Инђија и околна села

11. јун 2012.

коментара: 13

Општина Инђија:

Бешка, Инђија, Јарковци, Крчедин, Љуково, Марадик, Нови Карловци, Нови Сланкамен, Сланкаменачки Виногради (до 1978. део Новог Сланкамена), Стари Сланкамен и Чортановци.

Наредни чланак:

Коментари (13)

Одговорите

13 коментара

  1. Војислав Ананић

    Марадик

    Забележен је 1498. Забележен је и у крушевском поменику. Поменут је и у фалсификованој дипломи манастира Крушедола. И 1702. забележен је као насељен. Те године имали су из Марадика своје винограде y Фрушкој Гори: Stepan Knesz, Petar Garbich, Marich capitaneus, Stepan Vukoviz a Vukovar, Milutin Izsak, Milutin, Halija Babbits, Milos Vucseta.“ 1734. имао је 57 домова. 1736. имао је 48 породичних старешина, са 18 ожењених, и шест неожењених одраслих браће или синова. 1756. имао је 60, а 1766. 66 домова. 1774. имао је 98 домова. Наредних седамнест година је број домова нешто опао; 1791. имао је 89 домова са 648 душа. 1810. имао је 109 домова, a 1808. 727 душа.

    Потеси: Брдеж, Кратине, Барица, Гладнош, За крстом, За друмом, Шевара, За крушком, Млечике, Дужине, Нови Шевињак, Стари Шевињак, Пашњак, Три анте.

    Извор: Срби у Срему 1736/7 – Душан Ј. Поповић, Београд

  2. Војислав Ананић

    Чортановци

    Забележени су у фалсификованој исправи манастира Крушедола. 1702. забележени су као насељени. 1734. имали су 59 домова. 1737. имали су 38 породичних старешина са шест ожењених, три неожења одрасла брата или сина, и три удовице са поседом. 1756. имали су 60, 1766. 66, а 1774. 83 дома. 1791. спао је број домова на 76 у којима је живело 319 душа. 1810. имали су 96 домова, 525 душа.

    Потеси: Средњи брег, Краљев брег, Банстол, Инђијски Гладнош, Бели врх, Бабин нос, Паланка, Котоман, Стара Тидија, Нова Тидија, Граовиште, Гробнице, Дубоки дол, Јертаниш, Петракат, Пејица, Боћански до, Кованлук, Ас, Волујача, Костурница, Дабар, Мијаљевац, Караш, Змијињак, Грбавица, Гвоздењача.

    Извори: Главица, Козарица, Ајдучка вода, Црна бара, Бабатова, Дрвени извор.

    Делови села: Брдарски сокак, Ћуковац, Баштине, Главица.

    Извор: Срби у Срему 1736/7 – Душан Ј. Поповић, Београд

  3. Војислав Ананић

    БИЛО ЈЕ ТО ВРЕМЕ КАДА СУ МАЛОМ СРБИЈОМ ХОДАЛИ ВЕЛИКИ ЉУДИ …

    © 2019 Велики Људи

    15. 06. 2018
    Трагична хероина српског сликарства
    Аутор: Ана Стјеља

    Многе знамените жене српске културе имале су трагичну судбину. Неке је пратио веома тежак лични усуд, док је неке пак, тај усуд стигао након смрти, што је и био један од разлога да падну у заборав.

    Но, чини се да је посебно трагичан усуд имала једна од најзначајнијих српских сликарки с почетка 20. века – Даница Јовановић, чији је живот окончан на врло суров начин – стрељањем!

    Даница Јовановић је рођена 1886. године у Бешкој, у веома патријархалној породици, као пето дете скромног сеоског ратара. Сматра се првом женом из Бешке која је завршила факултет и једином српском сликарком која је тад могла да се подичи титулом академског сликара.

    Још као дете, показивала је склоност ка уметности. Мање су је занимали, за то време типично женски послови, те је тако њену детињу радозналост могло да задовољи само цртање. Приповеда се да кад год би нашла папир, она би нешто нацртала.

    А да све не остане на пуком детињем сањарењу, побринуо се млади студент сликарства Стеван Алексић, који је тек пристигао из Минхена, управо у време када се обнављала црква у Бешкој. Том приликом помагао је оцу Душану при животопису цркве, а сва усхићена прикључила му се и тада четрнаестогодишња Даница Јовановић која је управо тада стицала своја прва знања из ликовне уметности.

    Након тога је још више заволела сликарску вештину и по први пут осетила велику жељу да се у овој уметности даље усавршава. Тек 1903. године успела је да се упише на Вишу српску девојачку школу у Новом Саду.

    Школовање је наставила у Београду и то пре свега захваљујући управнику школе Аркадију Варађанину, наставници цртања Александри Сандић (која је иначе увела курс за сликање бојама 1905. године) и добротворима који су јој финансијски помогли како би успешно окончала своје школовање.

    Њена прва добротворка била је Дана Јовановић из Велике Кикинде, један од оснивача женских добротворних друштава у Руми и Кикинди. Након њене смрти, бригу о Даничином школовању преузима кћерка Лазе Дунђерског и супруга сенатора Стевана Јовановића, Олга, а Даница добија стипендију и од Петроварадинске имовне опћине. Између ове две жене развиће се пријатељство и веома брижљив однос, те ће тако Олга српској сликарки помагати у најтежим тренуцима њеног живота.

    Занимљиво је то да је уочи одласка на студије у иностранство, у њеној родној Бешки приређена једна забава, чији је приход био управо намењен за њен пут у Минхен. Том приликом је приказан позоришни комад „Јогуница“. Било је доста гостију, посебно Данини професори из Новог Сада и много богослова. Приповеда се да у овом питомом војвођанском селу никад није било таквог славља нити ће га бити. Да су суграђани били уз Даницу и да су показали своју хуманост и сапатништво, у то нема никакве сумње.

    Из тог раздобља њеног живота остало је само неколико фотографија, помен једног њеног рада (мртва природа сликана гвашем), излагана на школској изложби у јуну 1909. године и једно љубавно писмо које јој је упутио студент Мартин Дода Иванај.

    Такође, зна се да се дружила са другим уметницама, између осталих и виолинисткињом Јелицом Ломић (која је Урошу Предићу позирала за слику „Девојка на студенцу“) и књижевницом Милицом Јаковљевић Мир-Јам. Управо је Уметничко-занатска школа била велика и важна припрема за студије сликарства које ће Даница наставити у Минхену.

    Једном приликом је након завршене школе у Београду, својој омиљеној наставници Анђелији Сандић написала: „Па не бих ја морала баш у Минхен, јер ионако не знам немачки, а наравно тамо је и скупо, могла бих ја ове године у Београд у ак. приправну школу или у Загреб. Али после можда би наставила и у Минхен“.

    Занимљиво је то да је српска културна јавност за лик и дело Данице Јовановић чула тек 1961. године када је Вера Ристић припремала изложбу „Надежда Петровић и почеци српског модерног сликарства“, у оквиру које се нашла и слика „Глава Циганке“ из Галерије Матице српске, а која се сматра једним од најзрелијих радова Данице Јовановић.

    Управо се на овом ликовном остварењу виде све карактеристике уметника који припада минхенској школи, што само значи да је Даница оправдала поверење свих оних који су веровали у њу и који су јој омогућили школовање у Минхену.

    Пут у Минхен

    Доласком у Минхен, Даница се нашла у друштву тада признатих младих уметника међу којима је био и Стојан Аралица. Њен таленат је био неоспоран, а жеља за успехом и више него присутна. Женску сликарску академију похађала је од 1909. до 1914. године.

    Поред студија, Даница је активно сликала. Радила је репродукције великих мајстора, а продавала је и своје радове. Неретко је добијала и награде.

    Већ у том минхенском периоду, током студија, Даница је била посвећена српској националној идеји. Постала је члан „Женског уметничког удружења“ у оквиру ког је и излагала.

    Колико је Даница била изузетна говори и податак да је најславнија српска сликарка Надежда Петровић (1873-1915) на школовање отишла тек са 27 година, док је Даница у тренутку када је изгубила свој млади живот имала 28 година и стотинак слика иза себе.

    Веома је важно напоменути да је Даница била члан и благајник патриотског удружења српских студената у Минхену „Србадија“, чији је управник био Стојан Аралица, а књижар Живорад Настасијевић.

    О минхенским данима Данице Јовановић понајвише сазнајемо из њених писама директору Више српске девојачке школе Аркадију Варађанину (преписка је трајала од 1909. до 1914.), али и из сећања српских студената у Минхену: Живорада Настасијевића, Стојана Аралице, Андре Франићевића, Божидара Вушковића.

    Управо ће Живорад Настасијевић 1954. године кроз присећање на Даницу, изрећи: „Звали смо је Бешка. Учила је код Ђоке Јовановића. Била је то фина девојка… Даница је у Београду радила и код Марка Мурата и код Ристе Вукановића“.

    О узбудљивом и рекло би се веома уметнички и друштвено ангожованом животу Данице Јовановић сведоча и њена писма, цртежи, те фотографије из Бешке, Новог Сада и Београда.

    У једном од писама из 1912. године, Даница пише: „Радим – и толико сам већ дотерала, да сам примљена у краљ. Пинакотеци да копирам. Јер који се пријави за копирање тај већ мора бити стручњак, тај мора бити потпуно спретан да би копију верно израдио. У противном случају, откаже му пофесор и директор Пинакотеке и то одмах после недељу дана. Мени не отказаше — штавише продужили су ми рок за месец дана. Дакле то је знак да је моја копија добра.

    Даље ме питате колико ми времена и година осим ове треба да се усавршим у овој милој ми и драгој вештини?! На ово питање тешко је дати тачан одговор, јер је сликарство така уметност која има мање грана него свака наука, али јој је корен дубљи него у науке. Овим хоћу да кажем — колико година имамо да студирамо, што више праксе, што више година студирати, то боље“.

    У документарну грађу о животу Данице Јовановић свакако спадају и докази из наших архива и прецизни документи из минхенског Полицијског архива. Већ у том минхенском периоду се наслућују одређене великосрпске политичке идеје за које се интимно залагала Даница Јовановић.

    Као сваки уметник, она је своје идеје, па и политичке ставове, приказивала на платну. Тако је насликала мост код Љум куле, Везиров на Дриму и срушени Савски мост у Београду, што може да указује да је можда путовала у новоослобођене крајеве у домовини и да је учествовала у неким ратним операцијама, али о томе нема конкретних доказа, или она једноставно није желела да их остави за собом.

    Зна се само да је на последњој седници удружења „Србадија“, пред избијање Првог светског рата, похваљена за „енергични рад“ што може да упути на неке њене друштвено-политичке активности.

    Академију у Минхену завршава 1914. године, али се не враћа одмах у домовину, већ остаје још неко време како би се усавршила у сликању под отвореним небом (ландшафт) које се није учило на Академији. Из једног необјављеног рукописа сазнајемо да је Даница путовала у Париз, и да се спремала за пут у Рим, али да ју је рат у томе омео.

    Повратак кући

    Крајем марта 1914. године, Даница је стекла звање „академске сликарке“ односно могућност да се запосли као „наставница цртања и малања“. Примљена је у „Женско уметничко удружење“ те учествовала у његовим званичним изложбама и раду сликарских колонија у Дахауу, Бранденбуру и другим градовима. Убрзо потом, избио је Први светски рат и Даница се 2. августа 2014. године вратила родну Бешку.

    По повратку у домовину била је приметна промена у њеном расположењу. Била је то сасвим другачија Даница, Дана како су је из милоште звали. Свом старом пријатељу проти, једном приликом је рекла: „Ах, Париз. Париз је мозак света и срце свију народа. Тамо је домовина уметности, једна за цео свет и за све људе“. Рат је учинио своје, те је тако прекинуо једну блиставу уметничку каријеру, а истовремено и окончао један млади живот.

    Сликарски кист Данице Јовановић

    Као минхенски ђак Даница је свакако била под утицајем минхенског сликарства, посебно под утицајем копирања дела великих мајстора која су на њу несумњиво оставила трага.

    За сликарство Данице Јовановић се наводи да је „током студија преузела закаснели немачки импресионизам, али и намеру да се изражава гестом и бојом, истовремено не одбацујући могућност прихватања симболистичких изражајних средстава. У поступку уметничког одрастања истакнуто је присуство национално-просветитељског чиниоца, као одлучујућег фактора у избору тематике. Резултат је симболички, колористички, експресиван и на својеврстан начин национално обојен опус који, упркос овако неусклађеним и вишезначним епитетима, делује јединствено и целовито“.

    Због екпресивности видљиве на њеним сликарским платнима, често су је поредили са Надеждом Петровић. Осим мртве природе, једноставне садржине (сачињене од керамичког ћупа, стакленог бокала, главице лука, јабука, цвећа), сликала је и сељаке и сељанке из Посавине, затим свој аутопортрет и своју најчувенију слику „Циганчица“ којом достиже врхунац свог експресивног сликарства.

    Даница је сликала платна која су подржала идеју националног ослобођења. Сликање жена сељанки, у природном окружењу и у народним ношњама управо има за циљ да подстакне ту националну и етничку идеју коју је заговарала уметничка визија Данице Јовановић.

    Изложба дела Данице Јовановић поводом 100 година од смрти

    У Великој галерији Дома Војске Србије 2014. године је уприличена изложба поводом 100 година од трагичне и преране смрти српске сликарке Данице Јовановић.

    Том приликом представљена су дела из фондова Галерије Матице српске, Спомен-збирке Павла Бељанског, Народног музеја у Београду, Историјског музеја Србије и неколико приватних колекција, а поставка је била употпуњена и предметима из Етнографског музеја у Београду уз излагање личних предмета из заоставштине сликарке.
    Посебно је скренута пажња на чињеницу да је Даница била веома плодна сликарка, да је за собом оставила стотинак радова у техникама: мртва природа, портрети, фигуре у народним ношњама, пејзажи, а као посебна уметничка посластица ове изложбе била је Даничина слика „Циганчица“ из 1913. године која према ликовним критичарима изражава сву величину људске патње, али и истрајности.

    Аутор изложбе је била др Јасна Јованов, управница Спомен-збирке Павла Бељанског из Новог Сада, а кустос изложбе Јасмина Јакшић Субић.

    Аутор поменуте изложбе, Јасна Јованов, потписује и научну монографију о заборављеној српској сликарки Даници Јовановић. Ова књига настоји да прикаже лик и дело српске сликарке, да посебно нагласи њену страст према сликарству, али ништа мање и љубав према српском роду, изражену еманципованост и родну освешћеност, чиме се још више истиче неоправдан заборав у који је пала ова трагична хероина српског сликарства.

    Ова књига свакако даје значајан допринос даљем проучавању лика и дела Данице Јовановић. Према речима саме ауторке „У њеном делу налазимо колико утицаје Минхенске академије, толико и закаснелог немачког импресионизма који фигурира као извориште модерности у датом тренутку. Но у њеном сликарству највише истиче национално-просветитељску компоненту, која му даје основни тон“.

    Ауторка на крају књиге закључује да је услед свих наведених околности сликарски опус Данице Јовановић остао недоречен, а такође је мало вероватно да ћемо икада успети до краја да проникнемо у њене уметничке недоумице и снове који се никада неће остварити.

    „Опасна Српкиња“ пред стрељачким водом

    Када је почело масовно хапшење људи по сремским селима под оптужбом да су велеиздајници, ухапшени су одвођени у Петроварадин и тамо стрељани. Нажалост, на том списку, нашла се и 28-годишња српска сликарка Даница Јовановић.

    Међу ухапшенима су углавном били угледнији и виђенији људи, а суровој егзекуцији морали су да присуствују бројни мештани како би им се дало на знање како се поступа за издајницима цара. Прво је постројена група људи из Бешке.

    Уза зид Петроварадинске тврђаве војници су постројили пет мушкараца и само једну жену – Даницу Јовановић.

    Тоша Искруљев је у књизи „Распеће српског народа у Срему 1914. године“ забележио последње тренутке Данице Јовановић: „Када је прочитана пресуда, коју нико није разумео осим њих неколико, настало је грозно нарицање и запевка. Сви су они, њих 38, осуђени на смрт. Суд им је дао по сата за међусобни опроштај. Дана је чупала косу са себе, хаљине је дерала, руке ломила. Молила је судије на српском и на немачком језику да се смилују на њу. Када се приближила Грижевинском (члану преког суда), овај ју је одгурнуо од себе изјавивши да се мора стрељати, јер је велика Српкиња. Дана, као и сви остали, кад су видели да у зликовца милости нема, громогласно узвикује: Живела велика Србија! Живео краљ Петар! Доле зликовци српски!“

    Испоставило се да је три године након овог страшног догађаја у Новом Саду суђено тројици Немаца из Бешке за које се верује да су угарској полицији дали списак „неподобних грађана“ у којем су посебно истакли Даницу.

    Иако су ови Немци ослобођени оптужбе услед недостатка доказа, ипак је након ослобођења, 1944. године, на Петроварадину пронађена архива угарске полиције у којој се налазио допис немачке царске полиције из Минхена, упућен полицијској централи у Пешти.

    У том допису се налазио извештај о понашању српских студената у Минхену, при чему је наведено да је Даница Јовановић „опасна Српкиња”, што упућује на то да је заправо Даници Јовановић још у Минхену „потписана смртна пресуда“.

    Све аустроугарске и српске новине су писале о том догађају, како пре, тако и после рата, а написана је и поема о Даници која је објављена у неким француским новинама. Забележено је и то да су после рата кости пострадалих српских мученика свечано пренете у Бешку, а да су људи у знак поштовања према настрадалима путем посипали цвеће.

    Живот заборављене, а херојски пострадале српске сликарке Данице Јовановић, окончан је прерано и превише сурово за једну младу крхку уметничку душу. Ипак, иза ње ће остати бројна вредна сликарска дела која се данас чувају у Легату Ангелине и Милана Груловића у Бешки, Галерији Матице српске и Спомен-збирци Павла Бељанског у Новом Саду, као и у Народном музеју у Београду. Њено последње дело је недовршено платно „Отмица Леукипових кћери“.

    Године 2014. године „Друштво српско-грчког пријатељства Бешка“ и ОШ „Браћа Груловић“, као и заслужни појединци, покренули су пројекат „Дани Данице Јовановић“. Владика сремски Г. Василије је те године служио Свету архијерејску литургију и парастос за мученике при чему је освештан споменик Данице Јовановић на тргу у Бешки који носи њено име.

    Две године касније, 2016. године одржана је манифестација „Дани Данице Јовановић“, након чега је отворена „Меморијална соба Даница Јовановић (1886-1914)“.

    За очување сећања на ову трагичну хероину српског сликарства заслужни су: Спомен збирка Павла Бељанског, Галерија Матице српске, Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и сарадњу са верским заједницама, Друштво српско-грчког пријатељства Бешка, ОШ „Браћа Груловић“ из Бешке и Месна заједница Бешка.

    О лику и делу Данице Јовановић можда понајбоље говоре речи њеног пријатеља и сликара Стојана Аралице који је за Даницу рекао: „Била је велика Српкиња. И изванредно добра као човек… Била је као једна птица. Мала, плава… Нисам знао да је спремна на хероизам. Али била је Војвођанка… А то је било доста и за хероизам…“

    Ана Стјеља