Ириг и околна села

22 коментара

1. 29. август 2017. у 11:28

   vojislav ananić

   Јазак

   Јазак међу фрушкогорским насељима представља средње развијено село. Иако се поуздано зна да је старо близу 300 година, археолошки налази говоре да је на овом простору било људских станишта још у време праисторије, тачније од бронзаног и гвозденог доба. Из античког периода датирају остаци грађевинског материјала и предмети из римског доба. Након ослобођења од Турака, Јазак се први пут у изворима спомиње 1702. године, по чему се може сврстати у млађа села у Срему, међутим, кроз историју имало је далеко шири значај од своје територије која му гравитира. Након три деценије, 1734. године имао је 123 куће, а припадао је иришком властелинству грофа Одескалски. Село се даље увећава и развија и 1774. године има 205 кућа и 1.251 становника. Стари манастир Јазак подигнут је крајем XV века и посвећен је Ваведењу пресвете Богородице. У времену од 1741. до 1774. године био је женски манастир. По наређењу Марије Терезије укинут је као такав 1775. Од њега данас постоји само добро очувана чесма у порти манастира.

   Извор: Интернет

   Одговори

2. 29. август 2017. у 11:29

   vojislav ananić

   Крушедол Прњавор

   Крушедол Прњавор је насеље у општини Ириг у Сремском округу у Војводини. Према попису из 2002. било је 277 становника (према попису из 1991. било је 229 становника). Крушедол је сремско насеље које се састоји од Крушедол Села и Крушедол Прњавора. Налази се на јужним падинама Фрушке горе, у иришкој општини. 1991. године, Крушедол Село је имало 372, а Крушедол Прњавор 229 становника.
   Насељавање Крушедол Прњавора везано је за изградњу манастира, који је подигао Ђорђе Бранковић у периоду 1509-1512. године. Манастир је располагао великим поседима који су захтевали радну снагу, па је на својим имањима насељавао сиромашне сељаке и избеглице с турске територије
   Извор: Интернет

   Одговори

3. 29. август 2017. у 11:30

   vojislav ananić

   Крушедол Село

   Крушедол Село је насеље у општини Ириг у Сремском округу у Војводини. Према попису из 2002. било је 388 становника (према попису из 1991. било је 372 становника).
   То је сремско насеље које се састоји од Крушедол Села и Крушедол Прњавора. Налази се на јужним падинама Фрушке горе, у иришкој општини. 1991. године, Крушедол Село је имало 372, а Крушедол Прњавор 229 становника.
   У Крушедол Селу живи претежно староседелачко сремско становништво. Село је настало крајем XV века. Овде постоји релативно стара црква, Сретењска црква, која је некадашња задужбина и женски манастир мајке Ангелине из 1512-1516. године, где је она живела и умрла.
   Извор: Интернет

   Одговори

4. 29. август 2017. у 11:31

   vojislav ananić

   Нерадин

   Нерадин је насеље у Србији у општини Ириг у Сремском округу, на јужним падинама Фрушке горе, у источном делу иришке општине. Од Ирига је удаљено 6 km. Налази се на надморској висини од 184 m. Према попису из 2011. било је 475 становника (према попису из 1991. било је 625 становника), а основна привредна грана је пољопривреда, нарочито ратарство за које постоје најбољи услови.
   Нерадин је једно од старијих насеља у иришкој општини. Село се помиње први пут 1247. године. У селу се налази православна црква посвећена Светом Николи која је саграђена 1734. године. Ова црква је под заштитом државе као споменик културе од великог значаја.
   Извор: Интернет

   Одговори

5. 29. август 2017. у 11:32

   vojislav ananić

   Ривица

   Ривица је насеље у општини Ириг у Сремском округу смештено у западном делу иришке општине. Први пут се помиње 1284. године, а као насеље 1702. године. Као и у већини других војвођанских села, становништво константно опада. Према попису из 2002. било је 657 становника . У центру насеља налази се православна црква, једна од најстаријих у Срему. Од 1995. године у овом селу се одржавају „Дани бостана“.
   Извор: Интернет

   Одговори

6. 29. август 2017. у 11:32

   vojislav ananić

   Шатринци

   Шатринци (мађ. Satrinca) су насеље у југоисточном делу иришке општине у Сремском округу. Шатринци су ушорено насеље панонског типа, типично војвођанско село. Основна привредна функција насеља је пољопривреда. Шатринци су типично пољопривредно село.
   Најстарији податак о селу је из 1702. године, који говори да су Шатринци чисто српско село. Зато се сматра да је село настало приликом велике Сеобе Срба.
   Шатринци имају две цркве, православну и католичку, лоциране у истом дворишту, једна поред друге. Православна је подигнута 1761. године. На месту порушене старе цркве подигунта је нова 1857. Римокатоличка црква изграђена је 1850. године.
   Извор: Интернет

   Одговори

7. 29. август 2017. у 11:33

   vojislav ananić

   Добродол

   Добродол (Мађарски: Dobradó или Dobradópuszta) је село у општини Ириг смештено поред jедног од најлепших сремских језера.
   Извор: Интернет

   Одговори

8. 9. март 2019. у 19:04

   Војислав Ананић

   ИРИГ И ИРИЖАНИ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

   Сажетак: Рад представља преглед околности у сремској вароши Ириг на почетку, делимично током и крајем рата, као и покушај да се поброје мештани који су добровољачком службом допринели борби против империјалистичких тежњи Централних сила. Као део Аустроугарске, као и многа друга места, Ириг је био у специфичној ситуацији да се са својим већинским српским живљем нађе у рату са Србијом.
   Кључне речи: Први светски рат, Срем, Ириг, добровољци, локална историја.

   Готово свака годишњица неког историјског догађаја пружа повод историографији за појачану активност у истраживању и тражењу нових гледишта, па и преиспитивање већ утврђених ставова. Као један од највећих догађаја у историји човечанства, свеобухватан и један од најкрвавијих, Први светски рат не може бити изузетак. Сведоци смо обележавања стогодишњице избијања овог глобалног сукоба, самим тим и великог замаха у науци када је у питању испитивање свих аспеката овог догађаја. Релативно мала временска дистанца доприноси веома великој актуелности теме, нарочито у политичком смислу, а и значајној контроверзности. Прилике које су створиле подлогу, непосредни поводи за рат, а нарочито последице истог неповратно су обележили политичку ситуацију у Европи и свету за читаво наредно столеће. На опаску да је Велики рат онај који ће донети крај свих ратова, за Версајски споразум је речено да је мир који означава крај мира. Није случајно што се и у историографији често наилази на гледиште о Другом светском рату као наставку Првог, а периоду између као двадесетједногодишњем примирју.
   У историјској науци, а самим тим и у европској политици, највише контроверзи је изазивало (а и даље изазива) питање одговорности за избијање рата. Супротстављени ставови у дебати иду од потпуног одбацивања немачке и аустроугарске одговорности и сваљивања кривице на Велику Британију, Русију или чак и Србију, до непобитне одговорности Другог рајха и Дуалне монархије као последице њихових империјалистичких тежњи. Но, поред тог и сличних општих питања, овај историјски догађај има и бесконачан низ микроаспеката који свакако заслужују да се нађу под лупом истраживача.
   Наравно, да би се сагледао један догађај у правом светлу, потребно је узети у обзир што ширу слику. Али не сме се створити илузија о неважности простих чинилаца неких великих, у овом случају глобалних, догађаја. И не сме се занемарити потреба да се од заборава сачуваjу не само утицај него и уопште судбина обичног човека и неког микрогеографског подручја које можда и није било поприште кључних дешавања. То што је Први светски рат од нас временски удаљен тек неколико генерација пружа нам могућност да из великог броја извора реконструишемо живот појединих места и људи у току те невероватно туробне четири године. Конкретно, пружа могућност овом аутору да кроз истраживање искаже поштовање према свим житељима свог родног места актерима овог судбоносног догађаја за цео свет. Према томе, резултат овог рада би требало да буде ближа слика Ирига у одређеним тренуцима рата, као и место које су поједини Ирижани заузимали у дешавањима од 1914. до 1918. године.
   По избијању рата, српски народ у Аустроугарској монархији нашао се у незавидној ситуацији. Њихови сународници у матици налазили су се на путу напада империје која је по сваку цену желела да их војно и цивилизацијски покори, али ако у нечему можемо уопште видети предност њиховог положаја, онда је то њихова усредсређеност на веома јасан избор борбе за слободу и очување. Милада Паулова је сликовито описала ту ситуацију: „Срби су морали да окају своју српску народност, као народ, сви без разлике, и то губитком свега што нешто значи за човека: породичне среће, личне имовине и грађанских права”. Пречани су се налазили пред избором да ли се ставити на располагање Србији и вековној тежњи за националним ослобођењем и уједињењем или остати веран монархији и чак учествовати у ратном напору на страни Централних сила. Многи су одабрали позив добровољца у борби против аустроугарског империјализма.
   Поменута злодела мађарских власти била су нарочита у Срему. Најизраженије репресалије уследиле су после пораза Тимочке дивизије српске војске у бици на Легету, септембра 1914. По преласку српских снага у Срем, локално српско становништво је са одушевљењем и испољавањем националног заноса дочекало ослободиоце. Међутим, када је војска Србије била принуђена да се повуче, Срби који су преостали у Срему суочили су се са осветничким деловањем казнене експедиције (штрајфкора, нем. Streifkorp). Мере су укључивале хапшења и убијања свих оних који су били осумњичени за помоћ српској војсци или за отворено испољавање непријатељства и нелојалности KundK монархији.
   Добровољци у српској историји имају веома дугу традицију, још од Великог бечког рата (1683–1699). Готово да није прошао сукоб у историји српског народа без присуства оних који су слободном вољом узимали у њему учешћа. У свести појединаца припадника српског народа никада није мањкала потреба да се сопственим напором допринесе општој ствари. Ни Први светски рат није био изузетак у томе. Срби пречани су пред репресалијама режима на националној и верској основи, интернацијама и мобилизацији у редове царске војске на најразличитије начине постајали добровољци у српској војсци или на страни Антанте. Један део њих је у првим данима и месецима рата прешао директно у Србију и ступио у службу војске краљевине, док је други део по мобилисању у аустроугарску војску и одвођењу на источни фронт проналазио начин да пребегне у редове руске војске, где ће после бити организован у јединице.
   Када говоримо о Иригу, важно је представити атмосферу и догађаје у месту на почетку рата. Ириг је, нажалост, услед свог положаја био умногоме у центру дешавања у Срему. Налазио се у релативној близини границе и на путу који је спајао Нови Сад и Петроварадин са јужним Сремом те био проточно место аустроугарских снага на путу ка Србији. Што се тиче етничке структуре, од 23.000 становника Иришког среза, 18.000 су били Срби (78,3%), 2000 Хрвати и Словенци (8,7%), 2500 Мађари (10,9%), а 500 Немци (2,1%).
   Православни свештеник у Иригу, прота Василије Николајевић, водио је дневник од 1906. до 1923. године, па су веома интересантни његови записи везани за ратне године. Забелешке које уноси за огромну већину дана приказ су временских прилика, уз повремене помене главних дешавања у Европи, али можемо донекле реконструисати околности ратних дана. Тако, за четвртак 17. јул 1914, Николајевић записује: „Облачно и доста хладно: Рат објављен Србији, сав се свет узрујао свуда”. Већ кроз неколико дана говори о забрани црквене звоњаве недељом и одлагању службе до даљњег, а за недељу 27. јул записује: „Лето и врућина: Одвели крушедолске и хоповске монахе у затвор. Ни Вандали нису таково што учинили”.
   Важан извор за дешавања у Иригу почетком рата је сећање Милана П. Костића преточено у мемоарско дело. Поред својих личних искустава, аутор наводи да је имао приступ и одређеном архивском материјалу. За команданта места које је било значајно и по телефонској мрежи којом је успостављена прва веза Новог Сада и Загреба био је постављен помађарени Немац, пуковник у пензији Сигети (Szigethy), који је живео на подручју Ирига и који је наводно учинио доста за ублажавање положаја ухапшених Срба. Одмах по објављивању мобилизације, у Иригу су ухапшени: Васа Дамјановић (трговац), Драгомир Барковић (комита из 1912), Бошко Матић (поштар), Милан Зурковић (банкарски чиновник), др Сима Грчић (лекар), Бранко Давидовић (чиновник), Јован Радошевић (трговац) и Јован Вујић, и интернирани су у Петроварадин где су боравили четири месеца. Списку талаца додати су и Ђорђе Пуља (гостионичар), Никола Барковић (књиговођа), др Младен Лисавац (правник), др Милан П. Костић је рођен у Футогу 1895. године. Основну школу је завршио у Руми и Сурчину, а потом је као стипендиста Матице српске завршио гимназију у Новом Саду. Као питомац Текелијанума уписао је права у Пешти 1913, а завршио их и докторирао у Загребу 1919. У Иригу је радио као приправник, а потом водио адвокатску канцеларију до 1925. године. До Априлског рата и окупације земље радио је у Ср. Карловцима и Земуну, а после рата нашао се на положају шефа библиотеке Државног архива у Београду. Прикупљао је грађу о уништеним споменицима у Срему и написао велики број чланака у водећим публикацијама пре и после рата. Умро је у Београду 1964. године. У Матици српској се може наћи његова аутобиографија, РОМС, М 12.710.
   Ђурица Живковић (лекар), Младен Мићашевић (ратар) и Митар Милошевић, који су после шест недеља проведених у Петроварадину премештени у Сремску Каменицу, а потом у Суботицу.
   После битке на Легету 6. септембра 1914. око 2000 српских заробљеника је спроведено кроз Ириг. И поред забране сваког контакта становништва са заробљеницима, мештани су им дотурали храну и помагали им на сваки начин на који су могли. Када су почеле одмазде штрајфкора, кроз Ириг су спроведени интернирани Срби из доњег Срема, те сазнајемо о колони становника Доњег Товарника која је прошла 16. септембра, а чијег је свештеника Стевана Јовановића убио неки војник на путу из Руме и који је сутрадан сахрањен на иришком Николајевском (грчкомалском) гробљу. Истог дана, 16. септембра, у Иригу, у кући која је служила као жандарска станица (на „пијаци”, тј. Рибарском тргу), организован је војни суд који је због велеиздаје осудио на смрт следеће људе: Георгије Јовановић (27 година), касапин из Јарка, Живан Шестановић (32 године), ратар из Јарка, Душан Капетановић (40 година), алваџија из Јарка, Георгије Марељ (30 година), ратар из Шашинаца, Обрад Радосављевић (30 година), ратар из Шашинаца, Лазар Обровачки (50 година), ратар из Шашинаца.
   Наредног дана, 17. септембра, у 6 ујутру стрељани су на брду Касарна пред грчкомалским гробљем где су и сахрањени. Службу им је одржао поп Лука Дане Мишић. Милан Костић је пренео своје искуство тог догађаја: „Јутро је освануло ведро, сунчано, па смо из наших дворишта из центра Ирига посматрали долазак и кретање осуђеника и страже на брегу, а потом смо чули плотун који је значио крај шесторице осуђених Сремаца”.
   О самим ратним данима у Иригу немамо пуно података, али Милан Костић, рецимо, наводи то да је и поред веома строге контроле количина овршеног жита доста тога пролазило непописано те и остајало мештанима, и да је „хлеба било”. Прота Николајевић, поред повремених извештаја са фронта, жали се на велику скупоћу животних намирница, па сазнајемо да је у септембру 1914. 4 килограма масти стајало 80 форинти, црни лук 60 форинти, свињско месо 380 форинти, 6 килограма брашна 70 форинти, а да говедине нема.
   Међу Ирижанима који су пребегли у Србију и укључили се у борбу српске војске наилазимо на имена иришког сељака Стевана Грубановића, који је погинуо у борбама на Мачковом камену, Митра Касапског, Марка и Милоша Гудурића, Николе и Драгомира Барковића, који су са српском војском прешли Албанију и учествовали у акцијама на Солунском фронту и ослобођењу. Но, о њиховом учешћу у рату сазнајемо посредно и не наилазимо на прецизнија и поузданија сведочанства. Такође, наилазимо на име Добросава Јовановића, који је био добровољац у Рудничком четничком одреду под командом мајора Војислава Танкосића. Међутим, његова даља судбина имала је очигледно веома трагичан али и неизвестан епилог, бар што се извора тиче. Наиме, у извештају мајора Танкосића о деловању у августу и септембру 1914. се каже:
   „При првом одступању из Крупња (2-ог) остало је у крупањској болници неколико рањених четника, који се нису могли извући. При поновном уласку затекли смо их све побивене, а тело једног од њих било је исечено на комаде (Добре Јовановића, студента из Новог Сада).” Ипак, Тоша Искруљев у резултатима свог послератног истраживања наводи нешто другачију судбину овог војника и каже да је он заробљен у Крупњу, а затим одведен и обешен у Брчком. Наводно је његово тело остављено обешено не би ли послужило као Милановцу и Аранђеловцу, али наилазе на све јачи отпор јер се српска војска подмађује”. Или рецимо 1. децембра: „Србијанска војска потукла нашу, те све бежи амо”. Да ли то можемо приписати жељи да сакрије одушевљење оваквим развојем догађаја у страху од власти (нарочито после опаске о Вандалима) или је у питању неки дубљи осећај оданости Монархији, немогуће је рећи, а није ни превоше важно за овај дневник као извор.
   И дан-данас у Брчком постоји споменик подигнут Добри Јовановићу.
   Део Сремаца који је прешао у Србију обрео се у Београду и учествовао у његовој одбрани и формирању јединице која ће постати Сремски добровољачки одред. Како сведочи капетан Живко Кезић (који ће бити последњи командант ове јединице, при напуштању Београда), у тренутку напада аустријско-немачких снага на престоницу 22. септембра 1915. ова јединица је имала око 360 бораца стационираних у Горњој тврђави, тада под командом поручника Игњата Кирхнера. По десанту снага Централних сила на град, одред је упућен на Дунавски кеј како би покушао да заустави бујицу непријатељске војске. Борбе које су се на том месту одиграле биле су стравичне, а рањен је и сам командант Кирхнер („Четници, ја сам рањен и то изгледа тешко. Ја одлазим, а ви слушајте вашег новог командира. Не дајте Дунавски кеј, борите се до последњега! Збогом…”). Само првих дана борби за Београд из строја ће бити избачено 223 борца одреда. Капетан Кезић у својим сећањима на борбе Сремског добровољачког одреда спомиње и борца којег ословљава са Пуља, али чијег имена не може да се сети. Веома лако би било поистоветити Пуљу из ове јединице са Ирижанином интернирцем Ђорђем Пуљом, међутим, за такву претпоставку нема сигурног и неоспорног основа. Иако не можемо са сигурношћу тврдити да је то заиста иста личност, у сваком случају вреди поменути његову команду над патролом која је известила јединицу о надирању јаких непријатељских снага са Дунавског кеја ка Новом гробљу, као и учешће у крвавим борбама да се непријатељ одбије. Пуља је са осталим малобројним преживелим борцима одреда напустио Београд.
   Лакше је пратити добровољце који су то постали пребегавши из редова војске Аустроугарске на страну Русије на источном фронту, а потом постали и део српских армија. После мобилизације спроведене у крајевима насељеним Србима, између осталог и у Срему, већина регрутованих је спроведена на бојишта у Галицији, Буковини и осталим пределима фронта према Руском царству. Неки од њих, заправо многи, не желећи да се боре у униформи царства против, како су сматрали, братског словенског народа, користили су све могуће прилике да се уз излагање огромној опасности нађу на супротној страни борбене линије. Један број њих је и страдао покушавајући тако нешто. За неке су везане чак и помало шаљиве анегдоте.
   По уласку Румуније у рат на страни Антанте, од септембра 1916. у оквиру
   1. српске добровољачке дивизије у саставу 47. руског корпуса под командом генерала А. Зајончковског, у Добруџи се борило око 3700 бораца са територије данашње Војводине под командом пуковника Стевана Хаџића. Око 7. септембра тек пристигла дивизија је укључена у борбу на потезу села Кору Насрадина и Кору Синана у боју код Добрича. Услед жустрог напада Бугара, руске, румунске и српске снаге су биле приморане да се повуку. Притом је истицано велико херојство српских војника. По формирању нове линије између села Алимана на Дунаву и села Тузла на Црном мору, дивизија се нашла на положајима у близини Кокорџе и Сусуси Али Беја где су биле жестоке борбе. До децембра исте године, када су због свеопштег лошег стања на румунском фронту били приморани на повлачење, 1. српска добровољачка дивизија имала је 10.475 избачених из строја од укупно 18.457 бораца и официра колико је бројала са попунама.
   У списковима бораца погинулих на ратишту у Румунији можемо пронаћи имена оних из Ирига, или околних места. Па тако у евиденцији коју је опсежним истраживањем саставио Стеван Бугарски, налазимо следеће пале: редов Радивоје Живковић (Јазак), пог. 25. 8. 1916. код Кору Насрадина, 2.пеш. пук, редов Стеван Ђурић (Ириг), пог. 5. 9. 1916. код Кокарџе, 2. пеш. пук, редов Лазар Костић (Нерадин), пог. 5. 9. 1916. код Кокарџе, 2. пеш. пук, редов Петар Бабић (Ириг), пог. 6. 9. 1916. код Спапунара, 1. пеш. пук, редов Бранко Ракић (Јазак), пог. 6. 9. 1916. код Кокарџе, 2. пеш. пук, редов Лазар Јанковић (Ириг), пог. 20. 9. 1916. код Амзаче, 4. пеш. пук. Ирижанин др Никола Шијак мобилисан је у 2. батаљон 70. сремског пука аустроугарске војске који се налазио на источном фронту на положају источно од Брашова, на десној обали реке Прут. По сопственом сведочанству, био је командир јуришног одреда чији је задатак био да ноћу патролира између положаја и извиђа где се налазе непријатељске страже. Искористио је прилику да пребегне на руску страну и да настави да се бори, али овај пут на супротној страни. Почетком 1917. године био је командир 4. чете 3. батаљона 1. српског добровољачког пука на језеру Кагул, недалеко од Епулеје у Бесарабији. У октобру 1917. дочекао је транспорт возом до луке у Архангелску, одакле је путовао бродом до Солуна где је поново ангажован у борбама на Солунском фронту. Жив је дочекао ослобођење и крај рата.
   У евиденцији Комисије за ликвидацију аграрне реформе која се налази у Архиву Војводине (АВ) можемо пронаћи имена људи који су као добровољци прошли пакао рата, а потом се вратили у завичај и добили земљу као награду за своје херојство. Наилазимо на следеће Ирижане: Бабић, Сава Бабић, Харалампије Барковић, Драгомир Белић, Ђорђе Гољевачки, Ђорђе Грковић, Драгутин Гудурић, Никола Дамјановић, Дамјан Дамјановић, Стеван Ђурић, Стева Глушић, Дамјан Ђуричић, Илија Живковић, Светозар Зарић, Јован Јанић, Јован Јанковић, Панта Јовановић, Миливоје Јовановић, Славко Казимировић, Стеван Касапски, Димитрије Козаров, Никола Марић, Митар Марић, Славко Марић, Стеван Марчетић, Вељко Мијатовић, Михајло Милановић, Алекса Милић, Бошко Милутиновић, Ђока Милутиновић, Јован Мирковић, Душан Мићашевић, Ђока Мишкићевић, Лазар Мишљановић, Дамјан Мутибарић, Светозар Недељковић, Ђура Обрадовић, Стеван Пантић, Петар Поповић, Стеван Радивојевић, Љубомир Радошевић, Петар Секулић, Урош Станојевић, Ђорђе Станојловић, Јован Сударевић, Лазар Теодоровић, Васа Хорватовић, Душан Царићевић, др Васа Шијак, др Никола Шућин, Никола Шућин, Панта Не можемо поуздано (а за многе уопште) реконструисати која је била њихова улога у самом рату. Неки су у својство добровољаца признати као борци, а неки као неборци. Како год било, ови јунаци борбе за очување и ослобођење српског национа, а испоставило се и за уједињење јужнословенских народа, заслужују да њихова имена буду заувек сачувана од заборава. Уз то, у просеку су добили и око 7 јутара земље, понаособ.
   Посредно, путем литературе наилазимо и на списак добровољаца из емиграције који су пореклом из Ирига. Па тако, из Сједињених Америчких Држава, пут европског ратног жаришта пошли су: Лазо (Милан) Анђелић, рођен 1872. у Иригу, земљорадник, Васа (Јован) Милошевић, рођен 1881. у Иригу, зидар, Душан (Стеван) Хрваковић, рођен 1882. у Иригу, свирач.
   Такође, наилазимо и на фотографију начињену у Карансебешу у Румунији 1919. године на којој се налази 3. чета 1. батаљона 3. пука Моравске дивизије на којој се налазе, између осталих, и Ирижани: редов Ђока Курјачки, редов Бошко Милић и наредник Стеван Поповић. Фотографија је настала као успомена на заједничке муке кроз које су ови борци прошли од Солунског фронта, преко његовог пробијања и у напредовању све до Румуније.
   Велики српски драмски писац и књижевни критичар Драгослав Михајловић Михиз, Ирижанин рођењем, у својој Аутобиографији о другима осврнуо се на рани период свог живота проведен у овој сремској вароши. По сећању на посету кући Паје Стојшића наводи да је један његов син погинуо као борац у Добруџи а други покушавајући да пребегне из аустријске војске на руску страну. Како каже и сам Михиз, о томе сведочи само кенотаф на иришком гробљу.
   Можда је најзнаменитији Ирижанин учесник Првог светског рата био академски сликар Васа Ешкићевић. По избијању рата Ешкићевић је из Русије дошао у Србију и ставио се на располагање српској војсци као добровољац. Постављен је за ратног сликара Прве армије српске војске, а затим је са њом прошао голготу повлачења и преласка преко Албаније. Колики су били романтичарски занос и вера у борбу и одржање код Васе Ешкићевића сведочи и једна реченица у његовом ратном дневнику написана непознатог датума 1915. у Скопљу при повлачењу и у потпуној неизвесности над даљом личном судбином, али и судбином војске, државе и народа: „Будућност је наша јер док неке у далекој прошлости велике и културне државе данас су само случајни потомци њихови, ми наша раса сада смо већи но што смо били у најславнијем добу наше историје”. Са српском војском био је на Крфу, а потом је пребачен у Италију на лечење. У Италији се сусрео са војводом Живојином Мишићем, који је, по свему судећи, изазвао одушевљење сликара личношћу војсковође пошто је у својим записима резервисао специјално место емоцијама изазваним тим сусретом и чак је на корицама свог дневника записао цитат: „Државе се стварају и уништавају за 24 сата. –Живојин Мишић”. После боравка у Риму и Паризу, Ешкићевић се поново прикључује Првој армији на Солунском фронту. Само једна мала слика искуства боравка на фронту је сведочанство записано у дневник 30. августа 1916, где каже: „…пред зору отпочне страшна топовска цика са наше стране, небо се пролама од ујања великих разорних зрна из тешких топова. Што ближе дан, грмљавина све већа. Велики месец који се на пола метра издигао изнад планинског гребена био је једини живи сведок почетка ове крваве игре”.
   Како је текло повлачење Аустроугара и Немаца пред надирањем српске војске, тако се ближио и дан ослобођења Ирига и краја рата у овој варошици. Милан Костић преноси да је већ 2. новембра 1918. Ириг освануо окићен српским и хрватским заставама и да су почели да пристижу младићи, Ирижани, који су били мобилисани, а сад и распуштени из аустроугарске војске:
   „Махом су стигли са оружјем, они од весеља почињу са шенлучењем, пуца се дан и ноћ”. Сутрадан, у недељу 3. новембра, изабрани су чланови Народног већа.
   Наредног дана пред Иригом се нашла немачка војска у повлачењу. Пошто су ушли у место, војници су били распоређени по кућама. Такорећи, место се нашло у талачкој ситуацији. Дух ослобођења присутан у Иригу није изазвао никакве последице, али је ипак немачка артиљерија била постављена на брдо Касарна под претњом општег бомбардовања у случају пружања отпора или неког инцидента при повлачењу Немаца. И неки чланови Народног већа су узети за таоце. Колоне немачког снабдевања и механизације у повлачењу пролазиле су кроз место до 6. септембра, када су и последњи војници напустили Ириг.
   У тим тренуцима новостечене слободе, Народно веће је по хитном поступку покушало да одређеним мерама успостави ред и власт у месту. Па тако, неке од мера са седница 6. новембра поподне и 7. новембра укључују разрешење шефа поште мађарске националности, забрану окупљања и увођење вечерњег полицијског часа, организовање Народне страже, успоставу поштанског саобраћаја са Румом, низ административних мера и именовања, итд.
   Дана 13. новембра у Ириг је ушао 9. пешадијски пук и тако и званично донео ослобођење и крај рата. О стању у месту, председник Већа Божидар Вучинић је поднео следећи извештај:

   Господину Месном команданту српске војске У Новом Саду

   Част ми је известити Вас и умолити следеће:

   У Иригу се налази један одред чешких војника (36) са два официра, који врши сигурносну службу. Према добивеним информацијама отићи ће овај одред одавде за дан два даље. –
   Осим тога постоји месна гарда од 130 момака, али фактично врши службу само око 10.
   Та гарда је, осим малог броја људи, 5–6, недисциплинирана и у вршењу своје службе непоуздана.
   Коначно има три жандара. – Пошто је нужно да се одржава мир и поредак у Иригу и околним општинама, предлажем да се овамо пошаље једно одељење српске војске, по могућности 50–100 момака, који би имали до даљње Уредбе овде стално боравити са нужним бројем официра. – Овом одељењу би била задаћа да одржава мир и поредак у Иригу; да се известан број тих војника (5–6) додели жандарској постаји за појачање жандармерије; да се у поједина околна места, ако устреба пошаље један део као асистенција. –
   Ово одељење војске би имало дужност, да пре свега покупи све оружје у Иригу и околини; непоуздани и немарни чланови гарде би се отпустили, а оружје би им се имало одузети. –
   Од месне полиције има само један месни полицајни комесар у служби, док су остали полицајци, пет на броју, службу напустили. Одредио сам, да се полиција опет употпуни, а главна би јој сврха била, да набавља, кад устреба, кола за војску, да буде од помоћи код уконачивања војске, да помаже код набаве хране за војску и коње итд.
   Молим, да се у горњој ствари изда нужна одредба. Председник Одб. Нар. Већа. –
   Српска војска признала је Народно веће за орган локалне власти и оно је наставило са даљим радом на успостављању поретка у месту и са радом на коначном уједињењу свих ослобођених територија у нову државу. Котарско веће Иришког среза је 20. новембра 1918. издало Резолуцију којом признаје три конститутивна народа као један народ и њихово уједињење у нову државу под свим одредбама Крфске декларације. Последњи састанак већа одржан је 12. јануара 1919. након чега је оно ликвидирано. Овим чином и званично почиње нови живот Ирига у миру, слободи и новој држави након четири године до тог тренутка највећег, а вероватно и најкрвавијег, сукоба у историји човечанства у коме су своју улогу имали и мештани овог малог фрушкогорског места.

   Филип Митричевић, мср Ириг

   Извор: Споменица историјског архива „Срем“, 14, Сремска Митровица, 2015.

   Одговори

9. 10. март 2019. у 04:45

   Војислав Ананић

   ИРИГ И ДОБРОВОЉЦИ ИЗ ИРИГА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

   Сажетак: Места са данашње територије AП Војводине дала су велики број добровољаца за српску војску у Првом светском рату. Такође велики број Словена је био мобилисан у аустроугарску војску и ратовао на фронтовима широм Европе. Поједини заробљеници, па и дезертери из те војске, чинили су прве добровољце српске армије. Општина Ириг је са својих 12 места, колико данас чини општину (укључујући и место Ириг), и 3 насеља данас у другим општина дала око две стотине добровољаца, што бораца, што небораца. Насеље Ириг је дало најмање 54 добровољца за српску војску. Списак је урађен на основу података из фонда 99 Архива Војводине у Новом Саду.
   Kључне речи: добровољци, Срем, Ириг, табела, Први светски рат, архивска грађа, историја, Војводина, Србија, Аустроугарска.

   Општина Ириг и место Ириг се налазе у централном делу Срема, на јужним обронцима Фрушке горе. Тренутно општину Ириг поред истоименог места сачињавају насеља: Врдник, Нерадин, Гргетег, Крушедол Прњавор, Крушедол Село, Велика Ремета, Шатринци, Добродол, Ривица, Јазак и Мала Ремета. Са површином од 226 km², убраја се у групу мањих војвођанских општина. Општина Ириг заузима око 25% Националног парка Фрушка гора.
   Први пут у документима Ириг се спомиње 1225. године. Све до краја XV века прошлост Ирига мало је позната. Крајем XV и почетком XVI века подижу се бројни манастири који представљају највећи драгуљ Иришке општине. Ириг је на својеврстан начин био престоница фрушкогорских манастира. Од укупно шеснаест манастира, половина их се налази на територији Иришке општине. Око манастира настала су скоро сва насеља данашње општине Ириг.
   По избијању Првог светског рата, становништво ове општине и места у околини Ирига погодиле су све недеће које прате рат. Свакако у најтежем положају било је словенско, пре свега српско становништво. Забрањен је рад српских друштава по Војводини а српски листови (Браник, Српство, Панчевачки гласник, Вршачки весник, Слобода, Садашњост и Застава) убрзо су по ратној прокламацији прекинули свој даљи рад. Исто су урадиле и српске политичке партије, о чему је извештен и сам председник угарске владе, гроф Иштван Тиса.
   У непосредној близини Ирига, Аустроугарска монархија је сместила Шести пешадијски пук са седиштем у Новом Саду и Седамдесети пешадијски пук са седиштем у Петроварадину. До августа 1914. мобилисано је близу
   1.300.000 људи у царској војсци. У мирнодопској ситуацији војску је чинило око 450.000 људи. Велики проблем по државу и њену војску представљао је разнолики састав војника, јер су велики део чинили управо војници словенског порекла, и то Чеси, Словаци, Пољаци, јужнословенски народи, Румуни, који нису знали немачки и мађарски језик. И културне разлике међу војницима биле су велике.
   Ириг је такође неколико пута био траса преко које су пролазили војници царске војске, идући од Новог Сада и Петроварадина преко Венца до Руме па даље у Србију, на правац за Шабац. По неколико дана у месту су се константно слушале понтонирске и артиљеријске јединице аустроугарске војске, које су туда пролазиле. Непосредно после првих ратних дејстава и борби, Ирижани су били сведоци звукова са мачванског ратишта јер су се често чули тутањ топова и друга ратних оружја. Становништво је било и директан сведок страдања на Мачковом камену, Церу, Сави и Дрини јер су та бојишта била близу. Такође, у Иригу је била смештена болница где су довођени рањени са поменутих бојишта. У месту је тада лечен велик број рањених или болесних војника.

   После краткотрајног продора српске војске током јесени 1914. године у Срем, ухапшен је велики број Срба са подручја Срема. Већина њих је интернирана у Петроварадин и смештена у већ припремљене логоре. У логору је било преко 2000 лица. Неки су оптужени за велеиздају и изведени пред војни суд. Део лица је био осуђен на смрт и стрељан на Петроварадинској тврђави током септембра и октобра 1914. Преки судови су и иначе били страх и трепет за српско становништво у Монархији. Овај догађај је у директној вези са битком на Легету, где су се на територији јужног Срема сукобиле српска и аустроугарска војска почетком септембра 1914. Након овог пораза српске војске, села и места са већинским српским становништвом била су на мети аустроугарске одмазде: Купиново, Шашинци, Вогањ, Јарак, Бешка, Ашања, Брестач, Буђановци, Голубинци, Земун, Инђија, Ириг, Пећинци, Попинци, Прогар, Прхово, Стари Бановци, Стара Пазова, Суботиште, Шимановци.
   Многа од ових села задесио је терор у коме су паљене куће, па и читава насеља. Становништво је опљачкано, интернирано или одведено у логоре по Срему, или у оне злогласне у Плетерници, Вировитици, Вараждину, Белишћу, Осијеку, Араду, Трпињи, Борову и Нежидеру у Мађарској. Ни Ирижани нису били поштеђени: сумњива лица хапшена су већ по почетку рата а посебно после битке на Легету. Тај чин је појачао интернацију, посебно јер је установљено да је српско становништво у Срему помагало српску војску. По причању Ирижана, кроз место је тада прошла и колона са 2000 заробљених српских војника са ратишта којима су кришом дотурали храну и воду, а касније и многа интернирана лица из јужних делова Срема која су аустроугарске власти одводиле у логоре. Од српских заробљених војника су и сазнали за исходе ранијих борби и догађаје везане за битке.
   Судбоносан догађај задесило је место 16. септембра 1914. када су аустроугарске снаге спроводиле ухапшене сељаке из Доњег Товарника (насеље у општини Пећинци у Срему) у Петроварадин. Међу ухапшеним био је и један сеоски свештеник који је од изнемоглости пао а затим био ликвидиран на путу од Руме. У Иригу је осуђено и стрељано и 6 сељака из Шашинаца и Јарка под теретом издаје, јер су наводно указивали помоћ српској војсци. Ратни суд је заседао у згради иришке жандармеријске станице. Свештеник Дане Мишић тог дана био је присутан кад су шесторица Срба лишени живота. Успео је да их исповеди и причести непосредно пред смрт а потом и да запише њихова имена. Страдали су: Георгије Ђоке Јовановић, Живан Шестановић и Душан Капетановић из Јарка, и Георгије Ђоке Марељ, Обрад Радосављевић и Лазар Обровачки из Шашинаца.
   Све наведено, али и многи други разлози, пре свега тај да нису желели да ратују против својих српских сународника и то у туђинској, аустроугарској униформи, био је повод да се велик број Ирижана пријави у редове српске војске. Званично формирање српских добровољачких јединица отпочело је у Русији новембра 1915. И пре настанка добровољачких јединица Русија је помагала све оне Јужне Словене који су желели да добровољно ступе у српску војску. Због тога јe јула 1915. српска влада упутила у Русију делегацију да организује пребацивање јужнословенских ратних заробљеника који су изразили жељу да се у редовима српске војске боре против заједничког непријатеља.11 Списак дела добровољаца који су приступили српској војсци, за место Ириг, урађен је по подацима из регистра добровољаца којима је додељена аграрна земља на подручју комисије у Вуковару (за Срем), фонда 99, Архива Војводине. Подаци су формирани на основи места рођења добровољца.

   Михајло Стојаковић (1923‒1997) бивши је председник новосадске подружнице удружења потомака и поштовалаца ратних добровољаца ослободилачких ратова Србије и Црне Горе 1912‒1918. године, чији се лич- ни фонд налази у Архиву Војводине, под бројем Ф. 496. Саставио је списак српских ратних добровољаца из Срема који су били у саставу Прве српске добровољачке дивизије, али и других. Наводи и један списак погинулих лица на Добруџанском фронту. Напомињем да ови подаци нису званични, али се могу сматрати поузданим и релевантним.
   У делу Олујно доба, Хроника Ирига и околине, Милутин Станишић Вуксанов наводи да су многи Срби из Војводине, нарочито из Срема, одмах поста- ли војници храбре балканске земље, Србије, да су прошли Албанију, све до коначног ослобођења. Тако именом и презименом наводи: Митра Касапског, Марка и Милоша Гудурића, Николу и Драга Барковића. Такође, аутор наводи и да је шездесет Ирижана ступило у српску војску након предаје Русима на Карпатима, док су служили у аустроугарској униформи. Многа имена се поклапају са списком који сам лично у раду табеларно представио.

   Мирослав Јаћимовић, мср Архив Војводине, Нови Сад

   Извор: Споменица историјског архива „Срем“, 14, Сремска Митровица, 2015.

   Одговори

10. 12. април 2019. у 12:44

    Војислав Ананић

    Врдник

    У средњем веку имао је утврђење и варош. Први пут је забележен 1315. Забележен је и 1702. 1734. имао је 63 дома, 1756. 40, 1774. 107, а 1791. 151 дом са 654. душе. 1810. имао је 164 дома, а 1808. 932 душе.

    Потеси: Окот, Друмске њиве, Средњи до, Горњи и Доњи Чеплисад, Гумниште, Наротак, Вуксанове њиве, Стрмоглавац, Пећине, Беговина, Крушевље, Фење, Галамбош, Зоравна, Липовац, Влајића до, Бекатово, Горњи и Доњи Алдов, Лагум, Сомњи реп, Мургин точак, Јоргован, Беленгир, Враиов до, Грба, Кула, Соје, Гатарице, Витезић, Спахијске ливаде, Јанковац, Горње ливаде, Гвоздена врата, Велика међа, Мала пећина, Мајдан, Ритић, Русина, Трска, За кулом, У горе, Рекећаш, Добра вода, Јермош, Дубочац, Бара, Пескара, Зуцалица, Деонице, Мајур, Гај, Каменита Татарица, Велико бусје, Јеленова бара, Врбице, Петров шестар, Дреново, Доситијевац, Кратко, Попов брег, Крвавић, Бикоч, Орловац, Липова анта, Добра вода, Кула, Кленова анта.

    Извор: Срби у Срему 1736/7 – Душан Ј. Поповић, Београд

    Одговори