Удбина и околна села (Лика)

8. јуна 2012.

коментара: 1

Брештане, Бунић, Ведашић, Висућ, Грабушић, Дебело Брдо, Доњи Мекињар, Јагодње, Јошан, Клашњица, Комић, Крбава (Пишаћ), Курјак, Мутилић, Ондић, Пећане, Подлапача, Пољице, Ребић, Сврачково Село, Средња Гора, Толић, Удбина, Фркашић, Ћојлук и Шаламунић.

 

Претходни чланак:

Коментари (1)

Одговорите

Један коментар

  1. Војислав Ананић

    Удбина

    Удбина је мало, повијесно, полуурбано хрватско насеље у средишњем дијелу личке регије, са претежито српским сеоским насељима у својем залеђу. Познато је по жестоким борбама партизана и усташа за вријеме Другог свјетског рата, у којима су партизани први пут користили заробљени талијански тенк. Из удбинског краја потјече и супруга Ј. Б. Тита Јованка Будисављевић. Послије овог рата у Удбини је изграђена већа католичка црква, на мјесту накадашње цркве из далеке прошлости, око чега постоје контроверзе у јавности.
    У цијелом анализираном раздобљу до 1991. укупно становништво је остало на истом нивоу као далеке 1880. г. (базни индекс = 99,66), уз осцилације базног индекса испод 100,00 (од 13,04 1948. до 73,16 1971). До већих флуктуација је, међутим, дошло у етничкој структури становника, нарочито послије пописа 1910. г. Наиме, хрватско становништво је од тада па све до 1991. осцилирало, са веома ниским базним индексима (од 2,85 до 8,00), док се српско становништво континуирано повећавало са веома високим базним индексима од 155,13 (1948) до 1.197,44 (1991). Број припадника осталих етничких скупина био је минималан и кретао се од 5 припадника (1900), до 210 припадника (1981).
    Међутим, диференцирани приступ даје реалнију слику кретања становништва. Тако за вријеме Аустро-Угарске Монархије, становништво се релативно споро повећавало али континуирано од пописа до пописа. Просјек базних индекса овог периода за укупно становништво износи 127,44, за хрватско становништво 121,20, а за српско становништво 208,12, док је припадника мањинских етничких скупина било свега 10 или 0,68%. Хрвати су чинили већинско становништво на крају овог периода 1910. са удјелом од 83,86%, док су Срби имали удио од 15,46%.
    Кретање становништва за вријеме Краљевине Југославије показује значајне промјене.
    Иако се подаци у горњој таблици односе на териториј опћине, реално је претпоставити да се односе, углавном, оријентационо, и на њен урбани дио. Оно што их разликује од претходног аустроугарског периода, јесте потпуно дегресивни развој становништва (базни индекс 86,20) и сасвим другачија етничка структура становништва (српско становништво је већинско са удјелом већим од 80%, док хрватско има удио већи од 18%). Остале етничке скупине су занемариве, или готово да и не постоје.
    У оквиру СФРЈ становништво града Удбине се са високим стопама раста од пописа до пописа континуирано повећавало, тако да је на крају тог периода 1991. г. било бројније око 7,5 пута (базни индекс= 764,47). Исти тренд повећања имала је и категорија српског становништва (базни индекс = 771,90), док се хрватско становништво 3,5 пута спорије повећавало (базни индекс = 235,48). Најбрже је расла малобројна категорија осталог становништва, односно етничке скупине (базни индекс = 3.100,0). Међутим, овакав раст је посљедица у становитој мјери и веома малог броја становника те скупине у почетној 1948. години.
    У етничкој структури становништва града Удбине на крају овог периода 1991. већинско мјесто је заузимало српско становништво са удјелом од 80,38%, мањинске етничке скупине су имале удио од 13,34%, док је хрватско становништво имало удио од само 6,28%. Међу мањинским етничким скупинама становит број су били тзв. Југославени, који су већином били бивши Срби, што значи да је број Срба у граду Удбини уствари био још и већи од 80%.
    Рат је проузрочио присилно „претумбавање“ становништва, односно његово механичко одливање и механичко приливање. Ово прво односи се искључиво на Србе, који су као прогнаници морали напустити своја вјековна огњишта. Из пописа 2001. се очитава да је прогнаника Срба било 768 или 82,23% од њиховог укупног броја у граду; да је досељеника Хрвата било 492, већином босанских Хрвата, жртве исте матрице рата.
    Из пописа 2011. се очитава да је Срба-повратника било 792, што је више од броја прогнаних за 24 особе, које су се вјеројатно доселиле у град из градског окружја које је страдало за вријеме ратних операција званих „Олуја“; овим се број Срба у граду повећао на укупно 958 становника (више око 3% од броја Срба 1991), па је сада удио Срба у овом граду 51,12%; да се број досељених Хрвата повећао за даљњих 279 и тако укупан број Хрвата повећао на 844 или 45,04% од укупног становништва града.

    Извор: Др Светозар Ливада и сурадници – БИОЛОШКИ СЛОМ И НЕСТАЈАЊЕ СРБА У ХРВАТСКОЈ (1880-2011) /од вишегенерацијског и старосједилачког, аутохтоног и конститутивног до мањинског статуса/, Београд – Нови Сад, 2018.