Исток и околна села

22 коментара

1. 25. март 2017. у 22:41

   Бојан

   Поштовани, имам сазнање да су се моји у Топлицу доселили око 1887 године из села Драгољевац.Променили су презиме у Славковић, претходно презиме је можда по предању Паљокић или нека изведба друга од истог или Ашанин.Да ли постоје пописи становништва приликом досељавања или пре, тражио сам али сам нашао само статистику, нема имена и презимена.Нашао сам и старе слике прве генерације досељеника у српској војној униформи и тадашњој народној ношњи..Хвала

   Одговори

2. 13. јул 2017. у 13:52

   Kokanidja

   Ima Asanina u Dragoljevcu, tj bilo ih je. Potrazite na netu knjigu Svetozara Stijovica, Onomastika sredisnjeg dela Metohijskog podgora

   Одговори

3. 3. јануар 2018. у 22:37

   Sinisa Ljusic

   Paljokica ima u Djurakovcu to je sedam kilometara od Dragoljevca i oni su siptari katolici.

   Одговори

4. 19. јануар 2018. у 14:56

   Davor

   Dali u mojstir ima prezime brajkovic i odakle oni poticu i koju slavu slave

   Одговори

   • 22. април 2018. у 10:28

     MILIVOJE

     ASANA IMALO I U MOJSTIR KOD ISTOKA U SINAJU I DRAGOLJEVCU TA SELA SU MI POZNATA JER I SAM SA IZ SELA MOJSTIR KOD ISTOKA GDE SU ZIVELI I ASANI ONI SU SE ODSELJAVALI U MRCAJEVCIMA KOD CACKA KRALEVO SELO RATINA I PO KRAGUJEVCU ZADNJI SU SE ISELILI 1999 GODINE KADA SU SVI IZ OKOLNIH SELA I OPSTINI ISTOK IZSELILI PO SRBIJI POZDRAV

     Одговори

   • 8. јун 2022. у 22:11

     Djole Milosevic

     Ima Brajkocica u naselju Petrovac u Kragujevcu.

     Одговори

5. 22. април 2018. у 10:22

   MILIVOJE

   IMALO JE BRAJKOVICA U MOJSTIRU ALI SU SE ODSELILI 70 GODINA JA SAM IMAO PAR GODINA KADA SU SE ODSELILI 2 PORODICE U CICEVAC KOD KRUSEVCA I 1 PORODICA U CEROVAC KOD KRAGUJEVCA ALI SADA U TOJ KUCI NEMA NIKOG SAMO SINOVI I UNUCI SU PO KRAGUJEVCU SVAJCARSKOJ I PO DRUGIM MESTIMA

   Одговори

6. 30. јул 2018. у 05:45

   Војислав Ананић

   ИСТОК

   Становништво

   Миграциона кретања и порекло становништва. — Данашња национална структура становништва у Истоку резултат де друштвено-историских процеса који су задњих столећа довели до разноврсних миграционих струјања различитих етничких група. Стога ie порекло становништва један од основних антропогеографских проблема у Истоку, који се може поуздано решити, с обзиром да су најзначајнија кретања људских група обављана у релативно блиској историској прошлости и да о њима код месног становништва махом постоји жива традиција. Но пре него што се пређе на третирање тог проблема, учиниће се још следеће напомене. Средњевековно становништво у Истоку било је свакако у највећој мери српско, јер је прилив арбанашких досељеника уследио тек касније, како показују проучавања на терену. Иза аустро-турских ратова крајем XVII и у првој половини XVIII века, jедан део тог становништва био де захваћен општом емиграцијом српског живља из Косова и Метохије, али је несумњиво да се у Истоку задржао и даље знатан број стариначких српских родова, који су се постепено прилагођавали новим условима насталим све већим придолажењем арбанашких имиграната, који су током времена брoјно преовладали над староседеоцима. Исток је, иако погрешно, чак крајем прошлог столећа од извесних испитивача третиран као чисто српско насеље, што се има приписати утицају етничких прилика које су у њему владале у прошлости. Карактеристично је да се наведеном приликом Исток назива „Велики Исток , што упућује на постојање осталих делова овог насеља. 
   Потребно је такође нагласити да су умањавању српског становништва у Истоку осим емиграције допринели и други фактори, као епидемије, а нарочито крвна освета, о чему постоји и врло сликовит, мада кешто драматизован, помен, код Н. Т. Јанковића.
   С обзиром да су поједини родови или „кабила“ груписани по махалама, као и да В. Исток с једне и М. и Д. Исток с друге стране садрже поглавито староседелачко и досељеничко српско, односно досељсничко шиптарско становништво, то ће његово порекло и миграциона кретања тим редом бити и изложени.
   Велики Исток дели се на Српску Махалу, Љуг Махалу и „Центар“.
   И Српској Махали живи стариначко и досељеничко српско становништво. Старинци су род Петковићи који се деле на Крстиће (10 кућа), Ђуриће (10 к.) и Антиће (5 к.). Сви воде порекло рд три брата. У време арбанашке имиграције Петковићи су под утицајем заједничког живота са њима и ради заштите попримали арбанашки фис Краснић. Осим њих од старинаца имамо још род Бојиће (8 к.), који су примили фис Хот, и Пешиће (10 к.). Срби досељеници у овој махали воде порекло из суседних села Метохиског Подгора и осталих крајева Косовско-Метохиске Области. Време њиховог насељавања је између ХVIII и XX столећа, а узроци су били махом политичке и економске природе, поред кретања због крвне освете. Тако род Љушићи (23 к.) води порекло из с. Избице у Дреници. Старином су из Црне Горе, одакле су дошли у Призрен, из Призрена у Дреницу, и најзад у Исток. Род Трипковићи (3 к.) води порекло из Осојана код Ђураковца, тј. из блиске околине Истока, Локална имиграциона струја захватила је и становништво из Ибарског Колашина, одакле су из с. Црепуље дошли Вулићи (7 к.). Веома је занимљиво да је у блиској прошлости било и имиграционих кретања из вароши у Исток. Тако су се Ајданићи доселили овде из Пећи; пореклом су из села Лубнице од Васојевића. Инверсно кретање захватило је једну кућу Ајданића која се вратила у Пећ, док је у Истоку остала само једна. У првој половини XIX века доселили су се у ову махалу Царевићи (2 к.) и Ћирковићи (2 к.). пореклом из Црне Горе.
   Љуг (Поток) Махала насељена је највише Шиптарима. Почетком XIX века доселило се кабиле (род) Горани (1 к.) из предела Гора код Призрена. Каб. Бљакај (3 к.) прешло је из М. Истока због деобе сродничке задруге. Такође је из М. Истока прешло каб. Бајрамај (1 к., фис Краснић). Непознатог порекла, но по свој прилици из Арбаније је каб. Лулај (4 к., фис Краснић), од којих се једна кућа између два светска рата отселила за Арбанију. Крајем прошлог века доселило се овде из Ђаковице каб. Пуља (1 к.), од којих се после овог рата једна кућа отселила за К. Митровицу. По овоме се види да је имиграционо струјање у Исток долазило и из Подриме. Овде ћемо споменути и каб. Куртај (1 к., фис Краснић), које се недавно из Љуг Махале отселило у М. Исток прикључивши се каб. Бајрамај са којим није у крвном сродству. Осим шиптарског у Љуг Махали има и циганског становништва. То су каб. Беришај (3 к.) Цигана Мађупа и 6 к. Цигана Габеља (Габељи су Цигани-скитачи, који се баве разним занатима и прошњом).
   У „Центру” живи неколико српских родова: Мирковићи (1 к.), Павловићи (1 к.), пореклом из Св. Стефана од Паштровића, Поповићи (1 к.) и Патрићи (1 к.), који су се населили у Исток између два рата. Мали Исток је насељен у највећој мери Шиптарима и дели се на 6 махала, које се називају по најистакнутијим родовима.
   У Махали Бљакај најбројније је каб. Бљакај (12 к., фис Краснић). Пореклом су из Малесије у Арбанији, одакле су досељене у првој половини ХVII века две куће, од којих је једна касније отишла за Подујево. Год. 1922. једна кућа овог рода емигрирала је у Албанију. Каб. Битићанци (4 к., фис Битић) у ближој прошлости дошло је из суседне Дренице, крајем XVIII или почетком XIX века. У овој махали живи и каб. Адемај (1 к.) чије чланове у Истоку зову „Бошњацима”, с обзиром да су дошли из Санџака, настанивши се у М. Истоку као чипчије код Битићанаца. Иза овог рата једна кућа од њих се отселила у Дубраву. Српски родови у овој махали досељени су између два светска рата и то су: Николићи (4 к.) из блиске Крњине, Поповићи (3 к.) из Колашина у Црној Гори и Букумирићи (I к.) из Пећи.
   Махала Бајрамај насељена je и шиптарским и српским становништвом. Каб. Бајрамај (4 к., фис Краснић) пореклом је из арбанашке Малесије, одакле су досељени почетком XIX века. Захваћене инверсним кретањем две куће овог рода вратиле су се 1922. год. у Арбанију, док се једна после овог рата отселила за Турску. Међу најстарије шиптарске родове у М. Истоку спада каб. Густуранај (3 к., фис Краснић), за које се не зна тачно време насељавања. У српске родове ове махале спадају: Војиновићи (6 к.) које рачунају као старинце; Рашићи (4 к.), некадашње црквене чипчије, који су услед етничке мимикрије попримили фис Краснић; Вујадиновићи (1 к.) пореклом од Бјелопавлићa, од којих су две куће отсељене раније у Бујупску Махалу; најзад овде спадају и родови Јаблан, Кулача и Булатовићи (по 1 к.). Од наведених српских родова два прва по свој прилици припадају старинцима, мада би се могло претпоставити да су се овде доселили касније од старинаца из В. Истока.
   Бујулска Махала носи име по каб. Бујупај (13 к., фис Хот), које је као једна кућа дошло из Малесије. Осим њих у овој махали су и два шиптарска рода недавно досељена: Укићи (2 к.), који су 1958. год. дошли из Избице у Дреници и Хајзерај (1 к., фис Гаш), који су 1957. год. дошли из Укче. Год. 1930. доселили су се у Бујупску Махалу и Мартиновићи (3 к.) из Никшића, од којих се једна кућа вратила у Никшић 1947. године. На тај начин Мартиновићи претстављају једини српски живаљ у овој махали.
   Махала Врбај је знатно мања по броју родова. На првом месту je као. Bpбaj (5 к., фис Бериш), које је дошло од Рожаја у турско време (говоре шиптарски). Њих у Истоку сматрају као мухаџире иако они то нису. Једна кућа овог рода отселила се после Другог светског рата за Турску, по свој прилици отишла још једна. Каб. Демирај ( к., фис Краснић) дошло је из Малесије и припада истом барку као и Бајрамови. У овој махали живе још само Чапкуни (3 к., фис непознат). Гураз Махала је шароликог етничког састава и не одликује се већим родовима. Осим тога, она је такву композицију стекла отскора, новијим досељавањима. Изгледа да је старије становништво ове махале напустило Исток, услед чега код ње нема оне сродничке и етничке компактности која карактерише већину осталих махала у Истоку. У Гурај Махали шиптарска кабила чине: Јакупај (1 к., фис Кељмен), Боби (1 к.) који су пре овог рата дошли из Пећи; Хормоћи (1 к., фис непознат), који су били отишли за Арбанију, одакле су се опет вратили у Исток; пореклом из Рожаја су Медуњани (1 к.) и најзад Ормоћи (2 к., фис непознат), досељени из Дренице. Српско становништво претстављају: Костићи (1 к.); Палевићи (1 к.)( дошли из Мојковца око 1930. год.; Вујошевићи (1 к.)( доселили се од Куча такође око 1930. год,; Митићи (1 к.), хоји су између два светска рата дошли из околине Јастрепца и Бутачевићи (1 к.), досељени после овог рата из Белог Поља. Цигана Мађупа у овој махали има 3 куће, од којих је једна дошла пред рат из охолине Куманова, а две из засеока Гусари у близини Ђураковца. И најзад, Турци су претстављени једном кућом; то су Беголи, којима је матерњи језик турски. Било их је две куће, али се једна после овог рата отселила за Турску.
   Последња, Рудеш Махала у М. Истоку је циганска. Њу сачињава 9 кућа Цигана Мађупа који већином припадају фису Бериш и 10 кућа Цигана Габеља: Јашарај, Мифтарај и Беришај.
   Доњи Исток се састоји из три махале, а знатну већину чине шиптарски родови.
   Махала Буљешкај или Алијдар садржи више шиптарских и српских родова. Најбројније је каб. Буљешкај (16 к., фис Краснић). Дошли су од „преко Пећи“ из Хаса као муслимани, али су на старом месту боравка прво били католици; једна њихова кућа отселила се за Скопље 1958. год. Каб. Бујупац (2 к., фис Хот) пореклом ie из Малесије од Зогај места, одакле су стигли као једна кућа са три брата; од ових је један остао у Колићан селу, а један у М. Истоку (каб. Бајрамај); они немају отсељених. Каб. Зогај (8 к., фис Краснић) такође је пореклом из Арбаније а Бајрај (5 к., фис Краснић) од Миридита, одакле су дошли као један барк. Ни једни ни други немају отсељених. Српско становништво у овој махали је досељеничко и пристизало је од XIX века па наовамо. Најбројнији je род Царевићи (12 к.), који су дошли из Црне Горе „због крви“ као две куће. Најпре су се настанили у Горњем Истоку, а одатле се због заваде и крви преселили у Д. Исток. Неки од њих су почетком овог века отсељени за Србију; новијих отсељаваша нема. Род Џафићи (4 к.) дошао је из Г. Драгољевца, а Миљковићи (4 к.) из Никшића 1929. год. као једна кућа. Џафићи и Милжовићи такође немају отсељених. Махала Буљешкај има и једну кућу Цигана Габеља.
   Махала Арифај је чисто шиптарска изузев 6 кућа Цигана Мађупа који припадају фису Краснић. Шиптарски родови су: Арифај (9 к., фис Краснић), који су дошли из Малесије као једна кућа и немају отсељених; Меметај (5 к., фис Бериш), насељени на месту негдашњег чифлука неког бега из Ђаковице; Хуљај (6 к., фис Краснић), досељеии из Малесије као једна кућа; немају отсељених.
   Најзад, последња махала о чијем становништву расправљамо јесте Куртај Махала, чисто шиптарске етничке припадности. Каб. Куртај (12 к.т фис Краснић), по коме махала и носи име, доселило се из Малесије као три куће; између два светска рата две куће овог рода отселиле су се за Арбанију. Каб. Лабовићи (11 к., фис Краснић) спада у исти барк са Куртај. При досељавању из Арбаније једни су се задржали у Истоку, док су други отишли у Лаб, где су стигли пре мухаџира. Међутим, они из Лаба вратили су се у Д. Исток. Као што се види из изложеног, миграциона струјања у Истоку била су доста жива. Она су обухватила Србе, Шиптаре, муслимане неопредељене, Цигане и Турке. У основи већине ових миграција налазе се окономски узроци, али су бројна и она кретања која cv била изазвана политичким разлозима, затим „због крви“, поред других, мање значајних. Дати преглед порекла становништва у Истоку показује да су Срби претстављени и стариначким и досељеничким родовима, од којих су ови други пристизали из појединих крајева Космета, Санџака и Црне Горе. Шиптарско становништво је у целини досељеничко, пореклом највише из Северне Арбаније, одакле је пристизало обично етапно или метанастазички. Насељавање неопредељених муслимана настало је путем привредне миграције (печалба). Током свих ових кретања искрсавао је проблем прилагођавања новој природној и друштвено-економској средини, као и проблем усклађивања односа између староседелаца и досељеника и између досељеника различите социјалне и етничке припадности. Прилагођавање досељених Шиптара и Срба новим природним условима није претстављало скоро никакав проблем, јер су ти услови, с обзиром на положај овог насеља, повољни и за имигранте из планинских области. Међутим, много значајнији процес био је изражен у прилагођавању староседелаца новим друштвеним и економским приликама, које су постојале све изражајније, уколико ie прилив Шиптара, који су у турско време били махом у повлашћеном положају, био већи. Они стариначки српски родови, који су и поред новонасталих тешкоћа, остали на свом огњишту, постепено су прибегли делимичној мимикрији, која је обухватила извесне манифестације социјално-економског живота, као напр. приступање појединим арбанашким фисовима и сл. Међутим, у овом случају није дошло до арбанашења и исламнзирања староседелаца, као што се то догодило у многим крајевима Косовско-Метохиске Области.
   Карактеристично је да је код већине родова у Истоку очувана свест о фисној, одн. племенској припадности. То такође указује, да је становништво овог насеља током задњих деценија имало мање више конзервиран друштвени и економски живот и да је до најновијег периода врло мало учињено у смислу његовог напретка и модернизације.
   Значај ове чињенице не треба пренебрегавати стога, што таква ситуација са своје стране успорава продирање форми социјалистичких друштвено-економских односа.
   Дати преглед миграција и порекла становништва не означава нека значајнија кретања у новије време. То су само појединачна отсељавања и досељавања, која у основи не мењају националну и социјалну структуру источког становништва. Но, треба истаћи, да се у најновије време у Истоку настанио известан број младих, енергичних људи, који се у пуној мери залажу на преображају овог насеља.
   Из досадашљег излагања може се добити углавном јаснa претстава о националној структури становништва у Истоку. Апсолутну већину чине Шиптари, а за њима следују Срби, Црногорци, Цигани, муслимани неопредељени и остали. Тачне бројне податке о том односу у самом Истоку немамо досад објављене ни за предратни ни послератни период, али располажемо подацима за општинско подручје Истока, које је до укидања Источког среза 1955. год. било мало. Тако је према попису становништва од 31. 1. 1921. год. ошитина Исток имала свега 3.802 становника, од којих 1.490 Срба, 2.268 Шиптара и 44 осталих. Према попису становништва од 15. марта 1948. год. општина Исток имала је свега 4.519 становника, од чега 1.116 Срба, 266 Црногораца, 3.095 Шиптара, 30 Цигана, 4 Турака, 4 неопредељених муслимана, 3 Македонца и 1 Чеха. Међутим, ови бројни односи само унеколико одговарају националној структури самог Истока.
   Број и пораст становништва: његова професионална u социјална структура. — Према попису становништва из 1921. год. Исток је имао 170 домова и 1.435 становника. Дефинитивни резултати пописа становништва од 31. I 1931. год. не могу се користити, јер су подаци обрађени по подручјима општина. Стога тек резултати пописа становништва из 1948. год. показују да је Исток тада имао 397 домаћинстава (В. и М. Исток 335, Д. Исток 62) и 2.518 становника (мушких 1.273, женских 1.240). Према томе, од 1921. до 1948. год. тј. за 27 година, укупан пораст становништва у Истоку износио је 1.083, или просечно годишње по 40,1 становник; изражено у промилима, то даје просечну вредност од 20,2 промила. Несумњиво је да je највећи удео у овом износу имао природни прираштај. Год. 1953. Исток је имао укупно 463 домаћинства са 2.888 становника (мушких 1.492, женских 1.396), а 15. I 1958. год. 3.006 становника (мушких 1.501, женских 1.505). Укупан пораст становништва од 1943. до 1958. год., тј. за непуних 10 година, износио је, према томе, 488 или просечно годишње око 17,7 промила, што је испод предратног просека. Узрок овоме је само делимично у исељавању појединих породица. Што се тиче природног прираштаја у послератном периоду, не располаже се подацима посебно за сам Исток, али се може узети као поуздано, да је његова вредност приближна просечном послератном порасту, с обзиром на малобројна досељавања и отсељавања. Стога се овакав природни лрираштај може означити као висок, мада је знатно испод просека среза Пећ и АКМ Области.
   Од активног становништва 74.5% бави се пољопривредом, што још једном потврђује изразито пољопривредни карактер овог насеља.
   Ако се послужимо критеријумом по коме су приликом пописа становиштва од 31. III 1953. год. домаћинства разврставана на пољопривредна и непољопривредна (пољопривредно је оно домаћинство у коме се преко 50% укупног радног времена његових одраслих чланова троши на послове у пољопривреди), онда добијамо, да у Истоку, од укупно 463, има 298 пољопривредних домаћинстава, или 64,3%, од чега 103 домаћинстава (34,5%) припада Д. Истоку. Осим тога, непољопривредна домаћинства, којих укупно има 165, скоро сва су у В. и М. Истоку (изузев 5). Непољопривредна домаћинства се даље могу рашчланити на занатлиска и друга радничка (углавном према занимању старешине домаћинства) којих има 73 (44,2% од непољопривредних и 15,7% од свих домаћинстава), службеничка — свега 68 (41,2% од непољопривредних и 14,7% од свих домаћинстава), док је 19 домаћинстава без икаквог поседа ван ове класификације, пошто је у пописном материјалу њихова припадност означена као непозната. Овакво разврставање домаћинстава у Истоку само донекле даје претставу о њиховој социјалној припадности и врстама привређивања, јер се знатан број домаћинстава означених као непољопривредна, уствари бави пољопривредом као допунским извором за подмирење животних потреба. Таква домаћинства имају своје поседе. Од 73 занатлиских и радничких домаћинстава 54 су без поседа (73,9%), док их је 19 са поседом (26,1%). Од укупно 68 службеничких домаћинстава без поседа је 54 (79,4°/о), а 14 има своје поседе (20,6%). Интересантно је да је приликом поменутог пописа регистровано и 5 непољопривредних домаћинстава са поседом, чије су старешине означени као рентијери,
   Психичке одлике становништва, у Истоку, — Психичке карактеристике становништва у Истоку изграђиване су као резултат друштвено-историских процеса и социјално-економских прилика. Менталитет српског и шиптарског становништва у овом насељу стваран је у тесној узајамној повезаности с друштвеним и историским збивањима и у непосредној је вези с доскорашњим патријархалним устројством начина живота и рада. Може се слобсдно рећи да су у формирању тих особина, у овом случају физичко-географски фактори били сасвим безначајни, те их практично не треба ни узимати у обзир.
   Овој категорији особина источког становништва обраћена је посебна пажња из разлога, што се њихов значај за извесне антропогеографске појаве и процесе не може занемарити. У фазама антагонизма, а затим међусобних прилагођавања и толеранције староседелаца и досељеника у оквиру патријархалног устројства, етнички хетерогено источко становништво оформило је извесне такве психичке одлике, које су умногоме потпомогле његов заједнички опстанак у оквиру једне насеобинске целине и међусобну сарадњу и подржавање у питањима од општег интереса. Ове одлике, иако изграђиване у предсоцијалистичким фазама друштвено-економског развитка и произишле у оквиру патријархалног менталитета, који се у новије време интензивно мења, показале су се као позитиван чинилац у ери социјалистичких друштвено-економских односа.
   Психичке одлике Срба и Шиптара у Истоку припадају једном варијетету психичког типа Срба и Шиптара у Метохиском Подгору. Релативно живе везе са становништвом разких крајева Метохије и суседних области кроз столећа и деценије, као последица развијеног источког воденичарства, затим сеоско-варошки живот током неколико деценија, учинили су своје, те је становништво Истока попримило извесне елементе варошког живота, стичући донекле особине сељака-варошана. То се запажа како код једног слоја старијег живља, тако и код омладине. Склоности и тежње ка културној еманципацији и прогресу уопште, можда су највише изражене код Црногораца — скорашњих досељеника, који у том смислу врше јак утицај на остало становништво Истока. Но с друге стране, и Црногорци су примили неке домородачке особине.
   Српско становништво углавном се карактерише мирним темпераментом, простосрдачношћу и љубазношћу. У њиховом одмереном држању и понашању осећа се и добра воља и опрезност, која се не граничи с лукавством. Неоспорно је да су веома солидарни с осталим суграђанима. Уопште узев, то су радни, паметни и мирни људи, који су се одавно одвикли од плаховитости и брзе памети и који су склони да примају све оно што је добро.
   Источки Шиптари су веома разборити и промишљени, скромни и ненаметљиви, при чему се код многих осећа извесна доза скоро сентименталне повучености и резервисаности. Но код њих веома импонује оштроумност, сигурност и складност у држању и опхођењу, садржане у прастарој горштачкој поноситости. Према госту, као и другим приликама љубазни су и достојанствени и понекад се човек просто чуди колико су то добро и лепо васпитани људи. Њихова урођена неповерљивост према многочему што долази од власти постепено се губи. И код Срба и код Шиптара, под утицајем напретка културе, многе патријархалне особине нагло се напуштају.
   Источки Цигани су симпатични људи, кротки и трудољубиви, са одликама варошких занатлија.
   Културно-просветне и здравствене прилике. — У Истоку постоји једна осмогодишња школа коју користи и суседно село Црнце. Нижих одељења у овој школи има укупно 14 (5 српских и 9 шиптарских) са 13 учитеља, од којих 8 предаје на шиптарском, а 5 на српском језику. Виших одељења има укупно 10 (5 српских и 5 шиптарских) са 12 наставника. Према стању у школској 1957/58. год. у нижим разредима било је 158 деце која су слушала наставу на српском и 358 деце која су слушала наставу на шиптарском језику. Међутим, карактеристично је да је у вишим разредима овај однос изједначен (148:145).
   Културни живот у Истоку је на далеко бољем нивоу него за време старе Југославије, када овде није било ниједне институције те врсте. У насељу данас постоји јавна библиотека са 925 књига. У саставу Културно-просветне заједнице је и Народни универзитет који има хорску, драмску, фолклорну и друге секције. Оне окупљају омладину и друге грађане и доприносе развијању друштвеног и културног живота. Исток има и свој Дом културе који располаже сопствеком кино- апаратуром и биоскопском салом од 150 седишта. Претставе се одржавају четири пута недељно.
   Здравствена заштита обавља се у амбуланти и породилишту. У амбуланти раде један лекар опште праксе који има на расположењу и рентген-апарат, један лекарски помоћник и болничар.

   Извор: Милован В. Радовановић – ВАРОШИЦА ИСТОК У МЕТОХИЈСКОМ ПОДГОРУ – антропогеографска проучавања

   Одговори

7. 20. август 2018. у 11:00

   Војислав Ананић

   БЕЛИЦА

   Село ce налази у странама и долинама око потока Беличнице. Куће су разбацане и доста удаљене једна од друге. Насеље је од асфалтног пута удаљено неколико километара и до њега се тешко долази.
   Недалеко од Беличнице налази се црква Лазарица, која је 1966. године изграђена на зидинама старе цркве. Око ње је гробље, са доста старих крстова. Код цркве се на Видовдан одржава сабор. Цео потес око цркве и гробља зове се Црквиште. Исти назив, тј. Црквиште, носи још један локалитет у селу (у крају где данас живе „Шиптари”).
   У селу има 68 српских кућа. То је углавном метохијско стариначко становништво, које даље порекло везује за Црну Гору. Само осам кућа су придошлице двадесетог века: седам из Ибарског Колашина (две досељеници с почетка, а пет с краја прве четвртине века), а једна из околине Куршумлије (преци су јој у Куршумлију прешли крајем прошлог века из ових крајева. И ових осам кућа даље порекло везује за Црну Гору. У Белицу се, иначе, између два свеска рата доселило неколико кућа „Србијанаца”. Оне су 1941. године напустиле овај крај и већина их се никада није вратила. Оне што су се вратиле касније су продале имања и одселиле се. У овом селу, поред Срба живи и тринаест кућа ,,Шиптара“ (четири одраније, а девет су се доселиле у новије време).
   Мештани мисле да је село добило име по изгледу земље.
   Деца у селу завршавају првих пет разреда основне школе, а од 6. до 8. уче у Ракошу.
   Информатори: Милић Арсић (1940), Ђурће Јаковљевић (1899), Милан Гашић (1907), Михајло Живковић (1915), Милија Здравковић (1912), Илија Костић (1900), Радомир Рашковић (1920), Ђока Шапић (1910) и Анђелко Петровић (1923).

   Презимена

   Арсић, четири куће. Чувају предање да су им се преци некада давно доселили из Гораждевца код Пећи, као и да су у Гораждевац прешли из Црне Горе, У сродству су с Богосављевићима и Ђорђевићима у овом селу и Јанџиковићима у Гораждевцу. Слава Свети Ђорђе (16. XI); мала слава Ђурђевдан. Информатор Милић Арсић (1940).
   Бабић, секундарно презиме једног, дела Петровића. Информатор Анђелко Петровић.
   Богосављевић, четири куће. Чувају предање да су им се преци некада давно доселили из Гораждевца код Пећи, као и да су у Гораждевац прешли из Црне Горе. (Остало в. горе, под Арсић.) Информатор Милић Арсић. Весић, једна кућа, Чувају предање да су им се преци доселили крајем 17. века из Црне Горе у Јошаницу код Клине, одакле су у Белицу прешли крајем 19. века. У Јошаници су носили презиме Маркићевић. Рођаци су с Јаковљевићима у овом селу, с којима су заједно прешли из Јошанице и који су у Јошаници такође носили презиме Маркићевић. Слава Свети Врачи; мала слава Свети Врачи летњи. Информатор Ђурђе Јаковљевић (1899).
   Гашић, четири куће. Чувају предање да су им се преци некада давно доселили „из Белопавловића”. Слава Петковдан. (Чувају предање да су у старом завичају славили Аранђеловдан.) Информатор Милан Гашић (1907).
   Гвоздић, једна кућа. Чувају предање да су им се преци некада давно доселили из Црне Горе. Слава Никољдан; мала слава Никољдан летњи. Информатор Милорад Гвоздић (1928).
   Дошљак, породични надимак Јаковљевића и Весића. Информатор Ђурђе Јаковљевић.
   Ђорђевић; четири куће. Чувају предање да су им се преци некада давно доселили из Гораждевца код Пећи, као и да су у Гораждевац раније прешли из Црне Горе. (Остало в. горе, под Арсић.) Информатор Милић Арсић.
   Живановић, секундарно презиме једног дела Петровића, Информатор Анђелко Петровић.
   Живковић, две куће. Чувају предање да су им преци дошли некада давно из Црне Горе. Слава Свети Никола; мала слава Свети Никола летњи. Информатор Михајло Живковић (1915).
   Закић секундарно презиме једног дела Петровића. Информатор Анеђелко Петровић.
   Здравковић, две куће. Информаторов отац се у ово село доселио почетком овог века из суседног села Крњине. Даље порекло, према предању, везују за Црну Гору. Слава Свети Јован (26. XI). Информатор Милија Здравковић (1912).
   Иљић, једна кућа, Доселили су се после првог светског рата из околине Куршумлије. У Куршумлију су им, иначе, преци отишли крајем прошлог века из ових крајева. Чувају предање да даље порекло воде из Црне Горе. Слава Петковдан; мала слава Петковица. Информатор Милић Арсић.
   Јакбвљевић, пет кућа. (Важи оно што је речено под Весић, в. горе.) Информатор Ђурђе Јаковљевић.
   Костић, три куће. Чувају предање да су им се преци некада давно доселили из Црне Горе. Слава Петковдан (27. X); мала слава Петковица (8. VIII). Информатор Илија Костић (1900).
   Лазић, две куће. Дошли су почетком овог века из Дрена у Ибарском Колашину. Потичу од Рашковића, док су ово презиме узели по недавном претку. Рођаци су с Рашковићима у овом селу. (Остало о пореклу и славу в. ниже, под Рашковић.) Информатор Радомир Рашковић.
   Маркићевић, раније презиме Јаковљевића и Весића. Носили су га док су живели у Јошаници код Клине. Информатор Ђурђе Јаковљевић.
   Перић, секундарно презиме једног дела Петровића. Информатор Анђелко Петровић.
   Петровић, седамнаест кућа. Чувају предање да потичу с Његуша. Најпре су, бежећи од крвне освете, стигли у Шиповик више Укче, а касније, веома давно, сишли у ово село. Слава Свети Стеван (9. I); мала слава Свети Стеван летњи (15. VIII). Информатор Анђелко Петровић (1923).
   Радовановић, две куће. Чувају предање да су им преци некада давно дошли из Црне Горе. Рођаци су с Рашићима у овом селу. Слава Свети Ђорђе Алемпије (9. XII). Информатор Милић Арсић.
   Рашић, две куће. (Важи оно што је речено под Радовановић, в. горе.) Информатор Милић Арсић.
   Рашковић, пет кућа. Доселили су се 1924. године из Дрена у Ибарском Колашину. Чувају предање да су им се преци у Дрен преселили из Мораче (село Папратница). Рођаци су им Лазићи у овом селу и Рашковићи у Крњини. Слава Свети Аранђео; мала слава Госпођиндан. Информатор Радомир Рашковић (1920).
   Шапић, девет кућа. Чувају предање да су им се преци некада давно преселили из Бјелопавлића у Вараге: (Ибарски Колашин), одакле су касније прешли у Суво Грло, где и сада имају рођаке (уп. Подгор I, 349). Из Сувог Грла су, опет према предању, дошли у ово село, око 1850. године. Слава Света Петка (27, X); мала слава Петковица (8. VIII). Информатор Ђока Шапић (1910).

   Извор: Српска академија наука и уметности Одељење језика и књижевностиу Одбор за ономасмику Ономатолошки прилози, књ. V, СВЕТОЗАР СТИЈОВИЋ – ОНОМАСТИКА ЈЕДНОГ ДЕЛА ПОРЕЧЈА КУЈАВЧЕ

   Одговори

8. 20. август 2018. у 11:20

   Војислав Ананић

   КРЊИНА

   Село се налази поред речице Кујавче. Од асфалтног пута је удаљено неколико километара.
   У селу, на брду, постоји гробље, у којем има доста старих камених крстова. Мештани чувају предање да је у овом гробљу била црква. У њему се, иначе, сахрањују сви Срби из овога села осим Коларевића и Добрића (они се сахрањују на Златаревцу у суседном селу Белици). Интересантно је поменути да о постојању цркава у овом селу говоре још два микротопонима — Код цркве и Црквиште.
   У Крњини има 37 кућа становништва које је предмет овога рада – 23 стариначке и 14 новијих досељеника (девет из Црне Горе и пет из Ибарског Колашина). Само четири стариначке куће не чувају предање о пореклу, док га остале везују за Црну Гору одакле пртичу, такође према предању, и преци досељеника из Ибарског Колашина. У селу је иначе било још шест кућа новијих досељеника из Црне Горе, које су се, као и осам стариначких кућа, одселиле у новије време. Испитиване породице чине отприлике тређину становништва села, док су остало „Шиптари“.
   Деца из једног дела Доње мале од 1. до 5. разреда уче у Белици, а од 6. до 8. у Ракошу, где деца из осталих делова села уче од 1. до 8 разреда.
   Информатори: Милан Коларевић (1906), Васа Томић (1900) и Милорад Шкркић (1911).

   Презимена

   Видић, две куће. Чувају предање да су некада давно дошли из оближњег села Белог Поља (српског), а о даљем пореклу не знају. Слава Свети Никола; мала слава Свети Никола летњи. Информатори: Марта Видић (1930) и Васа Томић (1900).
   Вујошевић, једна кућа. Доселили су се 1922. године из Трепче код Андријевице, док су у Трепчу пребегли иу Куча око 1820. године због крвне освете. Слава Никољдан. Информатор Милорад Вујошевић (1916).
   Грешник, један дечак. Живи с мајком код Коларевића. Отац му је негде из Војводине, Хрват. Информатори: Милан Коларевић (1906) и Божидар Коларевић (1939).
   Добрић, четири куће. Две куће су се доселиле 1927. године уз Брњака (Ибарски Колашин), а две 1946. из Иванграда (и оне потичу из Брњака, одакле је информаторов отац прешао у Беране 1914. године). Чувају предање да су им преци у Ибарски Колашин прешли некада давно из Црне Горе. Слава Свети Ђорђе (16. XI); мала слава Пантелијевдан (9. VIII). Информатор Ђорђе Добрић (1929). 
   Ћуровић, две куће. Доселили су се после првог светског рата „из Рженице код Берана”, а „у Рженицу” је информаторов орац прешао из Куча крајем прошлог века. Слава Свети Никола. Информатор Милисав Ђуровић (1907).
   Коларевић, четири куће. Чувају предање да су им преци дошли из Црне Горе, али не знају када. Информатор зна само да му се деда родио у овом селу (око 1820. године). Народна етимологија каже да су презиме добили „по селу Кол у Црну Гору“, из којег су се доселили у Крњину. Слава Свети Василије (14.1); мала слава Свети Ђорђе Алемпије. Информатор Милан Коларевић (1906).
   Кривокапић, једна кућа. Доселили су се 1928. године из Цуца. Слава Јовањдан (20. I). Информатор Стојан Обрадовић (1928).
   Маринковић, једна девојка. Живи с мајком код Коларевића. Отац јој је из оближњег села Радишева. Информатор Милан Коларевић.
   Милетић, једна кућа. Не чувају предање о пореклу, тј. не знају да су им преци живели било где осим у овом месту. Слава Свети Јован Златоусти (26. XI). Информатор Стојан Милетић (1933).
   Обрадовић, пет кућа. Доселили су се 1922. године из Лубница код Иванграда. Слава Свети Василије (14. XI); мала слава Илиндан. Информатор Стојан Обрадовић (1928).
   Пантић, секундарно презиме две куће Шкркића. Добили су га по информаторовом оцу. Информатор Милорад Шкркић (1911).
   Рашковић, једна кућа. Доселили су се 1924. године из Дрена (Ибарски Колашин), а даље порекло, према предању, воде из Мораче (село „Папратница”). Рођаци су им Рашковићи и Лазићи у Белици (в. горе, стр. 320). Слава Свети Аранђио; мала слава Госпођиндан. Информатор Радомир Рашковић (1920) из Белице.
   Савић, секундарно презиме три куће Шкркића. Добили су га по информаторовом рођаку из генерације његовог оца. Информатор Милорад Шкркић.
   Томић, једна кућа. Не чувају предање о пореклу. Знају једино да је информаторов чукундеда живео у овом селу и да од тада нису напуштали Крњину. Слава Свети Јован (26. XI); мала слава Света Петка. Инфррматор Васа Томић (1900).
   Шкркић, петнаест кућа. Чувају предање да су им преци у ове крајеве дошли из Куча. Милорад Шкркић (1911) мисли да су из Црне Горе дошли у оближње село Жач, касније прешли у Шаљиновицу (село до Жача), а из Шаљиновице у Крњину. Стојко Шкркић (1910) мисли да су се из Црне Горе доселили у Крњину, одакле су прешли у Жач, а онда се вратили у Крњину. У Шаљиновици, према њему, нису живели. Васа Томић (1900) каже да је чуо од деде како су Шкркићи из Црне Горе прешли у Бело Поље код Пећи, одакле су касније отишли у Захаћ (недалеко од Пећи). Из Захаћа су се касније одселили у Жач, а затим из Жача у Крњину. Неколико кућа Шкркића прешло је око 1890. у Топлицу, али су се 1928. вратили. Слава Свети Никола: мала слава Свети Никола летњи.

   Извор: Српска академија наука и уметности Одељење језика и књижевностиу Одбор за ономасмику Ономатолошки прилози, књ. V, СВЕТОЗАР СТИЈОВИЋ – ОНОМАСТИКА ЈЕДНОГ ДЕЛА ПОРЕЧЈА КУЈАВЧЕ

   Одговори

9. 20. август 2018. у 11:40

   Војислав Ананић

   ТУЧЕП

   Село се налази неколико километара североисточно од Ђураковца, с десне стране речице Кујавче. Куће су груписане у странама (Вуковића мала и Горња мала) и долини поред Кујавче (Доња мала). Између два светска рата основан је од тадашњих досељеника заселак Нови Тучеп (три-четири километара северно од старог села), у којем данас живе четири куће (било их је више, али су у новије време продали земљу пољопривредном добру и одселили се). Између Тучепа и Осојана постоји тврди сеоски пут, а од Осојана до Ћураковца асфалтни.
   Тучеп нема цркву, али би микротопоними Црквина и Црквиште могли говорити о томе да ју је некада имао. Крај Црквине налази се сеоско гробље.
   У селу живе шездесет три куће: педесет осам су старинци (четрдесет четири даље порекло везују за Црну Гору, осам за Косово, док се у шест не чува предање о пореклу), а пет насељеници између два светска рата (три су се у Метохију доселиле из Црне Горе, једна из Околине Прокупља — даље порекло, према предању, везује за Црну Гору, а једна из околине Лесковца).
   Деца осмогодишњу школу завршавају у суседном селу Осојану (од Тучепа је удаљена око два километра).
   Информатори: Јован Мемаровић (1908), Трајко Вуковић (1906), Милић Димић (1927), Радован Грбић (1904), Миленко Џолић (1908), Вукајло Романовић (1919) и Милан Ђуровић (1911).

   Презимена

   Вуковић, осам кућа. Чувају предање да су им преци дошли из Црне Горе у првој половини прошлог века. Слава Свети Никола; мала слава Малии Никољдан. Информатор Трајко Вуковић (1906).
   Голаћ, три куће. Чувају предање да су им се преци некада давно доселили испод Голеша. Од Голаћа потичу Димићи и Миленковићи у овом селу. Слава Свети Ђурђе (6. V); мала слава Свети Ђорђе(16. XI). Информатор Милић Димић (1927).
   Грбић, седам кућа. Чувају предање да су им се преци некада давно доселили из Црне Горе. Слава Никољдан; мала слава Никољдан летњи. Информатор Радован Грбић (1904).
   Димић, две куће. Потичу од Голаћа, а ово презиме су узели по информаторовом прадеди Дими. (Остало о пореклу в. горе, под Голаћ). Информатор Милић Димић. 
   Ђошић шест кућа. Рођаци су са Џолићима, с којима су носили исто презиме, а ово су узели после ослобођења. Информаторов деда Џоле, од којег су Џолићи, био је Ђоши брат од стрица. (Остало о пореклу в. ниже, под Џолић.) Информатор Миленко Џолић.
   Ђуровић, једна кућа. Доселили су се у Нови Тучеп 1932. године из Виша код Даниловграда. Слава Петковдан; мала слава Петковица. Инфоратор Милан Ђуровић (1911).
   Маринковић, секундарно презиме дела Романовића. Информатор Јован Мемаровић (1908).
   Маџгаљ, две куће. Доселили су се између два светска рата из околине Бијелог Поља у оближње село Ракош, одакле су у Нови Тучеп прешли пре петнаестак година. Слава Ђрђевдан. Информатор Милка Маџгаљ (1925).
   Мемаревић, десет кућа. Чувају предање да су им се преци некада давно доселили „из Белуе код Плава”. Потичу од Раденовића. Слава Свети Илија. Информатор Јован Мемаровић (1908).
   Миладиновић, једна кућа. У Нови Тучеп су се доселили 1932. године из Белог Камена код Прокупља. Иначе, чувају предање да су им преци у Бели Камен отишли из Црне Горе. Слава Елесендровдан. Информатор Цветко Миладиновић (1930).
   Миленковић, једна кућа. Потичу од Голаћа, а ово презиме су узели пре десетак година по информаторовом деди Миленку. (Остало о пореклу в. горе, под Голаћ). Информатор Радош Миленковић (1937).
   Раденовић, раније презиме Мемаровића. Информатор Јован Мемаровић.
   Ранђеловић, једна кућа. Доселили су се 1919. године из Стубла код Бојника (околина Лесковца). Слава Свети Јован. Информатор
   Љубомир Ранђеловић (1910).
   Романовић, шест кућа. Не чувају предање о пореклу. Слава Свети Стефан (9.1); мала слава Свети Стефан летњи. Информатор Вукајло Романовић (1919).
   Џолић, тринаест кућа. Чувају предање да су им се преци некада давно преселили из Куча на Мојковац, одакле су касније дошли у Тучеп. Рођаци су им Ђошићи у овом селу (в. горе). Слава Свети Никола; мала слава Свети Никола летњи. Информатор Миленко Џолић (1908).
   Шмигић, две куће. Чувају предање да су им се преци некада давно у Тучеп доселили из оближњег села Леочине и да су у Леочину дошли с Косова. Слава Свети Аранђео; мала слава; Свети Аранђео летњи. Информатор Јован Мемаровић (1908)

   Извор: Српска академија наука и уметности Одељење језика и књижевностиу Одбор за ономасмику Ономатолошки прилози, књ. V, СВЕТОЗАР СТИЈОВИЋ – ОНОМАСТИКА ЈЕДНОГ ДЕЛА ПОРЕЧЈА КУЈАВЧЕ

   Одговори

10. 20. август 2018. у 12:30

    Војислав Ананић

    ОСОЈАНЕ

    Село се налази неколико километара источно од Ђураковца. Насеље лежи на два брда и у странама с обе стране Кујавче. Куће су груписане у више махала и мањих групица, које су углавном удаљене једна од друге. Село је с Ђураковцем повезано асфалтним путем.
    У сеоском гробљу има више старих камених крстова. а такође и неколико од „стржовог” (храстовог) дрвета. У гробљу је, очито, постојала црквица, чији су темељи видни и данас. Место на којем се црквица налазила зове се Црквина. Овде се, око једног каменог стуба, и данас обављају верски обреди (о овоме опширније в. ниже, под Црквина). У гробљу, иначе, има старих дубова и ораха. Мештани су сачували предање да су у селу постојале још две цркве (в. ниже, под Николача и под Црквиште),
    У Осојану сам записао сто кућа и два самачка домаћинства. Деведесет две породице су стариначке: осамдесет седам даље порекло везују за Црну Гору, једна за Косово, три не чувају предање о пореклу, док у једној кажу да су им преци овде живели „одвајкада”, мада су два пута морали да беже у Медвеђу, да би се, коначно, у Метохију вратили 1910. године. Остало су (осам породица и две девојке) новији досељеници: седам породица и две девојке из Црне Горе (у Осојане су дошли током двадесет пет последњих година — три породице и једна девојка из Црне Горе, а остали из оближњих метохијских насеља, у која су им из Црне Горе прешли родитељи између два светска рата) и једна из Топлице (домаћин је 1959. године дошао из суседног села Новог Верића, у које су му се родитељи доселили из Топлице између два светска рата — чувају предање да су им преци у Топлицу прешли некада давно из Метохије), Ови новији досељеници су, у ствари, породице просветних радника. У Осојану, иначе, поред испитиваног становништва, живи и једна „католичка” породица.
    У селу постоји осмогодишња школа (између два светска рата постојала је четворогодишња).
    Информатори: Видосав Ђурић (1890), Глигорије Дубић (1890), Радоје Остојић (1905), Сталета Гашић (1905), Петко Павловић (1906), Ђура Рајичић (1900), Димитрије Репановић (1913), Лазар Ристић (1907), Милан Шундић (1914) и Вукмир Милунчић (1914).

    Презимена

    Андрејић, секундарно презиме девет кућа Ђурића. Андреја по коме је презиме добијено, припада генерацији информаторовог деде. Информатор Видосав Ђурић.
    Бабић, секундарно презиме три куће Репановића. Добили су га по информаторовом оцу, који је доживео дубоку старост, због чега су га звали Баба. Информатор Петар Репановић.
    Бацковић, секундарно презиме једне куће Ђурића. Добили су га по претку који је живео сто година, због чега су га звали Бацко (од бабо). Информатор Видосав Ђурић.
    Вуковић, једна кућа. Домаћин је дошао пре десетак година из суседног села Тучепа (просветни је радник). Остало о пореклу в. горе (стр. 340). Информатор Видосав Ђурић.
    Гашић, четири куће. Чувају предање да су им се преци некада давно доселили из Куча у суседно село Суви Лукавац, одакле су у Осојане прешли средином 19. века. Имају рођаке у Сувом Лукавцу и оближњем селу Крушеву (код Злокућана). Слава Свети Никбла; мала слава Свети Никола летњи. Информатор Сталета Гашић (1905).
    Голаћ, једна кућа. Дошли су пpe две године из суседног села Тучепа (домаћин је курир у школи). Остало о пореклу в. горе (стр. 340). Ииформатор Видосав Ђурић.
    Дубић, седам кућа, Чувају предаље да су им се преци око 1820. године доселили из Куча у суседно село Суви Лукавац, одакле је информаторов деда прешао у Осојане. У Сувом Лукавцу имају рођаке, који чувају друкчије предање о времену досељавања из Куча и месту насељавања у Метохији (в. Подгор I, стр. 247). Слава Митровдан. Информатор Глигорије Дубић (1890).
    Ђурић, тридесет једна кућа. Чувају предање да су им преци некада давно пребегли због крвне освете из Куча на Косово, одакле су, опет због крвне освете, побегли „у Мамушу” код Призрена. Ни овде се нису дуго задржали, јер су морали због нове крвне освете да напусте и овај крај. Предање каже да је један од рођака потерао у Призрен коња на продају. На улазу у варош тражили су да плати „дyлијy,, (трошарину, тј. пијачарину), а кад је он рекао да нема „пара”, позвали су „заптију”, који је почео да га удара. Овај је потегао сакривену пушку и убио заптију, а онда побегао. Одмах је са свим рођацима прешао у Осојане, где их је примио и заштитио „неки јак и добар бег”. Све ово дешавало се пре рођења информаторовог прадеде, који се родио у Осојану. Предање каже да сe предак који је побегао из Куча звао Ђура. По том Ђури узели су почетком овог века презиме. Доста рођака им је „у турско време” отишло из Осојана у, Малу Косаницу, Миљковицу и разна села око Куршумлије и Прокупља. Слава Свети Никола; мала слава Свети Никола мали. Информатор Видосав Ђурић (1890).
    Јовановић, једна кућа. Домаћин се 1941. године доселио из суседног села Пољана на имање мајчиног оца. Слава Аранђеловдан; мала слава Аранђеловдан летњи (мајка му није имала браће, па је он преузео њену девојачку славу). Остало о пореклу в. Ниже (стр. 371). Информатор Петруша Јовановић (1916).
    Јовановић, секундарно презиме три куће Пискулића (добили су га по информаторовом деди). Информатор Раденко Пискулић (1915).
    Јовић, секундарно презиме шест кућа Ђурића. Јова, по којем је презиме добијено, припада генерацији информаторовог деде. Информатор Видосав Ђурић.
    Јовић, секундарно презиме две куће Репановића. Јова, по којем је презиме добијено, умро је пре стотинак година. Информатор Димитрије Репановић.
    Кењић, једна кућа. Домаћин је просветни радник. Дошао је за послом пре годину дана из оближњег села Озрима, а у Озрим су му се родитељи доселили из Шекулара између два светска рата. Слава Свети Јован (20.1). Информатор Станија Обрадовић.
    Колић, секундарно презиме девет кућа Ђурића. Добили су га по информаторовом брату Николи, тј. Кољи. Информатор Видосав Ђурић.
    Лакушић, једна кућа. Домаћин је просветни радник. Дошао је за послом 1963. године из суседног села Шаљиновице, а у Шаљиновицу су му се родитељи доселили после првог светског рата из Лијеве Ријеке у Васојевићима. Слава Аранђеловдан. Информатор Станија Обрадовић.
    Лалић, једна девојка (просветни радник). Дошла је за послом 1970. године из Пећи. У Пећ су јој се доселили родитељи после првог светског рата из Цецуна код Андријевице. Слава Аранђеловдан; мала слава Алесандровдан. Информатор Станија Обрадовић.
    Миладинбвић, једна кућа. Домаћин је просветни радник. Дошао је за послом 1959. године из суседног села Новог Верића, а у нови Верић су му се родитељи доселили после првог светског рата из Топлице. Чувају предање да су им преци у Топлицу прешли некада давно из Метохије. Слава Свете Врачи; мала слава Свете Врачи летњи. Информатор Драган Миладиновић (1932),
    Миладановић, секундарно презиме три куће Репановића. Добили су га по информаторовом деди Миладину. Информатор Димитрије Репановић.
    Милунчић, једна кућа. Чувају предање да су им преци дошли некада давно из Црне Горе. (Информатор зна да му се у овом селу родио прадеда.) Слава Никољдан; мала слава Никољдан летњи. Информатор Вукмир Милунчић (1914).
    Милићевић, секундарно презиме три куће Ђурића. Добили су га по Милићу, информаторовом вршњаку. Информатор Видосав Ђурић.
    Никчевић, једна кућа. Домаћин је просветни радник. Дошао је за послом 1955. године из Стражевине код Никшића. Слава Јовањдан (6. X). Информатор Јово Никчевић (1930).
    Обрадовић, једна девојка (просветни радник). Дошла је за послом 1971. године из Лубница код Иванграда. Слава Васиљевдан; мала слава Илиндан. Информатор Станија Обрадовић (1949).
    Ојданић, једна кућа. Домаћин је просветни радник. Дошао је за послом 1954. године из Лубница код Иванграда. Даље порекло везују за Бјелопавлиће. Слава Петковдан; мала слава Петкбвица. Информатор Голуб Ојданић (1927).
    Остојић, једанаест кућа. Чувају предање да су им преци у Осојане дошли средином 18. века „од Комова”. Слава Мдтровдан. Информатор Радоје Остојић (1905). 
    Павловић, једна кућа. Чувају предање да су им преци у Осојану живели „одвајкада”. Преци су им, иначе, у два наврата одавде бежали у Медвеђу, где је рођен и информатор, да би се коначно у Осојане вратили 1910. године. Слава Свети Јован Крститељ (20. I); мала слава Свети Јован летњи. Информатор Петко Павловић (1906).
    Пековић, једна кућа. Домаћин је просветни радник. Дошао је за послом 1964. године из оближњег села Ракоша, а у Ракош су му се доселили родитељи после првог светског рата из Мораче. Слава Свети Стеван; мала слава Илиндан. Информатор Станија Обрадовић.
    Павловић, једна кућа. Домаћин је просветни радник. Дошао је за послом 1960. године из оближњег села Коврага, а у Ковраге су му се доселили родитељи после првог светског рата из Косора у Кучима. Слава Никољдан. Информатор Станија Обрадовић.
    Пискулић, осам кућа. Чувају предање да су им преци дошли некада давно из Роваца. Од њих потичу и Ристићи, који су ново презиме узели уочи другог светског рата. Слава Свети Лука. Информатори: Лазар Ристић (1907) и Раденко Пискулић (1915).
    Раденовић, једна кућа. Домаћин је просветни радник. Дошао је за послом 1970. године из Метеха код Плава. Слава Свети Илија. Информатор Станија Обрадовић.
    Радовановић, секундарно презиме три куће Ђурића. Добили су га по претку из информаторове генерације. Информатор Видосав Ђурић.
    Рајичић, три куће. Чувају предање да су им преци некада давно дошли из Црне Горе у оближње село Крушево (код Будисаваца), одакле су касније прешли у Осојане. Слава Свети Стефан; мала слава Свети Стефан летњи. Информатор Ђура Рајичић (1900).
    Ралић, секундарно презиме три куће Репановића. Информатор Димитрије Репановић.
    Репановић, седамнаест кућа. Чувају предање да су им преци некада давно прешли из Црне Горе у село Репиште у Дреници, а нешто касније из Репишта у Осојане. Информатор зна да му се и „пара деда” родио у Осојану. Кажу да су презиме добили по селу Репишту, из којег су се доселили у Осојане. Слава Свети Трифун (14. II). Информатор Димитрије Репановић (1913).
    Ристић, једна кућа. Потичу од Пискулића. Ново презиме узео је информатор (Риста му је био деда). Интересантно је поменути да је информаторов син Милорад задржао старо презиме. (Славу и остало о пореклу в. горе, под Пискулић.) Информатори: Лазар Ристић (1907) и Раденко Пискулић (1915).
    Ристић, секундарно презиме три куће Пискулића. Добијено је по информаторовом деди, који је ово презиме узео за званично. Информатор Лазар Ристић. 
    Стевић, секундарно презцме пет кућа Репановића. Информатор Димитрије Репановић.
    Тошић, две куће. Чувају предање да су им преци прешли некада давно из Мораче у Вараге у Ибарском Колашину. Из Варага се информаторов прадеда Тоша средином 19. века доселио у сесудно село Верић, одакле је после неколико година прешао у Таљиновицу. У Осојане су прешли после Тошине смрти. Рођаци су с Тошићима у суседном селу Кошу, у које се из Осојана преселио информаторов деда Миладин око 1900. године. Слава Свети Аранђео; мала слава Свети Аранђео летњи. Информатор Вукић Тошић (19.19) из Коша.
    Цветковић, секундарно презиме две куће Пискулића. Информатори: Лазар Ристић и Раденко Пискулић.
    Шунић, три куће. Не чувају предање о пореклу. Слава Свети Ђорђе (16. XI); мала слава Ђурђевдан. Информатор Милан Шунић (1914).

    Извор: Српска академија наука и уметности Одељење језика и књижевностиу Одбор за ономасмику Ономатолошки прилози, књ. V, СВЕТОЗАР СТИЈОВИЋ – ОНОМАСТИКА ЈЕДНОГ ДЕЛА ПОРЕЧЈА КУЈАВЧЕ

    Одговори

    • 23. октобар 2022. у 14:05

      Dragana

      Poštovani zanima me detaljno poreklo porodice Andrejić. Jedan deo te porodice odlazi iz Istoka i dolazi u Toplicu oko Kuršumlije da živi i menjaju prezime u Pantić po mojim saznanjima. Najviše me zanima koju slavu su slavili

      Одговори