ширина улице од добрих стотинак метара.

   До тог дела Банат стигао сам трагом пописа водица из књиге Мирјане Ђекић ‘Водице у Војводини’.

   ”Чланови богомољачког покрета, или побожни, како их зову у Банату, саградили су и на овом простору већи број водица: у Самошу 1930. године, у Павлишу 1933, Орловату 1935, у Добрици, Делиблату и Боки…”

   На прочељу пише:
   1930 Света водица ДОМ ПОБОЖНОГ ДРУШТВА Ископо Емил Марков
   Бунар са лековитом водом је у капели.

   ”Радарски центар САМОШ
   Почео са радом 2000. године. Почетком рада овог радаског цента, после много година је успостаљена одбрана од града у Војводини, тачније речено у Банату и делу Бачке. Налази се на улазу у село Самош недалеко од Ковачице.” (Са сајта Хидрометеоролошког завода Србије)

   Одговори

6. 14. август 2017. у 11:41

   vojislav ananić

   КОВАЧИЦА

   Општина Ковачица, по много чему позната и интересантна, простире се у југо-источном делу Војводине, на површини на 419 км2. Административни и географски центар општине је место Ковачица, од Београда удаљено 46 км- 40 минута вожње колима.
   У северозападном делу општине Ковачица, дужином око 15 км протиче река Тамиш, а источни део покрива Делиблатска пешчара са својим специфичним природно-географским карактеристикама.
   Обрадиво земљиште заузима 84,02% укупне територије општине. Чине га претежно првокласне оранице, незнатно воћнаци, виногради и ливаде. Преко 4/5 обрадивог земљишта је чернозем – најплоднија врста земљишта у Панонској регији, која омогућава високе приносе у пољопривредној производњи.
   Општину Ковачица чини 8 насеља: Ковачица, Дебељача, Црепаја, Падина, Самош, Идвор, Уздин и Путниково. Сва места повезана су асфалтним путем. Преко територије општине прелази железничка пруга Панчево – Кикинда.
   Ковачичка општина је хетерогена заједница и представља интересантни спој четири језика, писма, вере, културе, обичаја. Људи, ту, једни поред других живе 200 година чувајући и негујући своје. Поштују и цене то исто код других и доказују да разлике не раздвајају, већ напротив да зближавају и спајају.
   Према попису из 2011 .године, општина Ковачица је имала 25.259 становника. Национални састав је хетероген. Статутом општине Ковачица, утврђена је равноправна употреба језика и писма Словака, Срба, Мађара и Румуна.

   Одговори

7. 22. август 2017. у 06:30

   vojislav ananić

   КОВАЧИЦА

   Археолошка истраживања општине Ковачица нису потпуна, па се о најстаријим људским насеобинама на овим просторима зна доста фрагментарно. Међутим, истраживања упућују на шире територије насељавања и живот најстаријих становника у овом делу Баната.
   Историјска је чињеница да се у другој половини I века п.н.е. у Банат насељавају Римљани као освајачи. У ту сврху Римљани подижу градове, утврђења, путеве, бунаре. Развија се пољопривреда, занатство и трговина, а упоредо и друштвени развој. Већ при освајању ових територија ратни заробљеници су претварани у робове. Многе тековине културе из доба римске владавине ових територија су уништене најездом варвара. На територији општине Ковачица, нађени су: римски новац, урне и људски костури. Снажни имиграциони процеси дешавају се слабљењем моћи римске империје и долази до померања њене границе на запад. Све ово условљава и значајне етничке промене. Масовно досељавање нових становника на ову територију означава долазак Словена и пролазних становника, племена, варвара, Хуна, Гепида, Авара. Сматра се да се Јужни Словени насељавају у VI веку. Надиру долином Тисе, насељавајући све делове Војвођанске територије. Они су се на овом тлу задржали до данас. Асимилација осталог становништва ишла је у корист Јужних Словена.
   У IX веку Мађари продиру у Панонску низију, они су ударили темеље феудалном систему. Из Вршца и Панчева, који су представљали утврђења, управљало се околном земљом и становништвом. Све ово има утицаја и на ове просторе, мада насељавање Мађара на територију општине Ковачица није забележено. Угарска јача до XII века, када моћни Византиски владар Манојло Комним води ратове против Угарске слабећи постепено њену моћ и изазива највеће пустоши у Банату.
   У XIII веку у Панонску низију продиру Татари. Не запамћена пустошења стала су тек почетком XIV века. У Банату је завладао мир и нови економски полет. Тада ничу и многа насеља у Банату међу којима се помињу Падина (1342. године), Ковачица (1458. године) и Самош (1468. године).
   Најезда Турака и исцрпљујући ратови са средњовековном Србијом натерали су велики број становника да као српске избеглице ка северу пређу Дунав и населе територију Угарске. У почетку добро примљени од Угарске формирају граничарске одреде са задатком да штите јужне границе Угарске од Турака. Тада се моноги граничари насељавају на територију општине Ковачица. Међутим, користићеи црквене несугласице у Угарској које су довеле до несређених друштвених прилика Турци прелазе Дунав и продиру на север. Падом Темишвара (1552. године) Турци успостављају своју власт у Банату. Тад почињу Турски сукоби са Аустријом. Централна власт Турске слаби, а одредбама Карловачког мира Турска губи и највећи део територија у Панонској низији. После сукоба 1718. године Турци су приморани да напусте Банат.
   Победом Аустрије над Турцима настаје прво планско, а онда и стихијско насељавање Баната. Насељавају га Срби, Мађари, Румуни, Немци и други народи. Под вођством Арсенија ИВ Чарнојевића долази већи број српског становништва и насељава се у Банату. Тада се насељавају и нови досељеници и настањују општину Ковачица. Године 1751. Ковачица је била насељена српским граничарима.
   У насељавању становништва и развоју насеља Ковачице и Падине посебно обележје дала је имиграција Словака. Услед тешких економских и верских прилика у Словачкој у XVII веку почиње исељавање Словака. Најпре се настањују у околини Будимпеште да би касније кренули према југоистоку Панонске низије. Насељавају се поред Бегеја формирајући насеље Словачки Бајдањ. Прелазе у Ечку, а одатле услед тешких услова живота и рада насељавају данашњу Ковачицу. Ту се насељава око 1.000 Словака где ће се и формирати веће насеље. Четири године касније 1806. Словаци насељавају и Падину где данас чине и већину становништва.
   Први и Други Светски рат условљавају нове имиграције и емиграције чиме општина Ковачица добија и формира ново етничко обележје.
   Интересантан је развој и насељавање још неких насеља у општини Ковачица. Црепаја припада групи старијих насеља у јужном Банату. Према записима Пећке партријаршије, ово насеље помиње се још 1660. године, када су постојале две Црепаје – Мала и Велика Црепаја. Црепаја је више пута расељавана и остајала пуста, а након 1700. године остаје насељено до данас.
   Као и Црепаја, 1660. године помиње се први пут у писаним документима село Дебељача. До средине XVIII века она је представљала закупљену пустару под различитим именима Девелак, Дебељак, па Дебељачка пустара. Међутим, њен контуирани развој може да се прати од друге половине XIX века до данас. У пар наврата село је постајало пустара, све до 1794. године када је Царска комора овде населила мађарско становништво, из северног потисја. Након четири деценије (1834. године) у овим крајевима влада колера и број становника се смањује, да би се након ратних сукоба у насеље вратио велики део мађарског становништва, које и дан данас преовлађује у Дебељачи.
   Падина се први пут помиње још 1342. године, али се после тога губи сваки траг о овом насељу. Године 1776. поново се помиње као српско насеље. Касније се ова мала насеобина расељава и у попису 1788. године се не налази међу насељеним местима. Предпоставља се да су разлози расељавања оскудица пијаће воде и уклањање становништва испред најезде Турака.
   На месту садашњег Самоша, према документима, још у средњем веку постојало је једно мало село. Краљ Матија Корвин је 1468. године даровницом поклонио велепосреднику ових крајева насеље са имањем, где по новом власнику добија и име Отвантеленке. Касније је становништво овог села расељено и оно губи сваки траг. Почетком XIX века, у оквиру територије некадашње војне границе на овом месту ниче ново насеље Самош. Срби војни граничари 1804. године граде насеље и остају на овом тлу и данас.
   Идвор се као мало сеоце крај Тамиша помиње још за време турске владавине у овим крајевима. Калуђери из Пећке партријаршије су га записали 1660. године. Као и остала места у данашњој општини Ковачица, пар пута је био расељаван и спаљиван, да би се од 1872. године прикључио Торонталској жупанији са седиштем у Великом Бечкереку (садашњи Зрењанин).
   Средином XVIII века помиње се насеље као пустара Бечкеречког огруга под именом Велики и Мали Уздин. Утицајем ратова више пута је био расељаван, а после мађарске револуције 1848/49. године поновним насељавањем највећи део становништва чине Румуни, који и данас преовлађују у селу.
   Колонија Путниково насељавана је у неколико наврата током двадесетих и тридесетих година XX века. Данашње становништво Путникова чине Срби чији су преци пореклом из Мађарске, Босне и Херцеговине и Хрватске (Бајић, 1988).
   Извор: Интернет

   Одговори

8. 22. август 2017. у 06:40

   vojislav ananić

   ДЕБЕЉАЧА

   О Дебељачи се доста чуло и причало, пошто је познат по вашарима, како сад, тако и у прошлости. Али овде бих хтео да наведем неке податке које би можда интересовале посетиоце овог сајта.
   Дебељача се налази у јужном Банату, западно од асфалтног пута Панчево – Ковачица – Зрењанин, и изграђена је на лесној тераси на геграфској ИД.200 35/ и СШ. 450 04/ надморске висине 82м.
   Катастарска општина Дебељача има површину од 5.339 ха. Од тога насеље заузима 490 ха. Хатар се западним делом простире на лесној тераси, а источним делом на лесној заравни. Обе ове морфолошке целине пружају могућности вредним ратарима овог насеља да гаје најразноврсније ратарске културе на поменутим обрадивим површинама. Меду врстама земљишта разлицити типови и подтипови чернозема имају највећу заступљеност, што битно допуњује повољне природне услове за интензивну земљорадњу.
   Дебељача је насеље панонског типа са веома широким и правим (ушораним) улицама. Првоугаоног је облика, са проширеним и истуреним деловима према северу и истоку. Између асфалтираних коловоза и бетонираних, а по негде и асфалтираних, тротоара простиру се зелене травнате површине. Прекрасни дрвореди и украсно шибље, допуњују богатство зеленила и укупан естетски изглед насеља.
   Од већих објеката у насељу после другог светског рата изграђени су: Дом културе са биоскопском салом (1953), Ватрогасни дом (1954), Основна школа (1969) Здравствена станица са апотеком (1978), осам стамбених зграда са 60 станова и велики број индустријских објеката.
   КРАТАК ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ СЕЛА
   Дебељача се као насеље први пут јавља у писаним документима 1660 године. До средине XVIII века она је представљала закупљену пустару под различитим именима “Девелак, Дебељак, па Дебељачка пустара. Медутим њен континуирани развој може се пратити од друге половине XVIII века па до данас. Укидањем Потиско-поморишке војне границе Царска комора од 1768 до 1774 године на ово место досељава Србе граничаре. Након неколико година Срби напуштају ово насеље и оно од 1783 године постаје поново пустара. Године 1794 Царска комора овде насељава мађарско становништво из северног потисја. Након четири деценије (1838 године) овим крајем хара колера и број становника се нагло смањује. 1848/49 године услед сукоба са генералом Книћанином машарско становништво напушта Дебељачу и одлази у своју постојбину. Након окончаних ратних сукоба у насеље се враћа већи део мађарског становништва и са староседеоцима Србима формира нову етничку структуру. Од тада па до данас у Дебељачи живи највећи број мађара а затим су по броју заступљени Срби и остали народи и народности.
   Након ратних сукоба 1888 године Дебељача добија ново име Торонталвашархељ. Ово име задржава до XX века, кад постаје Дебељача, што је и до данас задржала. Поцетком XX века ово село је имало око 1400 кућа, са око 5170 становника. Насеље је тада имало грађанску читаоницу, удружење занатлија, две кредитно-штедне банке, две циглане и парни млин. Вец у то време Дебељача је у овом крају, својим развојем и изгледом насеља била испред других села јужног Баната.
   Народна ношња
   Шта је народна ношња? Народна ношња може да буде различита. Свака ношња је јединствена сама по себи, због једноставног кроја. Основу ове ношње сачињавају: сукња, кецеља, марама (за главу и око врата). Боја ношње је сивкасте, браонкасте, плавичасте боје са ситним цветним мотивима. Веома се мала разлика крије између кућне и свечане ношње, разлика је само у квалитету материјала. Ношње за сваки дан се лако одржавају. Свечана ношњ се прави од делина и рипс свиле браон и тегет боје.
   И сукња и кецеља су дугачке све до чланка. Свечана ношња се разликује у томе, што на доњем делу има чипке. То се види и на слици. Носили су по две подсукње, прва је била узана и кратка, а друга дужа и шира са лепим везом. Девојке су носиле беле чарапе и врне ципеле са копчама. Косу су носили у плетеници на крају са машном. Кад је било хладно огрнули су велику мараму, девојке беле а жене црне боје.
   Девојке су носиле мараме на глави са белом основом, са браон или плавим коцкама, а жене су носиле црне мараме. Кецељу су везивали са предње стране у велику машну, а за струк са десне стране стављали чипкасте марамице.

   Блуза до груди била равна, једино су фалтне биле штеповане. Рукави блузе су били јако набране, као што се види на слици, а доњи део рукава полако се сужава и закопчава се са малим дугмичима. После венчања млада је носила посебну црну мараму, коју је носила до краја живота.
   Мушкарци су насили широке гаће од 6-7 метара, и кошуљу са широким рукавима, а на ногама су имали опанке. За кошуљу и широке гаће коришчен је ручно ткан ланени материјал. Током година, мушкарци више нису носили шубару, него шешир, а широке гаће су замењене са црним узаним панталонама.
   Кошуља са широким рукавима је остала и допуњена црним прслуком са сребрним дугмадима, а капут је имао вез од гајтана. Одело је направљено од сомота, а за топле дане од цајга. Опанке су замењене са чизмама

   МУЗЕЈ
   Сечењи Јоланка, професорка ликовне уметности, са ђацима је сакупљала старе предмете од мештана, које више нису користили али су били за музејски експонат. Ти предмети су сведочанство наших предака, шта и како су радили, например: аван, млин, тучаник, кутлача за чварке, итд. 430 предмета су стручњаци конзервирали и разврстали по музеју. Првобитна изложба ових предмета је била у месној заједници.
   1987. године предмети су добили своје место у згради, која је сазидана 1908. године, и била прва банка деоничарског друштва Торонтáлвáсáрхелy. Ту су предмети разврстани у четири просторије.
   У првој просторији на увеличаним сликама можемо видети како су наши преци обрађивали кудељу, и израђен пешкир, џак, бели вез итд. Мушке кошуље, дрвене кломпе, мушки прслук, црне ципеле, марама из 1860. год. На средини просторије је један украшени дрвени сандук, у којој су девојке држале свој мираз и уштеђени новац. Можемо видети дела примењене уметности наших бака. Ту је стона цитра један од народних музичких инструмената. На слици се види велики плави букет из1907. године, бели цветни украс за главу младе.

   У другој просторији су ствари који су се користили у домачинству, предмети од теракоте, чинија за млеко, тегле за пекмез итд. Бутеле из 1876. 1883. 1885. На једној се може прочитати: Лепа бутела је моје име када сам пуна ракије, а када сам празна, обична грнчарија.
   У следећој просторији видимо оруђа за обраду земље: јарам, моталицу за уже, вила за сено, чегртаљка, чобојо, и једна увеличана слика из 1936. године, која приказуја вршидбу. Ту је и корито у коме су месили тесто за хлеб. Од прута плетена корпа у којој су држали миришљаве кифле спремне за пут. Наилазимо на плитку корпу за сушење кмеља, лопата за жар, и лопата за за стављање и вадјење хлеба из фуруне. Справа за прављење милерама, купујка у којем су држали јаја испод кревета.
   О ВАШАРУ
   1872. године Тотх Самуел ст. судија, и Мезő Иствáн су отпутовали у Беч, и од Франц Јозефа затражили дозволу за организовање и одржавање вашара. 1873. године достављено одобрење на три језика. Од тих времена су Дебељачки вашари веома познати у ужој и широј околини. Тада је вашар трајао четири дана, почев од четвртка, тог дана су продавали свиње, овце, у петак стоку и разну робу као и храну. Субота је био дан за коњушаре и љубитеље коња, тај дан је био најзначајнији, јер су долазили чак из Италије, Грчке, Турске, Француске, Чешке, Пољске, и Белгије.

   Често се дешавало да сељак дотера стоку на вашар и прода, а да се кући врати празних џепова. Пошто се осим трговине мислило и на забаву.
   Недељом је био вашар за девојке и младиће, који су поклањали медењаке са огледалом. Момци су имали обичај да изабрану девојку ударе по гузи варјачом, у знаку «пажње». Ту су били вртешке и разна весеља.
   Раније се долазило на вашар запрегама, а сад колима. Народну рукотворину данас замењује материјал из фабрике.
   Извор: Интернет

   Одговори

9. 15. септембар 2017. у 18:34

   vojislav ananić

   Идвор

   Забележен је 1660 и 1666. Тих година забележени су: поп Сава, кнез Мата, Јанош, Стамена, Сава Степановић, Маринко. Адам, Јован. 1717 имао је 15 домова, али је убрзо опустео. 1751—2 насељен је Србима из Поморишја и Потисја. 1752 налазило се у Идвору под војном управом 327 људи. Изгледа да је становништво било са разних страна. То судимо по пореклу свештеника. 1767 били су у Идвору свештеници: Павле Путић из Шајтина, Јован Симић, р. из Сомбора, и Никола Петровић, р. из Гроцке у Србији. 1767—70 населили су се у Идвор Срби из кикиндског краја. 1782 имао је 1319 православних душа.
   Потеси: Велика унка, Велики буџак, Велики сигет, Велико црквиште, Војица бара, Барчића буџак, Детелине, Живанова унка, Крива бара, Ливаде, На једним бунару, Нови виногради, Ракчин (бара), Рит, Рунов буџак, Русов буџак, Рутоњина греда, Стари виногради, Старо село, Тукош, Уздинска бара, Утрине, Утринска унка, Чајсиг.
   У Идвору су се родили: Михаило Пупин, проналазач из области електротехнике (1857 — Калифџрнија 1935); Милан Мандровић, педагошки писац (1870 — Бечкерек 1940).

   Извор: др ДУШАН Ј. ПОПОВИЋ, СРБИ У БАНАТУ ДО КРАЈА ОСАМНАЕСТОГ ВЕКА, БЕ0ГРАД, 1955.

   Одговори

10. 12. децембар 2017. у 11:48

    Војислав Ананић

    https://www.youtube.com/watch?time_continue=17&v=FZEbjWkRWkE
    Монографија о Црепаји-видео запис

    Одговори