Saveti iskusnog istraživača: Miroslav Niškanović

9. aprila 2012.

komentara: 88

Istraživanje porodičnog stabla izazovan je, dug i nimalo jednostavan posao. Osim što podrazumeva da se čovek u njega upusti srcem i željom da sastavi što potpuniji rodoslov, neophodno je da ima i znanje kako to najbolje i najjednostavnije da učini.

Etnolog Miroslav Niškanović, istraživač saradnik Etnografskog instituta SANU i autor knjiga “Porodični korijeni”, “Srpska prezimena – poreklo, značenje, rasprostranjenost”, daje vam savet odakle je najbolje da krenete u svom istraživanju, kao i gde sve možete da nađete verodostojne podatke o vašim precima.

Na početku, Niškanović daje nekoliko važnih napomena kad su u pitanju srpska prezimena, koja su široko rasprostranjena na prostoru bivše SFRJ:

Prezimena, kakva danas postoje u Srbiji, u najvećem broju slučajeva su ustanovljena tek u drugoj polovini 19. veka, kad je uvedeno pravilo da prezimena budu stalna i kad počinju da se upisuju u matične i zemljišne knjige. Do tada ona su se mogla menjati tako da se sin preziva po imenu oca, a njegov sin ne po imenu dede već opet po imenu svog oca pa tako iz kolena u koleno. To, usvari, nisu bila prezimena već patronimi. Patronim je postao prezime tek kad je i unuk uzeo prezime patronim koji je koristio njegov otac.

U zapadnim delovima bivše SFRJ bilo je nešto drugačije. Tamo su prezimena ranije upisana u knjige (krajem 17. početkom 18. veka) i više se, uglavnom, nisu menjala. Pre svega iz razloga što bi u slučaju promene bilo teže dokazati vojnički status i vlasništvo nad zemljom, koja je pod nekim prezimenom upisana u katastar. Dešavalo se, doduše, da su u tim knjigama neka prezimena upisana pogrešno, jer su ih evidentirali stranci, ali je to već pitanje transkripcije.

 Gde se nalaze pisani tragovi

Na prostorima bivše SFRJ vođene su različite vrste evidencije.

Srbija počinje da pravi svoju evidenciju od 1815. kad se obavljaju popisi stoke gde su navođena imena i prezimena domaćina i od tad mogu da se nađu podaci koji nas približavaju turskim izvorima. Nešto sistematičnije počinje da se radi od 1835. godine, kad počinju da se vode i matične knjige, pri čemu treba imati na umu da je to prostor tadašnje kneževine, a ne cele teritorije današnje Srbije. Dakle, od tog perioda mogu da se nađu dosta dobri podaci o precima.

Pored toga, vezano za teritoriju Srbije, važan izvor su i turski tefteri, vođeni od 15. do 18. veka. Problem je jedino što su tefteri na turskom jeziku i arapskom pismu, u njima su navedena uglavnom samo lična imena sa imenom oca, ali i patronim i prezimena, rodovskih i bratstveničkih imena. Tek se očekuje da budu prevedni oni koji su najinteresantniji, iz 17. pa i 18. veka.

Kad je reč o teritoriji van nekadašnjeg Osmanskog carstva, postoji nekoliko sistema evidencije. Jedan je bio u Habsburškoj monarhiji, drugi u Mletačkoj republici, a treći u Ugarskoj. Svima njima je zajedničko to što je obavezni popis uveden posle Tridentskog koncila, od polovine 16. veka. Od tog momenta bilo je obavezno vođenje knjiga za katolike, ali pošto je u tim državama bilo i pravoslavnih, to je onda važilo i za njih.

Srpska imena i prezimena se najranije pojavljuju u crkvenim knjigama iz okoline Zadra i u Šibeniku, krajem 17. veka. Od polovine 18. veka upisivanje u crkvene knjige, kako katoličke, tako i pravoslavne, postaje redovno i o tome danas postoji solidna arhivska građa. Nešto od toga, međutim, nije sačuvano. Stradalo je u ratovima, naročito je to slučaj u Bosni.

 Pisano latinskim, ali i na staroj ćirilici

Poteškoća na koju može da se naiđe prilikom čitanja knjiga iz tog ranog perioda je što su, kad je u pitanju katoličko stanovništvo, pisane na latinskom jeziku, latiničnim pismom. Često se dešava da nije moguće transkribovati sva imena i prezimena. Sa druge strane, u pravoslavnim matičnim knjigama je sve pisano ćirilicom. Interesantno je da u Bosni, u 18. veku, čak i u katoličkim crkvama mogu da se nađu matične knjige ispisane ćirilicom. Tek od 19. veka oni su uveli obaveznu latinicu.

Ćirilica kojom je pisano na prvi pogled ne može da se čita i razume, ali uz povećanu pažnju i malo duži angažman to se prevaziđe. Postoji tabela kako su slova izgledala od 15. do 19. veka – bile su razne varijante, nije se svako pismo pisalo isto, tako da to olakšava čitanje i razumevanje.

Osim za knjige, to važi i za nadgrobne spomenike iz tog vremena. Recimo, godine su često napisane slovnim znacima, i zbog toga morate imati tačnu šemu da razumete koja je to godina. Te godine su se računale od stvaranja sveta. Tako je u Bosni bilo do druge polovine 19. veka.

 Zemljišne knjige kao izvor podataka

Gruntovne i zemljišne knjige su jako važne u potrazi za precima. U tursko doba to su bili pomenuti tefteri, a u Austrougarskoj i u Mletačkoj republici – katastar.

Turski tefteri:

Kako koji sultan je dolazio na vlast, tako je tražio da vidi gde i od koga uzima harač (porez). I, to je sve vođeno u tefterima odnosno zemljišnim knjigama, gde je tačno opisivano ko je gde bio, na kojoj parceli. Upisivano je ime vlasnika parcele i ime njegovog oca. Ponegde bi se javljalo i neko rodovsko ime.

Nešto od tih teftera iz 15.,16. i 17. veka je prevedeno. Recimo, prevedeni su bosanski tefteri iz 1468. i 1604. godine, hercegovački iz 1477., popisi požeškog sandžaka i kliškog sandžaka iz 16. veka. Trenutno se u organizaciji Srpskog genealoškog centra i Centra za osmanske studije prevodi tefter smederevskog sandžaka iz prve polovine 16. veka.

Kod nas ima malo te turske građe, pošto je njihova administracija, kada je odlazila sa ovih terena, ponela tu dokumentaciju, i danas se tefteri i druga relevantna građa nalaze u arhivama u Ankari i Istanbulu. Rad na toj građi tek predstoji. Tek kad budemo imali prevedene te materijale u kontinuitetu moći će se više znati o lokalnim povesnicama u to vreme.

Austrijski katastar:

U zapadnim krajevima postoji brojna građa koja se u poslednje vreme sve intenzivnije obrađuje i objavljuje i toga će biti sve više, posebno iz 18. i 19. veka, što je naročito interesantno. Za područje Vojne krajine naročito je važan arhiv u Gracu, tamo je te građe najviše. Iz tog arhiva je značajan dokument ‘Popis Like i Krbave iz 1712. godine’  jer daje prikaz stanja posle proterivanja Turaka, nakon Karlovačkog mira iz 1699. godine, kada počinje naseljavanje tih prostora. Tu je popis imanja, nazivi lokaliteta, i imena i prezimena svih muških koji su spremni za vojsku.

Na tom terenu dosta dugo nije bilo pomeranja stanovništva, sve do ukidanja Vojne krajine, kad su Ličani počeli više da se iseljavaju. Išli su u Slavoniju, Bosnu. Branko Ćopić je pisao da su njegovi došli u Bosnu iz Like. Pored toga, za ovaj segment veoma su značjani arhivi na prostorima bivše Jugoslavije, danas Hrvatske i Slovenije.

Pravci seoba

Prvo su ljudi selili iz stare Srbije i Crne Gore: jedan krak je išao u Dalmaciju, Liku i dalje, a drugi krak je išao Drinom, u zapadnu Srbiju, Vojvodinu, Ugarsku, Slavoniju, Bosnu. Isto tako su iz Makedonije išli dolinom Morave, i to sve ide do kraja 17. veka i u 18. veku. U 19. veku se stvara nova država, pa ljudi dolaze u Srbiju. Isterani su Turci, stvoren je ogroman prostor po selima i gradovima, i to se naseljava.

Sve to dolazi i sad treba videti ko kad i gde, a to nije tako jednostavno.

 Hronike sela su veoma važne

Seoskih hronika ima dosta, i dobrih i loših. Često sam u kontaktu sa ljudima koji ih pišu, koji najveći problem imaju sa pristupom i nepoznavanjem metodologije. Najčešće misle da se sve može naći u SANU, što je pogrešan pristup, naročito kad su u pitanju zapadni krajevi. Mora najpre da se traži u porodicama iz određenog sela, a literatura ide na kraju, to je najlakše pronaći.

 Arhivi u regionu

Dubrovački arhiv je najznačajniji arhiv, važan za Srbiju i Bosnu i Hercegovinu, jer su tuda prolazili putevi. Za direktno pravljenje rodoslova na osnovu tog arhiva, naročito je koristan onima koji su iz Hercegovine i tih krajeva.

Dubrovačka građa je uglavnom obrađivana za srednji vek, dok za 18. i 19. vek nije toliko rađeno, tek bi trebalo da se radi.

Za Dalmaciju su glavni arhivi u Splitu i Zadru, koji je bio glavni grad.

Za Liku su to arhivi u Karlovcu, Rijeci, Zagrebu, Beču i Gracu.

Važan je i Vencijanski arhiv.

Za Crnu Goru najvažniji je Kotorski arhiv, a dosta toga ima i u arhivu u Herceg Novom i Dubrovniku.

Neobična prezimena

Imamo puno takvih prezimena u Hercegovini, Dalmaciji i Lici.

To nema veze sa onim što naši ljudi misle da se neko sprdao pa davao takva prezimena, kad su došli Austrijanci. Ta prezimena su starija od ovih, Jovanović, Petrović. Ona su rano zapisana i više nisu mogla da se menjaju.

Imate, recimo, prezime Budalić, a po njemu se onda nazvala Budalina njiva. I, ako je tako upisana ona je njegova, a ako menja prezime onda je pitanje kako da dokaže da je to njegova njiva.

Ta prezimena su davana po osobinama.

Sa našeg današnjeg stanovišta neka prezimena zvuče pežorativno, ali to nije uvek bilo tako. Recimo, Međed je nekad predstavljao jakog, krupnog čoveka, što je u ratničkom svetu mnogo značilo. Ili prezime Zlikovac, to je ratničko ime. Tog prezimena ima kod Sarajeva.

Krsne slave kao trag

Krsne slave su pomoćno sredstvo za utvrđivanje porekla. Ako slavimo istu slavu i imamo isto prezime postoji mogućnost da smo rođaci. Posebno kad su u pitanju retke slave i kad prezime nije tako često, a nalazi se na pet različitih mesta, onda je velika mogućnost da je poreklo isto. Sve može da bude tako, ali i ne mora.

Slave su se i menjale, na razne načine. Recimo, kad se neko oženi, dođe ’domazet’ u kuću. To je posebno bio slučaj kad neko pogine, a žena ostane sama i ne može da drži imanje. Onda se ona uda i dođu domazeti.

A koja će tu slava da bude, njegova ili domaćinova, to se često odlučivalo u odnosu snaga. Ako je taj koji dođe dovoljno jak da to nametne, on će nametnuti. Slava bi generalno trebalo da bude stvar kuće, a ne porodice. Osim toga, nije redak slučaj da je domazet menjao prezime.

Do kog kolena se pouzdano može naći poreklo

Normalno je sedam-osam kolena, može ponešto i malo dalje, a da bude zasnovano na dokumentima. Sve to ide za ove krajeve iz 18. veka. Da imamo neki kontinuitet.

Usmena predanja o precima

Što se tiče rodoslova i familijarnih izvora, usmena predanja su najbolji izvori i morate prvo krenuti od tih izvora i dalje raditi. To se čuva onoliko koliko je potrebno. Ako ti je potrebno da znaš 10 kolena, ti znaš 10 kolena, ali ako ti je potrebno tri ti pamtiš toliko.

Usmena predanja su naročito očuvana kod Crnogoraca, a to je opet vezano za plemsko društvo koje se tamo najduže očuvalo. Jedna je stvar bila da se zna da se ne bi uzimalo u srodstvu, da se tu nešto ne bi poremetilo. Bio je običaj da se međusobno ne žene do devetog kolena, a sad imate pravilo da se mogu uzimati od četvrtog kolena.

Druga stvar je vezana za krvnu osvetu. Bilo je važno znati ko ti duguje krv. I moraš da imaš ta znanja da bi mogao da ih upražnjavaš na pravi način. Takođe, tu je i pitanje zemlje.

Zbog toga se u tim krajevima Crne Gore to dugo sačuvala usmena predaja.

Toponimi mesta identični prezimenima

Toponimi sa istim nazivom kao prezimena su svakako neki trag.

Jedna stvar je činjenica, a druga stvar objašnjenje. Naravno da može biti da su doneli to ime na određeni prostor, ali to mora da se utvrdi i da se vidi od kad se spominje naziv tog mesta. Imate, recimo, mesto Kosovo u Dalmaciji, a sad treba da se vidi koje se prvo pominje. Može da se desi da ono kod Knina pominje ranije nego ovo ovde.

Najveći broj naselja, skoro sva, su nazvana po nekome i naravno da to predstavlja trag. Mora da se utvrdi šta to znači, koje mu je stvarno značenje, i koje mu je preneseno značenje. I to je kako gde. I to su istraživanja koja traže i poznavanje jezika i istorije.

Grbovi

Plemićka titula se davala na ličnost, a ne na čitav rod. Taj i taj je dobio titulu za zasluge u ratu i onda je njegova familija plemićka. Dakle, kad se to istražuje mora da se ide precizno. Ne može se plemićka titula vezati za sve familije jednog roda ili bratstva.

Nije ništa sporno da se danas napravi grb porodice. To je kao neki zaštitni znak. Ali, druga je stvar kad hoćemo da budemo ono što nismo. Ima ih raznih koji prave takve priče i uzimaju narodu pare.

Saveti za istraživanje porekla

Većina ljudi želi odmah ’najdeblju’ starinu, ali prethodno ipak treba ispitati sledeće:

– Prvo krenemo od značenja reči po kojoj je dato prezime. Pa onda vidimo kad se ta reč prvi put spominje. Pa gde se to spominje i da li se spominje tamo gde je to prezime. Zatim treba da vidimo ko je taj rodonačelnik, šta znamo o njemu.

Druga stvar je da vidimo gde sve ima pripadnika roda ili bratstva, nosilaca prezimena koje se istražuje. Gde ih ima danas, a gde ih je bilo pre. To nam već može dati trag gde da ih tražimo. Moramo da vidimo sve te ljude, sve te grupacije. Čest je slučaj da neko uzme da skuplja za sve i postoji mogućnost da napravi i nešto za vas. Važno je doći to tih prenosilaca tradicije.

Veoma je važno i da se znaju istorijski konteksti, kako bi se proverila predanja i priče. Nešto u predanjima može imati veze, ali je često hronološki netačno navedeno. U predanjima se mešaju stvari iz različitih perioda, jer ljudi nemaju predstavu kad je šta bilo. Pričaju za nešto što je navodno bilo u 15. veku, a kasnije se ispostavi da je to bilo u 19. veku. Mora da se proverava, zato postoji metodologija, ne može to svako da radi.

Imamo ljude koji nisu vični, pa još ako to loše napišu, to je velika šteta.

Evo, ukratko, koje korake treba preduzeti prilikom sastavljanja porodičnog stabla:

* Početi od razgovora u porodici, posebno sa onima koji su više zainteresovani. U svakoj familiji postoji neko ko to prati i vodi i takve ljude treba iskoristiti;

* Pronaći stari izvod iz matične knjige rođenih i krenuti dalje. Stare matične knjige nalaze se u mreži državnih i regionalnih arhiva. U arhivama u Hrvatskoj je besplatno korišćenje, osim ako tražite pomoć arhivara. Naravno, plaća se i kopiranje;

* Pronaći čitulje, u porodici ili u crkvi. Te čitulje su se zapisivale kad su zadušnice. Tad se sveštenici mole za vaše pretke. Crkve to dosta čuvaju. Ima tih primera iz 18. veka u crkvama u Crnoj Gori. Oni su upisani redom umiranja, ali je samo navedeno ime.

* Treba dosta da se traži po knjigama, lagano da se isčitava. Uvek se nešto nađe;

* Tražiti na internetu. Na primer, postoji sajt www.familysearch.org. To je baza podataka koju su sačinili mormoni i nalazi se u bunkerima u Solt Lejk Sitiju. Tu su skenirane ili mikrofilmovane gotovo sve matične knjige iz Hrvatske kao i širom sveta. Ne može da se vidi svaki izvod, ali može da se sazna koje matične knjige imaju.

Ko je Miroslav Niškanović

Rođen u Kninu 1951. godine. Diplomirao i magistrirao na Odeljenju za entologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Radio u Zemaljskom muzeju Bosne i Hercegovine u Sarajevu, kao etnolog za poreklo stanovništva i etnogenezu (od 1976. do 1992). Bio urednik Glasnika Zemaljskog muzeja u Sarajevu, sveska za etnologiju, od br. 101.

Radi u Etnografskom institutu SANU kao istraživač saradnik.

Preko trideset godina bavi se genealoškim istraživanjima. Rezultate istraživanja prezentovao na stručnim i naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu. Objavio više radova u domaćim i stranim časopisima i preko 150 naučno-popularnih tekstova u novinama i knjige: Porodični korijeni (2001) i Srpska prezimena (2004).

 

Komentari (88)

Odgovorite

88 komentara

  1. Nenad Novakovic

    Postovani prezime Novakovic otac Miodrag rodjen 1938 deda Dragoljub slavim djurdjvdan neznam od koje god smo nastanjeni u mestu bezanija sada novi beograd neki mi prijatelji kazu da je poreklo iz crne gore

  2. Škreba

    Gospodin Niškanović je napisao nekoliko zanimljivih knjiga, koje odavno nije moguće naći u prodaji. Ima li Niškanović možda u svom vlasništvu primjerke svojih knjiga za prodaju, ili možda njihove elektronske verzije, takođe za prodaju? Osim ove dvije knjige, ovdje spomenute, ja sam zainteresovan i za knjigu „Porijeklo stanovništva tešanjskog kraja“.

  3. ljiljana

    Saveti su odlicni

  4. ljiljana

    Molila bih nekoga ako nesto zna o porodici KOVAC koja potice iz SIROKE KULE u LICI da mi odgovori.