Пречански манастири – од Фрушке горе до Далмације Reviewed by Momizat on . Куд год да су се кретали, Срби су са собом носили и подизали своје светиње. Сарадник портала Порекло Војислав Ананић пише о фрушкогорским манастирима, као и они Куд год да су се кретали, Срби су са собом носили и подизали своје светиње. Сарадник портала Порекло Војислав Ананић пише о фрушкогорским манастирима, као и они Rating:
You Are Here: Home » Аутори » Пречански манастири – од Фрушке горе до Далмације

Пречански манастири – од Фрушке горе до Далмације

Куд год да су се кретали, Срби су са собом носили и подизали своје светиње. Сарадник портала Порекло Војислав Ананић пише о фрушкогорским манастирима, као и оним преко Саве и Дунава, све до Далмације 

Још у време Немањића, сви владари су подизали задужбине (Ђурђеви Ступови, Грачаница, Студеница, Милешева, Манасија, Тврдош, Житомислић, Тавна, Папраћа, Попови, Рмањ, Крка…). Где су се затекли, ту су подизали и велелепне манастире. Њима се и данас поносимо, а многи су и под заштитом УНЕСКО-а као грађевине од општег значаја за цео свет. Срби су увек градили за себе, али поред ратова са Византијом и Бугарима, чаркањем са Латинима и Угрима, наста најезда Турака са истока. После Маричке и Косовске битке, турска сила је све чешће надирала, пљачкала и палила. Патријарх Арсеније 3. Чарнојевић покрену народ на велику сеобу. Иза себе оставише празан простор који касније населише Арбанаси. И тако, они Срби који су остали, живели су уз комшије са југа. Осташе и манастири који су често бивали похарани и спаљивани. Народ их поново подизао и обнављао и у старом крају, а и на новим просторима на којима су се нашли. Али, чак и у тој бежанији, увек са собом носили и своје светиње и реликвије.

Колико год су сећања за старим крајем остала дубоко урезана у душама њиховим, колико год да су им ти манастири одржавали веру и давали наду у боље дане, где год да су стигли, подизали су нове манастире. Сада су они преузели улогу за очување православља и националне свести. Преко Саве и Дунава, у новој домовини, у Аустроугарској Монархији, од Срема, Бачке, Баната, Барање и Славоније, све тамо до Сент Андреје иза Пеште и Будима на северу, до Коморана (у данашњој Словачкој) на западу и сада румунског Баната на истоку, ницали су нови манастири. Нарочито у Срему, на Фрушкој гори, која данас слови за српски Атос. Но, и у новој средини, манастири су често паљени, а њихове светиње и драгоцености пљачкани. И народ их је опет као из пепела, изнова ка небу уздизао. Многе од њих су други присвајали и претварали у самостане и џамије, а српски бисери на Косову, осташе да их други „чувају“. Тешко оном кога други чува, тешко свакој кући без правог домаћина. У ствари, о њима се највише брине само манастирска братија. На подручју бивше Аустроугарске, остало их још само по неколико. Два у данашњој Мађарској, можда нешто више у Румунији, пар њих у Хрватској, два-три у Бачкој, четири-пет у Банату. Од тог силног броја нашег народа, покренутог у великој сеоби 1690. године, мало их је остало у Српству и у православљу, асимилирали се међу остале. Опстала је још увек Фрушка гора и Срем са неких седамнаест манастира.

Фрушкогорске лавре

Именом Шишатовац, се од друге половине 16. века, назива и садашњи манастир на српском Атосу. Ту су 1543. године пренете мошти св. Стевана Штиљановића, из Шиклуша у Барањи. Прилогом Вука Исаковича (јунака „Сеоба“ М. Црњанског), саграђен је четвороспратни звоник. Библиотека манастира Шишатовац, некада је била чувена по својим старим рукописним и штампаним књигама. Ту је и бакрорез са ликом Стевана Штиљановића из 1763. године (опет дар Вука Исаковича). Од 1812. до 1824. године у овом манастиру је боравио и Лукијан Мушицки, где се 1813. састао са Вуком Караџићем. Ту је Филип Вишњић казивао Вуку песме о Карађорђевом устанку.

У Врднику је манастир Раваница, којег су обновили избегли монаси из манастира Раваница, када су се 1697. из Сент Андреје спустили у Срем. Ту су 1811. године, на Видовдан, положили тело светог кнеза Лазара. Од тада се Врдник зове и Раваница. У манастирској ризници се чувала и хаљина кнеза Лазара, покров од свиле за лице кнеза Лазара, на коме је монахиња Јефимија 1339. године извезла златном жицом Похвалу кнезу Лазару. Овде се налазе и бакрорез Захарија Орфелина из 1773. са ликом кнеза Лазара и богато украшени крст, дар краља Александра Обреновића, поводом 500-годишњице косовског боја.

Постоје два манастира Хопово. Старо Хопово је према предању подигао владика Максим Бранковић између 1496. и 1502. године. Црква је имала један од најлепших иконостаса, који је у 2. св. рату скоро унишен, а спасено је само 26 икона. И манастир Ново Хопово је по предању подигао владика Максим (деспот Ђорђе Бранковић) почетком 16. века. Манастир Хопово јер међу фрушкогорским манастирима заузимао једно од првих места као књижевни и преписивачки центар. У Хопово је 1757.године дошао и Доситеј Обрадовић, где се замонашио и у њему остао три године. У богатој духовној и световној библиотеци се налазио и чувени Духовни регуламент Петра Великог из 1721. године. Орфелин и Доситеј су у другој половини 18. века схватили просветитељски значај тог регуламента који уз Прокоповичев буквар „представљају…почетну историју српског рационализма у 18. веку“.

И манастир Крушедол је уз помоћ мајке Ангелине, између 1509. и 1516. основао владика Максим (деспот Ђорђе Бранковић) и он представља задужбину сремских Бранковића. Крушедол је постао и средиште Сремске епархије. Одатле потиче крушедолска икона Одигитрије, једна од најважнијих, најлепших и највећих икона у Војводини. Евгеније Савојски је на Везирцу у близини Петроварадина 1716. године потукао Турке. При повлачењу, Турци су спалилии манастир Крушедол и од светих моштију Бранковића, остали су само поједини делови. 1763. осликан је највећи и најлепши иконостас у нашој земљи, ремек-дело сликарства и дрворезбарства традиционалног стила. У манастирској ризници се чувала плаштаница са записом „Милутин Урош“, која је донета са Балкана, а потиче из почетка 14. века. Ту су и јеванђеље владике Максима и икона Благовести с краја 15. или почетком 16. века, вероватно најстарија икона с подручја Војводине. Овај деспотски манастир, био је један од главних књижевних центара, у ком су се преписивале и писале књиге. Многе од њих су имале лепе иницијале и орнаменте. У манастиру се налазе мошти св. Цара Уроша. Овај манастир многи називају српским Пантеоном, јер су у њему сахрањене многе значајне личности: Арсеније 3. Чарнојевић ((1706), кнегиња Љубица, жена кнеза Милоша (1843), војвода Стеван Шупљикац (1848) и краљ Милан Обреновић (1901).

Манастир Гргетег је 1471. године основао деспот Вук Гргуревић, звани Змај Огњени, за свог слепог оца Гргура, сина деспота Ђурђа Бранковића. По очевом имену, манастир је добио и име. Иконостас су осликали 1774. године Јаков Орфелин и Теодор Крачун, а нови иконостас у обновљеној цркви насликао је Урош Предић у периоду од 1901. до 1904. године. Иконостас за звоничко-хорску капелу насликао је познати карикатуриста Пјер Крижанић, а сачувана је само икона са представом Тајне вечере. У манастиру је 1905. године сахрањен чувени историчар, гргетешки архимандрит, Иларион Руварац.

 

По легенди, манастир Раковац је основао крајем 15. века Рака Милошевић, велики коморник деспота Јована Бранковића. У њему се налазио развијени преписивачки центар. У Раковцу је 1700. године начињен нови препис Душановог законика, а 1714. написан познати Раковачки рукописни србљак.

Постоје Велика и Мала Ремета. Манастир у Великој Ремети је по предању основао краљ Драгутин, крајем 15. или почетком 16. века. Године 1721. овде је описао свој пут у Јерусалим (1705) Јеротеј Рачанин и то је први путопис у српској књижевности. Мала Ремета или Реметица, један је од најмањих фрушкогорских манастира.

По усменом предању, и манастир Бешеново је подигао краљ Драгутин и посветио га Св. Арханђелима, крсној слави Немањића. У цркви је сахрањен пуковник „рацке милиције“ Александар Рашковић. Овде се у ризници чувао један крст, који традиција приписује времену краља Драгутина и једна крстионица од алабастера из 14. века пренесена из Старе Србије.

Манастир у Кувеждину је по веровању подигао деспот Стеван Штиљановић 1520. године, а обновили су га при великој сеоби Срба 1690. монаси манастира Сланца код Београда. Међу зидним композицијама истичу се: „Свети Сава одлази у Свету Гору“, „Пострижење Светог Саве“, „Свети Сава мири завађену браћу“ и „Стефан Немања на смртном часу“. У манастиру се чувао и бакрорез Захарија Орфелина из 1772. године.

Манастир Петковица је по народном казивању, основала удовица Стефана Штиљановића, деспотица Јелена, у првој четвртини 16. века. Посвећена је светој Петки Трновској.

Светој Параскеви (Петки), посвећен је манастир Фенек. Ово је једини манастир који се не налази на Фрушкој гори, већ је смештен у Доњем Срему. Не зна се ко га је и када сазидао. Могла га је основати мајка Ангелина са својим синовима. У овом манаститу су од 15. века па до 1521. године лежале мошти св. Петке. 1813. године у Фенеку су као интернирци, неко време живели Карађорђе, Јаков Ненадовић, Младен Миловановић и поп Ллука Лазаревић. Ту су се у исто време доселили и монаси манастира Студенице и донели мошти краља Стефана Првовенчаног.

Опет, према народном предању, манастир Стари Јазак, основао је деспот Јован Бранковић у другој половини 15. или почетком 16. века. Монах Христифор је 1705. године пренео кивот са моштима цара Уроша из Неродимља у Јазак. По наредби царице Марије Терезије, као женски манастир је укинут 1775. године. У манастиру је и јеванђеље чије су корице оковане 1623. године, а које важи за савршенство технике, јединствено у целој српској уметности ове врсте.

И манастир Ђипшу-Дившу, по народном казивању, сазидао је деспот Јован Бранковић крајем 15. века.

На најзападнијем делу Фрушке горе, у близини старог деспотског града Беркасова, сместио се манастир Привина Глава. По предању, манастир је подигао неки властелин Приба (Прива) још у 12. веку, а крајем 15. века га је обновио деспот Јован са братом владиком Максимом. У манастирској библиотеци, било је неколико лепих србуља.

У 16. веку је основан манастир у Беочину. По дозволи патријарха Арсенија 3. монаси запустелог манастира Раче на Дрини, настанили су се у Беочину и обновили манастир.1815. године, овде су из Фенека пренете мошти краља Стефана Првовенчаног, али само на кратко време. Манастир је имао богату библиоитеку и ризницу. Овде се чувало рукописно четверојеванђеље које је писано 1560. године. Од осталих старина, ту је чувана и средњовековна завеса за царске двери, рад монахиње Ане донет са Балкана, из 14. или 15. века и три иконе Богородице из 16. и 17. века.

Интересантно је још рећи за скоро све манастире на Фрушкој гори, да су их за време 2. св. рата, што припадници НДХ, што комунисти, похарали, палили и рушили. На сву срећу, многи су већ обновљени или је рестаурација још у току. Највише захваљујући вредним и упорним монасима. И, треба још рећи и то, да су монаси из тих пречанских наших манастира, имали велику улогу у очувању нашег националног идентитета и вере, у продирању европске цивилизације у паланачку и донекле оријенталну Србију, у оним бурним временима и превирањима у нашој историји.

Манастири у Бачкој и Банату

Манастири Ковиљ и Бођани су једина два православна манастира на простору Бачке. Опет по предању, манастир Ковиљ је настао у 13. веку, а основао га је свети Сава. Сматра се да су се на овом месту измирили угарски краљ Андрија 2. и Стефан Првовенчани. У њиховом измирењу је посредовао св. Сава. У близини манастира код села Вајска, откривена је неолитска некропола из времена сеобе народа, са зиданим гробницама.

По сачуваним старим записима, Бођане је сазидао неки трговац Богдан који је излечио очи на оближњем извору и из захвалности, саградио православну богомољу 1478. године. Из тог извора, и данас, у самом манастиру, вода једва цурка. Садашњу цркву је негде у 17. веку подигао богати Михајло Темишварлија из Сегедина. Живопис је радио познати зоограф тог доба Кристифор Жефаровић. У конаку су многе старинске гравире, уљане слике, црквене посуде, штампарска преса.

Према најстаријој верзији, манастир Војловица код Панчева, основао је 1383. деспот Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара. Током 2. св. рата, у манастиру су Немци држали заточене српског патријарха Гаврила Дожића и владику жичког, Николаја Велимировића.

Манастир Месић у југоисточном Банату, настао је највероватније у 15. веку, мада га по локалној легенди оснива 1225. године Арсеније Богдановић Хиландарац, кога је лично св. Сава поставио за игумана манастира. Манастир Месић је био резиденција вршачких епископа након великих сеоба.

Манастири ван граница

Манастир Бездин у Арадском округу, посвећен је Великој Госпојини. Први сигуран помен манастира Бездин везује се за годину 1539. а први ктитор је био Јован Јакшић. Иконостас датира из 1753. године.

Срби су, углавном због свог нехаја, изгубили и свој стари манастир Ходош код Арада, задужбину властеоске породице Јакшића из 15. века. Српски епископи су имали да издрже тешку борбу са унијом, која је раније, код Румуна имала великог успеха. И један и други манастир су имали огроман утицај на наш живаљ тамо, у време поморишке војне крајине.

Манастир Српски Ковин је најстарији у Мађарској и један од два манастира у Будимској епархији СПЦ. Смештен је на острву Чепел. Према предању, настао је у првој половини 12. века, а као оснивач манастира се помиње Јелена, ћерка рашког жупана Уроша 1. и супруга Беле 2. Слепог. У време када је манастир настао, Угарском је владала Јелена уместо свог малолетног сина Гезе 2 (1141-1161). У оквиру редукције манастира у време Марије Терезије, Ковински манастир је укинут 1777. године.

Манастир Грабовац је један од два још увек преостала манастира СПЦ на подручју данашње Мађарске. Смештен је јужно од Будимпеште. Манастир је некада био један од верских и културних средишта Срба у Панонији. Основали су га 1587. монаси манастира Драговића у Далмацији. Било је то доба турске владавине Угарском. Овај манастир је страдао два пута, једном од Турака, а једном од Ракоцијевих куруца. После 2. св. рата, манастир је најпре национализован, да би коначно, 1994. био враћен СПЦ.

Манастир Крка између Книна и Шибеника, према предању, подигнут је у време краља Милутина. У новије време се претпоставља да га је саградила Јелена Шубић, сестра цара Душана (помиње се 1350. године). Манастир Крка је за све време свога постојања био најзначајнији духовни и културни центар православља у Далмацији. Данас је тамо смештена Богословија. У манастиру се поред богате рукописне збирке, чува познати епитрахиљ са 33 светитељска лика, рађен, по предању, у време Светог Саве.

Манастир Крупа налази се подно Велебита, близу извора истоимене реке. Саграђен је у време краља Милутина, 1317. Предање каже да су му темеље поставили монаси из манастира Крупе на Врбасу. Први пут од утемељења обнављан је у време цара Душана, 1345. О томе сведочи запис на своду манастирске цркве. Српски краљеви Милутин, његов син Стефан Дечански, као и унук Стефан Душан, издавали су манастиру даровнице у виду земљишта за издржавање, а касније су то и Турци потврђивали ферманима из Стамбола. Један млетачки документ из прве половине 18. века потврђује предање да је северно од постојећег манастира Крупе био и један женски манастир, од којег се данас могу видети само остаци зидина. Има остатака и испосничких келија у ближој и даљој околини. У манастирском архиву чувана су и 22 турска фермана, од којих је занимљив онај који се односи на заштиту манастира Крке,а издао га турски султан Мустафа II у Стамболу.

Лепавина се налази недалеко од Копривнице у Републици Хрватској. По локалном летопису, подигнут је 1550. године, непосредно по оснивању првих српских насеља на овом крају. Историја манастира Лепавине повезана је са историјом Срба у Вараждинском генералату, који су се идентификовали с православљем и упорно се одупирали верској унији с Римокатоличком црквом. Пред крај 1692. и почетком 1693. у Лепавини је боравио патријарх Арсеније 3. Чарнојевић. Изузетно тешке тренутке манастир је проживео у време 2. св. рата, а 1943. манастир је бомбардован.

Гомирје је најзападнији српски манастир у Европи. Настао је у време када су се формирала прва српска насеља овде, крајем 16. века. Током 19. века, неколико значајнх особа је живело у Гомирју: Јосиф Рајачић, митрополит српски и патријарх; Сава Мркаљ, реформатор српског писма; накратко, овде је на пропутовању био и Никола Тесла. Вредно културно благо и библиотека из овог манастира, пренети су у Загреб, где се и данас налазе.

Завршна реч

На крају, шта рећи о српској духовности уопште? Да поједноставимо: била је јача у оним много тежим временима него данас. Или да оставимо то питање историчарима и аналитичарима? Који год да нађу одговор, чињеница је да нас све више нестаје. А зашто? То је питање за све нас.

ОБРАДИО И ПРИРЕДИО: Сарадник портала Порекло Војислав Ананић

 

 

 

 

 

 

 

 


Коментари (7)

  • Војислав Ананић

    МАНАСТИР КРУПА НА ВРБАСУ

    У одговору на анкету Летописа Матице Српске о језику, 1953. године, Исидора Секулић пише: „Пре него што о том језику нешто кажем ја овде потписана, поштено је да признам да је мени, житељу из Војводине, по срцу и души завичај Босна. Зашто то и откуда? Због туге од Босне, кад из Дубровника путујем и ступим у Босну смрачи се око мене нешто тамничко и од бога и од људи заборављено. А шума босанска и воде босанске и реке и они видици на све стране струкују и певају за вама и прате вас до пред џамију, до пред католичку цркву, до пред православни манастир…“ Сетио сам се тог Исидориног текста видевши оронуо кућерак с кровом на четири воде у башти што се спузала до реке и џамију на другој обали, па неки узак мост потом, првог јула ове, 2010. године, и сестру Весну (В. Б. Аћић) подсетио на њ, док смо њеним брзим аутом, ту, на излазу из Бањалуке, урањали у нама добро знан кањон Врбаса с бистром брзом водом с леве и стрминама Мањаче с десне стране кривудавог асфалтног пута за Мркоњић Град, свесни да је све то, мајчински закриљено бујним зеленилом, можда само покушај природе да лепотом одговори на суровост историје и на тугу коју нам та суровост усеца у памћење, тугу пред којом постаје свеједно јесмо ли у Босну ушли овим или путем којим се у њу стиже из Дубровника.
    Три су зидине наднесене над реку и друм, три средњевековна града: Звечај, Гребен и Бочац и њихова улога је била да „обезбеђују бродове, тј. прелазе, газове преко Врбаса. У Звечају је херцег Хрвоје издао повељу о савезу са Дубровчанима против краља Остоје. После његове смрти град је прешао у руке босанских краљева, тако да 1419. године краљ Стефан Остојић у повељи наводи: у нашем граду Звечај. После пада босанске државе, 1463. године, у ту тврђаву се сместио хроничар тога времена, јаничар Константин Михаиловић, са турском посадом, али је град морао предати угарској војсци која је у Звечају остала до потпуног губитка Јајачке бановине, 1527-1528. године.“ Звечај је био простран град, неправилног облика, прилагођен стеновитом терену, али је мало тога од њега остало. Памтим да сам у неким бањалучким новинама (Глас или Фокус), пре две или три године, видео причу по којој ће уређење тврђаве Звечај „морати да сачека“. Гребен је вероватно старији (говори се и о крају дванаестог века?), а сигурно је да се помиње у документима којим су га „синови Павла Хрватинића, Гргур и Владислав, предали угарском краљу 1357. године у замену за имање у Славонији“. Страдао је, као и Звечај, падом Јајачке бановине 1528. године, а како се у турским пописима нахије Змијање из 1541. помиње варош тврђаве Крупа, биће да је град Гребен под Турцима променио име. Било како било, данас је у рушевном стању и до њега се, казаће нам касније једно ђаче, може аутом чак на само 300 метара до тврђаве, па остатак уском стазом, пешке. Трећи град, Бочац, је још даље уз Врбас и нећемо га видети, јер смо – запутивши се манастиру Крупа, који је после Звечаја, а пре Гребена, односно у подграду му, на зарављеном брегу мало изнад кућа поред друма у Крупи на Врбасу – свратили у Млинове, као да намерно одлажемо сусрет с манастиром.
    „Остаци средњевековног насеља откривени су и у насељу Млинови, на реци Крупи“, где је данас све прилагођено туристима: као да је обавезно, скоро сви се сликају поред слапова и уз млинове (од којих је један – пише на табли – обновљен средствима неке организејшн), а ту им се продаје и одлично домаће кукурзно брашно, па мало даље товљена „калифорнијка“, уместо изузетно укусне домаће пастрмке, поточаре… Било би заиста неразумно мимоићи прилику да се освежи на слаповима и јажама Крупе, дивне, дивље реке. На стенама недалеко од слапова је нечије луксузно имање, које по свему одудара од природе (као какав кичерај чиодама причвршћен на уметничку слику), а тако је у нескладу и са нешто ниже подигнутим, с леве стране у повратку: скромним, али лепим парохијским домом. Крупа на Врбасу је парохија са 610 домова, коју чине Крмине 199, Крупа 232, Леденице 94, Пољице 9 и Рацуне 76, а 1889. године, кад је на развалинама и црквишту манастира Крупа подигнута и освећена црква Св. Пророка Илије, Крупска парохија је имала „са селом Рекавица домова 341, душа 2787. м.1523, и ж. 1264; брачних парова: сложних 547, несложних 1, дивљих 11; рођених 109, умрлих 89, вјенчаних 37.
    – Промјене вјерозакона није било. – Сједиште пароха у Крупи, поште и брзојава у Бањалуци“. Мало изнад парохијског дома је путоказ „Стара црква“, па радознало крећемо уз брдо, асфалтним путем који би нас, ако бисмо промашили скретање, довео до насеља Кола, горе на врху Змијања.
    После само три или четири километра скренули смо десно и у селу Товиловићи нашли лепу, обновљену цркву, нову јој звонару и коначић још у изградњи. Црква је закључана, па у околним кућама тражимо неког ко би можда знао може ли се у њу.
    – Ту је неђе кључ, ил’ је за рогом, ил’ је више врата… Вид’ер, није!?
    – говори више себи него нама очигледно вредна, окретна жена и брзо покушава да кључ од цркве нађе у коначићу; не, ни тамо га нема.
    Око цркве св. Николе, брвнаре, у Товиловићима над Крупом, има храстова старих више од 200 година, па помислих да је вероватно и она (црква брвнара) стара толико или коју годину више. Затечен сазнањем да је нећу видети изнутра, чујем да је била покривена лимом (1979), па је тек сада обновљена како ваља: добила је нова дрвена врата и нов камени подзид, а покривена је (поново?) шимлом и то са засеченим угловима.
    – Ова црква је стара петсто година и најприје је била горе, видите, на оном брду онамо, ђе је сад она вел’ка кућа, па је, кад су Турци притисли народ да не може бити црква ту, да не може горе у том селу, Станчевићи, онда је она за једну ноћ пренијета на ово мјесто, у Товиловиће. Сви смо ми овдје Товиловићи… Ја сам, кад сам се удала и дошла ’вамо, ја сам чула за ту причу како је томе Турчину казано да је црква сама прелетл’а на ово мјесто! – испричала нам је, скоро у даху, наша саговорница (домаћица једне од петнаестак кућа овог змијањског села) на крају наде да ћемо ипак некако ући у цркву брвнару. Нисмо.
    Знам легенду, имам и песму (Кућа, јануар 2008) о томе како је црква брвнара – црква Вазнесења Христовог, такође овде на Змијању, али с друге стране Кола, за турског вакта и суда (1720), кад је Змијањцима додијало да им кабадахни Турци коње и пашчад уводе у храм Господњи кад год их невреме затекне у сечи дрва – прелетела из Малбоча у Трубајиће. Прелетела је за ноћ, иза леђа аге подмитљивог, а сада, ево, чујем да није била једина. Касније ћу на сајту Епархије бањалучке прочитати да је ова црква Св. оца Николаја, брвнара, у селу Товиловићи: из 19. века. Осим ње, у парохији Крупа на Врбасу филијални храм је и у селу Крмине, Св. Кнеза Лазара (још је у изградњи), а парохијски у манастиру Св. Пророка Илије (13. век), у обнови. В.д. пароха је синђел Сава (Недељковић), рођен 1954. у Лазаревцу. Богословију Св. Три Јерарха завршио је у манастиру Крка 1986. Службовао је у манастирима Гомионица и Липље, а у манастир Крупа на Врбасу дошао је 1987. године. Слави Св. Николу. Предаје веронауку у три основне школе и има 230 ђака.
    Оца Илију, који са оцем Савом брине о три цркве крупске парохије нашли смо код манастира: поткресује живицу поред липа с јужне стране манастирског храма. Уз њега су и два момка, који мало помажу њему (односе посечене гранчице и гране), а мало мајсторима који раде у манастирском конаку. Конак је подигнут јесенас, али се још уређује. Основа му је у слово Г, па по дужини дуже стране има шест прозора у приземљу и толико на спрату, а на краћој страни је капела Покрова Пресвете Богородице, са два прозора на чеоној, западној страни, један обичан и један дупли на јужној и два, ужа, на истоку, на олтарској апсиди, између којих је, с унутрашње стране, ниша облика и величине тих прозора. Конак је зидан седром и још није освештан.

    Манастир

    Последња обнова манастирске цркве Св. Пророка Илије почела је 1987. године, а завршена (после 22 године) у јесен прошле, кад је и освештана (15. октобра 2009); кум храма био је министар саобраћаја и веза у Влади Републике Српске г. Недељко Чубриловић, иначе рођен овде на Змијању, а од скоро је и председник завичајног друштва „Змијање“. Чубриловић је казао да је „овај манастир, који је стар више од 700 година, у својој историји доживио разне трагедије и да сигурно памти историју већу од оне која је записана“. Обновљени храм је освештао епископ бањалучки Јефрем, а свечаности је присуствовао и Милорад Додик, председник владе Републике Српске, која је, уз верни народ Змијања и Крајине, обилно помогла обнову цркве и конака. Старешина манастира отац Саво је тада казао да је то велики, историјски дан за манастир, да су генерације чекале тај догађај и захвалио се грађанима РС, који из свих крајева Српске долазе недељом у овај свети манастир и траже утеху души својој, додајући да се у манастиру налази „дио моштију Свете мајке Матроне Московске, од којих су се и у прошлости, и данас догађала многа чудеса и излијечења“.
    „Прва градитељска реконструкција цркве у Крупи на Врбасу би могла бити из прве половине 14. вијека, што је можда везано за неки од крупних догађаја из прошлости споменика о којем су други подаци изгубљени“ Прва велика обнова овог манастира била је „трудом и добровољним прилозима високе земаљске владе, која даде у сврху обновљења крупске цркве 6000 кр, затим митрополита Хаџи Саве Косановића, који даде 100 дуката, игумана Партеније Давића, који даде 100 дуката, јеромонаха Исаија Костића, који даде 50 дуката, и осталог српског дарежљивог народа, који притече у помоћ добровољним прилозима, подигнута је 1889. год. на ново на развалинама и темељу старе.“ То што аутор те белешке у наставку вели да је те године обновљена црква (1889) „на велику Госпојину посвећена у славу и част св. пророка Илије, од блажено почившег старца митрополита Георгија Николајевића“ (који је умро 6. фебруара 1896, а био је митрополит од 10. новембра 1885. пошто је дотадашњи, Саво Косановић, поднео оставку јер је дошао у сукоб с аустријском влашћу тако што је устао против римске пропаганде у Босни и Херцеговини ) казује нам, прво, да је један од првих истраживача српских старина у Босни, г. Косановић, и почео ову обнову да ли још док је био на митрополитском трону (од 1881. до 1885. године) или убрзо потом? – и, друго, да је његов текст о манастиру у Крупи на Врбасу, не само био први о томе, него је вероватно и створио у јавности климу која је довела до тако успешне обнове. Ево тог текста г. Косановића:
    “Крупа манастир лежи јужно 5 сахата од Бањалуке, на узвишеном брежуљку, при утоку мале ријеке Крупе у Врбас с лијеве стране и то као у неком полустрву под једном планином, на којој се још и данас види добро сачувана обрамбена кула, која зидом, а како причају и тајним прокопом стоји у свези са порушеном тврђавом на узвишеним стјенама покрај Врбаса с ниже исте планине. Под тврђавом на Врбасу био је негда и камени мост, од којег се виде још ноге са обје стране воде.
    На малој ријеци Крупи (ову ваља разликовати од велике Крупе на Крајини), која изобилује укусном планинском рибом пастрмом, и која од извора до ушћа нема ни пуна 2 сата, окрећу сукно ваљарице хаџи-Абитаге Ђумишића и његова брата из Бањалуке. Те прекрасне питоме земље око манастира данас су њихова својина, а спахије су од 200 православнијех кућа у томе предјелу. Преко Врбаса сдесну страну према порушеном граду Звечају ниже утока Крупе у Врбас имају неколике природне пећине више Врбаса, које се зову калуђерске испоснице, гдје су се некад побожни подвижници спремали за онај свијет.
    Манастир Крупа врло је стародревна, и можда потиче из 13. вијека. Дугачка је са олтаром 52 аршина, а широка само 16 аршина. Зидови су до више прозора још узгор масивно озидани. Ластавица више западних врата до 40 аршина висине, има на ћемер сведено округло велико окно, по свој прилици ради вида у цркви. Камени оквири прозора сви су у цјелости и добро су очувани. Довратне прагове од западних и јужних врата, као и једну плочу из цркве са натписом однијели су Турци и употребили при зидању једне џамије.
    Од сјеверне стране на цркви није било прозора, него уз црквени зид подигнута је била пространа трпезарија са прозорима на сводове, који су још у цјелости и добро су сачувани до каменог корнијежа од другог спрата. У ову су водила једна врата из олтара покрај црквене ризнице, а ћелије су калуђерске биле над трпезаријом. Поред трпезарије с јужне стране био је подрум и још неке три зграде, од којих се види много камење са темељима. Зидови, који су још узгор, тако су тврди, да би се с великом муком дали порушити, јер су сливени с кречом као у какве тврђаве. Олтар је највише страдао, али се још у њему види „горње“ затрапезно мјесто, гдје архијереј сједи за вријеме апостола, кад служи. У цркви од колона нема ни трага, јер су и оне разнесене кроз дуго вријеме. Озидана костурница пред часном трапезом још се види са неколике главе и костура, које су путници раскопавали тражећи блага. Изван цркве са јужне стране осуле су се многе и огромне надгробне плоче или стећци, који су обраслу у ситну шуму. На једној плочи нађосмо ове знакове: полумјесец, звијезду и крст.
    Храм је цркве био св. Пророк Илија, на који се дан многи народ сабирао и у таквој множини, да се по предњу на једној њиви клало по 70 волова ради гозбе народне. Манастир је давно запустио“.
    Црква која је дуго, вековима чак, била без крова, Косановићевом обновом је, не само покривена, него јој је дозидан и звоник на западном делу и набаљено звоно у Аустрији, чија ће га војска већ у првом рату против Срба скинути и претопити у муницију. Ново звоно набаљено је после Првог, а Други светски рат је пожурио да већ 1941. године усташком руком запали иконостас и све што је у цркви могло да гори, па кад је пао кров пало је и звоно (тешко 360 кг) и разбило се. Партизани су пред крај рата Цркву Св. Илије користили као бункер и митраљеско гнездо. Деценију после рата народ је почео да полако поправља своју цркву, а права обнова почела је тек 1987, после археолошких истраживања годину пре, 1986. Археолошка истраживања су открила доста гробова, празних, изнад којих су биле лепо клесане, али неукрашене плоче. Закључак је био да је гробље старије од цркве, „што ће се поузданије утврдити прецизнијим датовањем гробних укопа. Двије зидане гробнице се налазе изван цркве, источно, на простору остатака правоугаоног презвитерија“.
    Данас, црква изгледа као да је од новог камена зидана, а није; отац Саво каже ми да је то све стари камен, стари зид (“све до изнад прозора“), али је све наново фуговано. Изнад улаза у храм је дрвена настрешница са гвозденим крстом, вероватно рађена код истог мајстора код којег су направљене и дрвене степенице за звоник и простор за хор. Између цркве и конака (северна страна) данас је све заравњено, уређено, а у опису који је дала Љиља Шево читамо: „Уз сјеверну страну цркве у Крупи се налазе пространи темељи читавог комплекса објеката. На основу њиховог распореда, аналогија са споменицима савременим цркви Светог Илије и вијести које пружају историјски извори може се претпоставити да се ради о темељима и доњим дијеловима зидова манастирских здања и пратећих економских објеката. У овим темељима је ископавањем нађено неколико фрагмената скромно профилисаних довратника и допрозорника, архитравно или ручно ријешених.“ С источне стране храма и данас су добро видљиви остаци старих некропола – учини ми се као да се сад извлаче испод олтарске апсиде. На јужној страни манастирске порте је огроман стећак, и данас као у време кад га је видео и описао Саво Косановић: лево је полумесец у кругу, а десно крст, али ми круг у средини мање личи на звезду, како је то видео митроплит, а више на розету. Крст на стећку има елемената малтешког, у горњем, и руског крста у доњем делу – кад се упореди с категоризацијом и цртежима које је у књизи „Средњевековни манастири и цркве у Србији“ (Службени гласник, Београд, 2003) дао Душан М. Комлушки. Цела јужна страна порте је у хладу богатих крошњи липе, чијег мириса не успевам да се ослободим, него га уносим у цркву и стапам с мирисом тамјана. Унутрашњи зидови цркве су осликани (не сви), плафонски свод је у дрвету, а од икона изван иконостаса, посебно се лако запази икона Свете мајке Матроне Московске.

    Језик, наш језик

    Силазимо према путу Мркоњић Град – Бањалука с осећањем да смо нешто заборавили. Да станемо? Да се вратимо? Да ли су то подаци о попису из 1991. године кад је у месту Крупа на Врбасу било 1858 становника; 1826 Срба (98,27%), седам Хрвата, 1 муслиман, 14 Југословена и 10 „остали и непознато“? Да није географски положај овог лепог места: 44° 37′ 12“ СГШ, 17° 08′ 24“ ИГД? Не, није. Кад изађосмо на друм осврнем се и с првим погледом на змијањска брда и планине сетим се: „Упекло сунце – сажеже све. Дошло небо модро као чивит. Изведрило се, нигдје облачка да опазиш. Далеко тамо – далеко око Осмаче и Луњевца ухватила се плавичаста тиморина, па трепери и дршће под узаврелим сунчевим зрацима…“

    Исидора Секулић у наставку оног одговора на анкету Летописа Матице српске вели: „Мрачајски прото, Симеун ђак, сељак Штрбац, то је равно Горском вијенцу, то, то, то! Пустите ме да дрекнем да се бар до Босне чује. И увек језик! Кад би могао језик једнога човека постати књижевни језик, ја бих гласала за Кочићев језик, који стил, који звук, која музика трансцендента!“

    Смењивали су се и смењују господари над Босном и сваки је по свему или само по нечему различит, посебан, али сви се у једном посве слично, ама, једнако понашају: сви истим средствима и на исти начин покушавају да нам језик наш разбију, да развале, како би нам лакше свој наметнули, и цркве и манастире папином папучом притиснули.

    Из Бањалуке сам у Београд стигао 2. јула и не видим да је, бар кад су нам језик, цркве и манастири, кад су нам језик и вера у питању, ишта друкчије него у Босни и Херцеговини, у Шумадији, Војводини, Рашкој области, Црној Гори…

    Душко М. Петровић

    Извор: ДРУШТВО „СВЕТИ САВА“, БРАТСТВО XIV, Београд,2010.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МАРЧА и ЛЕПАВИНА

    М А Р Ч А је удаљена 13 километара од Иванић Града, у смеру Врбовца и Бјеловара. Из Загреба је најбрже доћи путем Загреб – Славонски Брод и изаћи на првом излазу, Иванић Град. Манастир МАРЧА, као храмовну славу, има Светог архангела Гаврила. О Манастиру МАРЧА, треба прочитати у књизи др Душана Кашића „Српски манастири у Хрватској и Славонији“, од 316 – 342. стране, као и у књизи „Отпор марчанској унији“ (у којој се говори о борби против уније до спаљивања Марче 1739, затим о обнови Марче и борби против уније. Спајање Лепавинско – Северинске епархије са КОСТАЈНИЧКО – Зринопољском је било 1750, отмица манастира Марче 1753, а укидање Костајничко – Зринопољске епархије и припајање бивше Лепавинско – Северинске епархије Пакрачкој). Епископ Симеон Филиповић је умро у затвору у Копривници 16. марта 1743. године. По сачуваној копији из 1775. манастирска црква Марче је много личила на цркву манастира Хопово. Најстарије манастирске старине, потичу из манастира Рмља, а у њега из наших стрих манастира на југу, можда баш и из саме Милешеве.
    Почеци манастира Л Е П А В И Н А сежу у половину 16. века, када у крајеве северне Хрватске, некадашњу Горњу Славонију, долазе прве групе православних Срба у већем броју. Тачније, 1555. године хиландарски монах Јефрем Вукодабовић почиње градњу дрвене цркве, која се у наредним вековима дограђује и мења. Манастир Лепавина смештен је на отприлике километар и по пута од жељезничке станице Лепавина, на прузи Крижевци – Копоривница. У протеклим вековима манастир је готово перманентно био изложен разним недаћама, како од турске непосредне опасности у 16. и 17. веку, тако и од сталних покушаја католичке цркве да га подвргну јурисдикцији Рима, тј. да у њему инсталирају Унију. Унијаћење је имало за циљ да православне Србе тог подручја потчини посредно католичкој цркви. Но, монаси мнастира ЛЕПАВИНА нису поклекли у својој вери, а у чему је изузетан допринос дао патријарх Арсеније 3. Чарнојевић прилиоком своје посете манастиру 1692 – 1693. године. Приликом пропасти манастира МАРЧЕ, у Лепавину се сели знатан део архива и осталих вредности, као и калуђери из Марче. Но, упркос свим тешкоћама тога времена, манастир се дограђује и проширује, а данашњи изглед добија у 18. веку. Изузетно тешке дане манастир доживљава за време царице Марије Терезије, када га накратко преузимају унијати. Но, тај покушај остаје безуспешан јер православно становништво тог подручја негира Унију, па се у том отпору укључује и у познату Северинску буну 1755. год. Материјални и духовни процват манастир доживљава за време Краљевине Југославије, но не задуго јер у 2. светском рату услед немачког бомбардовања страдају и манастирска црква и конак, а од усташког терора и калуђери. НДХ за свог постојања поново у Лепавину доводи унијате. Од ослобођења 1945. год. манастир поново лагано, али и с тешкоћама, напредује. Обнова зграде траје и у данашње време, а духовном напретку манастира неуморно придоноси већ дужи низ година архимандрит Гаврило Вучковић, старешина манастира Лепавине. Лепавина је данас у општини Соколовац, Копривничко – крижевачка жупанија. Под руководством архимандрита Висариона 1636. почиње темељна изградња манастира Лепавине и 1642. су са том изградњом били готови и поред свих тешкоћа на које су наилазили. 1642. је и барон Иван Галер потврдио манастиру право власништва на све земље око Бањске и Сесвечана. Тада је манастир Лепавина био гркокатолички манастир који је признавао папу и власт загребачких бискупа. Изградњу манастира су помагале војне власти јер је он требао бити средиште гркокатоличанства на овом простору. Због тога је историја манастира Лепавине неодољиво била повезана с историјом Влаха (Срба) у Вараждинском генералату. Године 1666. учествовали су они и страдали у великој Осмокруховићевој буни. Крајем 1692. и поочетком 1693. године патријарх Арсеније 3. Чарнојевић је народ преобратио из гркокатоличанства у православље.
    Манастир Г О М И Р Ј Е је као и цело ово подручје у Хрватској крајини потпао под духовну власт српског епископа који је резидовао у манастиру М А Р Ч А у Славонској Крајини. Кад су од 1671. на марчанску епископску столицу дошли унијати, гомирски калуђери су заједно са калуђерима манастира Марче дали снажан отпор овом насиљу, тражећи да им се за епископа постави неко од калуђера. Због тога су морали да претрпе многе непријатности и прогоне.

    (Душан Кашић: СРПСКИ МАНАСТИРИ У ХРВАТСКОЈ И СЛАВОНИЈИ, Београд, 1971)

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МАНАСТИР МОШТАНИЦА

    Црквено средиште за наш народ у доњем Поуњу, био је манастир Моштаница, са црквом Св. Арханђела. Манастир овај лежи у прекрасном и плодном пределу, на планини Козари, у дубичком котару. Овај се манастир спомиње и у оној народној песми, под насловом: „Опет Свети Саво” — Вук књ. И песма 24. стих 30—36. — Београд 1887. Док начини цркву код Требиња Милешевку на Херцеговини,… Озрен цркву насред Босне славне и Гомељу на граници сувој, Моштаницу у Крајини љутој ”. Када су Турци освојили Костајницу 1556. године, постали су господари целога Поуња с обе стране реке Уне, и туда су одмах населили велики број српско-православног народа као своју Рају. Тај народ подигао је одмах и манастир Моштаницу. Године 1579. већ је манастир постојао, јер се спомиње, како је ту при игуману Григорију написана књига „Отачник” године 7087. а то је 1579. год. од Христа. [И. Руварац, Годишњица ИИ 258.] А што народ држи, или што му се тако казује, да је овај манастир задужбина Неманића, па се за доказ наводи и неки манастирски кључ од год. 1111. [Шематизам Дабро-босанске Митрополије за 1883-1886], не слаже се никако са историјом из тога узрока, што у Поуњу као уопште у целој Босанској Крајини, није било православног народа пре Турака. Ти су крајеви потпадали под хрватску краљевину, у којој није трпљена друга вера осим латинско-римска. Са турском провалом дошла је у те крајеве и Православна Црква. Још године 1501. биле су у Поуњу римокатоличке плованије, које су потпадале под Загребачку Бискупију. Међу тим плованијама, спомиње се поменуте године, и „Моштенyцза” као шеснаеста плованија дубичког архиђаконата. [Фр. Рачки, Старине IV. 211].
    Карловачким Миром остао је овај манастир на турској страни, јер је Уна постала међа између наше и између турске царевине. После Пожаревачког Мира 1718. год. припадне десно Поуње до иза Козаре нашој царевини, па тако и Моштаница припадне ново установљеном Костајничко-личком Владичанству, те тако остане до Београдског Мира 1739. год. Тада опет постане Уна међа, па Моштаница са околином и опет потпадне под Турке. За рата под Јосифом 2, опет су они крајеви припали овамо, али само за кратко време, јер по Свиштовском Миру постане Уна опет међа. Потања унутрашња историја овога манастира није толико позната. За време турске управе дакле, управљаху Српском Црквом и на овим странама пећки патријарси и дабро-босански митрополити, обилазећи свој народ свуда слободно на основу фермана, добијених од турских царева. Патријарси су постављали владике и митрополите, а ови опет свештенике и калуђере по својим митрополијама и владичанствима. Шта више, Султани су потчињавали и исповеднике Латинско-римске Цркве у Босни пећким патријарсима, као што се то види из фермана Султана Мустафе од године 1731, што га даде патријарху Арсенију 4. где вели: „А тако исто и свештенство Латинске Цркве у Босни, по канону и њиним неваљалим законима и вери … да га за свога патријарха признају и да слушају његове речи, које се тичу њихове вере и њему се обраћају за све ствари, које се тичу закона”. [Види цео ферман у Гласнику 11 стр. 181-186.] За турске управе, подигнути су и многи манастири по Босни и на међи, од којих се спомињу Хрмањ и Моштаница, као два црквена средишта за православни народ у горњем и у доњем Поуњу, и с једне и с друге стране Уне. Осим манастира, подизане су и дрвене црквице, од којих још и данас постоје две у Банији из турских времена, а то је једна у Шаканлијама од године 1647, а друга у Рујевцу од год. 1671. Наравно да вреднијих података о црквеној управи из тога доба нема. Ако се када напише историја Дабро-босанске Митрополије, онда ће се ту споменути и крајеви овога нашега владичанства, који бејаху под том митрополијом, до пресељења патријарха Арсенија 3. Чарнојевића. Зна се толико, да је било сваке невоље и муке, али код свега тога, сачувао се наш народ и у својој православној вери и у својој народној Цркви.

    (Из “Карловачког Владичанства”, Манојла Грбића, штампаног 1891.године)

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МАНАСТИР ХРМАЊ

    Манастир Хрмањ подигнут је на десној обали реке Уне и то управо на утоци реке Унца у Уну, у врло лепом прикрајку, а међу високим планинама и вршинама по имену: Очигријанско, Војводино и Орељево Брдо. И туђи и наши писци разно су писали име овога манастира као: Ајерман, Цхермиља Сзермил, Ермаин, Херманyа, Херман, па Зериња.
    Право му је име „Хрмањ“, а обично се изговара „Рмањ“. Тако долази забележено ово име у свим, домаћим, старијим записима и листинама. И Вук Караџић га је тако убележио у својем Рјечнику. Ово име потиче без сумње од прастаре куле, од које су развалине и данас одмах код манастира, и која се звала Рмањ. Ту је био главни град „стола лапачкога“ за старе хрватске управе. Још 1478. год. спомиње се у једној глагољској листини: „Ми Ивануш Рачачевић поркулаб рмански и три судца стола лапачкога ”. [Види: Иларијон Руварац, „Годишњица” Николе Чупића књ. 2. стр. 259.] А „Лапчани ” је било старо хрватско племе, којему бејаше главни град Рмањ. [Фр. Рачки, „Рад”. 17. стр. 132.] Не зна се право до данас, када је овај манастир подигнут. Биће да је подигнут негде на брзо, пошто су Турци сасвим освојили оне крајеве (1527). У манастирским зидинама нашао се манастирски печат са натписом: „Монастирь † Храмь † стагω † Николи † лѣта † гдна а. ф. н. г.” А то је 1553. године. Али знајући, да су наши стари писци у 16. веку бројили и писали године од створења света, а не од рођења Христова, и онда знајући, да српски писци у то доба нису писали оваквим правописом, какав је на печату, мора се темељито сумњати, да је поменути печат прављен године 1553. [Петар Узелац, пишући о овоме манастиру у „Српском Колу ”, у броју 1. и 2. 1882. год. (поучно-забавни дио) вели, да је овај манастир подигао још пре 1445. год. гроф Херман Цељски, па да се по њему и прозвао манастир. Али ова тврдња нема никаква основа, јер нити је гроф Цељски имао онуда своја имања, где је манастир Хрмањ, нити је за доба грофа Цељског било православног народа на Уни и око Унца. За Узелцем се повео и званични Шематизам Дабро-босанске Митрополије за год. 1883.] Године 1638. због великих немира опусти овај манастир сасвим, јер га напусте калуђери и пређу на ове стране, што су биле под ћесарском власти. Поменуте године молио је хрмањски игуман Василије цара Фердинанда 3. (од 1637—1657) да му се допусти, да са својима калуђерима сме подигнути манастир у хрватском Приморју, где је већ било насељено доста нашег народа. Али му то није допуштено, јер се томе противио већ познати нам карловачки ђенерал, гроф Вук Франкопан, који је 1642. год. одвраћао цара, да калуђерима не допусти подизати манастир. У истом писму спомиње ђенерал, како је дошло у његов ђенералат, што из Хрмња, а што из манастира Моштанице, до стотину калуђера. Кад нису добили станка, ови калуђери у Карловачком Ђенералату, оду у Вараждински Ђенералат, те се сместе неки у манастиру Марчи, а други подигну себи манастир Лепавину. Ја држим, да је Лепавина тада управо на ново подигнута, и да тога манастира није пре ни било. Донације на манастирску земљу из тога су доба, а старијих не спомиње Красић у расправи: „Манастир Лепавина ”. [Још нештампане листине у збирци г. Радослава Лопашића.]
    Тада је прешао из Хрмња у Марчу и владика Гаврило Предојевић, а с њиме је прешао и ђакон му Сава Станисављевић, који је касније постао марчански владика. Овај Гаврило Предојевић дао је без сумње повод оним тврдњама, по којима је још за цара Рудолфа 1578. године иселио из манастира Хрмња митрополит Гаврило са 70 калуђера, па да је обновио тобоже разорени манастир Марчу. Али у то време нити је још било сталних српских насеобина у Вараждинском Ђенералату, нити је било манастира Марче. Бранећи се од унијата, вараждински Срби и марчански калуђери довијали су се свакојако, па су сеобу, владике Гаврила и хрмањских калуђера, одмакли за неких шездесет и више година у назад. Без сумње су тада пренесени у Марчу и они црквени сасуди и књиге манастира Хрмња, са којих су скинути записи па штампани у „Годишњици” 2 (360) и у „Гласу Истине” за год. 1885. стр. 47. Само, што ваља исправити на оба места годину, што је штампана у запису са ћивота, где стоји да је кован у манастиру Хрмњу 1515, а треба да стоји 1615. године. Исто ће тако бити правилнија 1616. година, кад је кована сребрна кадионица, као што тако и стоји у Гласу Истине, а не 1515. год. како је наштампано у Годишњици.
    После неког времена опет пропоје Хрмањ, и када су 1699. год. Карловачким Миром, повучене нове међе између наше и између турске царевине, остао је Хрмањ на турској страни, а српско-православни народ личко-крбавски потчињен је новоустановљеном Карловачко – зринопољском Владичанству. Манастир Хрмањ остане тако на миру до великог рата са Турцима за цара Јосифа 2. Тада спрже Турци и манастир и цркву, а калуђери пређу с народом на ову страну, где и остану, попујући истоме народу, који се смести по оним парохијама на Тромеђи. [Види о томе више у 1. делу ове књиге од стране 112.] Црквене сасуде, одежде и књиге манастира Хрмња пренесу калуђери са собом. Године 1810. било је то све код калуђера Спиридона Калинића, који је био парох у Србу. Те године одузме све ствари политичка власт к себи, које после 1812. год. на захтев владике Мијоковића, пошаље регемента у Плашки. Где су доспеле из Плашког, не спомиње се нигде. Као да су дате цркви у Прилогу, јер владика рече, кад је искао те ствари од регементе, да је најправије дати их Приложанима. По инвентару донесено је у Плашки: 1 антиминс; 1 кивот, окован сребром; 2 сребрна потира; 2 дискоса; 2 звездице; 1 ложица; 2 сребрна кандила; 1 свилена плаштаница; 6 свплених одежда; 8 стихара; 8 епитрахиња; 8 пари наруквица; 3 свилене завесе. А од књига је било:1 велико престолно Јеванђеље; 12 Минеја на велико коло, а 8 на мало; 4 Житија Светих; 4 Пролога; 1 Библија; 2 Осмогласника; 1 Толковано Јеванђеље; 1 Маргарит; 1 Велики Требник; 1 Апостол; 2 Ирмологије; 1 Псалтир; 1 Служебник; 1 Устав; најпослије 3 појаса са сребрним сапонима. [Види у конз. архиви број 225 из 1810. год. и број 308 из 1812. год.]
    Године 1863. изради народни заступник за црквене босанске послове у Цариграду, Гавро Вучковић, те Султан дозволи, да се Хрмањ опет сме обновити. Исти Гавро скупи по Босни нужни трошак, те с народом обнови манастир, и на Велику Госпојину 1865. год. је одслужена прва св. Литургија у њему. Али године 1875, намах у почетку устанка, лицем на Госпојиндан, удари цела руља крајишких крвождера, домаћих Турака, а на челу им злогласни Поздерац, те у часу спрже и цркву и манастир, уништивши уједно и све насаде и воћаре, што их је био подигао кроз десетак година вредни игуман, Илија Билбија. Заузимањем Петра Узелца опет је манастир оправљен, те га је митрополит Сава свечано осветио на Преображење 1883. године.

    (Из “Карловачког Владичанства”, Манојла Грбића, штампаног 1891.године)

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МАНАСТИР МАРЧА

    У селу Стара Марча, између Чазме и Иванићграда, налазио се познати манастир Марча. Године 1925. на месту некадашњег храма, тачно где се некада налазио олтарски део цркве, подигнута је капелица посвећена св. арханђелу Гаврилу. Од времена Митрополита дабробосанског Гаврила (Аврамовића), коме се приписује оснивање манастира (између 1578 и 1588), па до 1775. године, када је Марча престала да постоји (тзв. ликвидација српских манастира), ова српска светиња делила је тешку судбину српског народа у овим крајевима. Непрестана борба и отпор унији достиже врхунац када огорчени народ, предвођен српским калуђерима, изјављује да никада неће загребачког бискупа признати за свога господара, нити ће дозволити да унијати запоседну манастир Марчу. Народни бол и огорчење против мрске уније добили су свој страшни израз у ноћи 17/28. јуна 1739.године, када су Срби запалили Марчу вођени арамбашом Томашевићем. И данас ова невелика капелица дели судбину српског рода.
    Сада већ поуздано знамо, да су прве, сталне, српско-православне насеобине у Вараждински Ђенералат дошле под сами крај шеснаестог века, или управо после 1597. године. Као свуда на другим крајевима, тако и са овим народом, прешло је с њиме и његово народно, православно свештенство. Са овом насеобином прешао је и православни владика, који је постављен од српске Пећке Патријаршије за пожешки и за цернички санџак, и који је пребивао у манастиру Ораховици, који се је звао и Ремета. И ово ће бити онај православни владика, који се 1595. договарао са вараждинским ђенералом Херберштајном, како да се Срби преселе из речених санџака у области Вараждинског Ђенералата. И, ово је владика, који је ишао и у Грац к надвојводи Фердинанду, као главном крајишком заповеднику, да с њиме склопи онај споменути уговор: да Срби неће никоме ништа плаћати за добивене земље, него да ће дужни бити у свако доба, чим их позове ђенерал, бранити „славонске међе од заклетога непријатеља — Турчина“. И ово је онај православни владика, којем је надвојводиним декретом од 15. октобра 1595. дозвољено, да остане у Ћесаревини, и којем је дозначена плата као једном народном, војничком војводи, а то је 12 фор. месечно. [Види већ напред споменуте листине.]
    Са митрополитом Василијем побегли су из Турске и ораховички калуђери, јер кад је митрополит побегао с народом, тешко да су и калуђери смели остати под Турцима. Добивши од надвојводе Фердинанда декрет на поседнуте земље, митрополит Василије је, скупа са својим, избеглим калуђерима, подигао мали манастирчић са дрвеном црквом Светих Арханђела. Подигао га је у ново насељеној иванићкој капетанији, између Иванића и између Чазме, на потоку Глоговници, а у шуми, под брдом „Марчом“, па се по овој шуми и по брду прозвао и сам манастир „Марча“. На томе месту била је некада римокатоличка црква и парохија Свију Светих. И ту је митрополит Василије подигао владичанску столицу, као црквено средиште за оно неколико стотина српско-православних породица, што се сместише у три капетаније Вараждинског Ђенералата. Судећи по свим чистим историјским изворима, манастир Марча није могао раније ни постати; јер док у оним крајевима не беше сталних српско-православних насеобина, није могло бити ни православног манастира. А још мање је могао овај манастир, као што то више писаца тврди, постати још за краља Матије Корвина, и пре Мохачке битке 1527. Јер и пре после ове битке, биле су још многобројне хрватске, римокатоличке парохије у свим оним крајевима, где се Срби населише под крај шеснаестог века. Као што већ наведене листине сведоче, ти су крајеви опустели „на четрдесет до осамдесет“ година пре српске сеобе, за митрополита Василија. А сам надвојвода Фердинанд у листини од 1599. изрично сведочи, да су земље, где је подигнут манастир Марча, опустеле „пре четрдесет година“, па да су их Срби тада „населили и опет раскрчили и опитомили „. Нема ни спомена, да је туда било икојег народа, а камоли православнога са већ подигнутим манастиром. [Упореди споменуту распрдву од проф. Бидермана на страни 39. и даље.] Ваља знати, да је то место, где је била Марча, и сувише близу Загреба и његова бискупа, те ту никако није могао бити православни манастир, док су туда биле римокатоличке плованије. После сто педесет година, љута се борба водила због овога манастира између унијата и између православних, па је отуда и настало разно нагађање и доказивање о постанку истога манастира. Српско-православни манастир Марча је поникао напоредо са манастиром Гомирјем, а то одмах у почетку шеснаестога века. Основао га је споменути митрополит Василије, који је тада прешао из турских, славонских крајева у тадашњи Вараждински Ђенералат. Подигао га је за пребивалиште себи и својим калуђерима, који су скупа с њиме пребегли испод Турака, а из манастира Ораховице. [Спом. Хрв. Крајине кљ. 1. лист. 588. Упореди: Књ. 2. лист. 40. 42. и 43.] И ту је морао пребивати митрополит Василије до своје смрти, која га је стигла негде око 1609. године. Срби у Славонији и Хрватској су били обухваћени и уједињени Марчанском епископијом, која је припадала Пећкој патријаршији. Историја ове еипископије је историја борбе српског народа против насилног покатоличавања и унијаћења. Народ су предводили епископи Симеон Вретанијски (1607-1630), Максим Предојевић (1630-1642), Гаврило Предојевић (1642-1648), Сава Станиславић. Због сумњи да је учествовао у завери Зрињског и Франкопана, нарочито је испаштао еписког Гаврило Мијакић, који је мученички окончао свој живот у аустријским тамницама. Од тада је Бечки двор непрестано покушавао да на марчански трон постави своје епископе, унијате. То му је више пута успело мада је изазвало велика незадовољства међу тамошњим Србима. Током 16. века, манастир Марча је више пута био „трајно“ одузиман од православаца и предаван унијатима и римокатолицима, али су Срби увек, уз велике жртве, успевали да га поврате у своје руке. Велики бечки рат (1683-1699) је унео огромне промене у живот српског народа који је насељавао просторије јужне Угарске. Не само што су променили господара: уместо Турака који су заувек протерани, дошли су Аустријанци, а после Велике сеобе прерасли су и у бројчано веома снажну етничку групацију и значајан политички чинилац.
    По сачуваној копији из 1775. манастирска црква Марче је много личила на цркву манастира Хопово. Најстарије манастирске старине, потичу из манастира Рмља, а у њега из наших старих манастира на југу, можда баш и из саме Милешеве. Марча је удаљена 13 километара од Иванић Града, у смеру Врбовца и Бјеловара. Манастир МАРЧА, као храмовну славу, има Светог архангела Гаврила. (О Манастиру МАРЧА, треба прочитати у књизи др Душана Кашића „Српски манастири у Хрватској и Славонији“, од 316 – 342. стране, као и у књизи „Отпор марчанској унији“.

    – Душан Кашић: СРПСКИ МАНАСТИРИ У ХРВАТСКОЈ И СЛАВОНИЈИ, Београд, 1971.
    – Манојло Грбић: Карловачко владичанство, 1891.

    Одговори
  • Војислав Ананић

    МАНАСТИР ГОМИРЈЕ

    Српске насеобине у таддашњи Гомирски Диштрикт врло су важне и по томе, што је овде поникао први манастир у Ћесаревини, који ево и данас једини постоји у овоме владичанству. Са првом гомирском насеобином, што је изведе са војницима Жумберчанима, ђенерал Ленковић, дошло је и неколико калуђера из далматинског манастира Крке. Ови калуђери подигну мали, дрвени манастир, заједно са црквом Светога Јована Крститеља, (Ивањдан) године 1602. Поименце се спомињу као оснивачи ова три калуђера: Аксентије Бранковић, Висарион Вучковић и Мардарије Орловић. Манастир је подигнут у прекрасној долини, а на утоци потока Рибњака у речицу Добру. Около су врло висока брда и вршине: Стражник, Смолник, Горица и Цетин. Испод самог манастира пролази карловачко-ријечка жељезница, те просеца манастирску ливаду Луку, по сред среде. Из Карловца се у Гомирје дође жељезницом за два сата; а из Гомирја у Огулин дође се на колима опет за два сата, јер се иде преко великих брдешина и провалија. На истом месту, где је данас манастир, била је још 1486. год. хрватско-католичка плованија, која је добила на дар 22 рали земље од кнезова Франкопана. Због честих, турских упада опусти ово место са целом околином на далеко и на широко, и било је пусто до сто година пре него се туда Срби населе. А звало се ово место и пре Срба „Гојемерје и Гојемирје“, које би српски било „Гојимирје“, а то је без сумње потекло од каквог Гојимира. По томе се и манастир, све до половине прошлога века, чешће звао „Гојемирје“ него ли „Гомирје“. С тога је погрешна она тврдња, као да је овај манастир добио име од манастира „Гомеље“, у цазинском котару у Босни. [Шематизам Дијецезе Горњо-карловачке 1880. стр. 55. и Шематизам Дабро-босанске Митрополије за 1884-1880. стр. 17. ] Кад су Срби од манастира Гомеље преселили у Гомирје, већ је овај манастир постојао и звао се Гојемирје. [Види у 1. делу ове књиге четврти раздео.]
    Даровницом од 28. септембра 1619. год. поклони Вук, гроф Франкопан, гомирској цркви риболов од врела Рибњака до Добре, па да ту не смије нико рибарити осим калуђера, „под изгубљењем главе“. А када су оно Гомирци купили сав поседнути котар од грофа Франкопана 1657. год. онда је и манастир добио, што шуме, а што остале земље 419 и ⅓ рали. Уза манастир, подигнута је 1621. год. у четврт зидана кула-мотрионица, где је стража стала, да чува манастир; а друга је таква кула била на високом Стражнику, одакле се унаоколо далеко види. Кула, што је била уз манастир, претворена је 1719. год. у црквени звоник, пошто је уза њу призидана, на свод и с једним трулом, доста мала манастирска црква, која је уједно и парохијална црква црквене гомирске општине. Цркву је освештао владика Љуботина на Ивањдан 1730. год. Одмах више манастира до Горице, било је гробље, и ту је подигнута за владике Ненадовића капелица Великој Госпојини, коју је исти владика освештао на Велику Госпојину 1747. год. Ова се капелица срушила, али се народ састаје увелико на зборове, и на Ивањдан и на Велику Госпојину.
    Уочи Светог Николе 1789. год. сустиже овај манастир велика несрећа. Некако се с вечера запали, те изгори сав кров и цео горњи спрат до свода, изнад доњих ћелија. Тада изгори кров и на цркви; звоник попуца од силне јаре, а звона се стропоштају на најдоњи, сведени строп. Већина црквених књига чувана је са осталим црквеним стварима у звонику, под чврстим сводом, те с тога и нису изгореле. Али су изгорела сва стара писма, протоколи и разне листине са доста књига, које су биле по ћелијама код калуђера. Калуђери прсну по свим владичанствима, да просе милостињу за погорели манастир, а код куће се заузме тадашњи архимандрит, Јанићије Милојевић, коме је знатно помогла огулинска регимента, па се и манастир и црква брзо оправе и подигну. Горње ћелије срежу од брвана, па то облепе и покрију, те тако остане до управе архимандрита, Севастијана Илића. Овај обнови, рашири и украси манастир баш лепо, а радио је на томе од год. 1842-1846, као што то сведочи и овај запис на каменој плочи, која је намештена у прочеље, на улазу у манастир: „Во славу превјечнаго Бога, чест свјатаго претечи Јоана, и душевнују ползу рода человјеча, преиначи, возобнови и наполни монастир сеј братство Гомирское от г. 1842. до 1846. настојатељством Севастијана Илича, архимандрита, помошчију властеј и сосједних православних обшчеств, имже буди слава, чест и мир 1850.“ Архимандрит Гервасије Петровић, нашљедник Илићев, хтео је ову плочу да извади из стене, и да је уништи само зато, што се на њој спомиње име Илићево. Али се томе одупру најодлучније тадашњи калуђери, а понајвећма отац Данило Вукелић.
    Овај је манастир врло сиромашан. Истина, има земље доста на рачуну, али је та земља сасвим рђава, каменита и неплодна. То су саме пролисине, на којим је некада била тиморна планина, па кад су шуме сасечене, остале су оне голе врлети и оне долине, које су људи нешто истребили од камена, па их претворили у оранице и у кошанице. Али је ту слаб род и танко руно, кад је већ за подланицу оздо сами, студени камен или дебеле и непробојне литице! Па ипак је ту живело до 30 калуђера, а у седамнаестом веку сигурно и више. Још 1771. године било их је 25 на броју. Гомирски калуђери нису никада сви живели у самом манастиру. Већина их је била понамештана по парохијама, а други су опет непрестано путовали по свим владичанствима, просећи милостињу за свој манастир, док та просјачења нису, под крај прошлога века, сасвим забрањена од државних власти. Међу гомирским калуђерима било је врло ваљаних и примјерних богослова, добрих и побожних свештеника, ревних настојатеља и марљивих економа. Било их је, који су прекрасно писали црквене књиге. Има још и данас 18 комада писаних србуља, и те су већином писане у Гомирју, а неке су ванредно лепо писане. По списку од 1771. било је у манастиру 50 писаних србуља. Бог зна, камо је то развучено! Највише их је пропало по манастирским парохијама, пошто их не умеде нико сачувати, кад су замењене штампаним, руско-словенским књигама. Гомирски калуђери морали су често одлазити у Русију, јер су назбијали пуну библиотеку црквених књига, и обредних и богословских, од којих и данас има доста у манастиру, а било их је куд и камо више, али су развучене. А много се црквених књига налази по Карловцу, по Плашком и по Ријеци, на којима стоји прибележено, да су биле манастира Гомирја. А по себи се разумије, да је манастир своје парохије снабдевао обилно са нужнијим књигама. Па управ све цркве овога владичанства снабдевали су црквеним књигама гомирски калуђери. Све су то калуђери свукли у манастир из Русије, одлазећи тамо сваки час, докле то није сувише пало у очи домаћим властима. О томе имамо и писаних доказа. Тако је гомирски игуман, Теофил Алексић, био у Русији 1754. год. У оригиналном путном листу, што је издат у име царице Јелисавете, у Москви 28. фебруара речене године, стоји од речи до речи овако: „Овим јављамо свим и свакоме, ко треба да зна, како су носиоци овога листа, а то православнога манастира Гомирја, који је у Хрватској, игуман Теофил, и с њиме истога манастира јеромонах Георгије (звао се Бракус, а био је родом из Вилића) и онда монах Стефан и слуга Јован Врљинић, Срби отпуштени из Наше руске царевине, враћајући се кроз Москву и кроз Кијев, у горе споменути свој манастир, и послано је по њима за тамошње православне цркве неколико црквених књига“.
    Даље се већ препоручује властима, да их мирно свуда пропусте. Исти игуман Теофил био је у Русији опет. 1761. год. Тада је био с њим јеромонах Спиридон Тркуља, родом из Мекињара, а слуга им је био „сербенин“ (натионе Сербенсем) Никола Иванов. И тада је „послато с њима на тамошње православне цркве неколико црковних књига и владичанске одежде“. Ово „архијерејскоје облаченије“ послала је царица Јелисавета владици Јакшићу. Међу гомирским калуђерима било је књиговежа, било је сликара, било их је, који су љуто страдали за своју православну веру; а било их је, који су се у самоме своме манастиру толико спремили, да су постали владике, па су то високо достојанство са образом и достојно обнашали.И овај незнатни, мали и сиромашни манастир, постао је одмах од свога постанка црквено средиште за ондашњи Карловачки Ђенералат, а касније и за цело Карловачко Владичанство. Гомирски калуђери опслужавали су кроз сав седамнаести век скоро све српске насеобине: по Жумберку, по Гомирју, по Плашком, као и оне по Приморју, преко Капеле. Чим је која насеобина прешла овамо из Турске, одмах су је нашли гомирски калуђери, и били су јој на свакој духовној услузи. Карловачки ђенерали као да им нису ништа сметали у први мах, јер су били непрестани ратови, па нису имали када мешати се у верске послове. За ђенерала Вука Франкопана морало је бити неког прогањања, због којега су се морали тужити самоме цару, јер године 1638. препоручује цар Фердинанд 3. реченоме ђенералу, да не прогони домаће свештенике из Крајине, него нека тера туђе попове и калуђере из своје Крајине. Ово се тицало хрмањских калуђера, који су тада прешли у Ћесаревину А да су гомирски калуђери и по Приморју поповали, сведочи писмо игумана Макарија од год. 1670, којим допушта Ђури Вукчићу, да сме уживати „калуђерску луку“ у Сењској Дрази. Тако је Гомирје имало по Приморју и неких поседа! [Нештампане листине у збирци г. Р. Лопашића.] Осим свега реченога Гомирје је важно и с тога, што су тамо свраћале и ту остајале, кад краће а кад дуже време, православне владике, које су српски патријарси, или босански митрополити слали на ове стране, да облазе народ, и да га одвраћају од уније. Нису српски патријарси, од патрјарха Макарија, заборављали ни ове крајеве, и ако нису спадали под њихову власт. Српска патријаршија у Пећи пазила је, као оно вредни и опрезни челар, камо и на коју ли страну одлећу српски ројеви, потерани турским беснилом из заједничке кошнице, па је за тим ројевима слала своје искусне челаре, да ове изројене ројеве и паројке прате и слећу, те их и опет садену у православне кошнице, пречећи им уједно, да се како не сроје у туђинске, несродне кошнице и челињаке. Да што, да и најпажљивијем пчелару многи рој пропане, кад се изроји, па залута далеко у врлети и у планине! Тако је и Пећка Патријаршија изгубила доста својих, православних ројева, штоно се сројише у далеке вршине: крањске, штајерске и сењско-приморске, или у пустаре барањске и северо-угарске, који се просуше и одројише од своје заједничке матице, па их туђи пчелари нађоше и сагнаше у своје кошнице и у своје пчељњаке, те данас не познају више ни имена ни места своје старе матице!! Важност овог манастира за српско-православни народ у Карловачком Владичанству је велика.
    Пуну дакле стотину година био је овај манастир једино, црквено, православно средиште, за све српско-православне насеобине у ондашњем Карловачком Ђенералату. И пуну стотину година бранили су и подржавали су гомирски калуђери свету нашу, православну веру, све док нису настале повољније прилике по нашу народну Цркву. [Све ово по биљешкама из манастирске и из конзисторијалне архиве.]

    (Из “Карловачког Владичанства”, Манојла Грбића, штампаног 1891.године)

    Одговори
  • Војислав Ананић

    М О Н А Ш Т В О К О Д С Р Б А

    Манастири су, од кад је Срба и хришћанства међу њима, били саставни и нераздвојни органски део тела народа српског, његове државе и народности. Још за време Немањино, Србија је била препуна српских манастира, који су у то доба представљали данашње универзитете и академије знања и вештина, јер су у њима калуђери писали књиге, и изучавали све науке и вештине, као богословију, филозофију, астрономију, математику, лекарство, видарство, живописали и рукопис украшавали, бавили се разним радионицама и занатима.
    Срби су седели у предграђу СИРМИУОВОМ, другој римској престоници, Митровици на Сави, због чега се од тих српских митрополита, то предграђе некадашњег огромног Сирмијума тако и прозвало; па су одавде, навалом Хуна у 4. веку по Христу, морали измаћи у ЗВЕЧАН у дну Косова и у предграђу истог, настанивши се, дали му име Митровица. Навалом са севера, из данашње Немачке, некрштених Срба у 5. веку, а доцније Авара, одавде су се морали измаћи у Солун. Доцније, другом навалом идолопоклоничких Срба из данашње Немачке, а нарочито из Пруске, и ови Срби 675. године, под краљем Будимиром, на пољима Дукљанским, примише хришћанство.
    Српски царић Војислав, који је у то доба владао српским народом, обухватајући бившу повелику област Моразвижд, коју је и Душан касније обновио, и област НЕМАНИЦА од које и носе своје презиме наши свети НЕМАНИЋИ. А Неманићи и воде своје порекло од овог бившег српског царкоса (царића) Ликинија оца св. Ирине.
    За време Св. Саве видимо да се унеколико преноси писменост у Свету или Атонску Гору, у којој су били најглавнији и већи манастири српски Хиландар, Ватопед, Св. Ђурађ, Павле и др. Доцније се писменост још преноси и у Јерусалим, у српске манастире Св. Аранђел, Св. Сава… И сви господари Србије у средњем веку, подизали су манастире и своје задужбине, од Немање и Саве, до Драгутина и Милутина, Лазаревића и Бранковића… Тако је краљ Драгутин основао и подигао Свету Гору која је била у подкриљу Врдничке планине, одн. Фрушке горе. Ту су манастири Гргетег, Крушедол, Шишатовац, Хопово (у ком је боравио Доситеј Обрадовић), Кувеждин, Јазак (храм цара Уроша), Врдник или Раваница (задужбина цара Лазара), Фенек (задужбина Немањића)… И Лазар је насељавао светогорце калуђере који су писали књиге као у Ресави.
    Српској цркви још није суђено, као и народу српском, да се једном уједини, смири, и од непрестаних насиља и трзавица, од непрестаног уништења, откидања и чережења, дахне душом и одмори се; те је ево, и у овом 19. веку злеудне просвете и хришћанског напретка и господства исечена и ишчеречена. Да ли негде има у свету, и да ли је игде и било, од кад је овога да се једна и иста духовна управа, једног и истог народа, овако нечовечно комада? Српској цркви, је доста насртаја од католичких, фанариотских и турских уништавања и затирања у прошлости. Манастири нису грађени само у Немањићкој Србији, него и у бившој Аустроугарској монархији од Фрушке горе, Ковиља и Бођана до Ковина, Војиловице и Месића, од Зете и Мораче до Сент Миклоша и Ходоша (код Арада), од Косова и Метохије до Сент Андреје, од Сереса до Охрида, од Савине (код Х. Новог) до Крке, Крупе, Гомирја и Марче, од Пиве, Тврдоша и Житомислића до Тавне и Папраће, од Цетиња и Острога до Студенице, Жиче, Грачанице, Високих Дечана, Пећке патријаршије и Вујана, од Троноше до Раковице, од Каленића до Манаасије и Раванице…
    Калуђери су помоћу препаћеничког народа српског, очували до данас и предали тековину наших праотаца, у махом дивним и сада непостижним грађевинама, створеним рукама српским. Очували су нам и предали најмање 250 манастира. У свим српским земљама, лежи у развалинама и урвинама, а и траговима ових, преко 50.000 бивших српских цркава и манастира. А ти исти манастири су и основани да очувају веру, народност српску и врлине српске, да образују, облагороде, просвете и узвисе народ српски, да му покажу пут бољој срећи и напретку, да га одбијају од сваког неморала и порока (који су сада у 21. веку у експанзији), да га очовече овде на земљи и уведу у рај горе на небу.
    Што год је народ развијенији, богатији, што су му саобраћаји чешћи, што је гушће насељен, па ма које он био вере и народности, у њему ће све више бивати калуђерства. Ко хоће да уништи идеју калуђерства, ваља пре тога, да уништи идеју о несрећи људској, ваља да уништи несрећу из људи, народа и држава. Наша православна вера, тако се са народношћу српском слила и ујединила, да једно без другог, у потпуној целини својој, никако не могу опстати, као душа без тела, и ово без душе.

    Из књиге М. С. Милојевића „Наши манастири и калуђерство“, Београд, Штампарија код ’Св. Саве’, 1881 – репринт издање Издавачко – књижарског предузећа ’Никола Пашић’, Београд, 1997)

    Одговори

Остави коментар

© 2012- 2013 ПОРЕКЛО poreklo.rs

Scroll to top