Порекло презимена, село Сеча Река (Косјерић)

19. децембар 2013.

коментара: 2

Порекло становништва села Сеча Река (по књизи Сијеча Ријека), општина Косјерић – Златиборски округ. Према књизи Љубомира, Љубе Павловића, „Ужичка Црна Гора“. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

 

Положај села.

Ово пространо село је на ставама Полошнице и Тмуше, затимм на ставама Сјечице и Реновице, дубоко ушло у Јелову Гору, подишло под Црни Врх и подигло се на Дрмановину.

Крајеви села су ови: Вучинац, дрмановски поток, који испод цркве пада у Сјечицу: Милићи – Обади уз други дрмановски поток, звани Јелић-Поток; Гајчани су између Сјечице и Реновице; Бузанџије у углу између Полошнице и Тмуше; Батинићи су под Црним Врхом; Дринчићи у Јеловој Гори; Рајчић Брдо испод ушћа Реновице према цркви и школи.

Воде, земље и шуме.

Ово село је богато водама и земљиштем. Село је брдовито; брда су стрма, под шумама или са насељима, али су далеко мање стрмени него суседнна села. Са Дрмановине и са Црног Врха силазе многи бујни и непресушни потоци, уз њих су сеоске куће, а при врху ливаде и закоси, докле на Дрмановини испусти и сувати. По Јеловој Гори су велике шуме, ово село је једно од најбогатијих шумом. На ставама Полошнице и Тмуше, уз Тмушу и низ Сјечицу су пространија поља увек засејана свим врстама земаљских усева.

Старине у селу.

Нема села у околини са више трагова старе културе и ранијег живота. Позната су у пољима око Сјечице неколико Црквишта и Гробљишта, тако и нека гробља по Јелић Потоку и Вучинцу. Чији су трагови, предање о томе ништа не зна да каже. Најстарија насеља овог села су у средњим токовима појединих потока и тек од пре 50 година почела се спуштати у раван ближе рекама у путевима.

 

Порекло становништа и оснивање села.

Најстарији досељеници су:

Бузаџије, досељени пре 200 година у ово село. Овде су дошла два брата; Радош и Дикан, оба млада, вредна и оба се населе источно од Вучинца до Цикота. Због тога што су се хранили неком киселицом, справљаном од пројиног (кукурузног) брашна, прозвали су их Бузаџијама. Оба су се доселила из Оборде у Полимљу и живели су доста дуго у задрузи. Деобом Радош старији се пресели преко Сјечице на вис изнад Полешнице, где су им дотле били заједнички торови.

Од Дикана су:

Јањићи, Јанковићи, Дикановићи и Бишићи.

Од Радоша су:

Лучићи и Радошевићи; горње и доње Бузаџије, свега 33 кућа и славе Ђурђевдан.

Минићи (или Милићи)-Обади су се доселили убрзо иза Бузаџија из црногорског Колашина у две породице. Обади су крупни људи, врло окретни, добри играчи, вредне занатлије и врло расипни. Једну грану ове породице зову:

Џиновићи, због тога што су им преци били слободни и врло шаљиви у народним играма и при томе су били а и данас су џиновске снаге. Ових Обада има у Јаребицама и неким другим селима, овде их је 48 кућа и славе Јовањдан.

Ребићи су трећа, много расељена, нестална и немирна породица, досељени када и Обади из околине Бијелог Поља. Први пут су се населили у Вучинцу, па одатле побегли у ваљевско село Сушицу, били ту неко време па се вратили и отишли за Обадима у Јаребице где су и данас – у Јаребицама и овом селу.

У Вучинцу се зову:

Ребићи, Васовићи и Ђуровићи.

У Јелић Потоку и Гајчанима су:

Ребићи.

Има их 15 кућа и славе Стевањдан.

Минићи су дошли много после Минића-Обада из Пиве, када су се доселили и јакљански Пивљани. Ови (сада пише, оп. Милодан) Милићи су друга врста; мирни, тихе нарави, одлични земљоделци и добри сточари. Сви су збијени у Гајевима на северу села под Маковиштима и Полошницом, има их 22 куће и славе Јовањдан.

Батинићи су дошли када и претходни из села Карана. Батинићи су из Дробњака, дошли рано у Каран и населили се у више породица, које су биле сточарске. Из Карана дали су у Бузаџије неку одиву и долазећи јој у походе, девојачка мати Станка заволи село и нагна девере и синове да пређу у ово село и да заузму оне равне и пусте крајеве под Црним Врхом. Станкини потомци прозову се:

Станкићи, једни Божићи, други Марковићи, трећи Башићи, сви остану Батинићи; има их 43 куће, славе Ђурђевдан.

Милићи-Шијаци су дошли после Батинића, насељени на Рајић-Брду испод цркве. Шијаке је довео поп Рајица, досељен из Пљеваља. Рајица је поповао при сечоречкој цркви, када она није била на данашњем месту. Последњи поп Спасоје Минић-Шијаковић, (мора да је Љуба био мало попио када је ово писао-стално меша Миниће и Милиће, те сада ни сам не знам јесам ли Милић или Минић, оп. Милодан) умро је и сахрањен у гробљу свога краја, а поповао је при старој цркви овога места. Шијаци су љути, пргави, на кавгу брзо спремни, хајдучке су крви о кратког века; данас их је 14 кућа, славе Ђурђиц.

Дринчићи су дошли из горње Дрине испод Фоче и насељени дубоко у планини. Како су на малом простору, а вредни, радни и врло окретни, стално су се исељавали и бежали из села, има их 7 кућа, славе Ђурђевдан.

Живковићи у Гајчанима од истоимене породице из Чајетине, вредни, радни и врло штедљиви људи, па су доброг стања, има их 8 кућа, славе Лучиндан.

Ерићи. Предак данашњих Ерића је хајдуковао по Драгачеву, а родом је био из Котраже. Да би измакао потерама и непријатељима, са неким другом је дошао, населио се иза Вучинца до Цикота и одао земљорадњи. Од њега су неколико вредних, радних и истакнутих (осам) кућа Ерића, славе Аранђеловдан.

Максићи су у Вучинцу, доселили се из Биоске, дошли у Ребиће-Васовиће, има их 3 куће, славе Никољдан.

Марковићи су у Радошевићима Бузаџијама, дошли од Бијелог Поља, има их 3 куће, славе Ђурђевдан.

Новији досељеници су:

Радојевићи су на Дрмановини, чији је предак побегао 1878. године уз Бабинску Разуру из Бабина, има их 3 куће, славе Ђурђевдан.

Милошевићи су свештеничка породица из ранијег доба, дошли из Маоча и Полимљу, насељени код цркве, једна кућа, Ђурђевдан.

Око цркве су.

Милићи-Обади су од Зарића из Качера, трговачка кућа, Стевањдан.

Филиповићи су из Љубаша, занатлијска кућа, Никољдан.

Матићи су из Маковишта, занатлијска кућа, Никољдан.

Радосављевићи су из Гостиља, трговачка кућа, Ђурђевдан.

Васовићи (Ребићи) су земљорадничка кућа, Ђурђевдан.

Кузман је из Годљева, занатлијска кућа, Митровдан.

У селу је 203 куће од 18 породица.

 

ИЗВОР: Љубомир Павловић – Ужичка Црна Гора. НАСЕЉА И ПОРЕКЛО СТАНОВНИШТВА (књига 19) – СРПСКИ ЕТНОГРАФСКИ ЗБОРНИК (књига XXXIV), Земун 1925. Приредио сарадник портала Порекло Милодан. 

Коментари (2)

Одговорите

2 коментара

  1. goran

    Goran Drmanovic iz Bogatica u Macvi,moija familija potice iz oblasti Drmanovina iz tih krajeva.Tako smo i dobili prezime.pozdrav!

    • Нина

      Да ли знате где још има Дрмановића? Занимљиво је што једно нововарошко село носи име Дрмановићи, питање је по којим ли је Дрмановићима оно названо…