Инђија и околна села

13 коментара

1. 4. децембар 2016. у 20:39

   Milan

   Postovani,odakle potice poreklo Miodrag,hvala, Mikaja

   Одговори

2. 30. април 2017. у 12:10

   vojislav ananić

   На простору Чортановаца је живео и српски а касније и сремски краљ Драгутин Немањић.

   https://dotkomsite.com/2016/09/19/cortanovci-skriven-biser-u-sremu/

   Одговори

3. 30. јул 2017. у 09:47

   vojislav ananić

   ЧОРТАНОВЦИ

   Село лежи на десној обали Дунава и југозападним падинама Фрушке горе. Удаљено је од Новог Сада 20, а од Инђије 22 км. Припада инђијској општини. Данас су Чортановци модерно сеоско насеље, са осмогодишњом школом, библиотеком, поштом, домом здравља, месном канцеларијом, земљорадничком задругом, продавницама и другим комуналним објектима. У око 650 домаћинстава живи око 1900 становника. Од тога су већина (95%) Срба, а остало Хрвати Муслимани, Македонци, Мађари и др. Легенда каже да је име села постало према истоименој риби чортан, која се ловила у околним барама. Етници: Чортановчан и Чортановчанка Информатор: Ђорђе Војновић, 1951, шеф месне канцеларије у Чортановцима.

   ИЗВОР: Жарко Бошњаковић – Ономастика Срема, САНУ, 1986.

   Одговори

4. 14. август 2017. у 11:39

   vojislav ananić

   ИНЂИЈА

   Општина Инђија се налази у Војводини, у североисточном делу Срема, на јужним обронцима Фрушке горе. Смештена је на пола пута између Београда и Новог Сада, на месту где се укрштају два значајна европска коридора: коридор 10 (ауто пут Е-75) и коридор 7 (река Дунав), те има веома повољан туристичко-географски положај.
   Инђија је од Београда удаљена 45 км, а од Новог Сада 36 км и са њима је повезана ауто-путем Е-75 и магистралним путем М-22.1. Од аеродрома Никола Тесла у Београду Инђија је удаљена 39 км. Кроз Инђију пролазе железничка пруга Београд – Нови Сад – Суботица – Будимпешта и пруга Београд – Загреб – Љубљана.
   335 км Будимпешта
   571 км Беч
   502 км Љубљана
   364 км Загреб
   259 км Сарајево
   475 км Подгорица
   487 км Скопље
   445 км Софија
   644 км Букурешт
   Општина Инђија заузима површину од 384 км² и чини је 11 насеља: Инђија, Чортановци, Бешка, Крчедин, Сланкаменачки Виногради, Стари Сланкамен, Нови Сланкамен, Нови Карловци, Марадик, Љуково и Јарковци. У њима данас живи око 47.500 становника различитих националности.
   Обронци Фрушке горе, војвођанска равница и обале реке Дунав прожети су бројним природним лепотама, културно-историјским знаменитостима, очуваном традицијом али и духом модерног развоја једне од најнапреднијих општина у Србији. Употпуњене интересантним манифестацијама и богатом гастрономском понудом, туристичке вредности општине Инђија пружају свим посетиоцима прилику да у њој пронађу прави кутак за себе.
   Река Дунав, која својим дугим током краси десет земаља Европе, повезује више од 80 милиона људи и спаја различите народе и културе, Србијом је уцртала свој живописан пут од Бездана до Ђердапа. На том путу општини Инђија подарила је прелепу обалу дугу 27 км. Обалом Дунава од Чортановаца, преко Бешке и Крчедина, поред Сланкаменачких Винограда све до ушћа Тисе у Дунав код Старог Сланкамена, у еколошки очуваном окружењу живописне руралне средине, нижу се викенд насеља, рибље чарде, плаже, пешчане аде и атрактивни пејзажи који све више привлаче људе жељне предаха од ужурбане савремене свакодневице.
   Редослед историјских догађаја:
   1455. године Инђија се помиње као феудално добро породице Шуљок де Лекче
   1456. године у писаним изворима Инђија се први пут помиње као насељено место
   1457. године у Инђији се оснива Поштанска служба
   1458. године железница долази у Инђију
   1459. године у Инђији започиње поштански трансфер новца
   1460. године у Инђији се отвара први млин на пару
   1461. године Инђија добија своју прву банку и трговачку школу
   1462. године у Инђији се отвара прва електрана
   1463. године први модеран пут у Србији (Нови Сад – Београд) пролази кроз Инђију
   1960-тих година долази до брзог развоја малих и средњих предузећа. ДАНАС Инђија постаје српска првокласна дести

   Одговори

5. 22. август 2017. у 05:58

   vojislav ananić

   ИНЂИЈА

   О Инђији
   Општина Инђија се налази у Срему, на јужним обронцима Фрушке горе.
   На површини од 384 км² живи око 47.000 становника различитих националности, распоређених у 11 насеља: Инђија, Бешка, Нови Сланкамен, Нови Карловци, Крчедин, Чортановци, Марадик, Љуково, Стари Сланкамен, Јарковци и Сланкаменачки Виногради. Како је смештена на пола пута између Београда и Новог Сада, на месту где се укрштају значајни европски коридори – аутопут Е-75 и река Дунав, њен туристичко-географски положај веома је повољан.
   Сам град Инђија налази се на 45º03’ северне географске ширине и 20º05’ источне географске дужине, на надморској висини од 113 м. Рељеф општине карактеришу обронци Фрушке горе који се протежу северним делом територије и плодна равница у јужном делу.
   Инђија је железничка раскрсница Срема. Кроз Инђију пролази железничка пруга Београд-Нови Сад-Суботица, те Београд-Стара Пазова-Рума-Сремска Митровица. Поред Инђије пролази и међународни ауто-пут Београд-Нови Сад-Суботица-Будимпешта.
   Од реке Дунав и насеља Стари Сланкамен, удаљена је 19 км.
   Клима је умерено континентална. Највиша средња годишња температура ваздуха је у јулу и августу, и износи 22ºЦ, док је најнижа средња годишња температура ваздуха у јануару, -1 ºЦ.
   Према подацима последњег пописа становништва, општина Инђија има нешто више од 47.000 становника. Заједно са Србима који чине већински део, на територији Општине живе још Хрвати, Мађари, Словаци, Украјинци, Роми, Македонци, Русини, Руси, Бошњаци, Бугари, Чеси и други.

   Историја
   Прво помињање насеља датира из 1455. године. Према описима из 1746. године, насеље је имало 60 домова, док је у 1791. години већ порасло на 122 домаћинства са 1.054 становника. Почетком XИX века почињу да се досељавају Чеси и Немци, а крајем века и Мађари. Пред Други светски рат у Инђији од укупно 7.900 становника, 5.900 је чинило немачко становништво. Инђија је у то време најразвијеније место у Војводини, духовни и културни центар Немаца у Сремском региону. После 1944. године, нове сеобне путање су се појачале, па иако данас 75 одсто популације чине Срби, Инђија је задржала свој стари космополитски дух међуетничке толеранције.
   Индустријски развој Инђије је уско повезан са развојем железничке инфраструктуре, која се у Инђији развила 1883. године из два правца, Суботице и Загреба на северу и западу, настављајући према Београду. Ово је суштински поставило Инђију на раскрсницу два кључна балканска железничка правца. Поред тога што је прва имала железничку инфраструктуру, Инђија је развила и први модеран пут у Србији, такозвани Међународни пут Нови Сад-Београд, који је кроз Инђију пролазио још 1939. године.
   Различити сајмови су почели да се одржавају у Инђији на почетку XИX века у време када је основана државна поштанска служба. Телеграф је постао оперативан у Инђији у 1850. години, док је поштански трансфер новца започет 1886. године. Прва банка је основана 1897. године, као и прва трговинска школа. Прва електрана у Инђији је почела да ради у 1911. години.
   Индустријски прогрес у Инђији је започет оснивањем млинова током средине XИX века. Први већи млин на пару капацитета од десет возила пшенице по дану, направила је компанија из Будимпеште у 1890. години. После млинова, следиле су фабрике од цигле, док је традиција у производњи тепиха и намештаја започела 1876. године. На почетку XX века, основана је позната фабрика за производњу крзна. После Другог светског рата, основане су многе различите нове фабрике, које су производиле све – од колица за децу, ексера, џема, јаја у праху и падобрана до текстила и индустрије за обраду метала.
   Већ у првој половини XX века, Инђија је постала традиционална дестинација за трговину и центар успешних трговинских компанија. Шездесете године су обележене наглим развојем малих и средњих предузећа.

   Привреда
   Данас је општина Инђија једна од најразвијенијих општина Србије. Доминантне привредне гране су пољопривреда, индустрија, мала привреда (производно и услужно занатство), трговина и туризам. Инђија је такође један од најуспешнијих градова у Србији по питању привредног развоја, која важи за изванредну одредницу за привредна улагања (инвестиције).
   Почетком 2008. године магазин „Фајненшел тајмз (Финанциал Тимес)“ доделио је награду општини Инђија и сврстао је на листу 25 најбољих европских дестинација за страна улагања.
   На конкурсу „Европски градови и региони будућности“ коју традиционално расписује магазин „ФДИ Интеллигенце“, део Финанциал Тимес-а који анализира тржишта и пружа вредне информације онима који промовишу своју локацију, траже нову бизнис локацију или само анализирају трендове, општина Инђија је почетком марта 2012. проглашена другом најбољом дестинацијом у Европи када је у питању ефективност трошкова улагања.
   Општина Инђија добитник је прве награде за најтранспарентнију локалну администрацију у 2013. години у пројекту Европског покрета “Добра влада”. У конкуренцији 48 локалних администрација Инђија је добила највише поена, и освојила награду која представља пандан награди коју додељује Савет Европе.

   Туризам, култура, спорт
   Многобројни културно-историјски споменици, од праисторије до новијег времена, сведоче о бурној прошлости овог подручја. Иако насељеност територије општине датира из праисторије, први писани подаци о самом насељу Инђија потичу из средине XВ века. Остаци римских и средњовековних утврђења и споменик Сланкаменачкој бици говоре о стратешком значају овог подручја уз Дунав, који је кроз историју представљао границу различитих империја.
   Урбано језгро Инђије потиче са краја XИX и почетка XX века, из периода индустријског развоја и периода насељавања становника немачке националности, када настају зграда Општинске управе, кућа Војновића, Римокатоличка црква светог Петра, зграда Жупног двора и градске куће са уличним фасадама еклектички обликованим са елементима барока, класицизма, сецесије и неоренесансе. Нешто раније настаје црква Ваведења пресвете Богородице која по својим пропорцијама спада међу најлепше и најскладније грађевине у Срему сачуване из XВИИИ века.
   Инђија, као центар једне од најразвијенијих и најуређенијих општина у земљи, захваљујући свом убрзаном развоју данас је прерасла у модерно уређену урбану средину.
   Својом новом пешачком зоном са монументалним тргом, модерном зградом Културног центра, цветним аранжманима и урбаним мобилијаром, Инђија гради имиџ европског града по мери савременог човека.

   Инђија као центар једне од најнапреднијих општина у Србији, захваљујући свом убрзаном развоју, прерастао је у модерну урбану средину. То је град богатог културног живота, у коме се током целе године организују бројна културна дешавања, са акцентом на музичке фестивале.
   Инђија је позната као добар организатор великих догађаја као што је незаборавни концерт Ред Хот Цхили Пепперс и традиционални Сцена фест који из године у годину помера стандарде културе.

   Инђија је град који негује спортски дух и културу живљења својих грађана али и пружа добродошлицу свима онима који се баве спортом или желе да своје време у Инђији проведу или употпуне бављењем спортским активностима.
   На улазу у Инђију из правца Новог Сада налази се спортско-рекреативна зона, где су смештени градски базен и терени за различите спортове као и спортска хала.
   Инђија, као својеврстан промотер здравог начина живљења и бављења спортом, изабрана је за једног од домаћина Универзијаде, која је у Србији одржана у јулу 2009. године
   Извор: Интернет

   Одговори

6. 22. август 2017. у 09:44

   vojislav ananić

   ИНЂИЈА

   Данашње име Инђије заправо нема везе са Турцима. Иако се верује да је име настало од назива њихове вечерње молитве, то није тачно јер се ово место тако звало и деценијама пре доласка Османлија. Наиме, Инђија је старо српско женско име, веома распострањено у средњем веку на месту данашње општине. Латински запис из 1455. године не указује на неки латински назив места јер је насеље било под влашћу српских деспота који су напросто често користили овај језик. На пример, Драгутин на новцу, а Лазар и Душан на стојим штамбиљима. Данас је општина Инђија једна од најразвијенијих општина Србије. Почетком 2008. године магазин „Финанциал Тимес“ доделио је награду општини Инђија и сврстао је на листу 25 најбољих европских дестинација за страна улагања.

   Одговори

7. 23. август 2017. у 05:33

   vojislav ananić

   Крчедин

   Крчедин је једно од већих насеља у општини Инђија, не само по броју становника, већ и по свом пространству. Површина крчединског атара је 57,43 км², што износи близу 15% територије инђијске општине.
   Највећи део атара лежи на фрушкогорској лесној заравни. Лесна зараван је прекривена черноземом или црницом, најквалитетнијом врстом земљишта, на коме успева велики број пољопривредних култура.
   Крчедин је постојао још у XVII веку, а у XVIII веку (1702. године) је први пут забележено да насеље има 41 домаћинство. Становништво су углавном чинили Срби, пореклом из Србије, Босне и Лике. Део становништва је досељен у првој и другој сеоби под Чарнојевићем и Шакабендом, и то из јужне Србије и са Косова. Данас овде живи око 3000 људи и једно од најнасељенијих инђијских насеља.
   Крчедин је прастаро село, о чему сведоче бројна археолошка налазишта. Први трагови насеља су из периода неолита, а у келтско доба постојало је утврђено насеље у околини. Знатно касније, у време под влашћу Хабзбуршке монархије па до краја Првог светског рата, Крчедин је био на Војној граници, а сви становници су били војници граничари. У то доба Аустроугарска је плански ушорила место због Војне границе.
   О називу места постоји више теорија. Најчешће се може чути да су овде некада биле шуме, па су их становници крчили. Турци су га звали „црвени Крчедин“ због овдашњег мајдана који су експлоатисали. Од тог камена је, кажу мештани, грађена и земунска тврђава. У време Војне границе село се називало Шанац, јер је било ушанчено. У турско доба имало је 27 домаћинстава, а то је било велико место и могло се поредити са Земуном. Имало је бољи статус него Земун и Вуковар, заправо повлашћен, у функцији чувања пута од Цариграда, преко Београда до Будима.
   Половином XIX века Крчедин су почели да насељавају Немци. Касније су они чинили половину становништва. Немци су увели иновације у пољопривредној производњи, као сејање на бразде, прве парне машине, циглане, па је и село оживело. Крчединци жале за њима, а отишли су присилно 1945. Тада су колонизацијом насељени житељи претежно из БиХ.
   Крчедин је данас веома интересантно насеље изузетно привлачно за туристе. Лева обала Дунава наспрам Крчедина, са шумским комплексом канадске тополе, пространом крчединском адом, бројним рукавцима и барама, прави је рај за љубитеље природе, екологије, лова, риболова и фото-сафарија. Крчединска ада са десет километара дугом обалом и површином од непуних 9 км² спада у групу највећих дунавских ада од ушћа Дунава до ушћа Тисе у Дунав. Позната јеи као права оаза животињског света – станиште је коња, говеда, магараца, свиња, бројних врста птица и др.
   Од обале је раздваја Гардиновачки рукавац, који локалци називају Дунавац, а који опет води до читаве мреже других рукаваца и бара. Многи истичу да је Дунав на том потезу најлепши и да пружа неслућене могућности за развој туризма.
   Северно од самог насеља, на десној обали Дунава формирано је викенд насеље којег чини око 2000 викендица. Непосредно уз обалу ниже се неколико пешчаних ада на којима су прелепе плаже са одличним условима за купалишно-рекреативне активности.
   Посебну атракцију овог насеља представља новоотворени Зекин салаш смештен у самом центру села. Уређен у стилу аутентичног сремачког сеоског домаћинства, салаш располаже етно рестораном са великом летњом баштом као и бројним додатним садржајима.
   Традиционална манифестација „Међународна ликовна и песничка колонија“ одржава се сваког јула у пријатној отвореној концертној дворани, обраслој бршљеном и виновом лозом, у Дому породице Јакшић. Паралелно са тим, у селу се одржава Сабор стваралаштва жена Србије и старих заната. Током четири дана трајања, манифестација окупља глумце, песнике, певаче, сликаре из целог света.
   Извор: Интернет

   Одговори

8. 23. август 2017. у 05:42

   vojislav ananić

   Чортановци – скривен бисер у Срему
   Дате: Септембер 19, 2016Аутхор: постар000 0 Цомментс

   На само двадесет километара јужно од Новог Сада, између падина Фрушке Горе и Дунава налазе се Чортановци, мало, лепо село са фасцинантном историјом и фантастичним туристичким потенцијалом. Само село има око 800 кућа са неких 2500 становника а викенд насеље око села броји и до 3000 викендица, мада у последње време расте број напуштених викенд-кућа пре свега због опште рецесије и пада животног стандарда па људи немају времена а ни новца да их одржавају. Чортановци су идеално место за одмор, али, изгледа, помало заборављено и остављено само људима који воле природу и мир. Велики туристички потенцијал последњих двадесет и више година се готово уопште не користи, иако је овај потез раније био познат као чортановачка или дунавска ривијера. У скорије време све више јавних личности долазе да уживају у овом месту а неретко и купују некретнине како би се вратили природи и њеним благодатима далеко од урбаних џунгли које и даље називамо градовима – метрополама. Чортановци су као фрушкогорско место још од давнина били врло погодан предео за насељавање. По налазима остатака грнчарије, каменог оружја и оруђа археолози са сигурношћу потенцирају да су прва насељавања у том делу Фрушке горе почела и до 2000 година пре нове ере. Ти први досељеници су се бавили сточарством, ловом и риболовом на Дунаву и мочвари под именом Абу. Пошто је извор питке воде био у близини то је био још један разлог за насељавање тог простора. Осим доказа из неолита, остатака из осталих периода није било у изобиљу све до доласка Римљана у првом веку пре нове ере и у римским записима се помиње племе Аматина кој је било организовано у посебне племенске заједнице под надзором римских центуриона. На овим просторима Римљани су се задржали до краја В века и за собом оставили читав низ уређених насеља, путева и утврђења. Изградили су пут који је ишао од данашњег Сланкамена до данашњег Петроварадина, а један крак пута се одвајао од Дунава и спајао се са путем који је ишао до Караша. Остаци тог римског пута се виде и данас на крају Чортановаца изнад Котомана, укопан у пола брега. Код пружног прелаза се налазило римско гробље (некропола), нешто иза две римске виле а и једна на брду које су Римљани звали “Златни брег”. Од Римљана је у аманет остала и винова лоза, донета за време цара Аурелија Проба, иначе рођеног на овим просторима па су од тада Чортановци као, уосталом и читав Срем познати по квалитеном грожђу и винима. Варварска племена наслеђују Римско Царство а у периоду власти Византије са севера долазе Словени а негде у VIII веку се први пут на просторима Срема помиње долазак Срба. У XIII веку у историјским књгама проналазимо податак да је и Свети Сава посећивао ове просторе а поставио је и архиепископа Арсенија ИИ за епископа Српске Православне Цркве, иначе рођеног близу Чортановаца. Занимљиво је да је на простору Чортановаца живео српски и касније сремски краљ Драгутин Немањић који је основао манастир Ремету. Имање и дворац краља Драгутина Немањића било је на садашњем “Краљевом брегу”Срби су се све чешће насељавали у Чортановце јер је био јак утицај Српске деспотовине и углавном су српски деспоти владали овим крајевима као својим феудима и утицај Угарске и Турске није био тако јак. Почетком XVI века Турци су освојили Срем а а у неким списима становници Чортановаца се помињу као “дербенџије” тј.чували су планинске путеве и друмове и скеле за превоз преко Дунава (нека врста путара). Због тога су плаћали мање порезе султану. После Сланкаменачке битке 1691. и потписом Карловачког мира цео крај потпада под аустријску власт. После прве а нарочито друге сеобе Срба са Косова један део се трајно насељава у Чортановцима и село полако али сигурно расте и развија се. Све до ИИ светског рата број становника расте а онда се нагло смањује због ратних дешавања. Током послератног периода нагло расте да би дошао до данашње бројке од око 2500 становника. Име села је словенског порекла и настало је од руског назива за малог шарана – “чортан” а пошто се у селу и око села трговало рибом и било је новца у оптицају настала је рогобатна кованица – Чортановци и то остаде као име села. Чортановци леже у проширењу долине Дубоки до који сече јужни део Фрушке горе и кроз коју протиче поток Будовар који се улива у Дунав код Старих Бановаца. Викенд зона катастарске општине Чортановци броји преко 3000 кућа и викендица. На овом делу обале Дунава има више викендица него становника у селу. Корени викендашког насеља допиру још до сина Марије Терезије, Јосифа који је граничарима из Срема бесплатно дао земљу у Чортановцима како би узгајали винову лозу а они су осим рада у виноградима открили и чари Дунава и природе око реке па су тако настале колибе и прво викенд насеље.Седамдесете године прошлог века важе за златно доба чортановачког туризма када су на популарну, дунавску ривијеру долазили туристи из целе бивше Југославије. Тада је ту постојао хотел са 120 лежајева, шест ресторана у Чортановачкој шуми, цела инфраструктура. Сада је све то пропало, нико не одржава те објекте, хотел је изгорео, ресторани не раде… Један Белгијанац је пре неколико година купио седам бунгалова и отворио ресторан, али морао је да га затвори због недостатка гостију. Пут је уништен, колима готово не може да се прође. Национални парк, који може стварно да буде туристичка атракција, то није, напротив. Последњих двадесет и кусур година се баш не води рачуна. Викендаши плаћају закуп Националном парку, али његова управа ништа не ради да помогне, већ само искоришћава природу и гледа своје интересе. Ваља напоменути да се једини тунел у Војводини налази – баш код Чортановаца и то је железнички тунел из којег би ускоро, по плану предвиђеном за реконструкцији пруге Стара Пазова- Нови Сад требао да се наставља вијадукт дужине укупно 2913 м.Живи били па видели. Чортановци су познати и по планинарском дому “Козарица”, планинарском дому смештеном на најмањој надморској висини на свету (84 м). Овај планинарски дом се налази у непосредној близини Дунава у чортановој шуми. Саграђен је 1952. године. Поред се налази и извор “Козарица”. Овај извор се назива још и “Савинац” јер кружи прича о томе како је у XII веку Свети Сава прошао туда према Ковиљу да помири брата Стевана са мађарским краљем Андријом. Извор је подигнут 1890. а обновљен је 2006. године. Овај део Срема се може похвалити и једном од најлепших плажа на овом делу тока Дунава, атрактивним пешчаним спрудовима и острвима и природним амбијентом Михаљевачке шуме. Плажа је уређена, поседује сунцобране, кабине , део за најмлађе а може се добро појести и попити у оближњим чардама и кафићима. На овој локацији снимане су сцене из филма “Варљиво лето 68.”, делови серије “Вере и завере” и још многе секвенце из филмова и серија српске кинематографије.Поред природних вредности и лепота, овај простор је богат и културно-историјским споменицима. Ту су, већ помињани остаци насеља из неолита, остаци римског утврђења и вила „Станковић“, коју је 1930. године сазидао доктор – кардиолог Раденко Станковић, оснивач првог Медицинског факултета у Србији. Нацрте је израдио познати архитекта Драгиша Брашован. Станковић је био и министар просвете за време владавине краља Александра и намесник краља Петра Карађорђевића. У “Вили Станковић” се у данашње време одржавају фестивали “Нови Тврђава Театар” и “Шекспир Фест”, прилично необични садржаји у ери свеопштег и свеприхваћеног шунда и кича.Сваке године у Чортановцима ради и “ликовна колонија Чортановци” основана 2000. године. Колонију је основала Група грађана на иницијативу Веселина Вешковића. Сваке године окупља истакнуте академске сликаре али и аматере. Прикупљена средства, остварена продајом слика, употребљавају се у хуманитарне сврхе. На простору села делује и Међународна књижевна колонија “Чортановци” основана 2001. године у сарадњи са Српским ПЕН центром, а до сада је учешће узело више стотина писаца из земље и региона. Што се тиче друштвеног живота и друштвених збивања чортановчанима не остаје много опција.Ту је фудбалски клуб “ЧСК 1939” (од пре три године под тим називом, раније само “ЧСК”) који се такмичи у општинској лиги “Инђија-Стара Пазова” и неколико бифеа и кафића међу којима предњачи популарна “Пећина” где се понекад организују живи наступи, махом фолк певача и ансамбала.И напослетку, била би грехота не поменути вероватно најпознатијег човека који је рођен у Чортановцима. То је Андрија Јовић, човек који је основао први фудбалски клуб у тадашњој Србији – БСК, 1911. године и први Србин који је постао члан Међународног олимпијског комитета. Поред тога, познат је и по томе што је у И светском рату,прешао Албанију, учествовао на “солунском фронту” и што је био носилац дванаест ратних и мирнодопских одликовања.У његову част Олимпијски комитет Србије поклонио је Чортановцима олимпијску заставу и прогласио Чортановце “Олимпијским селом”. Њег0вом заслугом, јер је први урадио попис свих кућа и становника Чортановаца написана је касније и књига “Чортановачки корени” аутора Живана Пашића, шумара у Националном парку “Фрушка гора” и хроничару села, којом смо се и водили прилком писања овог текста о вероватно јединственом селу у Срему, Војводини па вероватно и Србији. Захваљујемо се на помоћи Драгану Цвејићу из Чортановаца који нам је позајмио књигу “Чортановачки корени” .
   Извор: Интернет

   Одговори

9. 2. јун 2018. у 06:11

   Војислав Ананић

   НОВИ КАРЛОВЦИ, село у Сријему, у срезу старопазовском, насред равнице (104 м); раскршће је 7 цеста, од Старе Пазове 11 км к сјеверу, а од жељезничке станице Инђије 8 км к сјевероистоку. Имају 4.016 становника, опћинско поглаварство, православну парохију, пучку школу, пошту и телеграф. Ј. М-н.

   ИЗВОР: проф. Ст. Станојевић, НАРОДНА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКО-ХРВАТСКО-СЛОВЕНАЧКА, III КЊИГА , Н—Р, ИЗДАВАЧ: БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д. ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА 29 ЗАСТУПА DR- ERIK MOSCHE, МИХАНОВИЋЕВА УЛИЦА 1, 1928.

   Одговори

10. 12. април 2019. у 16:46

    Војислав Ананић

    Кр(в)чедин

    Забележен је у фалсификованој дипломи манастира Крушедола. 1702. имао је 41 дом, у којем се, осим породичних старешина, налазило шесторо слободне браће са 31 сином и 23 кћери. 1734. имао је 47 домова. 1736. забележено је у Крчедину 29 породичних старешина, са 18 ожењених, и четири неожењена брата или сина. 1756. имао је 100 домова, a 1766. 101. Још већи напредак у броју становништва показао је за наредних осам година. 1774. имао је 180 домова. Касније се напредак не показује. 1791. имао је 184 дома са 999 душа. Број Срба у Крчедину, тако је образложио прота Јован Максимовић. Није се за време од 1774. до 1811. умножио, „ради худег и оскудног усевног грунта. 1810. имао је 184 дома, а 1808. 1162 душе.

    Потеси: Вињерац, Бели ат, Веће, Буџак, Рупине, Баре, Боронлук, Брест, Надуше, Кужно гробље, Шљивара, Леје, Патка, Крчединско острво, Ада, Калакача, Усорац, Јанда.

    Извор: Срби у Срему 1736/7 – Душан Ј. Поповић, Београд

    Одговори