Косјерић и околна села

11. јун 2012.

коментара: 29

Општина Косјерић:

Бјелоперица, Брајковићи, Варда, Галовићи, Годечево, Годљево, Горња Полошница, Доња Полошница (до 1955. године Полошница), Дреновци, Дубница, Косјерић (варош) (до 1977. године Косјерић (варошица), Косјерић (село), Маковиште, Мионица, Мрчићи, Мушићи, Парамун, Радановци, Росићи, Рудна Буква, Сеча Река, Скакавци, Стојићи, Субјел, Тубићи, Цикоте и Шеврљуге.

Наредни чланак:
Претходни чланак:

Коментари (29)

Одговорите

29 коментара

  1. Порекло становништва села Радановци, општина Косјерић – Златиборски округ. Према књизи Љубомира, Љубе Павловића, „Ужичка Црна Гора“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925.

    Положај села.

    Село се дуж Таора пружа у северозападном правцу, прелази преко Забаве, пење се на Мравињце и преко њих упире у Градачке Косе на ваљевским странама. Радановци почињу од Скрапежа, хватајући широки слив сеоске реке Лајковаче, иду далеко на исток где захватају многе Буковске косе. И ово је планинско село брдовито; има и брда и дугих коса, има стрмовитих и тешких пролаза, али опет и са више равница. Где се Лајковача под Борком и Вислом састаје са потоцима са стране, и где се сви потоци на Борку сливају у једну реку, налазе се пространи Радановци, поље које је од великог пространства, и преко Шубарића преваљује у Дубницу. Радановци су лепо пољице; опточено насељима, ништа не заостаје од косјерскких и ражанских поља.

    Воде.

    -И ово је ссело богато водом, још богатије од Маковишта и Таора. Највећу штету чине потоци, који теку по ридовима или странама брда од серпентина. Ридови су највећа напаст за сеоске њиве, сељаци се врло тешко бране од њих и њихових наноса.

    Тип села.

    -И Радановци су по угледу на Таор село са две врсте насеља, старијих и млађих. Старија насеља су по ободу поља, по појединим бреговима, а млађа су се отисла низ Забаву, попела на Мравињце, Дубочицу и Вагањце, висока повленска поља овога села. Крајеви села су:Маринковина према Дубници, по дну поља Борак на исток од села према Дреновцима и Дубници; Обрадовићи на северу поља на Вису; западно од њих Сандићи; под Таором је Вечовина, јужно од ње Чокоровина, још јужније Пчелине. Одвојено су Јеринићи у Лајковачи, или краће Лајковача.

    Старине у селу.

    -О ранијим насељима овог планинског села говоре многи гробови. Многе бобије на Борку, многи изорани крбаљци по лукама при ушћу Реке у Скрапеж, докази су неког живота и неке културе, али се не зна ког народа. Стари богумилски гробови на путу за Таор и по Пчелинама доказ су неког живота друге врсте, а лако живота и нашег народа. Старих породица нема али врло старих има.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Сандићи се сматрају најстаријом породицом овог села за које се прича да се нису доселили, једна су од бољих и врло истакнутих породица. За Сандиће се не зна тачно одакле су досељени, али се зна да су се многи исељавали, да су одавде ишли до Рудника, тамо се скривали, па се опет враћали. Од ове породице ко се одвоји и оде на страну, мора бити имућан и са те стране познат. По причању једног њиховог претка они су од Никшића, дошли су пре 250 година, славе Никољдан.
    -Маринковићи, Ђипоровићи, Шубарићи, Папићи, Муњићи и др.. За Сандићима је најстарије досељени Маринко Шубарић, још при досељењу чувен играч и свирач. Маринко је дошао из Заграда у Црној Гори, где је привремено живео а даља му је старина била из Комана. При доласку је захватио најроднији крај села, раздлио га после синовима и то је још у поседу његове породице. Познијим деобама сродници су се померали и размножавали тако да данас чине више од пола села. Пре сто година у овој се породици истакла нека сеоска јуначина, добар свирач и певач, а уз то и јунак за причу. Био је необичног раста и развијености па су га прозвали Ђипор. Ђипор се одлично борио у свим борбама Првог и Другог устанка. Његови потомци се зову Ђипоровићи. Много се од Маринкових потомака иселило; свуда су добри трговци или чиновници, има их под Острешом, на Мравињцима и на Борку укупно 115 кућа, славе Аранђеловдан.
    -Обрадовићи, Петровићи и Јовановићи су на Вису, трећа породица по старини у овоме селу. Досељени су из Дрбњака – села Комарице. Названи су по претку Обраду Комаринцу, који се овде доселио пре 200 година. Обрада су населили Сандићи; његова породица је заузела северни део поља, превалили у Лајковачу, и преко ње у Забаву и буковске косе. Ова породица захвата велики простор, плодна је, богата у стоци и врло лака за покрете са свога места. Увек је била здружна, па је таква и данас. Њини су се чланови увек истицали као прваци у селу и околини. Обрадовићи су познати као Петровићи и Јовановићи, има их на Вису, Забави и Буковима, укупно 38 кућа, славе Јовањдан.
    -Вечовићи (Радојевићи и Миловановићи) су у Вечовини, на западној страни поља, доселили су се после Обрада Комаранина, насељени по пристанку Сандића, одмах до њих са западне стране. Вечовићи су из Вечовине у Бањанима у Црној Гори; хајдучка породица, врло жилава и плодна, Ђуређвдан.
    -Чокори, Чокоровићи, Милентијевићи, Мићовићи и Ћировићи су у Чокоровини са леве стране пута за Таор, досељени из Гацка у Босни и Хрецеговини. У ово село су дошли преко Гласинца у Босни, на сву прилику и тамо имају потомака. Чокори су јака и плодна, али врло обична породица, Аранђеловдан.
    -Матовићи и Ранковићи су се доселили за време Кочине Крајине и населили у Пчелине, потомци два брата Матовића родом из села Пчелина код Нове Вароши, насељени су на ридовима, најлошијем деслу села и поља, под Гачовином у Таору и до Скрапежа. Ова је породица склаба, множи се, тешко се одржава и не расељава се, има их и на вагањцима, Ђурђевдан.
    -Јеринићи су још познији досељеници у Лајковачи. Пре сто година дошао је у службу код Сандића предак Јеринића, дуго служио те га газда оженио и окућио, направивши му кућицу у Лајковачи, засебно од села у забаченом и неродном крају. И село је овом Јеринићу, досељеном од Мокре Горе, дало доста празног земљишта, али је он, као и потомство, остао сиромах, јер се никад није могао подићи, бар до обичног стања. Они су у селу пример свега што не ваља, мада никада нису били нити су рађали људе склоне зличинима, Ђурђевдан.
    -Поповићи су у Ридовима под Маринковином, стара свештеничка породица овог села, досељена из Засеља, ове области. Дала је селу два свештеника и увек прве најодабраније представнике, као што је увек била задружна имућна кућа. Увек једна кућа, Лазаревдан.
    -Богићевићи су дошли својим сродницима на купљена имања неких Муњића за Борком. И ова је имућна, истакнута и јако борбена породица у селу и планини, доселили су се из Косјерића од Благојевића, Никољдан.
    -Гускића кућа је у Обрадовићима, доселила се из Караша, Св. Враче.
    -У Радановцима је 175 домова са 10 породица.

  2. Порекло становништва села Парамун, општина Косјерић – Златиборски округ. Према књизи Љубомира, Љубе Павловића, „Ужичка Црна Гора“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925.

    Положај села.

    -Ово малено повленско село укљештено је под сва три поменута села (Радановци, Таор и Маковиште) на десној страни Скрапежа. Право брдско село, препуно вртачама, чукама, остењцима и кречњачким острешима. Земљиште је кречњачко, добро наводњено и плодно, нарочито добро успевају воћа. Изнад Скрапежа је високо одигнуто и само на једном месту може се колима и товарима сићи у реку. Нагиб земљишта је ка југу, према селу Годљеву, од кога одваја дубока, готово стално сува јаруга Дубоко. Насеља су средином села, почињу од запада, од Гачеве Стијене, па се растурена спуштају Скрапежу.
    У Парамуну се јасно распознају два краја; Горњи и Доњи. Горњи је око Гачове Стијене и старе Манастирине а Доњи ближе Скрапежу и Годљеву.

    Старине и име селу..

    -И на атару овога села јасно се разликују две културе; старија и млађа. Испод брда на Скрапежу, куда се једино може из овог и других села товарима и колима прећи у повленска села, изнад саме реке дижу се неке градске зидине са целим пољем око себе и старим и новим гробљима. На врху села, при извору Дубоког, према Маковишној Ренови, је некаква стара Манастирина, за коју су везана предања, да је била посвећена Св. Парамону и да је по манастиру постало име овог села. Предање, као и рушевине, пропаст манастира приписују Турцима. Ова Манастирина, и око ње названа места Виноградине и Стара Воћа, доказ су неког живота и културе овог краја.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Старих породица нема, о њима се сваки траг изгубио. У селу су се до данас задржале само две породице, Малештани и Гачовци:
    -Малештани су се населили у Доњи Крај села, плодна, жилава и врло покретна породица, досељена пре 200 година из Малинска у Дробњацима. Оснивач породице звао се Ђурица Малешанин и његови потомци се данас зову:
    -Томићи,
    -Радојевићи,
    -Ђурићи и др.
    У селу их има 26 кућа и славе Аранђеловдан.
    -Гачовци, Гачовићи су потомци Ђорђија и Јанка, браће Гачова, осталог у Гачовини у Таору, одмах у непосредној близини насељени, толико су се намножили, да су у сталној сеоби и да непрекидно смишљају и да их много остаје на старим огњиштима. Гачовци су у Горњем Крају села, врло плодна, покретна, борбена породица и од њих су:
    -Јанковићи и
    -Ђорђевићи.
    Има их 19 кућа, славе Никољдан.
    У Парамуну су 45 кућа од две породице.

  3. Порекло становништва села Годечево, општина Косјерић – Златиборски округ. Према књизи Љубомира, Љубе Павловића, „Ужичка Црна Гора“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925.

    Положај села.

    Ово крајње обласно село је на обема обалама речице Рогачица, више дринско него црногорско (Ужичка Црна Гора)о сел, али се увек некако везивало за сечоријечка села. Право брдско, врлетно и много теже за саобраћај од свих осталих планиниских села. Река тече тако дубоким и уским коритом, тако стрмених је страна да се товарима и колима врло тешко, само на једном једином месту може спустити. Најмање долине су толико стрме и дубоке, да се из једног краја у други тешко прелази. Још да није у лепезастом делу појединих рекавица мало заравни, па не би имало где бити насеља. По Рогачици и по дну потока кућа нема, нити се смеју подизати, нарочито када се има у виду, да је цело село наполеозијским трошним стенама, осим мало северног дела, који улази у Зарожје.
    Ниједно село није згодније издељено у веће или мање крајеве као ово; његови су крајеви самосталне јединице, па их сељаци и зову селима.
    У средини села је око старог града Годечево, захвата средину села и спушта се Рогачици, преко Рогачице су Благојевићи, јужно од Годечева Крушчица, источно Ранићи и северно Плоска.

    Старине у селу.

    -И Годечево је као и остала села са траговима старих култура и старог живота, Велике, данас скоро растурене зидине по Годечеву, стара гробља на Варди, У Гладовићима и Матићима, доказ су неког ранијег живота. Од ових старих насеља остали су само трагови и ништа више, све се други изгубило. Где су стари становници лако је знати, када се зна да је ово село у ранија времена нагло испуштало становништво. Из Годечева насељена су многа јадранска и мачванска села, која су и до данас очувала везе са овим селом. У Комарићу, у Рађевини, у Дубљу у Мачви и још понеким селима наћи ће се Годечеваца и данас.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Гладовићи су најстарија породица у Годечеву. Зна се да су Кучи, да су досељени и да су одувек занатска и хајдучка породица. Гладовићи су се први пут населили око града, па су се померали, нарочито ближе Рогачици и Крушчици. Данас се горњи део овог краја зове Гладовићи, докле нема породица овог презимена. У турско се доба много хајдука, качера, зидара и дрводеља иселило из ове породице. Као хајдуци протерани су у Коморић и тамо се зову Гладовићи. У овом Годечеву су познати под овим презименима:
    -Матићи око Града,
    -Биљићи испод Града до Реке,
    -Савићи у реци и око брда,
    -Перишићи,
    -Петровићи и други.
    Има их 28 кућа и славе Никољдан.
    -Ђукановићи су друга врло стара породица, досељени пре 200 година у ово село из Риђана код Никшића, дошла су у суседно село два брата; Новак и Ђукан, на крај села Јакља под самом Вардом се населили. Дуго су били у заједници, па је деобом млађи Ђукан прешао на своја летишта у Крушчици и тиме се одвојио од Јакља и прешао у Годечево, стварајући нови крај, који се назвао Крушчица. Ђуканови потомци су предузмиљивог духа, врло отпорне природе, необично бистрог ума и слабе телесне грађе. Још и на свом огњишту истакли су се као добри трговци, велики предузимачи, па су се због тих особина стално исељавали, те их данас има по Ваљеву, Београду и другим местима – има више него у селу*.
    У селу их је свега 12 кућа, славе Никољдан.
    *Кад год говорите с којим Ђукановићем из села о њима, о предузимљивости и шпекулативности, увек ће истаћи као пример свог претка Петра Ђукановића, на чијем споменику пише да је био водени трговац, који је трговао увелико и на море ишао.
    -Благојевићи и Ранићи су дошли у село са Ђуканом. Ранислав и Благоје, браћа рођена, дошли су из Пиве и први пут се населили у самом Граду. Како су се нагло множили Гладовићи их потисну и отерају Благојеве потомке преко Рогачице под љештански Јасеновац и Лучевик. Прве су куће биле под Јасеновцем, па се после множењем спустили низ реку до Шатора и уз реку до под само Зарожје. Ранији потомци буду потиснути на североисток од Града и они се збију у нов крај села Ранића. Само се једна једина породица задржи и до данас на старом огњишту у Граду, то су:
    -Мијићи.
    Благојеви потомци су сачували само презиме као име краја, тако и Ранићи, иначе имају разна презимена. Благојевићи и Ранићи су чувене занатске породице, слаби трговци, добри радници, обичног схватања са 20 кућа у Благојевићажима, две у Гладошићима, 8 Мијића у Граду и 22 у Ранићима, укупно педесет и две куће, славе Јовањдан.
    -Грујићи су много познији досељеници, насељени у Плосци, дошли из Дражника и то као стара хајдучка породица; управо су протерани из тог краја, овде их склонили Ђукановићи, пошто су из згодно послужили (ко разуме – схватиће, оп Милодан). Има их и данас немирног духа, несталних и обичних радника, свега 14 кућа, Никољдан.
    -Цагићи. Ђуканови потомци тумарањем по свету довели су из Босне, из Осата, некаквог Цагу и поред себе населили у Крушчици. Цага је још за живота примио навике и начин живота својих добротвора, те су му се многи потомци одавали трговини и занатима, мада никад нису моглу стићи своје учитеље. Цагини потомцу су добри економи, те им ти послови много боље иду него други. Од Цагиних потомака има мног више исељених него у селу, има их 6 кућа, славе Никољдан.
    -Вуковићи су се населили у Раниће дошавши из Старог Влаха као радници, дошли су као једна породица, данас их има 4 куће, славе Петровдан.
    -Цвијовићи су сродници Грујићима и доселили су се у Плоску из истог села и по позиву, има их 3 куће, славе Јовањдан.
    -Петровићи су се доселили из дринског села Јеловика, населили су се у Мијиће у Граду, две куће, славе Ђурђевдан.
    У Годечеву има 121 кућа од осам породица.

  4. Порекло становништва Рудна Буква, општина Косјерић – Златиборски округ. Према књизи Љубомира, Љубе Павловића, „Ужичка Црна Гора“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925.

    Положај села.

    Селанце Рудна Буква је укљештено између Црног Врха, Варде и Јакља. Брдовито и високо село, са доста испуста и сувата по Црном Врху, нешто мало зиратног земљишта је северно од Полошнице и при спуштању Сијечој Ријеци. У средини села је лепоа рудина. Село је по ободу ове рудине, издвојено у породичне групе.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Да ли је у селу било старијих насеља данас се не може тврдити. Зна се да је преко села пролазио најстарији пут у дринску долину преко Јакља. Трагове овог пута су налажени при грађењу новог крчаника преко Јакља у Рогачицу.
    Село није старије од 200 година.
    -Пинчићи, Петковићи, Трипковићи, Благојевићи и Арсићи. Из Рудог у Поломљу дошао је некакав Трипко, велики сточар, пао на рудину и населио се. Његови потомцу си горе неведене фамилије, има их 22 куће и славе Јовањдан.
    -Тодоровићи: За Трипком, након подуже паузе, дошли су Тодоровићи и уз њих се мало ниже населили. Ово је занатска и предузимачка породица из старовлашке Јабланице, много вреднија и предузимљивија од Трипковића, који су више сточари него ма шта друго. Има их 4 куће и славе Никољдан.
    -Николићи су дошли након Тодоровића из Заовина, има их 4 куће, славе Јовањдан а прекађују Никољдан.
    У Рудној Букви има 30 домова од 30 породица.

  5. Порекло становништва села Доња и Горња Полошница (до 1955. године Полошница), општина Косјерић – Златиборски округ. Према књизи Љубомира, Љубе Павловића, „Ужичка Црна Гора“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925.

    Положај (оба) села.

    -Села су на истоименој речици Полошници, са обе њене стране и у њеном доњем току. Брдовито и испреламано земљиште, са врло тешким прелазима, неродно и са мало згодних њива и лука. Брда су наставци букљанског Црног Врха и годечевског Јакља. Нема села у околини које је растурено као ова два села. Највише да су мање породичне групе понамештане на терасастим заравнима, које се осипају.
    Горњи Крај села под маковишким Ристановићима се зове Љутица, десно су Пиљуши, дубоко лево ка Маковиштима Ратковићи, по дну реке Јокићи. Сво крајеви су издвојени, само се реком може доћи у све поменуте крајеве.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -И ово село је исте судбине као и Рудна Глава. Мало је старих насеља. Нешто старих гробова у Ратковићима, који су опет више маковишки него полошнички, доказ су старијих насеља. Данашње породице су досељене, свака уме да исприча о свом досељењу.
    -Љутица. Оснивач села је некакав Пиљуш, који се са многим братственицима доселио у суседно село Јакаљ, из села Љутица у Пиви. По предању сродних Пурића Пиљуш се презивао Љутица а било му је крштено име Павле. Прва кућа је била под Вардом. Кућа му се намножила, али удари нека болештина те му се кућа готово сва затре. Остане му у животу само једно унуче и он под старост, да би одржао кућу, морадне прећи у Јакаљ и потражити кога од браће. Имао је у животу два брата, али му се ниједан није хтео одазвати, те буде приморан домамити једног синовца, кога од милоште, и да би му се одржао, прозове Пура. Пиљуш је доживео да и синовца и унука изведе на пут и да их остави у заједници и у добром стању. Од Пиљушевог унучета су:
    -Пантићи и Пиљушевићи.
    Од Пуре су:
    -Пурићи и Веселиновићи.
    Има их 22 куће, славе Јовањдан.
    -Ратковићи су дошли за Пиљушем из Кућана у Старом Влаху, хајдучка породица, склонила се у ова брда и забачене крајеве. Докле су Пурићи вредне занатлије, добри ратари, врло жилави и плодни, дотле су Ратковићи бољи ратари, воћари и сточари, а с’ стога и имућнији. Има их 11 кућа, Славе Јовањдан.
    -Јокићи. Њих је Пиљуш населио поред себе. Дошли су из Осата, има их 11 кућа, славе Ђурђевдан.
    -Зекићи су дошли после Другог устанка у Пуриће из Љештанског од Јосиповића, има их три куће, славе Јовањдан.
    -Јосиповићи су дошли у Јокиће, такође, из Љештанског, има их 4 куће и славе Ђурђевдан.
    -Ђокићи су из Осата, доселили се у Јокиће, има три куће, славе Ђурђевдан.
    У Полошници (сада Горњој и Доњој) тада је било 54 куће са 6 породица.

  6. Порекло становништва села Сеча Река (по књизи Сијеча Ријека), општина Косјерић – Златиборски округ. Према књизи Љубомира, Љубе Павловића, „Ужичка Црна Гора“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925.

    Положаје села.

    -Ово пространо село је на ставама Полошнице и Тмуше, затимм на ставама Сјечице и Реновице, дубоко ушло у Јелову Гору, подишло под Црни Врх и подигло се на Дрмановину.
    Крајеви села су ови: Вучинац, дрмановски поток, који испод цркве пада у Сјечицу: Милићи – Обади уз други дрмановски поток, звани Јелић-Поток; Гајчани су између Сјечице и Реновице; Бузанџије у углу између Полошнице и Тмуше; Батинићи су под Црним Врхом; Дринчићи у Јеловој Гори; Рајчић Брдо испод ушћа Реновице према цркви и школи.

    Воде, земље и шуме.

    -Ово село је богато водама и земљиштем. Село је брдовито; брда су стрма, под шумама или са насељима, али су далеко мање стрмени него суседнна села. Са Дрмановине и са Црног Врха силазе многи бујни и непресушни потоци, уз њих су сеоске куће, а при врху ливаде и закоси, докле на Дрмановини испусти и сувати. По Јеловој Гори су велике шуме, ово село је једно од најбогатијих шумом. На ставама Полошнице и Тмуше, уз Тмушу и низ Сјечицу су пространија поља увек засејана свим врстама земаљских усева.

    Старине у селу.

    -Нема села у околини са више трагова старе културе и ранијег живота. Позната су у пољима око Сјечице неколико Црквишта и Гробљишта, тако и нека гробља по Јелић Потоку и Вучинцу. Чији су трагови, предање о томе ништа не зна да каже. Најстарија насеља овог села су у средњим токовима појединих потока и тек од пре 50 година почела се спуштати у раван ближе рекама у путевима.

    Порекло становништа и оснивање села.

    Најстарији досељеници су:
    -Бузаџије, досељени пре 200 година у ово село. Овде су дошла два брата; Радош и Дикан, оба млада, вредна и оба се населе источно од Вучинца до Цикота. Због тога што су се хранили неком киселицом, справљаном од пројиног (кукурузног) брашна, прозвали су их Бузаџијама. Оба су се доселила из Оборде у Полимљу и живели су доста дуго у задрузи. Деобом Радош старији се пресели преко Сјечице на вис изнад Полешнице, где су им дотле били заједнички торови.
    Од Дикана су:
    -Јањићи, Јанковићи, Дикановићи и Бишићи.
    Од Радоша су:
    -Лучићи и Радошевићи; горње и доње Бузаџије, свега 33 кућа и славе Ђурђевдан.
    -Минићи (или Милићи)-Обади су се доселили убрзо иза Бузаџија из црногорског Колашина у две породице. Обади су крупни људи, врло окретни, добри играчи, вредне занатлије и врло расипни. Једну грану ове породице зову:
    -Џиновићи, због тога што су им преци били слободни и врло шаљиви у народним играма и при томе су били а и данас су џиновске снаге. Ових Обада има у Јаребицама и неким другим селима, овде их је 48 кућа и славе Јовањдан.
    -Ребићи су трећа, много расељена, нестална и немирна породица, досељени када и Обади из околине Бијелог Поља. Први пут су се населили у Вучинцу, па одатле побегли у ваљевско село Сушицу, били ту неко време па се вратили и отишли за Обадима у Јаребице где су и данас – у Јаребицама и овом селу.
    У Вучинцу се зову:
    -Ребићи, Васовићи и Ђуровићи.
    У Јелић Потоку и Гајчанима су:
    -Ребићи.
    Има их 15 кућа и славе Стевањдан.
    -Минићи су дошли много после Минића-Обада из Пиве, када су се доселили и јакљански Пивљани. Ови (сада пише, оп. Милодан) Милићи су друга врста; мирни, тихе нарави, одлични земљоделци и добри сточари. Сви су збијени у Гајевима на северу села под Маковиштима и Полошницом, има их 22 куће и славе Јовањдан.
    -Батинићи су дошли када и претходни из села Карана. Батинићи су из Дробњака, дошли рано у Каран и населили се у више породица, које су биле сточарске. Из Карана дали су у Бузаџије неку одиву и долазећи јој у походе, девојачка мати Станка заволи село и нагна девере и синове да пређу у ово село и да заузму оне равне и пусте крајеве под Црним Врхом. Станкини потомци прозову се:
    -Станкићи, једни Божићи, други Марковићи, трећи Башићи, сви остану Батинићи; има их 43 куће, славе Ђурђевдан.
    -Милићи-Шијаци су дошли после Батинића, насељени на Рајић-Брду испод цркве. Шијаке је довео поп Рајица, досељен из Пљеваља. Рајица је поповао при сечоречкој цркви, када она није била на данашњем месту. Последњи поп Спасоје Минић-Шијаковић, (мора да је Љуба био мало попио када је ово писао-стално меша Миниће и Милиће, те сада ни сам не знам јесам ли Милић или Минић, оп. Милодан) умро је и сахрањен у гробљу свога краја, а поповао је при старој цркви овога места. Шијаци су љути, пргави, на кавгу брзо спремни, хајдучке су крви о кратког века; данас их је 14 кућа, славе Ђурђиц.
    -Дринчићи су дошли из горње Дрине испод Фоче и насељени дубоко у планини. Како су на малом простору, а вредни, радни и врло окретни, стално су се исељавали и бежали из села, има их 7 кућа, славе Ђурђевдан.
    -Живковићи у Гајчанима од истоимене породице из Чајетине, вредни, радни и врло штедљиви људи, па су доброг стања, има их 8 кућа, славе Лучиндан.
    -Ерићи. Предак данашњих Ерића је хајдуковао по Драгачеву, а родом је био из Котраже. Да би измакао потерама и непријатељима, са неким другом је дошао, населио се иза Вучинца до Цикота и одао земљорадњи. Од њега су неколико вредних, радних и истакнутих (осам) кућа Ерића, славе Аранђеловдан.
    -Максићи су у Вучинцу, доселили се из Биоске, дошли у Ребиће-Васовиће, има их 3 куће, славе Никољдан.
    -Марковићи су у Радошевићима Бузаџијама, дошли од Бијелог Поља, има их 3 куће, славе Ђурђевдан.
    Новији досељеници су:
    -Радојевићи су на Дрмановини, чији је предак побегао 1878. године уз Бабинску Разуру из Бабина, има их 3 куће, славе Ђурђевдан.
    -Милошевићи су свештеничка породица из ранијег доба, дошли из Маоча и Полимљу, насељени код цркве, једна кућа, Ђурђевдан.
    Око цркве су.
    -Милићи-Обади су од Зарића из Качера, трговачка кућа, Стевањдан.
    -Филиповићи су из Љубаша, занатлијска кућа, Никољдан.
    -Матићи су из Маковишта, занатлијска кућа, Никољдан.
    -Радосављевићи су из Гостиља, трговачка кућа, Ђурђевдан.
    -Васовићи (Ребићи) су земљораднича кућа, Ђурђевдан.
    -Кузман је из Годљева, занатлијска кућа, Митровдан.
    У селу је 203 куће од 18 породица.

  7. Порекло становништва села Годљево, Општина Косјерић – Златиборски округ. Према књизи Љубомира, Љубе Павловића, „Ужичка Црна Гора“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925.

    Положај села.

    -Годљево је између Сјечице и Скрапежа, прешло преко Скрапежа и на леву страну и ухватило се оних каменитих коса, која су наставак парамунских кречњачких ртова и чука. На северу је село Парамун са његовом дубоком јаругом Дубоко; од Сече Реке и Маковишта деле га она омчита и виша брда према горњим селима. Најравније село, мада је цела десна страна Скрапежа скоро равна, а лева каменита. Обе су плодне и врло обделане. Насеља су ободом села тако да праве круг, који се намножавањем и уметањем кућа попуњава.
    На западу према Реновици су Драгутиновићи, који сада подилазе Парамун, преко реке су Поповићи; по дну до њих до Галовића су Поточари, изнад Сјечице према Цикотама Кузмани; а према Сечој Реци Митровићи.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Стара гробља и необична плодност целог села, сиромашног у шуми, доказ су старијих насеља. Природно је да је и пре данашњих породица било у овом селу наших насеља и да су се она померала и правила места другима. Ова померања нису могла бити добре воље, јер економске прилике нису на то нагониле. Колико је ово село добро економских прилика не требају нам други докази до ти, да су данашње породице све од реда свештеничке породице, старије или млађе, поповале при сечоречанској цркви.
    Данашње породице су досељене:
    -Драгутиновићи су најраније дошли у ово село. Предак поп Драгитун Алексић дошао је поповати при цркви каранској, насселио се у Рабашевини, па кад му је испала прилика да добије за попа у сечоречкој цркви, прешао је пре 220 година и населио се у овом селу испод Парамуна. Није било много попова из ове поридице при овдашњој цркви, селило их се и одлазило, али се потомци прозову Драгутиновићи и упорно су очували ово своје опште предање, мада се зову и:
    -Божићи, Јанковићи, Ђокићи, Обрадовићи итд.
    Има их 29 кућа, славе Игњатијевдан.
    -Милићевићи, Поточари су дошли иза Драгутиновића. И ово је свештеничка породица дошла из Пиве, а насељена при ставама Сјечице и Скрапежа. И она је имала врло мало свештеника, више је земљорадничка и обична породица. Има их 14 кућа, славе Лазаревдан.
    -Митровићи-Реновчићи су на путу из Маковишта за Сечу Реку поред Реновице, дошли су из Пиве опет као свештеничка породица, која је до пре неколико година поповала. Ова истакнута и угледнија породица изродила је и селу подарила многе попове, кметове и друге сеоске представнике. Ово су вредни, врло предузимљиви и борбени људи. Има их 24 куће, славе Јовањдан.
    -Поповићи су преко Скрапежа и до Дубнице. И они су свештеничка породица из Кремана од породице Захаријевића, дошла пре 120 година, а пре 50 година престала поповати и трговати. Из ове породице били су чувени попови и трговци, а данас тек да се по неки сељак ода и трговини и да хвата везе по околини. Има их 19 кућа, славе Лучиндан.
    -Кузмани су према Цикотама, дошли из Љештанског, камо су били први привемени насељеници, има их 9 кућа и славе Митровдан.
    -Перишићи су испод Кузмана и по потоцима, дошли на купљена и од воде отета имања из Цикота, има их 12 кућа под неколико презимена, славе Лазаревдан.
    У Годљеву има данас 107 кућа од 6 породица

  8. Порекло становништва села Цикоте, општина Косјерић – Златиборски округ. Према књизи Љубомира, Љубе Павловића, „Ужичка Црна Гора“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925.

    Положај села, земље, воде и име селу.

    -Цикоте су на исток од Сече Реке низ Сијечцу, где су дубоко ушле у Дрмановину. Село је у сливу једног већег потока, чије притоке расецају Дрмановину и граде многе гредне остењке и чуке.
    Насеља су растурена, дигнута из равнице низ брда и стално се подижу на веће висине, све због камена и његове израде,
    Око овог потока при његовим ставама са Сјечицом има велико поље родно и добро наводњено, а у горњем току су ливаде и сувати. Кредни слојеви су избацили на површину одличан камени материјал за израду воденичких каменова, басамака (степеница) и споменика, те су сељаци постали каменоресци. Воденички камен познат је по имену „цикота“, одкуда је и дошли име селу.

    Старине у селу.

    -Некадашње зидине, данас разнете, на Дурмановини, на Граду, највишој тачки, доказ су неког ранијег насеља и културе. Данашње породице немају никакве везе са овим ранијим насељима.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Кланцаре су најстарији и најглавнији досељеници, досељени пре 200 и више година из околине Пријепоља. Кланцаре су раднички елеменат, дошли као радници на камену, па су и до данас такви остали. Овим именом названи што су непажљиви на своје одело, обућу и држање. Кланцаре су растурени по целом селу. До Сече Реке су:
    -Гавриловићи, Благојевићи и Јовановићи.
    Даље уз главни поток су опет:
    -Гавриловићи а са њима и Петровићи и стално се подижу уз Дрмановину.
    Има их 57 кућа, славе Лазаревдан.
    -Обреноићи су на источном крају села, најчувенија каменорезачка породица, досељена из Штрбаца у Полимљу, има их 9 кућа, славе Томиндан.
    -Мрачићи су на левој обали Сјечице, испод Кузмана у Годљеву, досељени су из Мрачића у Никшићкој Жупи, има их 5 кућа, славе Лучиндан.
    -Ковачевићи у Горњим Гавриловићима су из Косјерића, дошли као каменоресци, има их 4 куће, славе Никољдан.
    -Еоровњаци (није грешка) су у Доњим Гавриловићима, дошли опет као каменорезачки радници из Штрбаца у Полимљу, свега их је две куће, славе Јовањдан.
    У Цикотама је 77 кућа од 5 породица.

  9. Порекло становништва села Дреновци, општина Косјерић – Златиборски округ. Према књизи Љубомира, Љубе Павловића, „Ужичка Црна Гора“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925.

    Положај села.

    -Дреновци су на запад од Ражане поред Радановаца уз повећу Дреновачку Реку, наставак радановачке Лајковаче, иде од истока равницом и пење се на запад и север на висове буковске косе, те селу дају прави брдски карактер. Код овог села нема правих великих старовлашких џемата. Куће су подигнуте до врха потока и све су до самих Букова. Тамо су два џемата; Кандићи и Гајчани, на средини села Ђуровићи и по ридовима су растурене неколике породице.

    Земље.

    -Низ реку и идући Радановцима су пространа зиратна и богата поља, али у правцу ка Буковима, отпочињу гола и неплодна брдска земљишта, каква се налазе и по Буковима.

    Старине у селу.

    -И ово село је пуно старих насеља по буковским и другим сеоским избрешцима. На неколико места налазе се стара гробља, која су добро очувана.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Кандићи су најстарији досељеници, досељени из Бањана, прво у Кремна па потом дошли у ово село крајем 17. века. Увек их је много и стално су се исељавали у разне крајеве, данас их има под разним презименима (не каже се којих, оп. Милодан) 23 куће, славе Јовањдан.
    -Ђуровићи су дошли за Кандићима, стара свештеничка породица овог краја: Ђуровићи су од Рабашевине дошли прво у Годљево а одатле у ово село. Има их 19 кућа и славе Игњатијевдан.
    -Ралићи су дошли у Гајчане за Кондићима, плодна и радна породица, која је давала добре раднике, аргате и занатлије нижег реда. Ралићи су живе природе, окретни, разговорни, пуни шале и досетки, брбљиви, познати су по презименима:
    -Ћескимовићи, Станисављевићи, Максимовићи и Лазовићи.
    Има их 26 кућа, славе Ђурђевдан.
    -Крсмановићи и Пајевићи су дошли за време Кочине Крајине и населили се под Борком, досељени из околине Пљеваља, има их 7 кућа и славе Никољдан.
    -Ирићи су из истог места као и претходни, од Пљеваља, има их две куће и славе Ђурђиц.
    -Радовићи су у Гајчанима су дошли за време Кочине Крајине из Пчелица, има их 7 кућа и славе Никољдан.
    -Вековићи су у планини, дошли из Машића код Прибоја, има их 6 кућа, славе Ђурђевдан.
    -Савићи су под Ридовима, досељени из ваљевских Лесковица, има их 7 кућа, славе Ђурђевдан.
    Познији досељениции су:
    -Митровићи су у Кандићима, досељени од Обрадовића у Радановцима, има их две куће, славе Јовањдан.
    -Радојевићи су од Радојевића у Радановцима, насељени у Ђуровићима, има их две куће, славе Игњатијевдан.
    -Чолићи су скорашња свештеничка породица, настањени у Савићима, досељени из Севојна, славе Стевањдан.
    У Дреновцима има 100 кућа од 14 породица.

  10. Порекло становништва села Стојићи, општина Косјерић – Златиборски округ. Према књизи Љубомира, Љубе Павловића, „Ужичка Црна Гора“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925.

    Положај села.

    -Ово уско и дугачко село иде од става Дреновачке Реке и Кладорубе уз Кладорубу под Букове и полагано се уз њих пење, остављајући десно Ражану и Мрчиће. Село је наређено на коси и раздељено на неколико мањих или већих џемата, који су се скоро спојили те граде од села као неко друмско насеље.

    Земље.

    -Стојићи су равно село као и доњи део Дреноваца, лежи на терцијерним налагањима, које чине ово село родним и насељеним.

    Старине у селу.

    -Ово је село имало врло много старијих насеља. Сеоско гробље богумилско, старије и садашње, доказ су неког живота. Лепог положаја, под планином а на путу куда се преко исте те планине и спуштало у ваљевска села, увек је ово село било етапна станица за одлазак у ваљевска села.

    Порекло становништва и оснивање села.

    -Стојанићи, Стојићи и Лучићи су дошли из Братоножића. Родоначелник ове породице звао се Стојан, а жена му Стојана, дошли пре 200 година у намери да иду даље, али се задржали и основали село. Њихови потомци се зову Стојанићи и Стојићи, где их данас под овим презименима и под презименом Лучић има 42 куће, славе Никољдан.
    -Гагићи-Николићи су у средини села и много касније насељени од претходних, дошли од Никојевића, прво у Тубиће па после у ово село. Докле су Стојанићи добре радише, вредни ратари, дотле су Гагићи добри трговци, више занатлије и чиновници; има их 8 кућа и славе Никољдан.
    -Гаговићи су дошли када и Гагићи, опет из старовлашког села Никојевића, старином су из Пиве, населили се као обични радници; има их 11 кућа, славе Јовањдан.
    -Чатали су однекуда од Пљеваља, дошли пре 90 година, има их две куће, славе Никољдан.
    -Крстићи су дошли из Сирогојна, населили се у Јевтовиће (Гаговиће), има их 6 кућа, славе Никољдан.
    -Савићи су у Јевтовићима, дошли из Севојна, има их две куће, славе Јовањдан.
    Новији досељеници су:
    -Ђоковићи су у Гаговићима, дошли од Прибоја, Никољдан.
    -Ђокићи су у Гагићима, доселили се из Росића, Јовањдан.
    -Томићи су у Гаговићима, доселили се из Дреновца, славе Јовањдан.
    -У Стојићима је 74 кућа од 9 породица.