Град Ваљево:
Бабина Лука, Балиновић, Бачевци, Белић, Белошевац, Беомужевић, Близоње, Бобова, Богатић, Бранговић, Бранковина, Брезовице (од 2007. године Брезовица), Бујачић, Ваљево (обухвата и укинута насеља Бело Поље, Доња Грабовица, Градац, Кличевац и Попаре која су укинута 1971. године, као и урбане делове насеља Бујачић и Горић од 1991. године), Веселиновац, Влашчић, Врагочаница, Вујиновача, Гола Глава, Горић, Горња Буковица, Горња Грабовица, Горње Лесковице, Дегурић, Дивци, Дивчибаре (насеље настало 1970. године од делова насеља Бачевци и Крчмар), Доња Буковица, Доње Лесковице, Драчић, Дупљај, Жабари, Забрдица, Зарубе, Златарић, Јазовик, Јасеница, Јовања, Јошева, Каменица, Кланица, Клинци, Ковачица, Козличић, Котешица, Кунице, Лелић, Лозница, Лукавац, Мајиновић, Мијачи, Миличиница, Мрчић, Оглађеновац, Осладић, Пакље, Пауне, Петница, Попучке, Пријездић, Причевић, Рабас, Равње, Рађево Село, Ребељ, Ровни, Сандаљ, Седлари, Ситарице, Совач, Станина Река, Стапар, Стрмна Гора, Стубо, Суводање, Сушица (до 1977. године Сушице), Таор (настало спајањем насеља Горњи Таор и Доњи Таор 1959. године), Тубравић и Тупанци.
23. јул 2013. у 20:34
Милодан
Порекло становништва села Попаре, град Ваљево. Према књизи Љубомира Љубе Павловића „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Положај села.
-Попаре су јужно предграђе града Ваљева. Сеоске су куће на плећима висова, који су се наднели са јужне стране над Ваљево. Попаре су кречњачка висораван 4-5 километара дугачка и шрока, испуњена вртачама и другим карсним објектима, нагнута реци Грацу и преко средине пресечена једним низом вртача великог удубљења и димензија. На јужној страни села је сува долина Дубоко, која одваја село од Дегурића. Висораван се стрмо спушта Ваљеву и Грацу. Главнија кречњачка узвишења су: Бобија, на којиј су лелићски Цигани, Видрак, Бајир и Пекино Брдо над Ваљевом, Липак и Краљевића Марка Столица над Грацом. Испод ових брда, препуњених плазовима пролеза долинама река путеви из Ваљева а по њиховим странама налазе се пештари, као што сду Вљевска Пећина и Пештер у Видраку и Пештер испод Столице.
Изворима је село сиромашно. На висоравни је једини извор Муњића Бунар, који извире на једном крају вртаче а на другом понире. У страни према Ваљеву је Попарчева Чесма, а у кориту Граца мало непресушно врело Мејина Вода, која после два метра тока пада у корито реке, у кориту Колубаре су Араповића Чесма и Пећинско Врело, који заједно после 40 метара тока падају у Колубару. У селу имају два језера, две велике вртаче испуњене водом, која никада не пресушују.
Земље и шуме.
-Попарске су земље по висоравни и на јужној страни од кућа, по вртачама и доловима. Земље су кречне, суве и кад се уредно натиру дају добар род. Нарочито су подесне за стрмне усеве. Најбоље су ливаде око Попарчеве Чесме и оног малог поточића, који се од ње спушта у Ваљево и којим отиче сувишна кишне и снежна вода. Највише зиратне земље је по Пекином Брду и Липику.
Шуме је врло мало. Видрак је пошумљен и својина општине града Ваљева. Бобија је исто тако пошумљена али је и она општинска својина. Око Дубоке Јаруге што има мало шума, све је општинска својина. Падине реке Граца су голе и кршевите. Село и његове породице немају никаквих заједница. Према овоме сељаци су принуђени шуму куповати.
Тип села.
-Главни део села је на Бајиру, куће су по плећима овог брда, а друге су растурене на све стране. Село нема џемата, а куће су на растојању од 20 до 200 метара.
У селу су: Јеремићи, Кавадари, Пијевчевићи, Лукићи, Грбовићи, Андрићи, Ровчани и Марковићи.
Осредња задруга је Кавадаревића од 16 душа, иначе су куће инокосне.
Име села.
-Према харачким тефтерима Попаре су, као и сва села око града Ваљева, биле асовина и у харачком попису 1822. године, штампаном у Вуковој „Даници“ помиње се Градац и Асовине око Ваљева, где се ређају сва ондашња насеља око Ваљева, али међу њима нема Попара.
Данашње име селу дошло је од презимена Херцеговца Попаре, који је био у овом селу још у оно доба, кад се село сматрало као својина ваљевских Турака. Како су Турци звали ово село не зна се, осим ако не буду звали Бајир, које је име и данас односи на ово село и на знатан део града Ваљеева.
Старине у селу.
1. На врху брда Бајира а изнад ваљевског гробља, налази се неко старо гробље, које народ овог краја зове Маџарско Гробље. Гробље је на општинској утрини са неколико усправних и непотписаних стећака.
2. Косом између Видрака и Бајира још из турског, а може бити и из ранијег доба, силазио је поред гробља стари пут, на коме се и дан данас распознају трагови старих калдрма, насипа, проширивања и усека у стенама. То је онај пут, што је некада силазио у Градац, па преко Ћелија и ћелијанских Брда силазио Ваљеву а доцније ишао кроз Лелић, а низ Врану спуштао се кроз Попаре у Ваљево.
Порекло становништва и оснивање села.
-Попаре су, као и сва села око града Ваљева, била царска домена у турско доба. По њима су живели ваљевски Турци, а сви виђенији и угледнији бегови из Ваљева имали су у селу своја добра, куће и тевериче, у којима су лета проводили, а преко зиме задржавали своје чивчије. За доказ оваквог насељавања служе називи појединих њива, воћњака и остаци старог воћа.
-Попарци: Први од Срба населио се у некаквог аге као чивчија Попара, Херцеговац, пореклом из Попара од Билећских Рудина. Попара се доселио отприлике после аустријске окупације и био је у животу кад су Турци истерани из Ваљева 1804. године. Попарац је нешто куповином а нешто и захватањем после ослобођења дошао до знатног имања и од њега су биле две куће, које су обе замрле седамдесетих година 19. века. Последњи потомак ове породице био је Јова Попарац.
-Кавадари (Кавадаревићи) и Јермићи: На имање Попара у Првом устанку населили су се Кавадари из Озринића у Црној Гори, њих је било више кућа, па су многе замрле а зову се Кавадари-Кавадаревићи и Јеремићи, има их 4 куће и славе Ђурђиц.
-Лукићи и Ровчани су једна породица, досељени из Роваца у Црној Гори после 1878. године, има их 3 куће и славе Лучиндан.
-Пијевчевићи си уз Голеши у Полимљу, доселили се уз Бабинску Разуру, славе Јовањдан.
-Грбовићи су из Маоча у Полимљу, доселили се уз Бабинску Разуру, славе Лазаревдан.
-Андрићи су из Лесковица, доселили се на купљено имање, има их две кућа, славе Ђурђевдан.
-Марковићи су из Богатића у овој области, доселили се скоро на купљено имање, славе Никољдан.
У селу је 12 кућа од 6 породица.
Занимање становништва.
Попарци се занимају земљорадњом, сточарством и воћарством. Земљорадња је слабо развијена и земље не дају довољно средстава, с тога прибегавају и другим занимањима. Сваки држи по мало стоке и стим издржава кућу и понешто продају у граду. Воћем, којега има доста, а доста је заостало из турског доба, подмирују се знатне потребе. Како су Попарци уопште са мало земље, то се баве надничењем по граду, где се узгред баве изучавањем појединих заната, које раде у Ваљеву. Већи део земље одмах после смрти Попараца, прешао је у руке Ваљеваца, а општина ваљевска отуђила је и знатан део сеоских утрина што је прешло у сопственост ваљевских грађана, који на својим имањима имају куће и чивчије, досељене из херцеговачких и црногорских крајева.
Појединости о селу.
-Попаре су у Општини града Ваљева још од турског доба. Судница, школа и црква су у Ваљеву. Никада нису, па ни данас, имале свога кмета или каквог другог представника у општини, по чему Попаре и не личе на право село. Попарци живе животом којим и суседни сељаци и занимају се истим пословимма, због чега су увршћени у праве сељаке. Попарци се сахрањују у ваљевско гробље.
Немају своје преславе.
30. јул 2013. у 00:07
Милодан
Љубомир Павловић: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге “Колубара и Подгорина”, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Сада ћемо по реду излагати у Ваљево досељене породице. Почећемо с најугледнијом породицом Ненадовића.
У Ваљево су дошле две породице Ненадовића; дошли су Проте Матеја и Јеврем Ненадовић.
Прота Матеја је дошао непосредно из Бранковине, где је своје имање делимично продао Павићима (тада севштеницима), делимично својим даљним сродницима, садашњим Лазаревићима. Прота је сишао у ваљево 1826. године и населио се у кући Ненадовића преко пута гимназије и купио на ушћу Граца сва добра Абдурахман-аге и његовог брата Селим-ефендије Крџића, спахије и чиновника тог доба. Прота није зидао свој конак, али га је дотерао према духу ондашњљег времена, а данас је у бедном стању. Он је био својина истих Крџића. Прота је с конаком, воденицом на Грацу и са неколико колиба на имању платио 540 дуката и добио уредну тапију.
Кад је Прота био слободан од државних послова, кад је првих година владавине кнеза Милоша био везан за Ваљево, живео је стално у њему. Последње године, као пензионер, провео је у Ваљеву, где је и умро, а пренет је и сахрањен у својој личној гробници код бранковачке цркве. Жена му је умрла у Ваљеву и сахрањена у вељевском гробљу на Бајиру поред још неких чланова протине породице.
Протини синови били су у млађим годинама чиновници и служили су изван Баљева. У старијим данима дошао је у Баљево протин млађи син Љуба П. Ненадовић, који је подуже проживео у очевој кући, у њој умро и сахрањен поред оца у Бранковини. Старији протин син умро је изван Ваљева, али су зато његова деца дошла у Ваљево и ту остала на дедовом имању. Они су наследили цело протино имање, поделили га на три дела, неки продали своје делове, а неки га очували. Од попових унука данас је у живору Матија С. Ненадовић, знаменити индустријалац из Ваљева у своје доба, данас у дубоким годинама старости. Од два протина унука има доста потомака и они су сви изван Ваљева осим Јеврема, који је судија у Ваљеву. Кроз кратко време ове ће породице изгубити везе са Ваљевом, кад буду отуђиле сва своја имања.
Друга кућа Ненадовића је господар Јеврема Ненадовића, сина Јакова Ненадовића, војводе. Јаков је по доласку из Русије брзо умро и сахрањен је код бранковачке цркве поред браће, кнеза Алексе и Симе. Јеврем је првих година владавине кнеза Милоша био окружни старешина; своје имање у Бранковини продао је сродницима и суседима, купио у Ваљеву старо начелство, садашњу Кулу, сву чистину око Кулее и знатан део Крушика око касарне. Све је ово извео 1832. године и купио од Ахмед-бега Јајића, најбогатијег ваљевца тог доба и најутицајнијег Турчина у Соколу сво до 1867. године одакле се одселио у Босну у Козлук и тамо умро.
Преко бег-Јајића наши су по Босни и с турским властима врло лако долазили до својих права. Јеврем је по господству, по начину живота и по раскошноим животу био на гласу у Ваљеву. Своју кћер Персиду удао је за Александра Карађорђевића, оца краља Петра, па је одмах затим отишао у Београд.
Кулу је трампио с плацем око ње са кнез-Милошем за једно имање у Београду, које је и данас у Краља Милана улици и својина његове деце. Кнез Милош је Кулу поклонио држави, те је још онда претворена у барутни магацин, што је и данас. Крушике и старо начелство продао је општини ваљевској за 320 дуката. Општина је начелство продала округу, а Крушик уступила држави за касарну.
Наставиће се…
30. јул 2013. у 22:32
Милодан
Љубомир Павловић: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Друга историјска породица из околине Ваљева су Дабићи. Дабићи су по рођењу из Дружетића Голе Главе – засеок Јаутина. Они су имали много добрих војника и чиновника. Чувени је војник Живко Дабић, погинуо 1807. године на Лешници и сахрањен код манастира Каоне, у округу подрињском. За прве владе кнеза Милоша изашли су на глас Марко и Гаја Дабићи, који су дошли до положаја државних саветника. Оба су још 1836. године купили у Ваљеву велика имања од Јајића и Ћајића; оба су своје породице довели у Ваљево и собом повели и трећег брата, који се бавио трговином. На тај начин нашле су се у Ваљеву тих година три куће Дабића.
Марко и његов брат били су са кућама преко пута гмназије а трећи је био до старог начелства. Сва тројица су имали по дну Ваљева велика имања, дуго звана Дабића поље с воденицом на Колубари. Имали су још имања на десној страни Љубостиње, где је сада обласна болница и изнад ње. Сва ова имања су била у турским рукама.
Стари Дабићи су помрли у Ваљеву а сахрањени у Докмиру код своје парохијске цркве, којој су за живота били велики ктитори. Чланови њихових породица, уколико су помрли у Ваљеву, сахрањени су на варошком гробљу на Бајиру.
Марко саветник, који је у своје доба први имао свој фастон, возио се на четири коња, носио немачко одело а жена му је била највећа помодарка, оставио је иза себе доста деце.
Сва деца су му одрасла у Ваљеву, нису много школована, растурила су се по службама и одселила из Ваљева, а имање распродала.
Други брат трговац оставио је иза себе само једну кћер, која је била удата у Лозници и умрла без потомства. Она је своје имање продала и пренела у Лозницу.
Трећи је оставио сина и кћер. Син је остао без школе, живео је до смрти у Ваљеву, оженио се од Ненадовића, био је понајвише у општинској служби. Умро је у Ваљеву у дубокој старости а деца су му се иселила из Ваљева и имање је распродато. Кћи му је удата у Ваљеву и има потомства.
Наставиће сее…
31. јул 2013. у 21:58
Милодан
Љубомир Павловић: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Трећа историјска породица је Грбовића из Мратишића. Историјски Грбовићи пропали су у ратовима, испрозебли, израњавани и изнемогли дошли би кући, пали у постељу, умирали и сахрањивани код цркве у Крчмару или свом сеоском гробљу. Син последњег Грбовића, Лука по свршетку неких школа у Новом Саду и Темишвару дошао је у Србију 1840. године, примио се полицијске и судске службе. Служио је једино у Ваљеву. Кућа му је била у сокачету поред “Руског Цара”, што је доцније прешла у својину Косте Поповића. И он је имао од куће Живка и Алимпија, браће Настића – Цинцара све до Граца па је продао општини ваљевској.
Последњих година свога бављења у Ваљеву био је у чину окружног казанчеја и експонирао се као непомирљиви противника Обреновића, због чега је дао оставку на службу, без пензије и без икаквих принадлежности отишао у село и посветио се земљорадњи и сточарству. Свога сина Милана, који је 1859. године био на чевртој години Богословије у Сремским Карловцима, повукао је из школе, није му дао примити се службе, оженио га и направио га сељаком.
Лука је доста дуго живео, па је пред смрт заклео сина и прирасле унуке да се не примају државне службе и да су проклети ако би хтели служити Обреновиће. Краљ Милан је доста муке видео око унука Милована да би га задржао у војсци, али се овај није дао, поштујући дедову заклетву.
Све имање у ваљеву Лука је распродао и није дао млађима да купују. Уз Грбовиће има веза једна друга ваљевска породица, коју су у чаршији звали Грбовићи, мада није имала никакве везе са правим Грбовићима. Кнез Милован Грбовић у почетку 19. века, у напону снаге и памети, законити наследник остарелог и изнемоглог оца кнеза Николе, имао је око себе бирану, добро обучену и снабдевену телесну гарду, састављену од најлепших и најразвијенијих младића тод доба. Старешина ове Милованове гарде до смрти његове био је неки Петар Пековић – Пеко, родом из Семегњева на Златибору, сродник тадашњег хајдука Јована Дениза, који је сишао у Дражиновиће, до Пожеге. Кад је умро и кнез Радован, Пеко је неожењен са доста новца сишао у Ваљево и у њему се стално населио као трговац. Ту се оженио у умро. Иза њега остао је један син, који је учио нешто школе, отурио се од куће и трговине, покалуђеривши се. То је јеромонах Сава, који се стално звао Грбовић, па се тако и на књижевним издањима потписивао.
Сава је наследио цео квадрат између кућа Ранка Гођевца и његове механе. Пеко је продао плац до Ранка Гођевца Адаму Лазаревићу, а Саво је продао својој браћи од стричева механу од Адама и неке плацеве по брду, док је цео ред дућана са механом продао Јовиши Ђурићу бившем трговцу. За ово имање Саво је узео више од 4000 дуката, због чега се целог века смматрао имућним. Пеко је сишао у Ваљево 1827. године а син му Саво је продао имање 1857. године. Од Савине браће, Аћима и још једног непознатог, остало је потомства. Све ми се чини да је и оно изумрло.
Наставиће се….
2. август 2013. у 23:39
Милодан
Љубомир Павловић: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Четврта историјска породица је Кнеза Јовице Милутиновића из Санковића. Кнез Јовица је дошао у Ваљево као чиновник и у њему на разним положајима остао до 1842. године када се као приврженик Обреновића морао иселити из Ваљева, управо морао побећи, отишавши се у Руму, где је 1843. године и умро и сахрањен на тамошњем старом гробљу.
Кнез Јовица је купио Мехића имање, његове воденице, шуме и воћњаке. Некада три, сада две, Тадића воденице биле су својина Мехића, затим цело поље дуж јаза, цео Липак и брдо око Мехића вода прешло је у руке кнеза Јовице. Кућа му је била она иста, данас преправљена Влајка Тадића, која је и данас у својини његових синова. Кнез Јовица имао је у Сарачевцу винограде, у Топаловцу забране, у Бујачићу ливаде, имање купљено од Турака и сељака. Није имао мушке деце, важио је као богат човек и после Јеврема Ненадовића био је најбогатији у Ваљеву.
Имао је четири кћери, једна удата за Јеврема Тадића, трговца у Ваљеву, друга је удата за попа Стевана Јовановића у Драчићу, трећа за Таска Узуна, трговца и механџију у Обреновцу а четврта за Ђорђа Христића, бакалина у Ваљеву.
Све му је имање прешло у својину Јеврему Тадићу, нешто је конфисковано и продато општини ваљевској за вашариште.
Наставиће се….
4. август 2013. у 00:00
Милодан
Љубомир Павловић: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Пета историјска породица из околине Ваљева су Бирчани. Бирчани, некада виђени и угледни грађани града Ваљева, нису непосредни потомци познатог кнеза Илије Бирчанина. На дан његове погибије Илија је оставио иза себе само кћер Ђенадију, удату у седларске Бирчане. Она је врло добро искористила положај свога оца, па је својима узела на Пећини цело поље на десној страни Колубаре и на ставама Јабланице и Обнице. Та су имања била својина неких Турака и од њих је Ђека то покуповала. На Јабланици су биле две воденице и наследници су их задужили код Јосе Куртовића и Марка Радовановића; доцније је поље отишло у својину за дуг Антонију Шијаковићу из Ваљева, познатом газди из пете деценије и Васи Лазаревићу – Црном Васи. Кафана и магаза доцкан су продате са нешто земље око њих једном сељаку из Бујачића.
Породица Бирчана је од 1857. године у Ваљеву. Творац ове породице је Новак Бирчанин, качер по занату, родом из Суводања, подаљи сродник кнеза Илије. Новак је био посиромашног стања, одселио се од браће и отиснуо у свет ради заната. Занат је радио по многим селима, али се највише и најрадије бавио по бранковачким селима. Ту се и оженио из породице Обрадовића у Забрдици, сестром Евгенија Обрадовића, тада механџије и трговца у Ваљеву, чија је радња и имање било оно што је сада у рукама Секулића, Бирчана и Андоновића. Свога зета Евгеније је довео у Ваљево, дао му плац за кућу и радњу и стално га наместио. Новак је мало живео, али је за кратко време стекао леп глас и доста добро имање. Да Бирчани изађу до бољег гласа и вредности заслуга је Новаковог најстаријег сина Маријана.
На рачун кнеза Илије Бирчанина у Ваљево се спустила још једна породица, а то је Марка Шаргића из Горње Буковице. Марко је био рођени сестрић једине сестре кнеза Илије. Марко је још 1830. године купио у Ваљеву код турског гробља и џамије целу раван испод ситара и кроз дуги низ година остао у селу, па се тек после преселио у Ваљево, подигао механу, дућане, куће, онда кад је просечена варијанта пута Ваљево – Лозница. Половина купљеног имања прешла је у својину ваљевских у буковичких богаташа Марка и Теје Лазаревића и на гласу трговца Николе Драгојловића из Рађевог Села. Шаргићи су рано изумрли у Ваљеву, а ни у Горњој Буковици нема много кућа.
Наставиће се…
4. август 2013. у 23:48
Милодан
Љубомир Павловић: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Сад су на реду чиновничке породице тог доба, које су опет из ваљевских села или других места. Међу првим породицама тог доба за Ваљево, његово уређење, напредак и развој имају и Гавриловићи.
Гавриловићи, у селу Шушовци одакле су, зову се Мијићи, где их и данас има под тим презименом. Од Мијића највише се истакао Јеврем Гавриловић, човек од највеће вредности за Ваљево. Он је у Ваљеву израсецао улице, дизао га у два маха, спасавајући од поплава, калдрмисао главне улице, просекао пут Ваљево – Обреновац, низ Колубару, одбио преко Карауле, подигао прве кантаре и помогао у зидању многих зграда. Бо је зет Јеврема Гавриловића, седео је у старој судници општинској, имао цело поље на Колубари више Дабића поља са великом воденицом, у Београду имао оба Мајдана и кућу где је сада Жута кућа преко пута двора.
У Ваљеву је био у многим звањима а завршио као нечелник окружни, одакле је отишао у државни савет и умро у Београду у дубокој старости као сиромах човек, живећи од мале панзије.
Друга чиновничка породица су Срећковићи, такође из Шушовке. Они су били некад мале спахије у Ваљеву и подигао их је Аксентије Срећковић. Он је у Ваљеву саставио низ година, прошао кроз сва места и више звања, био и начелник окружни, после и државни саветник, умро у Ваљеву као пензионер и богат човек.
Имао је ону зграду за кућу и конак, где је сада срез ваљевски а не где су станови, затим, имао је и плацеве где су биле куће: Лазе Лазаревића, Јована Ђурића, Мил. Тадића, пошта и кафана “Краљевић Марко”. Уза ово имао је и целе Ситоре, који су после смрти Аксентијеве прешли у својину Маријана Бирчанина и неких сељака – а сада су браће Петковића, Здравка и Станка.
Из Шушовке су педесетих година дошли у Ваљево: Јаков Михаиловић, познат под именом Јаков Болтаџија, некада врло богат, виђен и цењен трговац, затим, Мирко Михаиловић од Мијића и он некада познат као Мирко Болтаџија са радњом где је сада канцеларија Ћубана адвоката. Још су дошли истих година и браћа Николајевићи, који су се одали службама и одеслили се из Ваљева.
Синови Аксентија Срећковића остали су дуго у Ваљеву, Љуба је умро у Ваљеву у дубокој старости као пензионер а син му се раније иселио из Ваљева. Пера је умро у Ваљеву у садашњој кући Живорада Андрића а деца му су се иселила из Ваљева. Коста је рано отишао из Ваљева, био је војни и цивилни службеник и умро је изван Ваљева. Они су сва имања распродали ништа не задржавши у Ваљеву. Исто тако су прошли и остали Шушовчани.
6. август 2013. у 00:29
Милодан
Љубомир Павловић: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Трећа чиновничка породица су Антоновићи. Још у 1829. години дошао је за практиканта начелства округа ваљевског Алекса Антоновић из Пожаревца. Као практикант, писар и капетан срески провео је овај мирни и тихи човек низ година у Ваљевској Каменици, сачекао пензију, сишао у Ваљево и у њему умро. Алекса је као капетан у Каменици купио од Евгенија Обрадовића сво имање, све што је још у државини Андоновића, затим све што је у државини Секулића и преко пута Сушине механе, све до дућана Вукосава Ђорђевића, сада Андре Перуничића. Алекса је оставио иза себе два сина, Јеврема и Косту. Они су се рано поделили. Све што је при деоби припало Јеврему и данас је у својини његових наследника док је Коста сав свој део изедио и пораспродавао разним лицима.
Јевем се оженио из чиновничке породице Стојковића Крсте, чувеног лицејца и правника свог доба, дугогодишњег полицијског чиновника у Ваљеву родом из Крагујевца, који је имао своју кућу на оним плацевима, где су куће Саве Николића и Марјана Бирчанина позади имања Антоновића са запане стране. Од Стојковића и Антоновића нема никога у Ваљеву.
Четврта чиновничка породица је Јована Бобовца. Јован Бобовац, познат у народу као кнез Бобовац и кнез Јован, родом је из Бобове, где има и данас исте породице. Он је био писмен, речит, револуционаран, лепо се одевао и понашао према млађима, заузимао разне положаје, веће и мање. Био је богат у селу, продао је све што је имао и за те и друге уштеђене новце купио је у Ваљеву доста имања. Купио је преко пута старе поште од Турака нека воћа и кућу, затим од истих купио стару пивару, цело брдо изнад ње до Обнице.
Кнез Јован оставио је иза себе нешколована сина Атанасија и кћер, удату у Београд. Имање је поделио завештањем на сина и кћер. Син му је живео доста дуго у Ваљеву а имање је или он продао или су продали његови наследници од кћери, јер синова није имао.
Исто тако и кћи му је распродала свој део, те се изгубио сваки траг овој великој имовини.
Наставиће се…
7. август 2013. у 00:21
Милодан
Љубомир Павловић: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
У село Градац првих година владе кнез-Милошеве сишао је из Горњих Кошаља у подрињском округу Глиша Младеновић, који је раније дуго хајдуковао по Босни и Подрињу. Населио се у Грацу на имању које је купио од Крџића, исељених Турака из Ваљева. Глиша је био ожењен и имао је два сина, кад је дошао у Градац, први му се звао Лазар а други Ђорђе. Оба је дао у трговину и на занате у Ваљево и оба су изашла на глас као добри трговци и занатлије. Лазар се рано одао трговини и стекао велико имање и добар глас, важио је тридесетих и четрдесетих година прошлог века као најбогатији и најугледнији Ваљевац. Радио је са кацама, вуном и лојем; радња му је била на пијаци испод Тадића, његово је имање било “Руски Цар”, велик испусти у Сарачевцу, на Анатеми у Топаловцу у Грацу, које је он или Ђорђе продао.
Лазар је дуго живео и кроз цео живот, па и онда када није радио, одевао се завидно, заузимао прва места у Ваљеву и сматрао се као ретко паметан човек. И син његов Милош Л. Глишић живео је истим животом и докле је био у Ваљеву цењен је као првак.
Брат Ђорђе као терзија рано је остао без радње и без имања а и умро је млад. Његов је син Милован Ђ. Глишић, наш познати књижевник.
Од обе куће Глишића данас нема никога у Ваљеву, мада су имали женских потомака.
Уз хајдука Глишу сишле су у то доба многе породице из његовог села. Тако су се истодобно нашле три куће Тадића, да им касније дођу још неке.
Прве куће Тадића су Јеврема и његовог брата Милована и позније његовог синовца, и још касније и унука Маринка Тадића. Јеврем Тадић је био трговац, брат му занатлија, докле је Јеврем целог века био газда и богаташ, брат му је сиромах рано умро и породица се одселила у Шабац. Јеврем је дуго живео, оставио два сина и од оба потомство у Ваљеву и опет оба на гласу. Милован је једно време био најбогатији трговац, код њега је био у служби у своје доба најугледнији Ваљевац Живко Тадић, који је из пажње према газди узео друго име и његово презиме. И он је дуго живео и његово имање је био општински плац, где је сада општина, гимназија и основне школе.
Милован је у четрдесетим годинама 19. века представљао газду. Један му је син био умешан у убиство кнеза Михаила, па је осуђен на смрт, други су му продали имање и одселили се из Ваљева. Синовац му је био трговац, био је доста доброг стања, имао је кућу до општине а радњу на десној обали Колубаре. Имао је више кћери и све их је добро поудавао а имао је и синова, који су продали имање и одселили се из Ваљева.
Последњи Тадић,који је из страха променио презиме и прозвао се Маринко Јосифовић, био је механџија и трговац, оставио је иза себе сина и кћер. Обоје су му деце помрли у Ваљеву и оставили потомство, који су се иселили из Ваљева.
8. август 2013. у 00:16
Милодан
Љубомир Павловић: Први досељеници Ваљева у 19. веку. Из књиге „Колубара и Подгорина“, прво издање 1907. године, најновије издање 2011. године – едиција „Корени“ – ЈП Службени гласник и САНУ.
Године 1835. војвода Вучић је расељавао муслиманска села по Азбуковици. Браћа Бошко и Јосиф Тадићи из Санковића купе Дрлаче од тамошњих Турака и спусте се на то имање. Бошко је у то доба био помоћник начелства у Ваљеву, па одмах затим и начелник окружни. У заједници са братом Јосифом купи у Ваљеву велико поље, које се дуги низ година звало Бошково поље, некада у својини браће Вилотијевића, трговца из Ваљева. При деоби Јосифа и Бошка, Бошко добије имање у Ваљеву а Јосиф у Дрлачама. Бошко је из Ваљева отишао за Београд за државног саветника и тамо умро у дубокој старости. Имао је жену Стаку, родом из Табановића у Мачви из породице Максића и по њој је његова кућа у Београду изашла на велики глас. Њихове кћери су се одлично поудавале а син им је постао официр и он је продао сва имања у Ваљеву и Београду и умро без потомства а био је ожењен из Тешанове породице у Баставу, округу подрињском.
У Обреновцу је доста дуго капетановао, тамо и умро и сахрањен код цркве у Грабовцу Марко Карамарковић, родом из Босне. Он је умро врло рано, служио је у Ваљеву и купио повеће имање где је сада Клаудија Прикелмајера апотека и сав онај ред кућа из београдске улице до куће Савића, адвоката, до куће старог проте Сајића. Нешто од овог имања отуђио је сам капетан, а највише његова удова у своје доба јако цењена Лена Карамарковић, која је умрла у дубокој старости и до смрти живела и својој куће преко пута дивизије. Ово је имање још 1828. године купио капетан Марко и прешло је у руке његових зетова и њихових сродника (зетових).
Један од тих зетова био је Васа Гођевац, трговац из Ваљева и цео део његове жене отишао је његовим зетовима. Госпођа Лена нија имала мушке деце, отуда је ово имање отишло у друге руке, па је своју воденицу на Колубари, испод Арановића воденоце, уступила зетовима.
Наставиће се…